Pre mesec dana, imao sam tu čast da posetim 37. Varšavski filmski festival koji je uprkos svim naporima ove pandemije da ljude društveno udalji, uspeo da opravda ono: ’međunarodni’, u svom imenu. Selekcija filmova iz raznih zemalja, nažalost, nije nam pružila mnogo izbora na polju fantastike i njoj srodnih žanrova. Možda su se upravo zbog te jalovosti u ponudi ova dva debi filma kojima bih želeo da se bavim istakli kao jedini reprezenti fantastike. S druge strane, pre bih rekao da je upečatljivije je to što se radi o filmovima čiji temelji tonu pod sopstvenom težinom, kao rezultat traljavo izvedenih građevinskih radova sa minimumom regulacije. Gradnja na čijoj bi izvedbi verovatno i najbolji graditelji zakazali jer se radi o temama koje pogađaju srž sadašnjeg trenutka.
Teme digitalnog prostora i odnosa mladih prema tim prostorima, kojima film #BlueWhale prilazi putem horor rukavca ukletih sila sa dominantnom ljubavnom pričom u srži tog crnila, dok je temama ličnih sloboda, ropstva i autentičnih iskustava u vremenima suzbijanja sloboda i manjka novih iskustava film Dan kada sam pronašao devojku u smeću prišao kroz jednu mešavinu tehno-futurizma i road-movie žanra. Nažalost, iako su semena ovih tema zdrava, zemlja nije plodna a i godina sušna, ostavljajući nam ovu jalovost za prekopavanje i đubrenje u nadi da će sledeća sezona biti bolja. Bacimo se na prekopavanje.
Dan kad sam pronašao devojku u smeću (Dzien w którym znalazlem w smieciach dziewczyne; g. 2021)
Kada govorimo o pogledima u daleku budućnost i predviđanjima njenih kobi, prva stvar koja se ljubiteljima naučne fantastike javlja negde u zadnjem planu je Ursula Legvin i njen stav koji se najlakše može svsti na: buduće je sadašnje. Ima nečega u jednoj takvoj vrsti distance gde sadašnjojst možemo najbolje sagledati tek kada uhvatimo neke njene tendencije i odvedemo ih do radikalnosti u jednom potpuno drugom vremenu, dajući nam šansu da te vrednosti sagledavamo nepristrasno s druge tačke gledišta. Ali ukoliko distanca daleke budućnosti adresira sadašnost, da li bismo mogli reći da scenario bliske budućnosti, poput Uelbekovskog romana, zapravo od nas zahteva da uzmemo u razmatranje: da li je ovo pravac u kojem se zapravo krećemo? Pitati se o dalekoj budućnosti je izazovno, ali prava je hrabrost zapravo reći: sutrašnji dan će vam ovako izgledati. Koliko je onda ovaj distopijski film hrabar? Koliko i ratni dezerter, jer će se svojih zadatih tema i distopijskog žanra držati vrlo kratko, dok ne izvrši jedan ‘run for cover’ manevar, bežeći u potpuno drugi žanr, temu, senzibilitet… da skratimo priču, prosto bežeći od samog sebe.
Godina je 2028. i Poljska vlada je pronašla potpuno nov pronalazak kojim su uspeli da reše problem gustine zatvorskih osuđenika. Kontrola uma putem vakcinacije (da, dobro ste to pročitali). Procesom vakcinacije ranijim zatvorenicima se kod vrata u predelu kičmene moždine usađuje poseban čip, zajedno sa okovima koji im oko vrata ostaju poput ogrlice, koji umrtvljuju sve moguđe senzacije i nagone zatvorenika, pacifizujući ih do tačke da nisu ’opasni’ po spoljni svet, ali u isto vreme ni funkcionalni, svodeći ih na poslušne automatone. Glavni lik je usamljeni i brigom istrošeni YouTube influenser i društveni aktivista po imenu Sajmon Herc (Michal Krzywicki), koji ne može da podnese autoritarnost aktuelnog režima i objavljuje da će u znak protesta na dočeku Nove godine na svom kanalu upriličiti uživo prenos sopstvenog samoubistva. Sponzorstva za događaj već su ugovorena, sa ciljem pomaganja žrtava vakcinacije, njegovi organi već obećani ljudima kojima su prekopotrebni, ali kada jedne večeri u smeću pronađe automaton-devojku po imenu Blu (Dagmara Brodziak) čiji je čip za kontrolu izvađen, Sajmonova nova misija u životu biće sprovođenje Blu do bezbednog mesta van granica zemlje gde će biti bezbedna.
