Koreja u kojoj je smeštena radnja najnovijeg filma Li Čeng-donga (Lee Chang-dong) medalja je sa dve strane. Njeno zlatno, suncem obasjano lice čini visokorazvijena zemlja dokolice i izobilja. Naličje, u njenoj senci, čini zemlja ekonomske krize i socio-političkih nemira. Većina grca u dugovima, mladi su bez posla, a predsednica je podnela ostavku nakon skandala sa Samsungom. Spaljivanje pažnju usmerava na sukob ova dva aspekta prikazana kroz život mladića iz radničke klase Džong-sua (Ju Ah-in) i gradske face Bena (Stiven Jun, svima poznatiji kao Glen iz serije The Walking Dead). Suprotstavljajući ruralno i urbano, oličeno u gorepomenutim likovima, Li ne želi da glamurizuje i glorifikuje raskoš već se umesto toga usredsređuje na izrazitu klasnu nejednakost Južne Koreje i to kako ona razara porodice i pojedince.
Enigmatičnost ovog filma uporediva je sa Čerčilovim opisom Rusije i bez okolišanja se može reći da na prvo gledanje frustrira. Otvoreno priznajem da sam nakon 90 minuta odustao jer se iskustvo gledanja činilo mnogo dužim nego što zapravo jeste bilo, iako mi film ni jednog trenutka, paradoksalno, nije bio dosadan. Pruživši mu drugi priliku, shvatio sam (ali tek nekoliko sati nakon gledanja) kakav sam dragulj južnokorejske kinematografije zamalo propustio. Onome ko prevaziđe barijeru nekonvencionalnosti umetničkog filma i ko može da ceni šta režiser ovde radi, dva i po sata trajanja neće biti ni sekund predugo.
Spaljivanje je priča o pričama koje muškarci pričaju o drugim muškarcima i ženama, te posledično, o njihovoj toksičnoj muškosti (eng. toxic masculinity). Viđena očima jako nepouzdanog naratora, radnja koju pratimo istovremeno je (naizgled) otegnuta i napeta (više nego što se čini) i pokazuje nam put do tačke pucanja osobe koja je izgubila moć da definiše kako sopstvenu životnu priču tako i priče onih oko njega. Ova staza ispresecana je gustom mrežom relevantnih simbola i višeznačnošću, koja počinje još sa imenom filma. Ovo je sporogoreći film o čoveku koji izgara od želje dok spaljuje mostove za sobom i za sve to vreme otvaraju se goreća pitanja na koja ne dobijamo odgovore.
Li Džong-su je pisac, ili makar ceo film provodi tvrdeći da jeste, no mi to praktično nikada ne vidimo. Izgovor za izostanak rezultata mu je potraga za pravom pričom. On je tih, introvertan mladić čiji život izgleda kao kompilacija tragedija. Njegov rodni grad Padžu, siromašan je i na dalekoj periferiji, a samo imanje toliko blizu granice da se može čuti komunistička propaganda sa razglasa Severne Koreje, siromašne zemlje koja je i sama naličje znatno bogatije južne „sestre“. Majka ga je ostavila kao malog, sestra se udala i prekinula komunikaciju sa porodicom a ocu se sudi zbog nanošenja teških telesnih povreda državnom službeniku, zbog čega je Džong-su primoran da se vrati na i sam brine o zapuštenom seoskom imanju čiji se mizerni stočni fond rapidno smanjuje. Čak i kad ga sunce nakratko obasja tokom kratke veze sa prvom komšinicom iz detinjstva Hae-mi (fantastična Džun Džong-seo u debitantskoj izvedbi na velikom platnu), tmurni oblaci se brzo navlače kada u sliku stupi bogati gradski dečko Ben.
Priča Spaljivanja bazira se na motivima kratke priče „Paljevina šupa“ (eng. Barn Burning) Harukija Murakamija. Deo je zbirke kratkih priča „Slon nestaje“ (eng. The Elephant Vanishes) i predstavlja štivo vredno čitanja (ali ne i obavezno) pre gledanja filma kao spoiler-free uvod u njegovu priču. U oba slučaja, protagonista je muškarac zaljubljen u ženu koju gubi zbog drugog, znatno bogatijeg muškarca koji ima sklonost ka periodičnom (svaka dva meseca) paljenju šupa (u filmu su to plastenici). Murakamijev narator, međutim, živi životom srednje klase u jednom od boljih predgrađa Tokija i može sebi da priušti izolaciju gde ga se spoljni svet ne dotiče. Džong-su ovu privilegiju, nažalost, nema.
