Nakon što se prošlog leta pojavio u Kapetan Amerika: Građanski rat, u kom je usput bio jedna od najsvetlijih tačaka, naš voljeni Spajdermen se sada pojavio i u vlastitom filmu, šestom u ovom milenijumu a prvom u okviru Marvelovog filmskog univerzuma.
Posle dugih pregovora između Sonija i Marvela i posle još dužih spekulacija na internetu, Spajdi je ipak postao deo Fajgijevog filmskog univerzuma, i to što je on bio predmet korporacijskih pregovora, dilova i svega ostalog se i te kako osetilo u filmu. Pogledajmo samo naslov – “Povratak kući” treba da nam stavi do znanja da je Piter Parker sada konačno na pravom mestu kom pripada, u univerzumu gde će njegov lik napokon moći da procveta.
To da je Spajdermen sada deo Marvelovog filmskog univerzumu su producenti i reditelj Džon Vats hteli da nas podsete kad god su imali (ili čak nemali) šansu tokom filma. Osvetnici, Čitauri, tone “easter eggova”, Toni Stark, Toni Stark, Toni Stark, Toni Stark… Dragoceno vreme je trošeno na to da bi se (po hiljaditi put) naglasilo da Piter Parker obitava u istom svetu kao i Osvetnici i ostala ekipa.
Ipak, nisu bile potrebne gomile ovih referenci i “easter eggova” da bismo primetili da se radi o Marvelovom filmu. Priča filma je provučena kroz “Marvel filtere” i dobili smo ono na šta smo se navikli kod filmova koji pripadaju ovom univerzumu. Dakle, ne radi se o tipičnom superherojskom filmu, nego smo dobili film koji pripada nekom već poznatom žanru (ili podžanru) ali ima elemente superherojskog filma i dosta akcije i humora – u slučaju ovog filma, radi se o tinejdžerskoj komediji. Ova formula je proverena i manje-više dobro funkcioniše, ali ima i nekoliko mana, koje nisu zaobišle ni ovaj film.
Filmovi Marvelovog filmskog univerzuma imaju poprilično brz tempo, što dovodi do toga da se samim likovima (pogotovo sporednim) ne može posvetiti previše (ponekad ni malo) vremena. Ovde smo to imali slučaj sa glavnim likom. Spajdermen je sada deo ovog sveta prepunog super-ljudi i on traži svoje mesto u njemu. Čitav film ga pratimo kako on pokušava da se dokaže Starku kako je vredan toga da bude deo tima Osvetnika. Spajdermen na kraju pronalazi to svoje mesto, i taj kraj je sasvim zadovoljavajuć, ali osim toga, ništa se ne dešava oko ovog (glavnog!) lika. Deluje da je jedina želja producenta bila da uspostave Spajdermena u panteon Marvelovih superheroja, te da su prilikom tog procesa zaboravili da pravilno izgrade Pitera Parkera kao lika.
Naravno, bilo bi poprilično glupo i naporno da po treći put gledamo smrt ujka Bena, tako da je potpuno razumljivo zašto taj deo Piterove priče nije bio ubačen u film. Ipak, upravo u toj priči leže njegovi razlozi za borbu protiv kriminala, kao i njegove motivacije: Piter Parker je osoba koja neće okrenuti glavu dok su drugi ljudi u problemu i on je rešen da više niko neće stradati zbog njegovog nedelovanja – smisao njegovog života nije da impresionira Tonija Starka. Nije problem u tome što smrt ujka Bela nije bila ponovo prepričana, ali problem je u tome što on nije bila ni pomenuta, imajući u vidu njen značaj za Piterovu priču i razvoj.
Ipak, postoji jedna bitna stvar u kojoj je Spajdermen: Povratak kući napravio devijaciju u odnosu na ostale filmove MCU-a, a to je glavni negativac. Da li iko od nas može da se poistoveti ili saoseća sa Osom (Darenom Krosom iz Ant-Mana) ili Ronanom ili Kesilijusom? Ne! Iako su eto na primer ova tri pomenuta glavni negativci filmova u kojim su se pojavili, njihovi motivi, aspiracije, osobenosti i sve ostalo su za nas nepoznanica. Ti negativci su eto tako ludi i zli sami od sebe i trenutno spremaju apokaliptične planove, a protagonisti im stoje na putu. To, sva sreća nije bio slučaj i sa Lesinarom. Adrian Tums, kog igra fantastični Majkl Kiton, je samo običan čovek koji se snalazi u ovom novom svetu, prepunom kostimiranih heroja, kako bi izdržavao svoju porodicu, a težak posao i uslovi u kojima dela ga teraju da postane nemilosrdniji. Tumsu nije bilo posvećeno previše vremena, ali je za to kratko vreme pravilno izgrađen, pravio je logične poteze, te je bio prizemniji i saosećajniji lik od svemirskih Hitlera, ludih naučnika i ostalih zelota.
Kao kontrateg Kitonovom Lešinaru je bio, naravno, Spajdermen kog je tumačio mlađani Tom Holand. Mladi Englez se savršeno stopio u ulogu i svojom harizmom doprineo da Spajdi zaista zaživi na ekranu. Kao što sam pomenuo ranije, zasmetalo mi je to što je Spajdermenov glavni motiv u ovom filmu da se dokaže Toniju Starku, a ne istinska želja da pomogne nedužnima i nemoćnima – ipak, Holandov Spajdermen je na njegove novo dobijene moći i poziv da se priključi Osvetnicima reagovao ljudski, kao pravi tinejdžer, a delovalo je da bi ubacivanje Starka u priču postavilo našeg omiljenog super-heroja i plejboja u očinsku ulogu. Ovo drugo na žalost nije radilo tokom većine filma, a kraj je zacementirao tezu da će Toni Stark uvek biti Toni Starrk, te da mu uloga očinske figure neće lako leći.
To bi bilo to. Sve u svemu, Spajdermen: Povratak kući je jedan poprilično zabavan film. Fanovi Marvelovog filmskog univerzuma nikako neće biti razočarani, te je jasno da je MCU zaista okruženje u kom Spajdi može da procveta. Dobili smo jednu novu verziju našeg omiljenog Čoveka-pauka koja (iako mi se lično ne sviđaju neki njeni aspekti) uzima esenciju klasičnog, voljenog Spajdermen i predstavlja nam je u jednom novom ruhu.
P.S.: Bez panike! Spajdermen u MCU-u ima “spider sense”.