Kako odnedavno možemo pogledati i drugi film pod naslovom „Liga pravde“, odlična je prilika da ga uporedimo sa prethodnim ostvarenjem. Podsećamo, ovi filmovi insipirisani su istoimenim stripom DC Univerzuma. Režiranje „Lige pravde“ iz 2017. godine započeo je Zak Snajder, ali je sticajem okolnosti morao da ga prepusti Džosu Vidonu. Nakon izlaska filma mišljenja su bila podeljena. Pohvale su uglavnom išle na račun glumačke ekipe, ali i scena akcije koje su obeležile ovo ostvarenje, ipak čini se da su preovladale negativne kritike, usmerene na radnju, zaplet, nerazrađene negativce i SGI. Kada je do javnosti stigla informacija o postojanju dodatnog montiranog materijala, javila se i ideja o realizaciji Zakove početne zamisli, što se i dogodilo nakon kampanje “Snyder’s Cut” 2019. godine.
Dakle, pred nama su danas dva filma proistekla iz istog materijala. Šta nam je Snajder doneo što Vidon nije? „Snajderov rez“ počinje kratkim prisećanjem na dešavanja iz filma „Betmen protiv Supermena“, ponavljanjem scene kada Supermen umire. Kada to uporedimo sa filmom iz 2017, čini se da Vidon bira kraći ali efektniji način da nas podseti da mirna i topla priroda Supermena više ne štiti Zemlju. Prikazuje nam Supermena koji je još jednom pomogao ljudima, a koji strpljivo odgovara na dečija pitanja. Baš kada je zaustio da nam kaže šta najviše voli na Zemlji, Vidon pravi rez. To je vrlo efektan način da izazove radoznalost gledalaca, čemu doprinosi i kratko zatamnjenje, koje dodatno odlaže razvoj radnje, ali nam i daje vremena da se dosetimo šta bi to moglo biti. Snajderova retrospekcija nas motiviše da kreiramo sliku Supermena kao heroja, dok Vidon bira malo sentimentalniji pristup.
Snajder nas dalje upoznaje sa svetovima koji čuvaju razdvojene Majke kutije. Uvodna sekvenca obiluje kadrovima za uspostavljanje prostora, dubinskim kadrovima i dalekim planovima. Tako nam prikazuje svet Atlantiđana, Amazonki, islandsko selo, a kasnije i Martinu kuću, Gotam i slično. Ovakvog uvoda u priču bogatog retrospekcijom i pejzažima nema kod Vidona. On Betmena stavlja u igru odmah, dajući mu zadatak da otkrije kakva stvorenja okupiraju Zemlju.
Ono što je slično kod oba reditelja jesu akcione sekvence koje nam naglašavaju ulogu superheroja na Zemlji – Čudesna Žena spasava zatočenike, Akvamen brodolomnika, Fleš devojku od sudara i slično. Kako su se već u prvom filmu ove scene dopale gledaocima, Snajder je odlučio da ih nadogradi, pa one kod njega traju dosta duže. On objašnjava da je njegova želja bila da se udubimo u svaki lik i razumemo ga psihološki i emotivno. Možemo reći da je ista zamisao bila i Vidonu na umu, samo je realizovana na drugačiji način. To možemo videti na sledećem primeru – usporenim pokretom, koristeći se svim planovima od daljeg ka krupnijem, glatkim rezom, snimajući iz svakog ugla, Snajder nas bombarduje Akvamenom. Preterano pojavljivanje Akvamena bez akcije i dijaloga. S druge strane, Vidon mu podmeće hestijino laso i vrlo jednostavno i brzo nam otkriva šta se krije iza mišića. Dakle, informacija je ista, ali se vreme koje nam je potrebno da je dobijemo znatno razlikuje, što potvrđuje i činjenica da „Snajderov rez“ traje puna četiri sata.
