Da bismo primili Dalija u naš svet fantastike, ili možda bolje rečeno – da bi on nas primio u svoj, osvrnućemo se na svetski poznato delo Upornost sećanja i njegovog naslednika nastalog dvadesetak godina kasnije. Međutim, za razumevanje tih čudesnih scena pred našim očima, koju reč ćemo posvetiti i nadrealizmu kao umetničkom pravcu.
Nadrealizam je osnovao francuski pesnik Andre Breton ne tako davne (nije prošlo čak ni 100 godina) 1924. Taj novi pokret, koji je išao u korak sa trenutnik dešavanjima svoga doba, bio je povezan sa umetničkim stvaranjem koje je osnovu nalazilo u iskustvu sveta snova i podsvesti. Takođe je bio veoma podstaknut razvijanjem moderne nauke – posebno fizike. Time se rađa nova stvarnost za umetnike tog doba, nova nauka je stvorila svet u kom determinizam ne postoji – objekti i pojave su stvoreni u činu posmatranja, pojedinac ih identifikuje kako ih sam zapaža. Sve je bilo podređeno proizvoljnoj mašti. Većina nadrealista bili su verni pratioci psihoanalitičara Sigmunda Frojda, što možda čak i samo po sebi dosta govori s obzirom na to da je on deo svog naučnog rada posvetio pojmu nesvesnog, koristivši i fragmente snova. Nadrealisti su se oslanjali na pristupanje nesvesnom umu – putem spavanja, sanjanja – možemo reći i ‘sirove’ misli koja nije bila provučeno kroz ruke društva.
Kada govorimo konkretno o Salvadoru Daliju možemo videti koliko je moderna fizika uticala na njegove radove, čak je bila i ključna. Gavin Parkinson, proučavalac umetnosti nadrealizma, za njega govori: „Dali je bio fasciniran teorijom relativnosti jer je pružala ideju da realnost ne može biti svedena na jedan protok”. Dok sam Dali o sebi piše u svojoj knjizi Osvajanje iracionalnog (Conquest of the Irrational) sledeće: „Sva moja ambicija u domenu slikarstva je da materijalizujem slike svoje konkretne iracionalnosti sa najimperijalističkim besom preciznosti”. Interesantno je, takođe, to da je on idolizovao i Pabla Pikasa – a dobro nam je poznato da njegova dela sigurno nisu oslikavala realni svet u svom pravom obliku – koga je čak i upoznao u Parizu 1926. godine.
Čuvena slika koju smo svi već videli, ali nikad se dovoljno nagledali, jeste Upornost sećanja (La persistencia de la memoria), naslikana 1932. godine kada je Dali imao tek 28 godina. Već u to vreme je nadrealizam bio u svom vrhuncu što je dodatno pripomoglo našem slikaru da razvije sopstveni metod stvaranja umetnosti. On se naziva „paranoiac-critical method” i kroz njega je Dali sam sebe podsticao da upadne u hipnotičko stanje koje bi ga izbavljalo od realnosti. Imao je to verovanje da će se vizija sama stvoriti ako njegove misli rade neometano. Iako bismo elemente slike najpre okarakterisali kao plod mašte, litica u pozadini je prepoznata kao obala Katalonije, odakle je Dali. Bezoblična forma, boje kože, preko koje se nalazi jedan od izobličenih satova, identifikovana je kao Dalijev autoportret. Sam slikar je rekao da ni on ne zna značenje ovog dela, a ta izjava zasigurno daje mnogo prostora izučavaocima njegove umetnosti za sopstvene interpretacije. Shvatajući satove kao klasično opšte mesto, oni se ovde mogu protumačiti kao sveprisutnost vremena, dok Dali odbija da ih poveže sa bilo čim osim sa francuskim sirom, nazivajući ih čak „kamamber vremena”.
I? Šta vi kažete? Teško je reći na šta tačno misli, možda na topljeni francuski kamamber? Ali neporecivo je stvar u preovlađivanju mašte.