Kada Džong-su započne romansu sa Hae-mi, ona mu priča svakojake nategnute priče i anegdote iz vremena kada su bili komšije, te je on i u nekima od njih. U jednoj, kada su imali 7 godina, pronašao ju je nakon što je upala u bunar ispred svoje kuće. U drugoj ju je, u ranim tinejdžerskim danima, uvredio rekavši joj da je ružna. Neobično je da se Džong-su ničega ne seća, ali joj svejedno veruje, verovatno jer saoseća sa osobom koja dolazi iz istog socio-ekonomskog okruženja kao i on, te bije istu bitku da preživi u velegradu. Njegova priča je njena priča, reklo bi se. Osim što se ona sa svojim problemima nosi malo drugačije. Kaže da joj odgovara sloboda koju joj tezgarenje dopušta i da uživa u fizičkom radu, što je, verujem, ironičan komentar režisera na problem mladih u Koreji da nađu stalni, pristojno plaćeni (dakle, obično ne fizički) posao. Pored toga, ona uči da postane pantomimičarka, što je interesantan izbor, jer pantomima predstavlja simulaciju postojanja, stvaranje nečega ni iz čega. U jednom navratu, ona izvodi nemi performans za Džong-sua gde ljušti i jede mandarinu, objasnivši da na taj način, kad god je gladna, može da jede mandarine. Ova naoko smešna ali zapravo potresna izjava pokazuje njen odbrambeni mehanizam uz pomoć kojeg se nosi sa finansijskim nedaćama. „Stvar nije u tome“, kaže ona, „da veruješ da mandarina postoji, već da zaboraviš da je nema“.
Nakon što odlučuje da ono malo ušteđevine što ima potroši na proputovanje Afrikom, Džong-su dobija zadatak da redovno odlazi do njenog stančića i hrani njenu mačku. Kutija sa peskom je tu, zdela za hranu je uvek prazna kada dođe, ali od mačke ni traga ni glasa. Da li je krzneni stvor zaista toliko stidljiv koliko ona tvrdi ili je, kao što se i on naglas pita, i mačka produkt njene mašte? Po povratku, ona sa sobom vodi i uglađenog, bogatog, malo starijeg momka, Bena, staloženog i šarmantnog čoveka sa jakom finansijskom zaleđinom kojoj je nemoguće ući u trag. Njegov preskupi stan u Gangnamu (centralni deo Seula, poznat po izuzetno visokom životnom standardu) moderan je i ukusno uređen. Dok sprema hranu koja pripada nekoj od evropskih kuhinja, u pozadini lagano klizi kvalitetna zapadnjačka muzika. Ako se uz to doda njegovo pomodno oblačenje i nimalo korejsko ime, Ben odaje utisak Zapadnjaka, Amerikanca, pravog kosmopolite. Ovo, na meta nivou, potvrđuje i sam izbor Stivena Juna za ovu ulogu, s obzirom da je ovaj glumac praktično ceo život proveo u Sjedinjenim Državama te da i korejski govori sa američkim akcentom, što je važan aspekt njegovog lika koji će nažalost promaći velikoj većini gledalaca. Čak i kada se pozdravlja, on ležerno pruža ruku na šta mu Džong-su po automatizmu uzvraća tradicionalnim naklonom.
Stiven Jun ovde odlično ovaploćuje samopouzdanje i kontrolu koja potiče od života u izobilju i deluje kao neko ko je otkrio tajnu smisla života, dok Ju Ah-inov Džong-su sa blago otvorenim ustima i blago-telećim pogledom deluje kao neko kome je ceo svet misterija, a po sopstvenom priznanju, to i jeste slučaj. Džong-su pronicljivo poredi Bena sa Getsbijem i rezignirano dodaje da „u Koreji ima mnogo Getsbija“. No, Ben nije obična enigma, on unosi blagu jezu u ljude oko sebe. Nikada nije plakao i na pitanje da li oseća tugu, daje neodređen, polu-šaljiv odgovor koji bi svakome u glavi upalio alarm za sociopatiju. Svoju prošlost i sve što radi obavija velom misterije, a Džong-suu svoju priču servira na kašičicu, poput serije koja nas cliffhangerima drži u neizvesnosti i tera da se vraćamo narednim epizodama. Džong-sua, s druge strane, svako čita kao otvorenu knjigu, a on sam ostaje sprečen da ispiše nove stranice svoje priče, koja bi ga odvela u nekom konkretnom pravcu.
No, ni Džong-su ne deluje ravnodušno i apatetično zbog puke dečačke nesigurnosti. To je njegov odbrambeni mehanizam kojim se brani od problema ljubavne, porodične i finansijske prirode. Ta anksioznost i haotičnost se na bukvalnom nivou manifestuju kroz večito nesređen porodični dom i gomilu fotografija koje izazivaju protivrečne emocije. Zatičemo ga uvek u nekoj neupadljivoj trenerci, kako hrani tele, spava na masnom kauču ili ide do sudnice da prati razvoj događaja u vezi sa očevim slučajem. On pokušava da nađe (fizički) posao ali brzo odustaje jer mu je jasno da poslodavac, za kojeg je on samo „broj 3“ a ne osoba sa imenom i identitetom, neće imati strpljenja za nekog ko mora da putuje nekoliko sati do radnog mesta.
