Svi smo slušali o ljudima koji su prosto, nestali. Nekad je to delo nesretnih okolnosti a nekad deo morbidnog čina kakvog manijaka. Neki ljudi prosto žele da počnu ispočetka, a neki se izgube usled senilnosti. Ništa neobjašnjivo. Čak i da su vanzemaljci u pitanju, oni ponekad i vrate oteto. Ali šta se događa kad imate nestanak poput isparenja kome prisustvujete sopstvenim očima? Gde odu?
Jedna od takvih priča vodi nas pravo u život Džejmsa Burna Votsona, obućara koji je živeo u Lemingtonu u Engleskoj u 19. veku. Važio je za poštenog čoveka. Jedina „razonoda“ bilo mu je pivo ili dva nakon završenog radnog dana i zbijanje šala. Tako je jednom prilikom, pripit, tvrdio da je vrsni atletičar i da može da pretrči do Konvertija (više od 64 km razdaljine) i nazad, bez da se zaustavi. Ulog je bio jedan zlatni suveren i 3. septembra 1873. godine, Vorson kreće da ispuni uslov za nagradu. Za njim su u zaprežnim kolima išli Barham Vajz (trgovac tekstilom), Hamerson Burns (fotograf) i osoba koja je ponudila taj dukat a čije ime nije zabeleženo (kako ovo neodoljivo podseća na đavolka). Nekoliko km je trčao bez vidljivih problema dok su mu saputnici dobacivali hrabreći ga sa male udaljenosti.
Odjednom, negde na sredini staze Vorson se naizgled sapleo i pao unapred. Poslednje što su čuli je da se glasno rasplakao, vrisnuo i tog časa je… nestao. Još uvek nije ni dodirnuo tlo pri padanju kada je potpuno ispario. Potražili su ga unaokolo ali nisu ništa pronašli. Po povratku su ispričali ovu priču i naravno, uhapšeni su kao osumljičeni. Kako su bili poznati kao pošteni i nenasilni a i bili su trezni tokom tog događaja, sud ih je pustio. Ovaj nestanak je podelio mišljenja u Ujedinjenom kraljevstvu. Unaokolo nije bilo pećine ili rupe, nisu našli telo a nije bilo ni tragova krvi. Čemu vrisak? U svakom slučaju, treba pribeležiti da se pripit ne treba kladiti a još manje javljati bivšima.
Druga priča nas odvodi u Selmu u Alabami i godinu 1854. I ovde postoji nekoliko svedoka, a zanimljivo je da je Ambrouz Gvinet Berns koji je vodio slučaj i sam nestao 1914. godine. Jednog vrelog julskog dana, vlasnik plantaže Orion Vilijamson (prilično zanimljivo ime za „nestajanje“) sedeo je sa ženom i decom na tremu. Odjednom je ustao i pošao ka konjima koje je napasao ispred kuće. Okrenuo se da saopšti svojoj ženi da će odvesti konje nazad u štalu, sagnuo se da dohvati štap i pritom pozdravio svoje komšije (Armora Vrena i njegovog sina) koje su mu dolazile u susret putem. Komšije su čak zastale da mu odmahnu. U tom času, kad je toliko očiju bilo uprto u njega on je prosto, nestao. Komšije su iskočile iz svojih zaprežnih kola i mahnito počele da ga traže. Nigde nije bilo traga kakvoj rupi, zemlja je svuda izgledala netaknuto. Stanovnici ovog mesta su se skupili i pregledali celo polje metar po metar ali nisu pronašli ništa. Tražili su ga i geolozi koji su kopali baš tu gde je nestao ali su nakon metar dubine udarili u čvrstu stenu i zaključili da je tu ne moguće proći. Sledećeg proleća na mestu gde je Vilijamson nestao pojavio se pravilan krug od spaljene trave. Njegova žena je hospitalizovana usled šoka i nakon otpuštanja povukla se u kuću plašeći se čak i da spomene svog supruga. Njenom rastrojstvu doprinelo je to što su ona i njihova deca još uvek mogli da čuju nestalog čoveka ali kad bi dotrčali na mesto sa kojeg je dopirao glas, ničega nije bilo. Mnogi su ostavili pisane izjave da je to istina, jer su noćili na tlu ispred kuće usled svoje radoznalosti. Dve nedelje je trajao ovaj fenomen da bi na kraju potpuno nestao. Naučnici kao dr Maksimilijan Hern („Nestanak i teorija ovde-tamo“) pokušavali su da ovo objasne tačkom univerzalnog etra. Ove tačke su postojane samo nekoliko sekundi i sposobne su da razore sve materijalno iznad njih. Tvrdilo se je stradalnik zakoračio u kakvo magnetno polje koje ga je dezintegrisalo i poslalo u drugu dimenziju. Svedočenja su ostala ali i mogućnost da se zemlja rastresla i ponovo „skupila“ oko nesretnog čoveka u sekundama (moguć prirodni fenomen) a da je dozivao dok nije preminuo od žeđi. Što bi naš narod rekao: „Nema ga ko da ga je zemlja progutala“.