Dali uzima čvrst, mehanički objekat (kao što je sat) i pretvara ga u nešto tako fluidno, čini se čak rastegljivo, možda i kao da bismo mogli da se opečemo ako ga pipnemo po velikoj vrućini – nešto slično topljenom siru… Objekat je nama poznat, ali iskrivljen i definitivno shvaćen van konteksta i svog izvornog značenja, kao što obično biva u mašti, pogotovu snovima i halucinacijama. Sakupljeni mravi, kao i jedna mušica, pojavljuju se asocirajući na leš što potom aludira na smrt i raspadanje. O ovom delu Dali je napisao: „Bio sam spreman da isključim svetlo kad sam u trenu video rešenje. Video sam dva mekana sata, jedan od njih je žalosno visio sa grane maslinovog drveta”. Dok njegova tadašnja žena, posle viđenja dela, komentariše: „Niko ne može zaboraviti tu sliku nakon što ju je video”. Zar nije bila u pravu? Kao kakav prorok jer evo nas, sa milionima drugih ljudi, koji ne možemo zaboraviti, a i dalje se pitamo šta se tu tačno dogodilo – i verovatno ćemo se pitati zauvek. Možda ne možemo zaboraviti baš zbog toga što je ne možemo ni potpuno razumeti, sama mogućnost i da razumemo ovakvo delo nam je oduzeta od strane autora kada nije dao objašenje, sve ostalo se čini kao prazno nagađanje i igranje analize.
Godina 1932. ne predstavlja poslednji put da će Dali iskoristiti pomenute simbole i predmete u svom stvaralačkom opusu. Posle dosta godina (tek 1952-1954) javlja se sa delom Dezintegracija upornosti sećanja (La Desintegración de la Persistencia de la Memoria), koje se isprva zvalo Hromozom jarko obojenog ribljeg oka započinjući harmoničnu dezintegraciju upornosti sećanja (The Chromosome of a Highly-coloured Fish’s Eye Starting the Harmonious Disintegration of the Persistence of Memory). Svoje pređašnje delo sada „ažurira” u skladu sa vremenom koje odražava strah od nuklearnog rata, prikazuje svet izmenjen ratnim dobom. Dali svoj rad nastao pedesetih godina naziva „Rhinocerotic period” – što vidimo u obličju roga nosoroga koji podseća na ispaljene rakete pod vodom. Za Dalija, taj rog životinje predstavljao je simbol apsolutne savršenosti. Na Dezintegraciji jasno vidimo šta se dešava i pod vodom a i iznad nje. Predeo litica Katalonije sada lebdi nad vodom. Grane drveća sada su kao isprekidane linije koje lebde dok ih ništa ne spaja. To predstavlja razdvajanje materije na atome, otkriće u doba kvantne mehanike. Dali je bio veoma zainteresovan za nuklearnu fiizku od eksplozije prve atomske bombe u avgustu 1945. godine. On opisuje atom kao njegovu „omiljenu hranu za misli”. Saznavši da je materija stvorena od atoma koji se ne dodiruju, pokušao je to da preslika u slikarstvo svog vremena, sa predmetima koji nisu bili u dodiru jedni sa drugima, što jasno vidimo u praksi. Za Dalija, ova slika je bila simbol nove fizike. Nekada čovečje (Dalijevo) lice, sa prethodne slike, kao da počinje da se preobražava u drugu ribu – sličnu onoj iznad. Za našeg slikara, riba je bila simbol života. Ako bismo mi sami vršili neku mini analizu, rekli bismo da je riba simbol i hrišćanstva, što možda mnogima padne na pamet. Međutim, s obzirom na to da se Dali izjašnjavao kao „katolik bez vere” ili čak u krajnjem slučaju ateista, a definitivno je bio udaljen od srednjovekovnog stvaralaštva, tu ideju ćemo, za sad, odbaciti kao mogućnost. Sve nam govori da je on ipak bio čovek nauke, ali zar to ne bi značilo i da je on čovek koji daje prednost razumu i vodi se njime? Mada mislim da odgovor na to već jasno vidimo u umetnikovoj težnji ka podsvesti.
Slika prvobitne Upornosti sećanja bi mogla da se protumači kao predstava Ajnštajnove teorije relativnosti simbolizujući relativnost vremena i prostora, mada je sam Dali odbijao vezu sa teorijom, već se držao francuskog sira. U novom, prerađenom delu, „digitalizovanje” stare slike simboliše kvantnu mehaniku.
Kroz nadrealizam, čak i avangardu, vidimo koliko je umetnost relativna stvar. Kod Dalija se konkretno sada susrećemo i sa uplivom nauke u umetnost. A ko bi pomislio da je takav umetnik, čiji opus zavisi od sanjarenja, halucinacija kao i od „sirove” misli, ikada bio toliko zainteresovan za nauku da čak i ovekoveči njen razvitak u svojim delima. Možda nam baš tako dokazuje da umetnost može da se napaja u svakoj sferi postojanja, u svakom pronalasku, da ide gore-dole, napred-nazad, da putuje i stoji, ali da uvek govori i čini da se zapitamo. A dok se pitamo, možda i mi stvorimo nešto novo, nadahnuti njom.