Imala sam otprilike sedam godina kada sam prvi put čula za Veštičje staze – vlažan deo šume kroz koji prolazi tri kilometara dug put smešten između moje porodične kuće i škole.
Jedne noći, kada nisam mogla da zaspim, čula sam razgovor oca i bake.
Nećeš valjda dopustiti da dete ide u školu tim putem? – prekorevala ga je.
A kojim putem da ide? – branio se. – Zapadnim, kroz šumu, pravo pored vučje jazbine? – odmahnuo je rukom – Gluposti!
Ti znaš da će se dete, kada dođe jesen, kasno vraćati kući, a isto tako znaš da tim delom šume…
Šta!? Hoda slepi zatvorenik? – upitao je s podsmehom – Nije valjda da veruješ u te priče?
Posmatrala sam kako se bakine oči pune suzama, presijavajući se na svetlu.
Ti si očigledno zaboravio šta se desilo Neveni. – zajecala je.
Ove reči načiniše da i njegove oči zaplivaju u slanoj tečnosti. Pokušavao je da tužno lice zamaskira mrštenjem.
To su besmislice. Nevenin nestanak nema nikakve veze s tom legendom – spustio je pogled ka stolu, a onda širom otvorio oči videvši mene.– Vidi šta si sad uradila! – povikao je, a onda se nagnuo ka njoj, misleći da ga ne čujem – Dete je sve čulo – prošaputao je, pa naglo ustao i istrčao iz kuće.
Baka se okrenula ka sobi iz koje sam nepomično i nemo posmatrala sve ovo. Pružila je ruke ka meni ne ustajući sa stolice.
Dođi kod mene, dušo – reče nabacivši blagi osmeh na lice podbulo od plača.
Pritrčala sam i skočila joj u krilo, zagrlivši je jako. Spustila sam glavu na njene grudi i ćutala, uživajući u toplom zagrljaju.
Bako – prekinula sam tišinu posle kraćeg vremena.
Reci, dušo.
Ko je slepi zatvorenik o kome si pričala sa tatom?
Ovo pitanje izmami težak uzdah iz njenih pluća. Sačekala je nekoliko trenutaka pre odgovora, kao da smišlja neku laž.
To je samo neka glupa legenda –
Želim da je čujem
To nije priča za malu decu. Pogotovo ne priča za laku noć – rekla je prelazeći rukom preko moje kose.
Ti znaš da sam se naslušala raznih priča o Vukogradu. Zašto bi ova bila drugačija? – bila sam uporna.
Uzdahnula je ponovo.
To je jedna strašna priča dete moje; strašnija od drugih.
Ja se ne plašim! – povikala sam hrabro.
Zaista? – upitala je ponosno, vrativši osmeh na lice.
Klimnula sam glavom, dva puta.
Ako je tako, onda ću ti je ispričati,– pristala je – ali moraš imati na umu da je ovo samo legenda, i da priča nije stvarna.
Naravno – slagala sam.
Stavila me je na stolicu pored nje, a zatim se zamišljeno zagledala u ugao sobe, tražeći početak klupka kojim će razmotati priču.
Znaš onu staru i urušenu zgradu koja se nalazi u blizini tvoje škole?
Onu sa propalim krovom i visokom ogradom oko nje.
Da, baš tu. Pre mnogo, mnogo godina, ta zgrada predstavljala je Centralni zatvor Vukograda u koji su dovođeni najozloglašeniji zatvorenici iz grada i okoline. Priča se da je iz tog zatvora bilo gotovo nemoguće pobeći i da su čuvari najstrožije kažnjavali svakoga ko se usudio da pokuša da pobegne.
Jedne hladne i kišovite jesenje noći, iz zatvora je pobegla nekolicina zatvorenika. Jedan od njih je bežao kroz šumu, misleći da ga u njoj nikada neće naći. Ali, prevario se. Posle kraće potrage čuvari su uspeli da ga uhvate kod mesta koje sada nazivamo Veštičje staze. Kao kaznu za pokušaj bekstva, iskopali su mu oči, sakrili ih negde u šumi i ostavili ga da umre na hladnoći. Bila je to jasna poruka svima koji su pokušavali da pobegnu. Legenda kaže da svake noći nemirni duh zatvorenika luta u blizini Veštičjih staza, neumorno tražeći potencijalnu žrtvu.
