ŽANR: epska fantastika/omladinska fantastika/alternativna istorija
ORIGINALNI NAZIV: Sword in the storm
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
AUTOR: Dejvid Gemel
ZEMLJA: Engleska
PREVOD: Marko Vojnović
GODINA IZDAVANJA: 1998.
OCENA: 
Pauza nam je dobro došla da nas prođe knjigurluk i da se vratimo svom uobičajenom stanju biblioholizma. Doduše, to sigurno nije razlog za sporiji izdavački tempo Čarobne knjige u ovoj godini. Povod bismo verovatno mogli potražiti u enormnoj nestašici i poskupljenju papira, te pokušaju da se prema tome cena knjiga formira, a da ne bude astronomska za naše džepove. Sudeći po sekciji ‘u pripremi’ sledi naredba dobošaru da opet udari brz ritam. Nagoveštaj da je oluja prošla, stiže pomalo simbolično, uz naslov iz edicije Beskrajni svet fantastike u kom se i pominje ova prirodna nepogoda.
Sa obzirom na to da delo poseduje sve odlike omladinske književnosti, usredsredićemo se na to da kažemo malo više o tome. Omladinske priče u bilo kom mediju moraju imati maloletnog junaka koji kroz avanture doživljava metamorfozu i odrasta. Dug je to put, pa autori tih dela moraju biti i karakterni i znalci. Radovi nisu ograničeni na jedan žanr, pa ni medij, ali struktura ostaje ista: mlađani heroji koji su u pubertetu i hrle u nevolje isprobavajući kakvoću do tada nekušanih gorko-slatkih ukusa. Ono što možemo nazvati nonsensom je pojava koja se javila sa mnoštvom nedovoljno dobrih autora, da se u nedostatku kvaliteta svrstaju u omladinsko. Slično kao i sa fantastikom, videći to kao mogućnost, da na mala vrata uđu u sferu kojoj teže i gde žele ostvariti priznanje. Istina, naravno, jeste takva da su oni i dalje samo loši, ma u kojoj strukturi, žanru ili mediju pokušali doseći zvezde. Za umetničku slavu je potrebno imati mnoge stvari koje se većinom ignorišu, pre svega radinost; kula se sruši pet hiljada puta na poslednjoj karti i samo se gradi iznova, i istrajnost, nekoliko hiljada i prvi put postaviti i poslednju kartu. Zatim znanje, široko opšte obrazovanje, i najbitnije samokritika, razumevanje koliko se još ima naučiti. Dakle, nema skrivanja, ideja tih ljudi je prepoznata, samim tim i osuđena na propast. Kvalitet ne možeš dobiti varajući, kuća će uvek dobiti ruku u kojoj sve uložite. Od ove pojave je gora samo ona u vidu umišljenog stručnjaka koji se rukovodi isključivo svojim ograničenim znanjem i lošim ukusom da ga pokazuje vascelom življu. Dela iz omladinske prizme su kao i sva druga, ne treba im suditi sa predrasudom zbog glasa koji su dobili zarad gomile lažnjaka.
Dejvid Gemel (1948–2006) je britanski pisac fantastike. Radio je kao kamiondžija, izbacivač i novinar. Napisao je preko trideset romana, istorijsko-epske fantastike, i dva trilera objavljena pod pseudonimom Ros Harding. Na srpski jezik su prevedene knjige: Legenda, Skitalac, Poslanje izgubljenih junaka, Parmenion: Lav Makedonski, Mračni princ, Kralj iza zatvorene kapije i trilogija Troja.
Veći deo knjige prati odrastanje glavnog protagoniste. Život mlađeg tinejdžera na selu. Prve ljubavi, greške, seks, borbe i naravno moralni nauk. Sve to se dešava u okruženju zabačenog plemena čijim ponašanjem još uvek upravljaju druidi i stari bogovi šei. Do prelomnog događaja ove priče, sve deluje uobičajeno: lik ne iskače iz kože buntovnog derana. Put na koji nakon toga kreće sa prijateljem, odvešće nas u još burnije dogodovštine. Naučiće se osveti, ispeći će vojnički zanat i vratiti se kući gde ga čeka samo još nedaća i sukoba. Sa znanjem stečenim u stranim zemljama, postao je sposoban da bude vođa svog naroda, da ih predvodi u slavu i pobedu.
U svom maniru Gemel priču vodi na obodima fantastike, neko bi ovu vrstu proze nazvao alternativnom istorijom. Ne bi bio potpuno u krivu, jer se pripovedanje oslanja na ratove britanskih plemena kako međusobno, tako i sa Rimljanima i Vikinzima. Fantastika se dodiruje isključivo kroz pojavu starih bogova, što u neku ruku nije dovoljno da se dobije odrednica fantastike, ali možemo progledati kroz prste ovog puta. Piščev stil je i vrlina i mana, jednostavan je, na trenutke i prejednostavan. Štivo koje se brzo i lako čita, kvalitetan omladinski roman. Prevodilac je urednik ove edicije, najveća zamerka mu je što nije koristio sinonimske izraze za englesko said već isključivo reče.
Bilo je lepo pomisliti da se mladost vratila probijajući se kroz korice ove knjige tokom čitanja, avaj, dojam pretvorni. Realnost je surova. No, nije važno uskoro ćemo uskočiti u neki drugi vremeplov sa nekim drugim delom.