Žar peska među prstima. Vetar sunca proteže se i izležava nepreglednim dinama, premeštajući ležište s istoka na zapad. Nemilosrdna, beskrajna tišina steže i muči staklene duše retkog života koji se promalja iz dubina kopajući u oba smera ka jednom cilju – ka paklu. Topi se vidik. Pretapaju se boje i sve postaje beskrajno crvenilo, a u njemu se stvrdanjava i peče glina čoveka.
Davna godina. Na korak do Svete Zemlje. A nje nigde. Vođen dušom, bez kompasa, bos i opaljen suncem, pretvara se od mleka u tamu, gustu i mirisnu poput tame Afričkih gologrudih lepotica. On ne staje. Žar peska na tabanima. Bela svila s glave popala po ramenima; okrateli pokrov tercira vetru pesmu utehe smrti. Na samo korak…
Poluslep i potpuno gladan, ispunjen verom, Jorej, isposnik i hodočasnik, podiže ruke krsteći sebe, nebo i pesak, i pada.
Skramnato oko se ne zatvara. Njime vidi majku – ona pere meke čaršafe u reci Rej i nadgleda decu, neke tek otkinute od dojke, neke već sa prvim pepelom pod usnama i kao srna vidi sve, čuje sve i trza svoje još gipko telo na neprirodan šum. On pliva pod budnim okom srne i jede slatke crvene višnje, tek ubrane – mirišu na devojačke snove. Krije reka njegove misli i njegove mladićke ekstaze i pljusne tek po obrazu da ga podseti na stvarnost. Penušavi talas na obrazu, ponovo i ponovo. Zdravo oko se budi i otvara pod pljuskom lista sred pustinje. List i na njemu mrak znakova – teških linija i poletnih zavijutaka.
Pasti na kolena pred čudom i kajati se za sramne misli na blaženstvo mladosti. Oslepeti. Da! Biti slep! Ne videti. Osećati. Kajati se. Želeti spas. Čekati spasenje. Kajati se.
Poslednjom snagom se kaje i uzima list. Otvara se svet do sad nepoznat, nepismenom Joreju pod velom slepila i neobične svete svetlosti:
Legenda o prvoj Adamovoj ženi Lilit,
nepomenutoj u Bibliji, okaljanoj u Talmudu
Sazdanog ni od čega uspela si da pretvoriš u pesak
i stvoriš visinu koja je dosegla duboko.
Obešen krst oko vrata,
bio ti je znak kojim si lupala o čelo malog i bledog koji nije umeo ništa da stvori osim besa.
Tvorac si i uništitelj.
Majka i čedomorka.
Vampir i krhko ogledalo neba koje nosiš u džepovima, a u plamenu stradaš.
Prva neponištiva ženo LILIT!
APOKRIF I : I bi greh
Strah!
Osetio sam strah stvarajući Te.
Jedini put kada sam zatvorio oči bilo je kada sam Ti stvorio saputnika – ADAM.
Prvi čovek stvoren po mom liku.
Suparnik sam samom sebi bio.
Gledala si u nebo svakodnevno listajući Bibliju u stvaranju – Zemaljska kurvo.
I nisam Te prognao.
Sama si pobegla. Imala si smelosti.
Ja nisam…
U zoru si načela Adama dok sam Te gledao.
TEBE!
U sumrak si napustila Eden i nasmejala se glasno.
Pljunula si Nejakom u lice i odrekla se svojih grudi da bi ih ostavila meni… da me podsećaju na greh Tvoj i moj. Da udahnem ljubomoru svaki put kad ih neko zagrize. A zamirisale su prvo iz usta Nejakog i Pokorne koju stvorih tako da me ne podseća na Tebe.
Pod mesečinom si u kosu uplela demone.
Gluvo doba noći i Odmetnik je postao Tvoj.
Zavela si miris i smrad upijajući ih duboko u sebe, u neodoljivu pohotu.
I ja sam čovek spram Tebe
KĆERI MOJA…
APOKRIF II : (a ) DAN
Propuzio sam iz peska gledajući Tebe
Zaželeo sam vetar, jer nosi požudu Tvoje kose što miriše na med i gavranove
Krio sam se iza vuka i majmuna gledajući te kako se kupaš u nebu
Grlio te On – naš Otac
Zalivao sam golubove suzama žaleći
SEBE
Prvi put udahnuo sam bes misleći na Njega
Prvi put grčio sam se u snu sanjajući Tebe
Grešna si zbog mojih misli i Njegovih dela
Prokleta Lilita!
Imao sam Te na tren – Požudna
Ljubomorom sam Te oterao – Ponosna
Vajao sam drugu ližući sa sopstvenog lica nektar kojim si me pljunula u lice odlazeći u sumrak, lomeći mirisni Eden u samoću dvojice zarobljenih.