Progutala sam knedlu zastalu u grlu.
Žrtvu?
Klimnula je glavom:
Kako je ostao bez svojih očiju, sada traži nekoga čije će oči iskopati i prisvojiti. Zbog toga treba izbegavati šumu noću.
Zašto bi se neko noću kretao šumom?
Desi seda povremeno zaluta neko od putnika Kažu da se noću, pogotovo u jesen, u blizini Veštičjih staza, čuje samo zveket lanaca u koji je okovan, i njuškanje oko drveća
Prebledela sam od straha, čvrsto stežući ruke. Baka je to primetila.
A rekla si da te nije strah. Sad se osećam krivom što sam ti ispričala sve ovo – bila je s pravom ljuta.
Ne, nije me strah – slagala sam. – Samo sam se naježila.
Priča je stvarno jeziva, da – priznala je. – Ali, šta smo ono rekli? To je samo legenda. Ne postoji nikakav slepi zatvorenik – poljubila mi je čelo za laku noć. – Hajde sada na spavanje. Kasno je, a sutra je tvoj prvi dan škole.
Ustala sam i krenula ka sobi. Okrenula sam se pre nego sam zatvorila vrata za sobom.
Bako?
Reci, mila.
Zašto si onda rekla tati da ne smem ići tim putem u školu.
Odgovorila je prvo što joj je prošlo kroz glavu.
Zato što je to mesto dosta hladnije od drugih.
Sledećeg dana krenula sam u školu, neprestano razmišljajući o bakinoj priči. Veštičje staze izgledale su jezivo i po danu – vlažan put, mrtvački ogolele i tanke grane gusto zbijenog drveća, i omanja krivudava stazica među stablima koja je jedina bila suva. Protrčala sam kroz taj deo šume i krenula ka školi ne osvrćući se.
U školi sam celog dana bila potištena. Sela sam u zadnju klupu, ne želeći da pratim nastavu niti da sa bilo kim razgovaram. Grubim potezima olovke crtala sam lik koji sam videla u snu. Sa dna presahlog bunara gledala sam ka njegovom liku koji se nije mogao videti najjasnije na prejakoj mesečini. Držao je ruke ispred tela, gotovo spojene. Razdvajao ih je i spajao proizvodeći metalnu buku. Jeza se s kože prenosila sa stomaka po čitavom telu, do vrata i stopala. Čovek mračnog lica sada me je proganjao i na javi.
Zanesena slikanjem kao hipnotisana, nisam ni primetila da se čas odavno završio. Na velikom odmoru prišli su mi drug i drugarica.
Jana, jesi li dobro? – upitala je Maša zabrinuto, aludirajući na moje bledunjavo lice. – Ne izgledaš mi baš najbolje.
Nije mi ništa, – odgovorila sam, sakrivši crtež ispod sveske – samo sam malo neispavana, to je sve.
Saša je bacio pogled ka svesci. Činilo se kao da je primetio da nešto skrivam.
Taman kada je zaustio da kaže nešto, skrenula sam pažnju sa sebe prvom temom koja mi je pala na pamet:
Hoćemo li se zajedno vraćati kući?– Ne verujem da ću sa vama – Saša mrzovoljno steže usne. – Moji će doći po mene pa ćemo otići kod ujaka na sat ili dva.
Ja ću sa tobom – odgovorila je Maša širokim osmehom.
Šta ti je to? – naposletku je postavio pitanje koga sam se bojala.
Šta? – pravila sam se ludom.
To ispod sveske.
Ništa bitno – privila sam svesku na grudi poput deteta koje sebično steže omiljenu igračku.
Mislila sam da među drugovima nema tajni – dodala je Maša.
Ako nećeš nama, onda ćeš sigurno pokazati njemu – Saša je pokazao prstom ka suprotnoj strani učionice i, kada sam se okrenula, iskoristio priliku i istrgao svesku iz mog zagrljaja.
