Doživljavamo ekspanziju fantastike u svim medijima, uglavnom zahvaljujući televiziji i filmu i svemu onom čulnom i stimulativnom šta nam sedma umetnost nudi. Čini se da i književnost i strip podjednako imaju koristi i da su podjednako uključeni u taj ponovni uspon fantastike. Ipak, čini mi se da je jedan aspekt interpretacije fantastike možda nepravedno zaboravljen. I to upravo onaj koji je na samom njenom izvorištu.
Ali vratimo se malo unazad.
Zamislimo scenu, klesanu u kamenu. Veličanstvenu scenu sa koje svaki šapat je jednako jasan. Scenu na kojoj se po prvi put rodila priča o bogovima i ljudima. Scenu na kojoj se priča odvijala tu, neposredno pred gledalištem. Možda je baš na toj sceni po prvi put i ispričana, simbolično i indirektno, priča o stvarnom životu i priča o jednom, možda ne baš tako različitom društvu, kroz imaginarni svet grčkog mita o Orfeju.
Poznat nam je taj mit o Orfeju, ali češće samo onaj njegov tragični, ljubavni deo, kada najslavniji antički pesnik, gubu svoju voljenu na samom izlazu iz podzemnog sveta, jer eto, nije izdržao da se ne okrene i ne pogleda prati li ga. Poneko će se setiti i da se Orfej pridružio Argonautima i da je njegova muzika pomagala da lakše prebrode svoje poteškoće. Isti taj Orfej je uskratio poštovanje Dionisu i učio Tračane da odustanu od ritualnog ubijanja žrtvi i da veruju da je Helije (koga je on nazivao Apolonom) najveći od svih bogova, postavljajući time prve naznake monoteizma. Uvređen, bog Dionis je u Makedoniji nahuškao svoje pratilje Menade koje su, oružjem svojih muževa, za vreme službe u Apolonovom hramu, poubijale muškarce a Orfeju odrubile noge i ruke i glavu bacile u reku Herbo, koja je pevajući plivala i dospela do mora i do ostrva Lezba. Muze su pokopale njegove udove u podnožju Olimpa, a Orfejeva glava je položena da počiva u pećini kod Antise, posvećenoj Dionisu. Tamo je ona proricala i danju i noću, sve dok joj Apolon nije zapovedio da se ’ne meša u njegov posao’ pošto su njegova proročišta ostala bez posetilaca. Orfejeva lira (Apolonov dar) je takođe dospela na ostrvo Lezb i postavljena je u Apolonov hram da bi potom, na zalaganje Apolona i muza, bila postavljena na nebo u sazvežđe Lire. Po jednoj drugoj verziji mita, Orfejeva smrt se razlikuje – navodno ga je Zevs ubio gromom zato što je odavao božanske tajne.
Upravo ovaj mit je 1992. godine poslužio kao potka za dramu „Slovenski Orfej“ tada mladom autoru, studentu III godine dramaturgije, danas priznatom piscu i međunarodnom kulturnom aktivisti, Zoranu Stefanoviću.
Mlad autor pun pobune, ironije, direktne provokacije polazi od nečega što je tradicionalni mit i pravi fantastičnu filozofsku alegoriju na društveno-političke teme. U punoj meri koristi postulat da pozorište samo po sebi mora imati određenu umetničku slobodu. Ono je neposredno, holističko i uvlači gledaoca u svoj svet. Nudi igru slike, reči, simbolike, izvlači podsvesno iz gledaoca. Isto tako i naš autor ne pokazuje, on je tu da gađa ono suštinsko. Ipak, sam tekst i koncept „Slovenskoj Orfeja“ veoma je izazovan, podjednako i za glumce i za reditelja. Likovi se stalno pojavljuju u dvostrukim ulogama, ono šta jesu i šta nisu, njihove razmirice i sporovi su konfuzni ili im je možda samo dosadno,.. pa tako imamo da je Orfej istovremeno i Apolon ali i Vođa-zloslutnik, Dionis je i Zevs i Aristej-zmija ali i Had. Stalni sporovi otežavaju uspostavljanje normalnog poretka, posebno što je to uslovljeno ’kultivisanjem’ naroda Balkana i pričvršćivanjem ’Veriga koje drže svet’. Čini se, ovako sagledano, da je aktuelna politička situacija na Balkanu, aktuelna vekovima unazad, sa manje više identičnim rezultatima.