„NEJAKI“
kliknula si poput sokolice
Nada je sebe u meni tada tako nazvala
Dok sam u trenu prosanjao sve tvoje beline
„Nebo je ljubomorno ukralo moje srce!
Zaviri u još jednu rupu zbog koje sam NAJBOLjA ŽENA“
…i jesi…
NEPREŽALjENA MOJA
APOKRIF III : Ispo – Vest
– Stvorena iz radoznalosti u radoznalost odbegla –
JA
Varenje I
Buljeći slepe oči, Jorej misli i plače rukama poslednje suze, privlači žile pustinje da se napoje solju suza. Pobele pustinja od soli Jorejeve i Mesec okrenu leđa… Ljubomorni Mesec.
Jorej ne misli više. Jorej ide ka Svetoj Zemlji, bez kompasa. Apokrif ne sme postojati. Apokrif se ne sme širit! Apokrif se mora unititi!!!
Jorej jede apokrif.
Jorej jede istinu.
Halapljivo.
Kao Mars svoju decu.
Ponovo živ, opijem strašnim saznanjem, obeljen svilom do pod grudnu kost, postaje pustinja. Rasprkava se i sada vidi. Leva ruka na ulegnuću ružinog drveta sopstvenog tela. Oči visoko, noge pod zemljom. Presavijen i istovremeno ispružen vidi. Gleda: u njemu se priča piše; apokrif raste hraneći se pljuvačkom, sokom pluca, kiselošću stomaka, dolazi do pupka i porađa se odvijajući Jorejev pupak. Činija ružinog drveta seje za sobom sramni, neuništivi porod istine.
Poniženi i potlačeni
Sazdana od zemlje i Stvorena od kosti podigoše lice i grudi:
raspuštenih kosa, razrezane odeće koja otkriva zabranjeno,
blesnuše pogledom zahteše kožom i namignuše mišlju da osvoje neosvojeno.
Za opkladu zaigraše igru nazvanu:
Ave Ženo!
Eva: Previše si raspuštena.
Lilit: Ne skreći pogled s igre!
Eva: Haha, mogu ja više stvari odjednom.
Lilit: I onda sam ja grešnica.
Zavrteo se prvi krug
Lilit: Kocka je bačena. Koga biraš za ulog Plavokosa?
Eva: Hmmm, pa mogla bih onog…
Lilit: Svako kog oslovljavaš sa ONAJ je mali ulog u startu, a ti dobro znaš da ja ne plešem s malima!
Eva: Pa koga onda???
Lilit: Znaš koga želim!
Eva: Mog ADAMA?
Lilit: I on je u mom katalogu pod slovom – ONAJ.
Eva: OCA?
Lilit: Znala sam da nisi naivna kao što izgledaš plavojko.
Eva: Previše je.
Lilit: Nisi čula moj ulog: moj Crni Princ je tvoj izazov u zamenu za izazov Uzvišenog kog tako ljubomorno čuvaš za sebe.
Eva: Ne čuvam za sebe… on je meni onaj, ha!
Lilit: Da, da, kako da ne grešnice. Dogovoreno!
Eva: Dogovoreno, Lilita.
Zalista proleće gde kroči njena noga,
uzdahnu sve što diše gde pogleda njeno oko.
Eva je okusila Lilitine grudi u Edenu i prognana se predala igri Lilitinoj.
Lepo su iskoristile za grešno – tako bi,
tako i jeste.
Lucifer: Odavno ne razgovaramo Brate. Šta me udostojilo tvog glasa? Da nisi zgrešio, o SVEMOĆNI?! Hahahaha!
Bog: Nije ŠTA, nego KO!
Tvoja… i moja stvorena, predana, pokorna…
Lucifer: I ja sam ti bio pokoran pa se odmetnuo.
Bog: Da ali ovo je… ovo je, nečuveno! Ona se meni nudi… Ona… posle toliko… Ona – TVOJA! Zna da sam… Zna da ne sme! Zna da ne smem! Oh, kome ja da se pomolim kad mi je potrebno?!
Lucifer: Pomoli se meni, jer od đavola te jedino Đavo može spasiti.
Drugi krug – ponovno stvaranje, jer je sve ponovljivo
Diše duboko i polako,
steže dlan i u njemu srce.
Iz njega iscuri pesak i od peska Lilit.
Lilit: Nisam se pojavila sama. Opet si me stvorio (podrugnu se Bogu)
Bog: UKRALA SI EVU!
Lilit: Dozvolio si mi da vidim budućnost. Znao si šta ću biti i ipak si me stvorio. Kako to da shvatim?
Bog: Odvukla si Evu pre stvaranja i odenula je svojim smradom…
Lilit: Ali smradom koji voliš – on se posle Inkvizicije neće tako zvati, već mirisom strasti.
Bog: I to si… pa ti si nemoguća!
Lilit: Zato sam i najbolja. Nego, odlučila sam da se rešim Crnog.
