Nedugo pre nego što ću pročitati ovu knjigu bila sam potpuno rešena da odustanem od distopijskih knjiga. Možda nisam čitala dobre knjige o distopiji ili mi jednostavno nije prijao taj žanr, ali rešila sam da se više ne mučim takvom literaturom. Svet posle ovog sveta, junakinja koja je više tupava nego posebna, neizbežni ljubavni trougao, očigledni zlikovac koji ugnjetava sve i loš stil pisanja popularnih distopijskih knjiga više nije zasluživao da na njega gubim vreme.
U tom nekom periodu sam čula za ovu knjigu. Nisam sigurna kako je iko mogao i da je izbegne pošto je iskakala na svim društvenim mrežama koje se bave knjigama, a ja nikad nisam sigurna da li je to zbog plaćene reklame ili zato što ta knjiga zaista zaslužuje da je pročitaju svi.
Moram priznati da često padam na knjige u kojima noć igra neku bitnu ulogu, verovatno zbog moje klinačke fascinacije vampirima, i ako noću izlaze demoni/vampiri/čudovišta, a ljudi moraju da se kriju, velike su šanse da ću ja tu knjigu pročitati.
„Smrtonosna pesma“ je prva knjiga Viktorije Švab koju sam pročitala i zbog koje sam odmah naručila i ostale knjige koje je napisala.
Ovo je jedna postapokaliptična priča o dvoje tinejdžera koji žive u svetu u kome se obistinila poslovica da se iz zla rađa zlo. U ovoj knjizi je to bukvalno – iz samog čina zla se rađaju/stvaraju čudovišta koja su ekvivalent količini zla koje je učinjeno. Postoji tri vrste čudovišta – „Corsai” koji se hrane telom i kostima, nastali su iz čina velike mržnje, kada nekoga prebiju skoro do smrti; „Malchai” koji se hrane krvlju, nastali iz čina ubistva i najopasniji, “Sunai” koji izgledaju kao ljudi a hrane se dušama. „Sunai“ su nastali iz neke velike katastrofe, kada veliki broj nedužnih ljudi pogine. Oni su neka vrsta „pravednih sudija“ pošto mogu da uzmu samo duše grešnika dok onima koji nisu počinili ni jedno zlodelo neće učiniti ništa. Naravno, čudovišta se rađaju samo iz ljudskih dela.
Kejt Harker je ćerka čoveka koji drži polovinu grada u kojoj vladaju čudovišta. Ona želi da bude nemilosrdna kao on, koji pušta čudovišta da slobodno lutaju gradom kako bi mu ljudi plaćali za zaštitu. Avgust Flin je Sunai koji želi da zaštiti nedužne i da bude čovek. Njegov otac drži drugu polovinu grada, gde se ljudi bore protiv čudovišta i pokušavaju da vrate nekakav red u svoj život.
Njihove sudbine se isprepleću u jednoj srednjoj školi gde, poučeni morem tinejdžerskih knjiga, očekujemo priču o Romeu i Juliji. Ali ne! Švabova nas predivno iznenađuje i izostavlja romantičnu priču! Avgust je poslat u neprijateljski deo grada da špijunira Kejt kada oboje završe u spašavaj-svoj-život avanturi. Borba za prevlast u postapokaliptičnom gradu je u centru priče, a obe zavađene strane imaju svoja čudovišta. Stvar sa čudovištima je da nikad ne možeš da računaš na njih, niti da ih u potpunosti kontrolišeš. Kao i u večini priča o čudovištima, ljudi su ti koji su mnogo gori od njih.
Švabova je stvorila izvanredan postapokaliptični svet, koji možda na prvi pogled izgleda kao svaki „Young adult” roman. Ono šta „Smrtonosnu pesmu” izdvaja iz mora sličnih knjiga su njeni likovi. Kejt Harker nije tipičan jak, samopouzdan i nezavisan ženski lik. Ona je pomalo kučka (da li smem da koristim ovu reč?) koja se ponaša kao razmaženo derište koje drmaju hormoni. Sve što ona želi je tatina ljubav i misli da će je zadobiti ako bude kao on – nemoralna i nemilosrdna. Iako deluje kao da je o svemu dobro razmislila, često su njeni potezi glupi i detinjasti.
Avgust Flim je pomalo neshvaćen tinejdžer, živi u porodici koja ga voli i podržava ali je rastrzan između onoga šta želi i onoga što mora da radi. Često se ponaša kao mučenik, i to pomalo ide na živce.
Ova knjiga je na momente prilično zastrašujuća, Švabova odlično piše scene pune tenzije, dovodi vas do ivice napetosti kada ne smete da ispustite knjigu ali se i plašite šta ćete dalje pročitati. Knjigu prate i „dečije” pesmice o čudovištima koje su neka vrsta omaža klasičnim horor filmovima, a ja sam se oduvek ježila od njih.
„Corsai, Corsai, tooth and claw,
Shadow and bone will eat you raw.”
Možda je mogla da izbegne distopijske elemente knjige, ovo bi i dalje bila sjajna priča o natprirodnim silama bez postapokaliptičnog sveta. Malo me je razočarala jednostavnost zapleta, više pažnje je posvetila izgradnji sveta i čudovišta, radnja se prebrzo zakomplikovala i relativno brzo razmrsila, ali se nadam da će to drugačije uraditi u drugoj knjizi. U svakom slučaju, ako volite knjige o nasilnim čudovištima, izdaji i ratu za bolji svet ovo je knjiga za vas. Mislim da je „Smrtonosna pesma” pravo osveženje u tinejdžerskoj književnosti. Kod nas ćemo imati priliku da nabavimo Smrtonosnu pesmu u izdanju Publik Praktikuma već od danas.