Usled konstantnog, rapidnog napretka tehnologije, savremeni svet se menja tempom koji do sada nije zadesio ljudski rod. Francuski filozof, Pol Virilio, smatra da je jedan od ključnih pojmova koji karakteriše savremeni svet brzina. U tom smislu, za njega fundamentalne kategorije prostora i vremena postaju manje važne u poređenju sa intenzitetom informacije. Glavno pitanje u savremenom svetu glasi: „U kom nam je intenzitetu neka informacija data?“; to jest: „Koliki je stepen stimulusa koji informacija ostvaruje na naše perceptivne strukture, pa samim tim i na naš mozak?“ Kao posledica toga, sve više se dovode u pitanje dihotomije na kojima se i dalje temelji mišljenje savremenog čoveka, a to su dihotomija realnog i virtualnog sveta i dihotomija analognog i digitalnog čoveka.
Serial Experiment Lain je anime koji je nastao krajem devedesetih godina kada je internet za savremenog čoveka još uvek bio velika nepoznanica i novi mistični svet. Ovaj naslov dovodi u pitanje naše samorazumljive predstave o svetu i ukazuje na nestabilnost kategorija koje su proizvod ljudske svesti, a s obzirom na koje ona pokušava da racionalizuje i ukalupi naše iskustvo stvarnog. Serial Experiments Lain postavlja mnoštvo pitanja koja se tiču razlike stvarnog i virtualnog, duha i tela, analognog i digitalnog, a neka od njih su:
„Šta ako se naše iskustvo stvarnog ne podudara nužno sa načinom na koji smo navikli da posmatramo stvarnost?“
„Šta ako nema granice stvarnog i virtualnog?“
Odlazi i korak dalje:
„Šta ako nema razlike analogne i digitalne egzistencije – da li smo mi onda stvarni ili smo samo simulakrum simulacije koji je pokrenula neka veštačka inteligencija – ili koji – u najgorem slučaju kontroliše neki (zli) programer (ovde aludiramo na glavnog antagonistu serijala – Eirija Masamija – jednog od osnivača Žice (The Wired)i istaknutog transhumanistu koji želi da ljudski rod oslobodi fizičkih ograničenja i da omogući savršeniji život gde bi ljudi živeli kao besmrtni virtualni entiteti u Žici), slično Dekartovom „zlom demonu“ koji u nama može stvoriti slike i utiske o vlastitom telu i svetu oko nas.
Ključni koncept oko kojeg se vrti narativ ovog animea je Žica. Žica predstavlja stalno-razvijajući sistem virtualne realnosti koji sadrži komunikacionih mreža koje omogućavaju međusobnu komunikaciju između ljudi, ali i komunikaciju između ljudi i neljudskih entiteta, kao i mogućnost da čovek postoji na netelesnom nivou kao čisto „virtualni entitet“. Ovo poslednje nas vodi filozofiji duha i pitanjima: 1) Da li naša svest može postojati odvojeno od našeg tela/mozga kao nešto što je potpuno drugačije prirode, ili je ona samo proizvodi milijarde neurona i njihovih veza u mozgu; i 2) ako pretpostavimo da je svest (jedno od ključnih pitanja serijala) proizvod procesa u mozgu – to jest informacijsko stanje neuralnih mreža u mozgu, a da je mozak puko biološka ljuštura pohranjenih informacija, (analogija računara i mozga) – da li se ona može simulirati i pohraniti u virtualnu realnost te postati besmrtnom? Narativ je postavljen na takav način da nas konstantno dovodi u stanje konfuznosti i zapitanost nad tim: 1) šta je realno, a šta virtualno; ili na individualnom planu 2) jesmo li mi realni ili smo samo simulacija?
Glavni antagonista Masami Eiri pohranjuje um u virtualnu stvarnost Žice i posle fizičke smrti u materijalnoj realnosti postaje besmrtni virtualni entitet (ili bar to misli) koji proglašava sebe Bogom, a zatim osniva vitezove (Knights), grupu hakera koja izvršava njegova naređenja. Protokol 7 je njegovo remek-delo, program koji pokreće Žicu i omogućava da se ljudski um učita u virtualnu stvarnost (nije li to slično današnjoj transhumanističkoj tendenciji učitavanja uma u Cloud?), a njegov krajnji cilj jeste stvaranje jedinstvenog kolektivističkog entiteta u Žici, gde bi se ljudski rod pretvorio u neku vrstu košnice (kolektivističke svesti) s centralizovanom upravom veštačke inteligencije.