Bog: Ne razumem.
Lilit: Poslala sam tvoju, pardon – SVOJU kreaciju da mu odvuče pažnju s posla. Tvoj posao je da smisliš diverziju ako mala omane… ipak je plavuša, hahaha.
Bog: DOSTA! To bi značilo da neće biti zlog, a ako ne postoji zlo, neće moji podanici uvideti dobro.
Lilit: Ali neće patiti kroz vekove i moći ćeš da nacrtaš cvet svakome na čelu i pustiti ih da se sudaraju u neznanju. Bolje neznanje nego bol, zar ne?!
Bog: U redu…
I nastade Adam – od opklade
I strada Adam – od ljubavi (tužni Adam)
Bog: Da bog da gorela u Paklu i nebo ne videla nikad od svog jada! Zavrišta Bog, zaplaka Đavo, zasmeja se Lilita… prećuta Eva.
Naivno stvoreni svete,
kad poverova ženi koja nastade od greha,
al’ zavlada svetom i nebom – drži Lilita žezlo Paklenog ponora,
miriše Božje srce dok piše Bibliju, opijaju je suze Adamove,
vodi Evu kroz svet, a ona njenim očima gleda.
– Stvorio si svet po slici svojoj – kad nisi mogao bolje, bolje ti se ni ne piše – UgrabiJa (parodija na BibliJa – BlaBlaJa) – nije apokrif – svakoj ženi u misli, svakom muškarcu na čelo –
U potpisu Lilit
Varenje II
Sit i zbog sitosti grešan, rasprsnuti Jorej otvorenog pupka, luta svetom. Traži Zemlju, a nanovo je stvara. Prste gura besomučno u otvor na telu, neprirodno od svojih zapeklih ruku čini pupčanu vrpcu. Večito sit. Večito grešan. Večito ponovljiv. Neuspešni uništitelj apokrifa. Uspešni rasadnik neželjenog.
Ljudi se od njega sklanjaju. Plaši ih slika njegova. Ali, uvek radoznalo sakupljaju njegov porod i nose apokrife u praznim džepovima, sade ih kao cveće u svoj um, u kuću, svojoj deci u zemlju sumnje. Ne znaju ko je Jorej i zašto je on tu prošao. Ali osećaju da je baš tako moralo biti. Lak i težak, beo kao oblak i mračan kao šuma, nestalan a večan kao pesak, Jorej postaje Zemlja, u zemlju se vraća, grešan jer je svetost van sebe tražio.
Usnula Lilit
Bledilo jutra.
Ptica zavija noćašnji bol: dok je na sablasti bora stajala, zima joj je slomila krila i vlažne oči zaledila. Tek kad je jasnije svanulo, njena otopljena suza kanu na rever poranelog prolaznika.
Umornim pokretom na putokaz sam kročila… kao svakog jutra.
Graja. Ne sećam se da sam je ikada čula tako rano.
Vidim ljude – stoje u krugu časovnika i ponavljaju besmislene reči.
Sklonite se! To je moja staza! Bežite!
Zamrznuta ptica stoji mi na ramenu.
Kristal njenih očiju ja oplakujem. (Znam ih odnekud.)
Blesak s Golgote.
Guram se kroz nepreglednu vrišteću masu:
Stajala je prekrštenih ruku iza leđa gledajući u nebo. Na licu imala je prljavštinu i ispljuvanu haljinu. (Znam je odnekud…)
Imala je utisnut metal krsta na usnama.
Prestrašena devojka.
Nebo je videlo! Zvezde su ugasle kad si se rodila!
Gledala sam kako kamenuju Poznatu, ne znajući zašto… ne preduzimajući ništa.
(Zašto sam samo nemi posmatrač?!)
Zar ne osećate mraz ovog jutra
dok vam decu na krstove zakivaju u ime lažne nade,
straha, i svetog greha? – Vikala je.
(Sa balkona vise Jude, deca
vrište i kopa se krug oko zastalog sata. )
***
Osećam bol u glavi i grudima, osećam ruke skrštene iza leđa.
Otvaram oči i ne budim se.
Stoje ljudi u krugu časovnika – oko mene.
Da li ti je žao Lilit? – čujem glas u glavi. (Već sam ga čula negde)
Da li ti je žao što si živa?
Sama si gurnula glavu u osinjak!
Sama si kriva!
***
Ne znam šta se dešava. Plašim se.
Žao mi je što je Tvoje nebo pocrnelo i reklama sa Raspećem nije uspela! – Vrisnula sam.
I u tom trenu klonuše glasovi.
Srebro smrtnike sjajem dariva.
Otkinula sam konopce i raskrstila ruke.
***
Bude me reči zapele u grlu, utrnule na usnama.
Mirisom širokih zena drhtavu utrobu tešim.
Autor: Bojana Cvetković