Nemoj, molim te! – pružila sam ruke ka njemu, ali se on udaljio od klupe i zagledao u crtež ispitivačkim pogledom.
Jezivo – kratko je zaključio. – Odakle ti ideja za ovako nešto?
Oborila sam pogled i rešila da priznam.
Sanjala sam to.
Maša se približi Saši i pogleda crtež:
Ko je ovo?
Bolje pitanje je „šta je?“, pomislila sam.
Slepi zatvorenik. Baka mi je juče pričala o njemu.
Saša se osmehnu pomalo sarkastično:
Nije valjda da veruješ u te bapske priče?
Zar vi ne verujete?
Mi smo deca Vukograda, sećaš se – odgovorila je Maša Svi slušamo iste priče. Mada niko od nas nikada nije video nijedno biće sa onog sveta.
Ali nikada niste čuli ovakvu priču – promrmljala sam sebi u bradu.
Ovo… – zamucala sam. – Ovo je najstrašnija priča koju sam ikada čula.
Ma šta kažeš? – Saša se podsmevao. – E, baš želim da je čujem – uzeo je stolicu i seo pored mene. Sela je i Maša.
Narednih nekoliko minuta slušali su moje pripovedanje zastrašujuće priče o slepom zatvoreniku. Povremeno su skretali pogled u stranu uz neodređeni osmeh. Činilo se da su, kako je pričala odmicala, sve manje verovali u nju.
Kada sam je privela kraju, gledali su me netremice, modrih usana.
Ja uopšte ne verujem u sve to – Saša je ili bio hrabar ili je dobro odglumio prikrivajući strah. – Tvoja baka je u pravu, sve su to izmišljotine.
Čije? – upitala je Maša.
Nebitno čije, bitno da su izmišljotine. A ja sam spreman da to i dokažem.
Kako? – upitala sam.
Provešću noć u blizini Veštičjih staza – izjavio je odlučno.
Ti si očigledno sišao s uma – zaključila sam. – Šta ako je priča tačna?
Nije tačna, i ja ću vam to dokazati. A možete se uveriti i same, ako pođete sa mnom.
A roditelji? – upitala sam. – Kako ćemo objasniti njima?
Neće nas pustiti ako im kažemo šta smeramo. Zato moramo da se iskrademo – pomerao je pogled sa mene do Maše i nazad. – I, je l’ idete sa mnom?
Maša i ja smo razmenile uplašene i nesigurne poglede, a onda donele odluku, iskreno se nadajući da nećemo zažaliti.
Idemo s tobom – odgovorile smo uglas.
Tog dana smo ranije izašli sa časova, odlučivši da sačekamo noć u blizini Veštičjih staza. Nismo mnogo marili za roditelje jer smo planirali da se vratimo kući čim proverimo verodostojnost priče. Kako je mrak polako padao, sa njegovim dolaskom povećavao se i strah koji nam je mutio razum i otežavao disanje. Ništa se čudno, međutim, nije događalo.
Vidite, bio sam u pravu. Slepi zatvorenik ne postoji – rekao je i sam pomalo nesiguran u to što izgovara.
Klimnule smo glavom u znak odobravanja.
Priznajemo, pobedio si – rekla je Maša. – Hajdemo sada odavde. Već postaje hladno.
Uputili smo se niz blatnjavi šumski put pravo ka cesti. Činilo se da je moja hrabrost opadala vrtoglavom brzinom. Mračne misle igrale su se mojim razumom, stvarajući halucinacije.
Ššš – prošaputala sam – Je l’ čujete to?
Razmenili su poglede i odmahnuli glavom.
Podigla sam ruku dajući im znak da stanu, a onda napravila korak. Čuo se tup zvuk udaranja o nešto. Pod bledom mesečinom, bilo je teško razaznati šta je proizvodilo pomenuti zvuk.
Pratili smo njegov izvor sve do jednom drveta nešto većeg od ostalih. Mala senka stajala je na sred stabla udarajući o njega.