Sledi priča o Luisu de Princu, koga je talenat za fotografiju odveo do izuma pokretnih fotografija i to bi mu donelo bogatstvo da 1890. godine nije nestao bez traga. S obzirom da su se na tome proslavili Tomas Edison i braća Lumier koji su i preuzeli zasluge za kompletan njegov izum, palo bi nam na pamet da je možda… „pomeren“ bez dokaza, da Luis nije nestao na posve neobičan način. Ipak, ima neke pravde, danas je on zvanično otac filma. Ovaj Francuz, dete vojnog lica, imao je prilike da u najranijoj mladosti upozna čuvenog Luisa Daguera (čoveka koji je na srebrnoj uglačanoj ploči „uhvatio“ prvu fotku jer je ploča bila dovoljno izložena svetlosti – čuvena fotografija pogleda na ulicu sa prozora). Nakon znanja koje mu je Daguer pružio, Luis diplomira slikarstvo u Parizu i hemiju u Nemačkoj i sa suprugom Elizabet pravi aparatus sa 16 sočiva koji stvaraju obrnutu sliku. Nije mnogo važno za temu ali greota da ne upoznamo ovog genijalca bar malo. Zapravo, u ime ljubitelja filmografije, prvi ikada snimljen film je upravo njegov (Most u Lidlu, 1888). Ako ništa drugo sa ovim nam je jasno zašto bi mogao biti meta industrijskog „odstranjivanja“. Ukrcavši se jednom u voz iz Dijona (gde je bio u poseti bratu) za Pariz koji je u stanicu ušao septembra 16, nestao je tokom tog puta. Voz nije nigde stajao a sem njega nestao je i njegov prtljag. Skotland Jard je na kraju podneo izveštaj da nisu našli ništa od toga ni usput na šinama. Špekulacije da je u pitanju ubistvo, samoubistvo, lažna smrt usled pritiska velikih kompanija, bratoubistvo usled rasprave oko imetka, Edisonov iznenadan pronalazak Equity 6928 aparata (čemu ide u prilog i iznenadna smrt Luisovog sina koji je prisustvovao očevoj prezentaciji Edisonu) mogle bi biti odgovor na misteriju, da ne postoji jedan zanimljiv detalj. Postoji fotografija otkrivena 2003. godine na kojoj je telo davljenika u Seni (Pariz) sa jasnim pogledom na lice utopljenika a na kojoj je originalnim mastilom ispisana 1890. godina. Identifikovana je kao prikaz njegovog tela.
Ćerka milionera kozmetičke i parfemske industrije Doroti Arnold rođena je 1885. godine. Nalazi se u ovom tekstu jer je bila jedna od onih koji su imali neizmernu strast da postanu pisci što je neizmerno skupo obrazovanje trebalo da priušti. Desetog decembra 1910. godine, izašla je da pazari stvari potrebne za zabavu u čast svoje sestre u hotelu Valdorf Astorija i nestaje bez traga sa samo 25 dolara u džepu i garderobom na sebi. Ništa od njenih stvari nije nedostajalo u apartmanu. Njena prijateljica Gledis King ju je poslednja srela nakon što je Doroti kupila slatkiše i knjigu u Brentanos knjižari. Roditelji su podjednako čudno, čekali šest nedelja da prijave nestanak. Sa dečkom nije bila, jer je provereno bio u Italiji sa porodicom, mnogi robijaši su tvrdili da su učestvovali u otmici u zamenu za lakše kazne, sumnjalo se i da se ubila zbog odbijenih priča. Evo, šta zapravo ovaj slučaj čini nerealnim. Doroti se nasumično pojavljivala na kratko u različitim delovima grada, poput Fleša i ne retko u isto vreme. Potpuno opipljiva i stvarna držeći svoje pakete, na trgovima i u prodavnicama, da bi isto tako brzo nestajala. Svedoci tvrde da je delovala vrlo zbunjeno. Uhvaćena u timeloop, možda? Pisci su izgleda osetljiva kategorija na druge dimenzije.