Najveći problem ovog filma svakako je nekonzistencija. Šta je uopšte motiv za jedan ovakakv film? Ili je možda bolje pitanje, šta su autori želeli da publika doživi kao glavni motiv filma? Jer su oni svoje motive obznanili tokom razgovora s publikom nakon projekcije, čineći nas još zbunjenijim jer film kojem smo svedočili kao da radi protiv sopstvene teme koja se ispoljava tek u drugoj polovini, u potpunosti negirajući sopstveno izvorno polazište. Početak obećava distopijsku priču koja se bavi pitanjima slobode. Da li će film adresirati novi zakon o zabrani abortusa u Poljskoj? Uostalom, može se reći da čak i oni najtvrdoglaviji od Fukoove studije Nadzirati i kažnjavati zatvor kao instituciju prepoznaju kao problematičnu instituciju, najblaže rečeno, možda film želi da se bavi time? Generalno, način na koji tretiramo bivše zatvorenike jednako je problematičan, žigošući ih na način koji ih prati kroz život i nedozvoljavajući im da se integrišu nazad u društvo. Možda je taj odnos prema drugosti u pitanju? Ne, apsolutno ništa od toga. Film je savršeno nezainteresovan da se zapita o implikacijama niti jedne od od tematskih pretpostavki koje postavlja svojim zapletom. Ovakva neopreznost dostiže komične razmere time što se, od početka rada na scenariju pa sve do same premijere, dogodila svetska pandemija u kojoj je vakcinacija jedan od bauka svakodnevnice. Stoga, naravno da se tokom već pomenutog razgovora s publikom tu zatekla i šarmantna bakica koja je puna ushićenja autorskoj ekipi prenosila koliko ju je pogodila aktuelnost teme kontrolisanja populacije vakcinacijom. Razmetanje žanrovskim označiteljima kojih se proizvoljno odričeš je jedno, i biti idejno-teorijski naivan je takođe oprostivo, ali zaime boga, zašto bi dopustio da te ljudi nedvosmisleno povezuju sa Slavicom iz Bajmoka?
Dvoje scenarista, koji igraju i dve glavne uloge Sajmona i Blu (Michal potpisuje i režiju), želeli su da se bave intenzivnom senzualnožću. Kao neposrednu inspiraciju navode youtube video u kojem daltonisti po prvi put sa naočarima mogu da vide živopisnost svih boja koje ranije nisu mogli da iskuse, a ovaj distopijski scenario bio je samo potrebna modla kao posrednik do ovog motiva. Zbog toga, čim Sajmon i Blu odlaze na put kroz poljsku provinciju do granice sa Švedskom, film prestaje da bude trapava distopija i postaje zanimljiv i šarmantan road movie. Čak je i zanimljivo kako svi oni estetizovani kadrovi kao u Terensa Malika (ruka koja prolazi kroz žito iz donjeg rakursa, itd) a koji bi trebalo da naglase poetičnost prirodne teksture, u jednom ovakvom filmu imaju smisla jer posmatramo devojku čija se čula pred nama baždare i usklađuju na nov intenzitet te je samim tim jedan Malekovski vizualni kliše, koji se prelio i na tv reklame i spotove, ovde zapravo potpuno smislen i opravdan postupak. Ali sve hvale na račun ovog filma tu staju. Sajmon bi trebalo da bude internet influenser, ali je njegov selebriti status više kao status televizijske poznate ličnosti. Tu su i dodatni narativni rukavci sa njegovom bivšom devojkom, takođe aktivistinjom, koji ne odlaze igde. Uz ove i ranije nabrojane mane, za ovaj film možemo reći da je na momente šarmantan (čemu doprinosi i DIY dojam jer je očigledno snimljen sa minimalnim sredstvima, za šta uvek imam veliko poštovanje), ali je u celini krajnje nespretan (najblaže rečeno, čak ukoliko se u obzir uzmu okolnosti da se radi o debitantskom filmu).