Ne može se reći ni da je Hae-mi sudbina dodelila mnogo bolje karte. Ni u njenom životu nema baš mnogo ljudi a u klaustrofobičnoj sobici gde živi sunce obitava svega par minuta dnevno, a i to u formi odsjaja sa obližnjeg tornja. Nepisano pravilo brojnih azijskih zemalja je da skuplje nekretnine omogućuju izdašnu količinu sunčeve svetlosti, dok one najjeftinije svode svoje stanare na podrumske pacove, kao što smo mogli da vidimo u još jednoj odličnoj socijalnoj drami, Parazitu (2019) režisera Bong Džun-hoa. Ispostaviće se da je njena usputna primedba o svetlu što se sa tornja odbija u njenu sobu i jedina priča koju Džong-su može da potvrdi te ona samim tim postaje i jedina istina koju dele. Dok vode ljubav, on uspeva da doživi orgazam tek kada ugleda odsjaj na zidu, kao da ga ova njena priča na neki način upotpunjuje. On se čak kasnije, u njenom odsustvu, vraća u sobu i masturbira gledajući kroz prozor ka tornju, u uzaludnom pokušaju da rekreira taj momenat istinske ispunjenosti.
Kada jednom prilikom Ben i Hae-mi dolaze u Padžu na imanje da ga posete, nakon mnogo vina i popušenih džointa, Džong-su priča Benu o maltretiranju koje je proživljavao sa svojim ocem, koji je oterao njegovu majku i naterao tada jako mladog i osetljivog sina da spali svu majčinu odeću. Uznemirenost koju otac izaziva u sinu važna je spona između ovog filma i priče „Barn Burning“ Vilijema Foknera (nimalo slučajno Džong-suov omiljeni pisac) koja je Murakamiju bila inspiracija za njegovu istoimenu priču. U originalnoj verziji, čija se radnja dešava na američkom Jugu krajem 19-og veka, mladi sin mora da odluči kojoj se strani privoleti – hladnoj i neumoljivoj ruci zakona ili svom prekom, nasilnom ocu što podmeće požare.
Od Bena, kao nekog kome je iskrena emocija potpuna nepoznanica, nismo ni očekivali reči utehe, ali on još jednom uspeva da iznenadi i šokira svojom mračnom stranom ličnosti kada se nonšalantno nadoveže pričom o svom neobičnom hobiju. Naime, na svakih par meseci, on oseti potrebu da spali neki plastenik. A kako je već prošlo dva meseca od prethodne paljevine, pravi razlog njegovog dolaska u Padžu je da izvidi okolinu i nađe savršenu metu, koja je po njegovim rečima jako blizu Džong-sua. Pomalo arogantno dodaje da zna da ga nikad neće uhvatiti jer to nije nešto na šta korejska policija obraća pažnju.
Priroda njihovih respektivnih tajni pokazuje da su njih dvojica dijametralno suprotni. Džong-suu trauma iz detinjstva i teški finansijski problemi ne daju da se makne iz mesta dok svi oko njega guraju napred. S druge strane, Ben može da seje haos bez ikakvih reperkusija. Ovo pokazuju i brojne druge scene. On juri ludačkom brzinom prometnim gradskim ulicama u svom preskupom „poršeu“ i puši marihuanu a ipak je Džong-su taj kog policija sumnjičavo odmerava zato što se u očevom polutrulom kamionetu malo duže zadržava u elitnom delu grada. Može se reći da je Ben, ironično, personifikacija ideje Male gladi Bušmana iz pustinje Kalahari o kojoj govori Hae-mi. Nasuprot Velikoj gladi koja predstavlja potragu za značenjem i smislom, Mala glad je bukvalna glad. Iako je Ben neko kome nikada neće zafaliti hrane na trpezi, na više simboličkom nivou, on je neko ko nema potrebu za traženjem višeg smisla u životu te zadovoljava samo ovu prizemniju, redovnu glad (za paljenjem plastenika).
Jednom rečju, zahvaljujući svom nemerljivom bogatstvu i visokom društvenom statusu, Ben ima potpunu slobodu da ide gde i kada hoće i radi šta mu se prohte. Nešto od ovog magičnog osećaja počinje da se preliva na Hae-mi. U jednoj od, po mom skromnom mišljenju, najspektakularnijih scena u celokupnoj