Pozorišni tajkun Ambrouz Smol tog 2. decembra 1919. godine sedeo je u svojoj kancelariji Velike Operske kuće u Adelaida ulici. Dan pre toga prodao je svu svoju imovinu imajući sada oko milionče na svom računu. Te večeri, poslednji ga je video njegov advokat koji je sedeo sa njim. Sad već imate neke teorije, lako izvodljive, kad je ovoliki novac u pitanju. Ali ne samo da je nestao kad je zakoračio na ulicu nego niko nikada nije podigao novac. Voleo je raskoš i lepe žene a to košta. Ako ne znate ko je ovo, setite se tipa sa tajnom sobom unutar pozorišta sa ogromnim krevetom i zidovima prekrivenim golotinjama (videh sobe inspirisane ovim bar u tri serije i jednom filmu). Na oko neprivlačan, omaleni čovek, oženjen ćerkom svoje maćehe važio je za nekoga ko baš nije bio omiljen. Pa tako i nisu prijavili nestanak ubeđeni da negde troši novac na kakve lepe žene. Imanje i bankovni računi u iznosu od dva miliona ostali su njegovoj ženi nakon što je proglašen mrtvim usled dugogodišnjeg nestanka. Rođaci su probali da se „ogrebu“ tvrdeći da je supruga naručilac ubistva a zelenaši i vlasnici bordela da naplate lažne usluge pozivajući se na njegove navike. E sad konačno, jezivi deo, svi koji su imali veze sa njim od rodbinskih do prijateljskih su jedan za drugim počeli da umiru, na vrlo sumnjive načine. Debljao se dosije ovog čoveka pa je slučaj bio otvoren do 1960. godine (arhiv Toronta).
Grad Hamelin u Nemačkoj je u jednom momentu imao ozbiljan problem sa najezdom pacova. Jednoga dana se pojavio Čarobni frulaš i ponudio da grad reši pacova uz sitnu nadoknadu. Nakon što su pacovi kao omađijani pošli za zvukom njegove frule i podavili se u reci, grad je odbio da ga plati. Kivan na ovo frulaš je u toku noći zasvirao melodiju koju su čula samo deca i od tada im se gubi svaki trag. U arhivi grada Hemelina iz 1384. godine stoji: „…prošlo je 100 godina od kad su naša deca otišla…“. Istoričari se slažu da se misteriozni nestanak dece zaista desio.
