Šekspirovski metaduh u tekstu Terija Pračeta

Malo je onih koji danas nisu čuli za Terija Pračeta, a još manje onih koji nemaju pojma ko je Vilijam Šekspir, tzv. Veliki Bard (mada se iz nekog razloga uvek nađe neko, možda je to ona neminovna i sigurna „šansa“, od jedan prema milion, o kojoj govori Pračet). I verovatno se možete pitati zašto bi se povukla komparacija između humorističkog tvorca Disksveta i najvećeg elizabetanskog dramaturga, a odgovor je – zašto ne? Vidite, ne mora se terati mak na konac kako bi se uspostavio paralelizam između Pračeta i Šekspira, niti ćemo ovde mikroskopski porediti poetske odlike između dva stvaraoca koje jednog od drugog dele vreme, prostor, manir pisanja ili izraz. Nećemo čak ni pomenuti da Šeksipra i Pračeta pored svih tih razlika ipak spaja duboko poznavanje čovekove unutarnje osobenosti, sve gluposti i sve uzvišenosti, koju su uspešno prikazali kroz karakterizaciju mnogobrojnih likova, niti ćemo posredno ukazati na činjenicu da se oba pisca poigravaju hijazmima, da koriste igre reči kako bi demistifikovali poroke i pobudili vrlinu i katarzu u publici, a nećemo ni da se setimo kako su im sva ostvarenja prožeta snažnom simbolikom i maštovitošću koja definitivno nadzilazi epohalnu uslovljenost i pokazuje kako se istinski talenat ne može etiketirati. Niti ćemo se nakašljati tiho i upreti prstom u činjenicu da su obojica umetnika iz nekog razloga volela da nose čudne odevne dodatke – Bard onu njegovu smešnu renesansnu kapicu, a Pračet njegov omiljeni slameni šešir. Ni reči o tome, dakle, jer nije potrebno. Zapravo, dovoljno reći samo jedan jedini Pračetov naslov – Sestre po metli (u originalu Wyrd Sisters), i shvatiti gde leži metatekstualni čvor velikog Pračetovog dijaloga sa Bardom, o kojem ćemo ovde raspravljati.

 

Naime, Sestre po metli su Pračetov roman napisan 1988. godine, koji je jedan od prvih iz serijala o Disksvetu, a koji tematizuje „veštičiji kružok“ i govori o dogodovštinama tri vrlo sarkastične ali simpatične veštice – Bake Vedervaks, Nane Og i Margat Garlik. Ujedno, ovo je jedan od onih romana u kojima se Pračet prilično direktno poigrava metatekstualnim, pa čak i hipertekstualnim strategijama (poput nekog virtuoza iz stilske formacije postmodernizma, recimo Borhesa i njegovog Pjer Menara koji je „pisac“ Don Kihota), budući da u svoj tekst direktno unosi delove iz Bardovih poznatih tragedija, uvijajući u taj splet i citat, aluziju ili pastiš, što je upravo ona vrsta intertekstualne konekcije o kojoj je govorio Žanet. (Žanet, 1985).

Interesantno je da pored šekspirovskih Sestara po metli, u pračetovski metatekstualni opus spada i roman Erik (precrtani Faust, u kome se Pračet poziva na Getea)), što pokazuje kako metatekst i tehnika intertekstualnosti pomoću kojih se gradi specifični umetnički svet Diska imaju mnogo značajniju ulogu u Pračetovom stvaralaštvu nego što bi se na prvi pogled reklo. Drugim rečima, za one koji imaju imalo čitalačkog osećaja, ili trunku empatičkog prosvetljenja, ovi intertekstualni slojevi otkrivaju kako Pračet nije puki komičar, niti pisac koji epohalne književne uzore podvrgava čistoj parodiji, već je jedan od onih umetnika koji se zaklanjaju ironijom i humorom dok demaskiraju svu krhost (ali i snagu) ljudskih bića. Pračet u svoj roman prilično uspešno unosi elemente drame i time otvara mogućnost žanrovskog sinkretizma, koji se odražava i na karakterizaciju junka i poigravanje tragičkim elementima i aktancionim modelom, koje Pračet na specifičan način filtrira u humoristički karakter.