Glavni protagonista serije je Lejn Ivakura, stidljiva i asocijalna devojčica koja naizgled vodi sasvim normalan život, dok joj stabilan tok svakodnevnice ne prekine set bizarnih događaja koji postepeno sve više razaraju granice njene realnosti i virtualnog sveta, to jest njene analogne i digitalne egzistencije. Ono što dalje proširuje problem je pojava različitih alter-ega Lejn, gde kroz epizode imamo utisak da posmatramo potpuno različite ličnosti i gde se fokus stavlja na to da „realna“ Lejn postepeno sve više pada pod senku njenih virtualnih „manifestacija“ koje su karakterno dijametralno suprotne od nje.
Ovo je jedan od načina na koji se kroz narativ prikazuje rastuća dominacija virtualnog nad realnim i digitalnog nad analognim – konkretnije zle, pronicljive i lukave „virtualne“ Lejn koja obitava u Žici i stidljive, introvertne, „realne“ junakinje van Žice, što izaziva mentalne posledice, a ovo nam dodatno otežava interpretaciju dela, stvarajući još jedan sloj sukoba – sukob unutar njene svesti (interesantno je što epizode nose naziv Sloj 1, Sloj 2, Sloj 3…, što nam ukazuje na višedimenzionalnost i kompleksnost narativa). Ova dva sukoba su fundamentalno prepletena, a to vidimo i kroz enterijer Lejnine sobe koji ona zbog svog mentalnog stanja (urušavanje razlike realnih i imaginarnih događaja) konstantno menja i „nadograđuje“ u skladu sa procesom ukidanja razlike virtualnog i realnog/analognog i digitalnog, koji je sve izraženiji kako serijal napreduje ka konkluziji. Kako epizode odmiču, soba postaje nalik na mračnu sajber-komoru koja je ispunjena žicama, kablovima i ekranima – što evocira događaj totalne integracije virtualnog i realnog.
Pored sukoba realnog i virtualnog na širem planu sveta u kojem živi Lejn, imamo i sukob realnog i imaginarnog u njenoj svesti – u smislu doživljaja sveta – gde u oba slučaja virtualno i imaginarno postepeno potiskuju iskustvo realnog. Sa filozofske tačke gledišta, ovo vodi inverziji tradicionalnog filozofskog stava koji tvrdi da je simulakrum kopija originala (realnog) i pitanju „Nije li realnost samo inferiorniji oblik virtualnosti?“ To potvrđuje i glavni negativac kada u pretposlednjoj epizodi serijala govori glavnoj protagonistkinji da njena verzija koja obitava u Žici nije dvojnik nego realna Lejn, a da je Lejn iz „realnog sveta“ samo telesni hologram koji je stvorio ne bi li njenom egu omogućio da se otelotvori i interaguje sa materijalnim svetom. Junakinja je u tom smislu eksperimentalni entitet koji treba da bude potvrda pada zida između realnog i virtualnog. Međutim, paradoksalno je to što na kraju animea ona koja je stvorena da ukine razliku virtualnog i realnog postaje nevidljivi posrednik između sveta Žice i realnog sveta koji se zaklinje da će ih držati odvojenim i onemogućiti njihovo totalno spajanje. Interesantno je kako autor prikazuje produkt transhumanizma kao ono što se bori protiv transhumanističkih tendencija.