Izgubljeni grad Z je bio opsesija oficira Persivala Harisona Faseta, odlikovanog heroja prvog svetskog rata kome je osnovna profesija zapravo bila kartografija, arheologija i geografija. A kako i ne bi kad legenda kaže da je ovo jedno od onih mesta koje obiluju zaboravljenim zlatom. Nakon služenja na Cejlonu a sa savršenom mapom južne Amerike ( Peru, Bolivija i Brazil) koju je sam iscrtao, mahnuo je ženi i deci i krenuo na put. Njegovo putešestvije pratio je ceo svet kroz novinske članke. Tvrdio je da je područije Amazona naseljavala napredna civilizacija a u ovom poduhvatu mu se pridružuju i polarni istraživač i biolog Džejms Murej i najbolji prijatelj Henri Kostin. Sva trojica su bila izuzetno istrenirana za boravak u ovakvim uslovima i obrazovana po pitanju prve pomoći i preživljavanja. Mnogo puta su prošli istu maršutu, dovoljno sposobni da je prežive. Ipak je to čovek koji je sa 50 godina dobrovoljno otišao na prvu liniju fronta a jednom u sred džugle je u sred malarične agonije ipak imao snage da spremi kao obrok sopstvenog konja (zbog čega je žalio ipak). Godine 1925, sa svojim sinom i gore pomenutim drugovima odlazi na put ponovo. I nikada ih niko više video nije. Smrt od plemenskih kopalja ili ručak za jaguare? Trinaest ekspedicija ih je tražilo, na kraju je pre nekoliko godina jedna od njih otkrila u oblasti Mato Groso da su ovi ljudi bili u Kalapalo plemenu (njih guglajte sami pošto imaju običaj da idu potpuno goli preskočiću njihove fotke ovde zbog radi osetljivih). Ne kao taoci, nego kao bogovi (on je to prestavio svojevremeno u pismima kao Veliki plan jer je verovao u stvaranje nove zajednice bez spoljnog uticaja). Njihovi navodni potomci (potomci ovih istraživača) su im pokazali crteže boga Sita (Egipat) na zidovima svojih laguma i crteže „sirena“ koje bi trebale da zavedu putnike dalje od blaga. Izgubljen, pojeden ili prolupao vodi se kao nestao ipak a poslednje što je stiglo njegovoj ženi je pismo u kome kaže:
„Pismo se vraća sa našeg poslednjeg odredišta kad nas nosači napuste. Verujem da ću doći u kontakt sa starom civilizacijom za oko mesec dana, najverovatnije u avgustu. Do tad, naša sudbina je u krilu Bogova.“
Domoroci pričaju o njemu i dan danas sa vrlo čudnim komentarima. Skoro je pronađeno jezero na ovom mestu (više je rupa sa vodom koja je prilično duboka i malog obima) sa čijeg dna ronioci vade zlatne predmete očigledno pravljene u čast bogova. Plemenima zlato ne znači ništa ali prenose priču da ga bogovi vole i da zbog njega izlaze iz vode. Kako god ostale su verodostojne mape ovog predela zahvaljući dotičnom istraživaču a grad prepun zlata… je negde u tom kraju. Kažu da ga ne može videti onaj koji nema krv bogova.
Sada bi smo mogli da sa sledećom pričom „skoknemo“ do Njujorka, u 1950. godinu. Jer nisu samo ljudi nestajali tek tako, već su se i pojavljivali. Predstavnici vlasti su stajali u gradskoj mrtvačnici ne znajući šta da misle o telu tridesetogodišnjaka koje je ležalo pred njima. Počivši se zatekao na sred ulice, tačnije Tajms Skvera negde oko 23:15 predhodne večeri. I uzveštaju je stajalo da se gegao i unezvereno zagledao okolinu kao da je vidi prvi put. Vrlo brzo ga je udario auto i nesretni taksista je mogao da se dopiše na listu zbunjenih očevidaca. U njegovim džepovima, pronašli su mnoštvo novčića koji su bili u upotrebi pre mnogo decenija a izgledali su tako očuvano. Imao je kod sebe poslovnu vizit kartu firme koja odavno ne postoji, račun za štalske usluge i jednog bakarnog puža. Kod njega je pronađeno i pismo iz 1876. godine (zna se po markici i žigu) adresirano na Rudolfa Fentza iz 5. avenije. Potraga za Rudolfom, firmom ili osobom koja mu je izdala račun nije urodila plodom. Iako se ispostavilo da je sve to postojalo… mnogo davno. Njegovi otisci se nisu poklapali ni sa jednim u bazi podataka a nije odgovarao ni svežim slučajevima nestalih osoba. Njegova odeća je bila u stilu od pre 75 godina sa sve etiketom na kojoj se moglo videti ime krojača za koga naravno niko čuo nije. Čak i njegov šešir je pripadao salonu koji ne postoji odvajkada. A sve je izgledalo besprekorno novo.
Konačno dogodio se preokret. Pismo je adresirano na Rudolfa ali su potragom pronašli Rudolfa juniora, tačnije njegovu udovicu. Dolaze do saznanja da je Junior preminuo neku godinu ranije u svojim šezdesetim ali se njegova udovica i te kako seća priče o njegovom ocu, Rudolfu Fentz