Kada je u pitanju stil pisanja, Stefanović se pokazao kao jezički majstor. Uspeo je da napravi spoj arhaičnog stila i modernog jezika, lakog i bliskog nama, pa nam i sama radnja i likovi bivaju bliži i jasniji. Scene su dobro promišljene, replike takođe. Urađen je odličan spoj antičkog mita i modernog aspekta koji se provlači. Sa druge strane, na pojedinim mestima oseti se da književni aspekt (želja za književnim eksperimetnom) odnosi blagu prevagu nad komunikacijom sa publikom, što je u potpunosti zanemarljivo sa aspekta kvaliteta koji je jedan mladi pisac pružio u ovom delu, kao i sa aspekta aktuelnosti teme i danas punih 25 godina kasnije.
Moram da napomenem da je sa tekstom ove drame, Stefanović je položio predmet dramaturgija kod profesora Vladimira Stamenkovića na III godini studija dramaturgije, da bi iste, 1992. godine, na Dorjanskom jezeru u Makedoniji, ansambl Narodnog teatra „Anton Panov“ iz Strumice izveo ovu dramu na otvorenoj sceni u režiji Gorana Trenčovskog. Tri godine kasnije, 1995, pozorišna verzija je objavljena u štampanom izdanju u knjizi „Slovenski Orfej i druge drame“, u ediciji Znak Sagite, Flamarion Beograd. Dramski program Radio Beograda u februaru 2002. godine, premijerno je emitovao radio-dramu „Slovenski Orfej“ u režiji Zorana Rangelova. Tekstove obe verzije drame „Slovenski Orfej“ (pozorišne i radio drame) možete naći na stranici www.rastko.rs/drama/zstefanovic/orfej/index_l.html budući da je Stefanović, između ostalog, glavni osnivač nekoliko međunarodnih kulturnih mreža i poduhvata u oblasti izdavaštva, digitalizacije, leksikografije i pop-kulture kao što su: Projekat Rastko (mreža digitalnih biblioteka), „Distribuirani korektori Evropa“ (međunarodna digitalizacija kulturne baštine), Projekat Gutenberg Evropa (Beta verzija, javne digitalne biblioteke), itd. Isto tako, na Jutjubu može da se nađe i sasvim pristojan snimak predstave.
Nekako mi se čini da se, izuzev dostupnosti, sa pojavom novih tehnologija ništa nije suštinski promenilo, da su dela poput „Slovenskog Orfeja“ i dalje veoma retka, da su autori poput Zorana Stefanovića nedovoljno cenjeni i prepoznati u našoj sredini, gde izgleda još vlada uštogljenost, netolerancija na novo i drugačije i pravilo mrtvog mora. Sa jedne strane, niko nije postao prorok u svom selu. Sa druge, Stefanović je, osim svog umetničkog i književnog rada, dao veliki međunarodni doprinos u brojnim kulturnim, naučnim i izdavačkim projektima u Evroaziji od 1993, posebno u zemljama bivše Jugoslavije, Rumunije, Bugarske, Grčke, Ukrajine, Rusije, Poljske.
Čini mi se i da su, same po sebi, pozorišne i radio drame su pomalo skrajnute kada je u pitanju shvatanje njihovog značaja i mogućeg uticaja. Zaboravlja se, ponekad, da je pozorište moćan alat koji kreira mikro stvarnost za gledaoca i da je pozorišna publika otvorenija i prijemčivija za novo, kreativno i alternativno. Isto tako, fantastika svojim otklonom iz realnosti može nekada i jasnije da predstavi univerzalne poruke bilo na nivou društva, bilo na nivou pojedinca, pa i ne čudi što fantastika i pozorište predstavljaju u neku ruku savršen, mada (za autore) zahtevan spoj. Meni ostaje da se nadam da će ovaj komad, čiji je tekst lako dostupan, inspirisati stvaranje nekog novog pozorišnog „Orfeja“ ili neku novu radio-dramu koja će težiti da dosegne slavu „Rata svetova“.