Dakle, tri veštice koje imaju sabat već na početku Pačetovog romana mogu da nas asociraju neopisivo na tri veštice-proročice iz Megbeta, koje prve usmeravaju glavnog junaka ka njegovoj sudbini i žeđi za Dankanovom krvlju, pa će čitalac na prvi pogled primetiti kako vojvoda Felmet liči na odraz samog Mekbeta (ali i da istovremeno ima osobine lejdi Mekbet (npr. opsesivno pranje ruku kako bi se sprala „imaginarna“ krv sa njih), što ga stavlja u zanimljivu poziciju), a lik krvoločne vojvotkinje, Felmetove žene na prvi pogled deluje kao preslikana lejdi Mekbet dok se magijski otkrivaju izgovarene čuvene reči pomoću kojih vojvotkinja stavlja bodež u muževljeve ruke:  „Uzmi ovaj bodež, mužu – za sečivo si udaljen od kraljevine“…. „Gle, tu je samo noć bez očiju. Uzmi bodež sad, kraljevinu uzmi sutra. Ubij ga, čoveče“. (Pračet, 2000: 269).

Više nego paralelizam na primeru likova, i sama struktura Sestara asocira na siže i fabulu koje srećemo kod Megbeta, što nije iznenađenje budući da je glavni motiv oba književna dela ubistvo kralja koje pokreće domino efekat tragedije/komedije. Pračet ovakav „tradicionalni“ dramski zaplet senči uvođenjem motiva proročanstva i aluzijom  na motiv šume koja dolazi da se sveti za počinjeni greh (direktno pozivanje na Šekspirov tekst), čime se još jednom ogleda tehnika pastiša i citata Šekspirove drame. Takođe, prilično lako se uočava i korelacija Pračetovog teksta sa Kraljem Lirom (to je npr. uvođenje lika „mudre lude“, što je aspolutno najpoznatiji šekspirovski trik, a kod Pračeta luda postaje kralj na kraju romana), Ričardom Trećim (ludilo zločinca kojeg izjeda savest).

Poseban saodnos Pračetov tekst ostvaruje sa Hamletom, što se najlakše uočava kroz analizu motiva duha koji zove sina na osvetu (Verens je pandan Hamletu starijem, dok je sam Tomdžon danaskom kraljerviću), zatim tu vezu ilustruje i složena metaigra hamletovske Klopke, tj. ideja pozorišta u pozorištu gde se otkriva istina o zataškanim zločinima, što se sjajno nadovezuje na ideju da Pračetov Tomdžon, „izgubljeni princ“ koji je i glavni rezoner ostaje glumac i odbija krunu – dakle, poput Hamleta i Tomdžon je onaj koji okleva, tj. pripoveda, a ne dela. Korelacijas dva teksta se vidi i u ideji zločinca – npr. Klaudija i vojvotkinje, koji se ne kaju istinski za svoje grehe jer uživaju u dobiti od njih, i koje neka viša pravda/volja uspeva da kazni. Pračet kroz pozivanje na šekspirovske motive i teme konstruiše vrlo originalne refleksije o najbitnijim i suštinskim pitanjima ljudske egzistencije, kao što su pitanje smisla, ljubavi, moći, pravde, umetnosti, smrti. U Pračetovom romanu vidimo kako su reči one koje istinski oblikuju istoriju i stvarnost, imaju moć da je fabrikuju, konstituišu, izmene, što se najbolje ogleda u onim scenama kada se opisuje magija pozornice (tzv. Glouba, ovaj Diska). Istovetni postupak je zastupljen u drami Bura, poslednjem Bardovom delu, gde se sažima lik Prospera-maga sa inkarnacijom umetnika, i gde se prikazuje čitav svet (taj vrli, novi) u vidu pozornice kroz  Bardov uzvik – „Mi smo građa koju čine snovi, i naš mali život snom je zaokružen“. (Šekspir, 1995).

 

Pračetov roman Sestre po metli dakle svakim ispisanim retkom govori Bardovim perom, ali u Pračetovoj knjizi niti je reč o parodiji, niti o pukom prepisivanju Šekspirove ideje, već sve metatekstualne spojnice i paralelizme ovaj pisac vrlo vešto uspeva da ukopi u humoristični izraz i tako stvori jedinstveni utisak prelamanja tragičkog i komičkog, uzvišenog i niskog, svečanog i lakrdijaškog, karnevalskog, groteksnog, filosofskog i metafizičkog.

 

Literatura:

Teri Pračet: Sestre po metli, Laguna, Beograd, 2000.

V. Šekspir: Sabrana dela, Zavod za udžbenike, Beograd, 1995.

Žerar Žanet: Figure, Vuk Karadžić, Beograd, 1985.

About Author