Želim da se igram aka #BlueWhale ( Ya khochu v igru, g. 2021.)
Vaše milo dete, taj anđeo naivnog pogleda, ulazi u adolescentsku dob. Provodi previše vremena u toaletu. Primećujete da vam lekovi nestaju iz fijoke. Drugari sa kojima se nekada družila ne javljaju vam se više na ulici, neprijatno obaraju poglede ili prelaze na drugu stranu ulice. Niste dobili niti jedan kontrolni na uvid od početka godine. Dete vam je rasejano, srdito… sumnjate na najgore, stoga je lišavate slobode kaznom u sobi (na bezbednom), ali ono čega niste svesni je da se poročni demoni koji uhode vaše dete ne nalaze u mračnim haustorima i pasažima prljavih ulica. Ti demoni nalaze se upravo u njenoj sobi u koju je zatvorena.
Mogao bih da se kladim da je autorska ekipa zamišljala otprilike jedan ovako patetično-bedan byline novinski članak, kakve su poslednje dve rečenice prethodnog paragrafa, dok su pisali projekat ovog filma, ubeđujući i sebe i finansijere kako su društveno angažovani i relevantni sa temama kojima se bave. Jeftina angažovanost i aktivizam izazivaju samo teški transfer blama i gnara, čineći ih nepodnošljivim za gledanje (pogotovo ukoliko niste spremni da zaglođete tu internet vam kvari decu kosku). Zato se zahvaljujem autorskoj ekipi jer se ovde ipak ne radi samo o transferu blama… ovde imamo posla sa autentičnim pripadnikom vrste: toliko loše da je dobro, filma.
Sedamaestogodišnju Danu, kao i čitavu njenu okolinu, do srži potresa tragična smrt njene mlađe sestre koja se bacila pod voz u pokretu, dokumentujući čitav taj čin kamerom svog pametnog telefona. Ubrzo intruzivne misli: da li je ona doprinela tome da njena sestra sebi oduzme život, opsedaju Danu, i u tom trenutku, nakon pretrage njene internet istorije, pronalazi da je ona učestvovala u internet izazovu pod heštegom: #BlueWhale. Izazov koji podrazumeva od svojih učesnika spremnost da odu do samog kraja. Nakon ovih saznanja, Dana biva rešena da se priključi izazovu kako bi pronašla osobu koja stoji iza samog izazova i osvetila se za smrt svoje sestre. Samo, sa učešćem u izazovu, uvek postoji opasnost da u svojoj rešenosti da pronađe tu osobu, i ona sama ode predaleko i nastrada. Ali nema razloga za brigu, dokle god je sigurna u svoje namere i dokle god ima razloga za životom… zar ne? Na kraju krajeva, zašto bi neko poželeo tako nešto?
#Blue Whale je fiktivna dramatizacija internet fenomena koji je zaokupio rusku javnost 2015. godine kada se taj hešteg pojavio, misleći da mladi izvršavaju samoubistva sledeći instrukcije izazova. Iako se skandal ispostavio kao fiktivan, u godinama koje su sledile, inspirisao je mnoge slične izazove koji su vodili ka smrtnim ishodima. Sve ovo čini temu izrazito teškom i opterećujućom za pristupiti joj, i već na tom osnovnom nivou on nema prolaznu ocenu, ali ono šta film sa popravnog šalje pravac na ponavljanje razreda je to što on ne samo da ne razume prirodu depresije i samoubistva kao teme, već ne razume ni prirodu paradruštvenih odnosa koje društveni mediji podstiču, eksploatišući veoma ozbiljan problem kroz različite (nekompatibilne) žanrovske trope koje su odavno izlizane.
