Polako, ali sigurno bližimo se kraju ove apokaliptične 2020. godine. U njoj sam započeo misiju predstavljanja značajnih klasika koje bi svaki ljubitelj fantastike trebalo da pročita, pisao tekstove van ove rubrike, priče koje su prošle na nekim konkursima (da i Karpenterova će doći na red) i započeo neke druge radove o kojima ne bih sada da govorim. U današnjem tekstu ćemo otići malo na istočnu hemisferu jer i tamo ima značajnih pisaca koji zaslužuju da se nađu u ovoj rubrici.
Prva asocijacija ljubitelja naučne fantastike u vezi je sa autorima sa američkog i engleskog tla. Mnogi će prvo pomisliti na Klarka, Asimova, Hajnlajna, Legvinovu, Bredberija, Filipa Dika i ostale pisce koji su imali odličnu reklamu zahvaljujući marketingu. Sa druge strane, oni neupućeni neće znati da je žanr iznedrio i značajnije pisce sa istočne hemisfere. Tako iz Rusije imamo braću Strugacke, Jevgenija Zamjatina, Aleksandra Beljajeva, Alekseja Tolstoja i druge pisce, Poljska se može pohvaliti Stanislavom Lemom i Jacekom Dukajem, Češka Karelom Čapekom i Jozefom Nesvadbom, Japan Šiničio Hošijem i Kobo Abeom, Kina Liju Cisinom… Ne treba zapostaviti ni francusko ni skandinavsko tlo, ali otom potom. Spisak je širok pa da tekst ne bi prošao u nabrajanju odlučio sam se za one najvažnije predstavnike. Nadalje ćemo se baviti jednim piscem koji se uspešno izborio za svoje mesto kako na Istoku tako i na Zapadu, Stanislavom Lemom.
Ime Stanislava Lema (Stanislaw Lem) zaslužuje da ima počasno mesto u svim krugovima naučne fantastike. Ako je neki pisac svojim delima i pristupu žanru zaslužio da se njegovo ime nađe među počasnim članovima Udruženja američkih pisaca naučne fantastike onda je to on. Pored zanimljivih priča i romana pisao je i stručnu literaturu u kojoj se bavio mogućem razvoju nauke u budućnosti i kontaktu sa vanzemaljcima. Da, Lem je tvrdio da je za uspešan kontakt sa vanzemaljcima neophodno da budemo na istom tehnološkom nivou, kako sam naveo u tekstu o Saganovom Kontaktu. Njegove studije iznete u studiji Fantastika i futurologija vezane za stav da je američka produkcija pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka čist šund uz izuzetak 1% kvaliteta naljutile su njegove kolege po peru koji su ga izbacili iz udruženja. Koju godinu kasnije, zalaganjem nekolicine pisaca na čelu sa Ursulom Legvin članstvo mu je vraćeno i američka publika je ponovo dobila pristup njegovim romanima i knjigama. Ubrzo mu je ponuđeno i stalno članstvo u udruženju što je Lem odbio.
Velika odskočna daska u njegovom spisateljskom stvaralaštvu je zbirka priča Zvezdani dnevnici Ijona Tihog, zbirka humorističkih priča čiji je glavni protagonista istraživač Ijon Tihi. Ne treba zanemariti ni zbirku Invazija sa Aldebarana, Bajku robota i urnebesnu grotesku o androidima Kiberijadu koje po kvalitetu ne odskaču sa avanturama Ijona Tihog.
Sa druge strane, širu slavu je stekao delima u kojima se pesimistički oslanjao na moguću budućnost čovečanstva i komunikaciju sa vanzemaljcima. Takvi su romani Memoari pronađeni u kadi, Solaris, Glas gospodara, Nepobedivi, Fijasko i Eden gde je na videlo izneo nesposobnost razumevanja drugih kultura i nespremnost da prihvatimo sopstvene slabosti, ali smo zato spremni da se vinemo u granice nepoznatog.
Pored romana i priča vredi izdvojiti i stručne knjige kao što su već pomenuta Budućnost i futurologija, Filozofija slučaja – književnost u svetlu empirije i Summa Technologiae koja se bavi mogućim budućim razvojem nauke i koja je obavezno štivo svakog istinskog ljubitelja žanra. U ovom tekstu ću se baviti delom za koje se može reći da je Lemov magnum opus i prva asocijacija na ovog velikana. Dame i gospodo, pred vama je Solaris (Solaris), roman iz 1961. godine.
