Navikli smo da u prvim mesecima svake godine dobijemo barem po jedan dobar film, mada se polako odvikavamo od toga. Šesnaestog februara je dugo očekivani Crni Panter ugledao srebrno platno sa svim pozitivnim kritikama, što je čudno, jer svaki film dobije barem nekoliko nepristrasnih analiza. Ovde se ta sumnja još više naglašava zbog parališućeg straha da neko od tih kritičara dobije oznaku „rasista“ i okonča svoju karijeru u nizu besomučnih kleveta na Tviteru ili kako sam ga prozvao „Cancer International“.
Uvek je dobro započeti film misterijom i nesuglasicama između negativca i heroja, tako da u Pantinom „postanku“ odmah dobijamo varnice. U poletnim scenama koje se dešavaju u, pogodite gde, Americi tokom devedesetih, Kralj Vakande (Pantin otac) se obračunava sa rođenim bratom koji kao špijun preprodaje vibranijum ljudima iz senke. Tu saznajemo da je prodaja vibranijuma smatra izdajom i kažnjiva je smrću po zakonima Vakande. To je ujedno i varnica koja je stvorila glavnog negativca.
Film u prvim scenama, nakon zvaničnog prikaza imena, definiše fikcionu afričku državu Vakadnu kao zemlju trećeg sveta koja je siromašna, ali ne dobija niti traži ekonomsku pomoć od drugih zemalja i to je prva nelogičnost s kojom se upoznajemo. Naravno, ova informacija treba da oda utisak da je Vakanda izolovana država za koju se niko nije zainteresovao, nešto slično Severnoj Koreji. A ispod površine ili, bolje rečeno, ispod stelt omotača, krije se futuristička civilizacija koja je uspela da se razvije zahvaljujiću velikim rezervama vibranijuma na kojoj se bazira sva tehnologija koju Vakanda poseduje.
Dobra stvar oko početka je da se radnja nadovezuje na Kapetana Ameriku – Civilni Rat, a loša da se baš taj podatak koristi kao sredstvo protiv Crnog Pantera kog igra Čedvik Bosman. Pošto originalnog Kralja više nema, T’Čala kao naslednik mora da preuzme tron, a da bi ga preuzeo, plemena koja čine Vakandu moraju da odobre tako nešto ili ospore izazivajući naslednika na duel. Ceremonija koja prati duel je skidanje moći Crnog Pantera koju mu je dala boginja Bast, čime se osigurava da borba bude fer. Ovo je zanimljiva karakteristika tribalističkog društva i povezana je sa urođeničkim običajima među afričkim plemenima i bilo bi super da se sve zadržalo na tome, umesto što su negativcu Eriku Kilmongeru, koji je T’čalov brat od ujaka, dopustili isto pravo iako je sam lik konstantno karakterisan kao uljez.
Motivi koji gone zloću Erika, kog igra Majkl B. Džordan, utemeljeni su kao osveta za smrt oca usled nepravde koja je počinjena od njemu najbližih i nepravda da se afro-amerikanci zlopate u nemaštini dok tako napredna civilizacija crnaca idilično sedi u svom mikrokosmosu. Erik koji je bivši američki „black ops“ operativac sa nadimkom Kilmonger (ubistvohuškač) postavlja za cilj da ispuni ono za šta se njegov otac zalagao i zbog čega je osuđen na smrt. Da bi došao do cilja, ovaj uljez pokušava da predstavi dobrobit multikulturalizma i tako otvori zatucano društvo koje je do sada bilo homogeno.
On predlaže da Vakanda podeli svoje resurse i naoruža crnce u svetu i tako pomogne „svom“ narodu. Sama pomisao da se najmodernije oružje da u ruke afro-amerikanaca u cilju borbe protiv tiranije koja ih je porobila u Americi tera me da dignem obrvu. Zar tako neće naoružati hiljade i hiljade bandi koje će prvo jedna drugu hteti da eliminišu, a onda da otpočnu čistke svih onih koji imaju nešto svetliji ten? I kada bi se takve frakcije naoružale, da li bi Vakanda mogla da uspostavi kontrolu nad takvom populacijom sa jednom kulturom pod kojom će se cela rasa ujediniti? Samo postavljanje ovih pitanja deluju smešno, podjednako kao kada bi bilo koja druga rasa postavila iste ciljeve.
Moramo razumeti da se koncept Vakande bavi socijalnim pitanjima koja su prisutna u levičarskim krugovima Amerike, pa se tako kao klon fikcionom javlja realnost Severne Koreje. Za Severnu Koreju verujem svi znamo kakva je situacija na terenu i kakav režim je na vlasti, a sada kopirajte to na Japan i dobićete ideju na kojoj je izgrađena Vakanda. Sama pomisao da neko ko se smatra uljezom, recimo odbegli brat Kim Džong Una vraća u Koreju i poziva Kima na duel za vlast nad zemljom budi u meni grlati smeh. Iako bi se našao takav kandidat, njegov izazov bi istovremeno bio odbijen i izazivač bi bio bačen psima da ga rastrgnu… ili panterima.