Jedna stvar koju je film donekle dobro ukačio, jeste predstava tog čuvenog život u ekranu (screenlife) gimika, smeštajući čitavu radnju priče u desktop okruženje ili u displej pametnog telefona. Ono po čemu se ističe i razlikuje od filmova poput Bez prijatelja (Unfriended, 2014.) je što umesto da doslovno prikazuje statičnost i bezdogađajnost nečijeg desktopa, #BlueWhale pokazuje šizofrenost dopaminsko-upaljujućeg kockarskog mentaliteta koji društveni mediji proizvode u svojim korisnicima, time što svojoj publici ne daje ni trenutak predaha. Rez je verovatno najosnovnija osobenost filma kao medija, te su autori svaki put kada su suočeni sa izazovom prikaza desktop ili mobilnog prostora, suočeni sa jednim neprekinutim, kadrom koji je ili pun praznine ili ekspozitornih informacija, koje ne samo da nisu filmične, već u svojoj biti ne iscrpljuju jednu od osnovnih karakteristika filma kao medija (rez). #BlueWhale to rešava tako što će varati, i prosto rezati na detalje tog virtualnog okruženja radi gradacije: naglo zumirati pojedine delove ekrana, ili praviti neprimetne prelaze sa desktop okruženja na mobilno. Ovi prikazi ekrana nisu doslovni, mogu se možda doživeti i kao impresije tih prostora kako bi ih tinejdžer/ka i doživeo/la: sa puno manije isčekujući svaku sledeću notifikaciju, gradirajući tenziju kroz sveke tri tačkice koje najavljuju da osoba sa druge strane kuca svoj odgovor na poruku. Rediteljka Anna Zaytseva, je već ostvarila zapaženi uspeh dramatizujući istu temu kroz tu život u ekranu estetiku, u seriji Youtube video klipova koji su u Rusiji doživeli zapažen uspeh. Jedan od producenata je i Timur Bekmambetov, koji kao da je namerio da od te estetike napravi zasebni pod-žanr, pre toga producirajući filmove u serijalu Bez prijatelja (Unfriended), kao i film Potraga za ćerkom (Searching, 2018) koji je do sada i najbolji film koji se oslanja na tu estetiku. Sa takvim pedigreom, onda ne treba ni da iznenađuje takav vid komotnosti u tom tipu vizualnog izraza, ali je uprkos svojoj delimičnoj efektnosti on za početak lenj, a onda zapravo i jedan od glavnih krvnika ovog filma koji ga od samo lošeg, čine toliko lošim da je odličan.
Konstantno prenaglašavanje tih sitnih radnji: od klikova mišem, do otvaranja notifikacija, sa upotrebnom najjeftinijih zvučnih efekata kojih smo se svi odavno naslušali, naprotsto dobija komičnu dimenziju. Rediteljka filma očigledno želi da temu doživljavamo ozbiljno, ali nisam siguran kako da shvatim te namere i napore kada film upotrebljava nešto najbliže Vilhelm vrisku prilikom nečijeg samoubistva. Pored toga se rediteljka oslanja na mnoge vizualne reference horor filmova, poput onih iz Isijavanja (1980), Kruga (The Ring, 2002), Veštice iz Blera (Blair witch project, 1999) pa donekle i Psiha (Psycho, 1960), potpuno izbacujući publiku iz trenutnog doživljaja, čineći film krajnje neozbiljnim. Ukoliko je film nameravao da bude obavijen toliko debelim slojem ironije, šala je na njihov račun jer se niko nije smejao zajedno uz film, već njemu samom. Način na koji se osvetnički horor kombinuje sa ukletim silama osobnenim za neki katoličanski horor, a onda sve to kombinuje sa jednom ljubavnom pričom stvar čini još smešnijom.
Ukleti horori poput Egzorciste (The Exorcist, 1973) za cilj imaju da te učine sitnijim od makovog zrna, potpuno bespomoćnim u rukama zlih sila koje mogu izbiti kada god je njima ćef, i jedino šta je održava u životu je milost božija. I kako onda nekome uterati jedan takav strah u kosti kada s jedne strane, negativac seje strah koliko i maskirani ubica u Mrak filmu (Scary movie, 2000.), a s druge strane želi da te ubedi u osvetničku misiju kroz Danine vrlo ubedljive napore u isleđivanju i dokumentovanju toka odvijanja izazova. Dodajmo tome da akteri iz nekog razloga svi kucaju poruke jedni drugima na engleskom, iako je sve smešteno u Rusiju, do kraja ističući lažnost angažovanosti u filmu o lažnom izazovu koji je digao lažnu uzbunu. Tako da je i ono malo emocije koju film izvlači iz gledalaca upravo takva: lažna.
About Author