Kao što već znate, Solaris je ime planete iz naslova koja je celom površinom prekrivena okeanom, uz nekoliko ostrvaca, koji predstavlja masivni misaoni entitet. Iznad nje je izgrađena mala svemirska stanica čiji članovi proučavaju misleći okean koji uporno odbija svaku komunikaciju sa njima. U fokusu naše priče je Kris Kelvin, psiholog, koji po zadatku dolazi na stanicu gde zatiče posadu u stanju nervnog rasula i saznaje da je malo po njegovom dolasku njegov prethodnik izvršio samoubistvo. Počinje da viđa neobične „goste“ na koje su ga domaćini upozorili. Stvari postaju zanimljivije kada ga jednog jutra u njegovoj sobi poseti njegova žena koja je nekoliko godina ranije preminula.
Šta je nagnalo Lema da napiše ovo filozofsko delo? Misao da su ljudi spremni da se vinu u neistražene predele, ali zato nisu spremni da se suoče sa svojim najdubljim osećanjima i strahovima. Sam okean predstavlja najbolju personifikaciju naših slabosti koje manifestuje kroz naše snove poručujući nam da nismo spremni za međusobnu komunikaciju, a o komunikaciji sa višim entitetima da ne govorim. Najbolji primer se vidi kod našeg glavnog junaka. Uprkos svojoj psihološkoj struci ne može da se pomiri sa gubitkom svoje supruge, a za čiju smrt je indirektno kriv što dolazi do izražaja kada je ponovo sretne na stanici i počne ponovo da se zaljubljuje. Slične muke imaju i ostali članovi posade stanice, ali su nam samo dati nagoveštaji da su njihove muke možda teže od Kelvinovih.
Treba pomenuti i Solaristiku, nauku koju je Lem osmislio, a čiji je jedini zadatak proučavanje mislećeg okeana koji je ostao enigma. Kroz knjige koje Kris čita u svojoj sobi saznajemo razvoj nauke i dostignuća kao i svedočanstva ranijih ekspedicija u proučavanju tajanstvene planete i iskustva. Ovde možemo pohvaliti Lemov doprinos u osmišljavanju imaginarnih nauka zbog kojih je smatran Borhesom naučne fantastike.
Solaris je više od romana sa tematikom prvog kontakta. Glavna filozofska nit je koliko smo spremni da pogledamo u dubinu naše duše i suočimo se sa brigama koje nas muče. Npr. rekli smo nekome nešto loše i povredili ga. Da li smo spremni da izgovorimo reči izvinjenja kao što smo spremni da ostvarimo ciljeve na poslovnom planu? To je poruka koju Solaris donosi. Ovaj roman se može interpretirati na više načina, od frojdovskih poruka do kritike komunizma kako je Lem govorio u intervjuima. Njegovoj težini doprinosi i kompleksno – mermerni stil jer je pisan u prvom licu pri čemu ulazimo u um Krisa Kelvina i zajedno sa njim prolazimo kroz njegova iskušenja i nedoumice. Zahvaljujući svom stilu koji krase korišćenje neologizama, robotska poezija i idiomatska igra reči Lemove knjige predstavljaju pravo iskušenje za prevodioce.
Koliko je Lem poštovan kao pisac znači i to što je često poređen sa klasičnim autorima žanra poput H. Dž. Velsa i Olafa Stejpldona. Teodor Sterdžen ga je u svom predgovoru Solarisu iz 1976. godine nazvao jednim od največih pisaca naučne fantastike ikada. Šta tek treba reći o Ursuli Legvin koja se iz protesta odrekla članstva u udruženju američkih pisaca naučne fantastike i Nebula nagrade za novelu Ružin dnevnik kada je Lem zbog svojih stavova izbačen iz istog. O uticaju i zaostavštini koju je Solaris ostavio na kulturu ne treba trošiti reči.
Klasik je doživeo dve filmske adaptacije. Prva i svakako najpoznatija je od Andreja Tarkovskog iz 1972. godine za koju mnogi smatraju da je Sovjetski hladnoratovski odgovor na Kjubrikovu Odiseju i druga iz 2002. godine od Stivena Soderberga koja nije najbolje prošla kod publike i kod kritike. Sam Lem nije bio zadovoljan nijednom adaptacijom smatrajući da nijedna nije pogodila suštinu romana.
Veliku zahvalnost što je ovaj klasik dostupan domaćim čitaocima dugujemo izdavačkoj kući Solaris koja je 2014. godine pred Beogradski sajam knjiga započela objavljivanje Lemovih sabranih dela počevši upravo od ovog romana. Ne treba zaboraviti ni ranija izdanja naročito Kentaurovo iz 1988. godine u sklopu najboljih dela žanra.
Na kraju mi ostaje da vam čestitam Novu godinu i preporučim ovaj klasik jer predstavlja obaveznu lektiru za svakog istinskog ljubitelja žanra. Zavidim onima koji ga budu čitali prvi put jer će dugo ostati pod utiskom knjige, dok će joj se ostali sa vremena na vreme vraćati.