U nekoliko scena se dovodi pitanje multikulturalizma gde se obe strane izjašnjavaju o tome i moram priznati da sam u slučaju Vakande protiv multikulturalizma, pogotovu jer je uspeh Vakande zasnovan na izolaciji. Samo uvođenje drugih kultura i saradnja sa drugim kulturama bi u ovom slučaju unela takav haos da bi Vakanda jednostavno morala da nestane jer bi činila silu kojoj niko nije ravan. U ovim dijalozima se spominje i prihvatanje izbeglica gde likovi imaju istu reakciju, a to je da: nije na Vakandi da spašava one koji ne pripadaju njenom društvu.
Dobre Strane
Crni Panter je naširoko hvaljen kao film u kom dominiraju crni likovi, po prvi put u istoriji da crnac igra glavnu ulogu, i takve tvrdnje su odmah osporene od Blejda i Šafta. Ipak, ovo je dugo iščekivana promena i dobro je prihvaćena zbog toga, jer je koliko toliko originalna. Film je imao pozamašan budžet tako da ne manjka dobrih scena i kostima koji su u futurističko-afričkom stilu. Glavni i sporedni likovi su jedinstveni i svako ima svoje mesto pa svi dijalozi i kontakti imaju čvrstinu i šarm. Glumci obavljaju svoje dužnosti na zavidnom nivou i svakom novom scenom kojom se oni prikazuju dobijamo još prilika da im se divimo. Smatram da je ova glumačka postava savršena doza profesionalizma i talenta i da druge opcije ne bi funkcionisale ovako dobro.
U filmu ima i komedije koja nije totalno neukusna, pa tako ovaj film mogu da spustim u one sa Torom, jer se dotiču po nekoliko stavki od kojih su najuočljivije: egzotična kultura, humor i borba neobičnim predmetima.
Svi se koriste akcentom što je koliko-toliko realistično i daje taj poseban šarm, mada mislim da može da mutira u mim klitajućeg dijalekta Ugande. Zabavno je gledati kako se dva ozbiljna lika komično raspravljaju i tu se dobija osećaj da se radi o ljudima, a ne samo o fikcionoj tvorevini. Kroz film se oseća nešto i „duše“ koja je još jedna od mističnih stvari koju crnci ma kog podneblja i nacionalnosti imaju. Sve ove stvari dodaju na autentičnosti i verodostojnosti za koju su se režiseri borili da implementiraju.
Ima i scena koje se pojedinačno fokusiraju na likove i svakom daju svetla da se prikaže i opravda zašto je on bitan za radnju. Od svih, Endi Serkis mi se posebno dopao, a vi procenite sami ko vam se sviđa.
Loše Stvari
Od svega bih najviše naglasio radnju koja kroz ceo film podbacuje nedoslednim scenama. Spominje se robovlasničko društvo i krvava istorija kao jedan od razloga zašto Vakanda mora da preduzme nešto, a u jednom od kadrova vidimo da se Vakanda nalazi na istoku Afrike. Poznato je da se zapadna afrička obala koristila kao luka za transport robova, pa to automatski isključuje Vakandu koja je već tada bila u izolaciji i nije imala sličnih problema. Tokom filma se javljaju takve nelogičnosti koje barem meni bodu oči ili mi dopuštaju da uvidim grešku koja može lako da se iskoristi protiv heroja ili negativca.
Zlikovac je mogao da ima bolje razloge za svoja dela umesto osvete koja ga kroz ceo život motivisala i spremala za samo taj jedan dan. Multikulturalizam je mogao da izostane, ali je razlog zašto su ga koristili bio da se Afrika poveže sa Amerikom. Vakanda je mogla bilo kada da se otvori svetu i opet drži na distanci, isto kao Japan koji je jedinsntven a opet brend sam po sebi. Zaplet bi imao veću dubinu ako bi razlog kulminacije došao unutar društva kao državni udar ili revolucija umesto uticaj nekog sa strane.
Celom filmu nedostaje težine, fali mu dubina i pored svega toga, fali poruka ili pojašnjenje zašto negativac smatra da je multikulturalizam rešenja za problem Vakande. Kako to da je jedina stvar koju su izbegavali vekovima, postala novi smer u kom će se Vakanda kretati?
I nemojte molim vas one američke parole „Različitost nas ujedinjuje“, jer to ne pije vodu, pogotovu ako dve potpuno različite kulture nemaju nijednu stvar oko koje se slažu.
Mislim da se nisam oduševio filmom iz razloga zašto se nisam oduševio Dedpulom, a to je prevelika zasićenost tržišta promo materijalom. Mašta mi je proradila, a film nije ispunio očekivano.
Zbog svega što sam naveo, zaključujem da je ovo klasičan Marvelov film. Iako je toliko hvaljen kao originalan, kao nešto sasvim novo i eksperimentalno, pokazalo se da Marvel nije mnogo eksperimentisao već se držao oprobanog obrazca po kom štancaju filmove. Za ono šta sam dobio, mogu samo da kažem da ga neću gledati više od jednog puta. Ništa posebno što se radnje tiče, ali stvarno.
Od 0 do 10 ‘Marvina’ sa 10 kao najvećom ocenom, Panti, crnom sinu Vakande dajem ‘6 Marvina’. Nadam se da se ovim filmom ostavljaju odškrinuta vrata za druge filmove sa interesantnim kulturama, pa možda i nešto bliže nama, a da ne igramo teroriste ponovo.
A sad, peškire u ruke i autostopom do bioskopa da proverite šta sve ima na repertoaru, a mi se vidimo pri sledećoj recenziji.