Još jedna tinejdžerska knjiga sa milion nastavaka jer mora spisateljica od nečega da živi, a ovde je gospođica Mas pronašla zlatnu koku. Prvobitno zamišljena kao trilogija, priča već ima pet nastavaka. Iako je šesti, i poslednji, najavljivan za jesen 2017. godine “omaklo” joj se pisanje novele o kapetanu Vestfalu pa je novela prerasla u knjigu, tako da ćemo (nadam se) poslednju knjigu čekati do proleća naredne godine.
Što se tiče „plota“ „Staklenog prestola“ – Selena Sardotijen je najsmrtonosniji ubica na svetu, ali trenutno odslužuje doživotnu kaznu u Endovirskim rudnicima soli. Ti rudnici su toliko surovi, da niko osim Selene nije preživeo u njima duže od godinu dana, a ona je uspela da preživi I pokušaj bekstva, ali je uhvaćena na metar od slobode. Kako klišei “young adult” književnosti nalažu, spašava je niko drugo do Adarlanski princ prestolonaslednik, ponudom da se u njegovo ime takmiči na turniru za titulu “kraljevog ubice”. Zauzvrat će ona, pod uslovom da pobedi, nakon četiri godine služenja kralju, biti slobodna. Njena muka je u tome što joj slobodu nudi tiranin koji je odgovoran za pustošenje njene zemlje i istrebljenje njenog naroda (u ovom delu se ne navodi koji je to narod). Uprkos tome, Selena pristaje na prinčevu ponudu i odlazi sa njim u glavni grad.
Njeni protivnici, na turniru, su najveći ološ, ubice i vojni dezerteri, ali svakog od njih „sponzoriše“ jedan član kraljevog saveta. Takav tok bi trebao da inspiriše neku interesantnu zaveru sakrivenu celom pompom oko turnira, ali je ona toliko plitka, providna i nebitna da sam, iskreno, i zaboravila na nju.
Priča počinje da se zahuktava kada jednog takmičara pronađu mrtvog, a sledeće večeri još jednog. Pored toga što mora da krije svoj identitet od ostalih takmičara, što se zaglavila u ljubavnom trouglu sa zgodnim prestolonaslednikom i kraljevim kapetanom, naša šesnaestogodišnja junakinja je na svoja pleća stavila i teret pronalaska tog čudovišta koje kasapi takmičare. Kao pomoć ima duha mrtve kraljice koja je toliko misteriozna i škrta sa savetima, da joj zapravo i nije od neke posebne koristi.
U prvoj knjizi ne saznajemo dovoljno o svetu koji je Masova stvorila. Ima nekoliko kontinenata i svakim vlada druga dinastija. Adarlanom vlada grozni diktator, kralj koji je uništio magiju. Nekada davno postojale su vile i vilenjaci, zmajevi i veštice ali ih sada tu nema. Oni koji su ostali tu nemaju nikakve moći, niti natprirodne sposobnosti. Kralj je godinama porobljavao svoje protivnike, spaljivao šume i gradove koji su imali bilo kakvu naznaku magije. Mislim da sam ostale knjige pročitala samo da bih saznala šta se dogodilo sa magijom i zbog čega je kralj toliko mrzi.
Kompletna knjiga je pisana kao da iščekuje ekranizaciju (mislim da je čak i potpisan neki ugovor za seriju).
Priča je, zapravo, dosta obećavala, najbolji ubica na svetu, koji je postao rob, ima mogućnost da se bori za svoju slobodu. Osim „dečijeg“ stila pisanja, mislim da mi je najviše smetala naša nabusita heroina. Očekivala sam jaku i nezavisnu devojku, a dobila, sitničavu, dosadnu, princezu sveznalicu za koju se na svakoj strani naglašava koliko je prelepa. Pošto je to najvažnija osobina jednog ubice. Na sve to naša najsmronosnija, najtalentovanija, najlepša, najpametnija ubica u ovoj knjizi ne ubije nikoga!
Jako mi je iritantno to dodvoravanje pisca čitaocima, tako što neprestano naglašavaju da glavni junak obožava da čita. Imena likova su posebna priča, za polovinu nisam sigurna kako se izgovaraju, ali čini mi se da je to slučaj u svim knjigama gospođice Mas. Priča se u narednim knjigama malo lepše razvija, uvodi nekoliko novih i interesantnih likova, ali elegantno je mogla i da preskoči ovu prvu knjigu. Sve u svemu mislim da njena ciljana publika ima bar deset godina manje od mene, možda i petnaest.