Međutim, ako malo bolje razmislimo, dolazi do još jednog paradoksa – Lejn resetom virtualnog sistema ponovo „pokreće“ materijalnu stvarnost i vidimo kako život počinje iznova (što je nemoguće ako zaista postoji materijalna realnost koja nije simulacija). Postavlja se pitanje nije li onda stvarnost njenog univerzuma od samog početka samo simulakrum simulacije – četvrti i poslednji stupanj razvoja simulakruma po Bodrijaru, u kojem više nemamo referentnu tačku stvarnog, makar i u vidu njegovog nestajanja (treći stupanj simulakruma) – spram koje određujemo nešto kao simulaciju, nego je simulacija sve ono što jeste i ispod nje više ne možemo pronaći (materijalnu) stvarnost kao takvu. U tom smislu, kraj naslova nas provokativno tera na razmišljanje da je Lejnin trud uzalud, da li ona čuva samo jednu moguću simulaciju realnog od simulacije kao takve? Zbog kompleksnosti dela nemoguće je dati jednu jedinstvenu interpretaciju, ono je i samo struktuirano u obliku spirale, gde konstantno imamo šetanje između realnosti i virtualnosti, ali takvo da je nemoguće sa sigurnošću razgraničiti šta je šta u datom trenutku.
Ono što izdvaja Serial Experiments Lain od drugih naslova slične tematike i što ga stavlja na sam pijedestal zajedno sa naslovom kao što je Perfect Blue jeste to što dovodi u pitanje ideju da imamo „sigurnosnu barijeru“ između virtualne realnosti (imaginarnog sveta) i materijalne realnosti. Perfect Blue to radi na način da pokazuje kako interakcije u virtualnom svetu imaju direktne posledice u realnosti, to jest kako je život pojedinca posredovan „čistim slikama“ i virtualno izgrađenim identitetima. Zaključak koji nam taj naslov ispostavlja jeste da je nemoguće povući strogu granicu nas kao „fiktivnih“ i nas kao „realnih“ pod uticajem simulacije koja zadobija sve objektivne kvalitete realnosti u kojoj živimo. Apostrofira to da se u savremenom svetu novih medija i digitalnih tehnologija ruši čvrsta barijera koja može da nas sačuva negativnih posledica virtualne realnosti, tako što pokazuje da više nema jedinstva svih naših karakteristika u nečemu što zovemo identitetom ličnosti (ako je toga ikada i bilo), već da je život igra (ili možda rat?) između različitih načina postojanja individue – što glavna junakinja Mima potvrđuje rečima: „Možda je ona više ja nego ja sama.“, misleći na njen alter-ego.
Glavna junakinja Serial Experiments Lain-a, Ivakura Lejn, takođe dovodi u pitanje vlastiti identitet. Na početku poslednje epizode izgovara svoju nedoumicu: „Da li sam ovde (materijalna stvarnost) ili sam tamo (virtualna stvarnost)?; Gde je prava ja?; pred kraj monologa kaže: „Nema prave mene. Ja postojim samo u ljudima koji su svesni mog postojanja.“; međutim, kraj monologa kao da ostavlja zrno nade da postoji neko čvrsto sopstvo: „Ali ova ja koja sada govori, nisam li to stvarna ja?“ Iako Lejn postavlja ova pitanja, poruka glavnog antagoniste serijala je ta da potrebe za granicom nema jer je autonomno postojanje ljudskog entiteta u svetu koji smatramo „realnošću“ suvišno kada se uporedi sa virtualnim tehnologijama koje (re)konstruišu „novu stvarnost“ – ono nije ništa više od lažnog sopstva (simulakruma) koje je uvek već pohranjeno u artificijelnom virtualnom sistemu Žice.
Prethodno rečeno nam ukazuje na ključna dva problema kojima se serijal bavi: 1) problemom sopstva (razlike digitalne i analogne egzistencije) koji je čvrsto povezan sa problemom prirode svesti i 2) problemom ukidanja razlike virtualnog i realnog. U tom smislu, Serial Experiment Lain nam na pojednostavljen način prezentuje ideju kojom su se bavili filozofi poput Virilija i Bodrijara – virtualno i realno su već isprepleteni i nerazlučivi jedno od drugog. Preciznije, tematika ovog animea je najbliža Virilijevoj filozofiji u kojoj ontološka struktura artificijelne stvarnosti preti da u potpunosti prekrije i poništi materijalnu stvarnost. Na kraju, serijal zbog nedorečenosti i haotičnosti gledaocu ne dozvoljava da sa sigurnošću zaključi da li je virtualnost zagospodarila nad materijalnom realnošću ili je ona i dalje deo stvarnosti kao takve i da li analogna egzistencija postaje suvišni „otpadak“ digitalne egzistencije.
Foto kredit: Triangle Staff/Pioneer LDC.