Kada smo napravili još jedan korak, sada unazad, senka odskoči od drveta, zakrešta i prolete tik iznad nas. Maša i ja vrisnusmo uglas.
Hah – Saša je pokušao da se nasmeje, ali mu je glas zatreperio – To je samo glupa ptica.
Iako nas je na trenutak preplavilo olakšanje, strah je ubrzo ponovo nastupio, jači nego malopre. Ako nas je jedna ptica toliko uplašila, šta će biti ako zaista vidimo zatvorenika, pomislila sam.
Nastavili smo da se krećemo kroz šumu, sada znatno opreznije i sa srcem u petama. Opet sam čula neki neodređeni zvuk, sada jasnije nego malopre. Činilo se kao da neko ide za nama. Zastali smo na trenutak, a onda napravili korak, Zvuk gaženja grančica i lišća čuo se iza nas. Sada je bio bliži. Pogledala sam ka drugarima. Njihova lica osvetljena jektičavom mesečinom govorila su mi da su i oni čuli isto. Stegla sam ruke oko struka, uplašena, ne znajući šta da radimo. Maša kao da mi je čitala misli.
Šta ćemo sad? – zadrhtala je.
Osvrnula sam se oko sebe, a zatim pokazala ka drvetu.
Popnimo se gore.
Ali grane su slabe, neće izdržati sve nas. – zaključio je Saša.
U pravu si. Onda se moramo sakriti negde.
Skinuli smo cipele i krenuli putem gde je mesečina bila najsjajnija. Na samo nekoliko koraka ugledali smo veliku stenu s rupom iskopanom u zemlji.
Ja ne ulazim tu – protivila se Maša.
Nemamo drugog izbora – povukla sam je za ruku i gotovo silom smestila unutra. Pognuli smo glave do zemlje i čekali.
Svake sekunde zvuk koraka bio nam je sve bliži da smo jedva smirivali glasno i ubrzano disanje koje je pretilo da svakog časa preraste u vrisak. Te zvukove pratio je još jedan, nalik na zveket gvožđa .
Nejasna prilika približila se na samo desetak metara od nas. U mraku smo jedva razaznali debele lance oko zglobova. Čulo se jako njuškanje okolo. Miris ga je vodio ka nama.
Kada nam se već dovoljno približio, glasno je ispustio neljudski krik, neku mešavinu urlika i režanja.
Bežimo odavde! – povikala sam i krenula ka cesti koliko me noge nose, dok mi je srce udaralo o grudi. Nisam se osvrtala iza sebe.
Kada sam napokon izašla iz šume, i udaljila se od Veštičjih staza, jedna ulična svetiljka bacila je belu svetlost na moje blatnjavo telo. Okrenula sam se oko sebe tražeći drugare. Njih, međutim, nije bilo.
Mašo! Saša! – dozivala sam gledajući u pravcu šume.
Nakon nekoliko sekundi, devojčica je istrčala iz gustog drveća i stala kraj mene, drhteći od straha.
Gde je Saša? – upitala sam histeričnim tonom, ne želeći da ona ozvuči moje misli.
Ja… ja… – glas joj je poskakivao – pokušala sam da ga spasem – pogledala je drhtave ruke i zarila uplakano lice u njih.
Bol u grudima odjednom je počeo da mi se širi celim telom. Nekako sam uspela da ostanem pribrana.
Moramo otići odavde, što pre!
A Saša – upitala je plačljivim glasom.
Skrenula sam pogled kao bi zadržala suze pa dodala nesigurno:
Vratićemo se po njega. Hajdemo sada – povukla sam je za rame i krenule smo da trčimo niz cestu sve dok nismo potpuno izgubile dah.
Od te noći nikada više nisam videla Sašu, niti čula zlokobni zveket lanaca, iako sam često, sa strepnjom i jezom na koži, prolazila pored Veštičjih staza na putu do škole. Najviše od svega žalila sam što nisam ispunila obećanje dato Maši kada sam rekla da ćemo se vratiti. Ni ona ni ja nismo imale hrabrosti da napravimo istu grešku dva puta.
Saša nikada nije pronađen.
Autor: Aleksa Kostadinović