Iz ovoga možemo da zaključimo da iako naši junaci više vremena provode na sceni, duže ih gledamo kako se bore, zaokupljeni problemima na koje nailaze, čini se da ne postoji nikakva kulminacija akcije. Snajder nam prikazuje već poznato – Čudesna žena je uradila ono što inače radi – spasava i pomaže, samo što je njen let u nebo bio obogaćen usporenim pokretom, snimljen iz više uglova i prikazan u više planova. Suprotno njemu, Vidon je jednostavno bacio bombu, vratio se negativcu i poslužio se interpunkcijom u vidu odtamnjenja kako bi nam ostvio prostora da sami zaključimo šta se dalje desilo.
Treba naglasiti i da je Snajder napravio očiglednu i neočekivanu promenu koristeći se 4:3 formatom. Ovo je interesantno jer nam herojski skokovi (Dajana koja skače i baca bombu, Supermen koji leti u nebo) deluju dosta više, a i sam odnos strana više liči na onaj kakav srećemo u stripu. Razmera 4:3 trebalo bi da doprinese bolje planiranim i neobičnijim kompozicijama od onih na koje smo navikli. Takođe, pogodnija je kada su u pitanju kadrovi preko ramena ili za pojedinačne kadrove koji su vrlo česta pojava.
Želim da skrenem pažnju i na vizuelnu promenu koja se ogleda u koloritu. Vidon nas je upozorio nebom koje gori, što se gledaocima nije dopalo, a Snajder se odlučio za plavo-sivu nijansu, čime je napravio bolji kontrast sa vatrom i projektilima, pokušavajući da ispravi Vidonovu grešku, ali ne možemo da ne primetimo da grafika i dalje deluje pomalo veštački.
Ono što je zaista bolje kada govorimo o grafici, jeste lik Stepenvulfa. Njega je Vidon prikazao u ljudskom obličju, sa licem koje je nepogrešivo ljudsko i ratničkim oklopom. Iz toga možemo zaključiti da je Vidon pogrešio kada je malo pažnje posvetio razradi ovog lika, dodeljujući mu ranjivi izgled, zbog čega ga nismo doživeli kao dostojnog protivnika Supermena. Snajderov Stepenvulf je dosta drugačiji. Saznali smo odakle dolazi i da želi da se vrati iz izgnanstva i dokaže se Darksajdu, što nam implicira da je njegov motiv da pobedi dosta jak. Kostim mu je srebrni sa puno oštrica, izgleda kao da je srastao s njim, lako lomi strele koje su bačene na njega, deluje moćno i natprirodno.
S druge strane, čini se da je Snajder izgubio smisao za humor, pa tako u četiri sata njegovog filma nije bilo mesta za scene kada Beri pogađa gde je istok, Artur seda na laso, šalu sa Dostojevskim, trku Berija i Spajdermena. Pretpostavićemo da je ideja bila povezivanje sa prethodnim filmom „Betmen protiv Supermena“, u kome je humor takođe odsutan. Pored toga, na ovaj način reditelj nagoveštava da su teška vremena tek pred nama. U zamenu za humor, a u cilju građenja atmosfere opasnosti koja stalno vreba, dobili smo razrađeniju priču o mračnoj strani, kao i otelotvoren lik Darksajda. Međutim, Stepenvulfovoj akciji pronalaženja Majki kutija nije posvećeno dovoljno pažnje. Junak vrlo lako dolazi do njih i nemamo osećaj da one zaista predstavljaju nešto važno.
Snajder je gledaoce obradovao epilogom ili, jednostavno rečeno, pojavom antiheroja koga su svi zavoleli – Džokera. On nam najavljuje nastavak borbe, što ponovo potvrđuje i Martin Menhanter, koji nam se obratio rečima da je rat tek počeo. Iako je na ovaj način Snajder podišao gledaocima, ne možemo da se otrgnemo utisku da nismo saznali ništa novo i da je ovaj epilog suvišan. Ipak, on na ovaj način zaokružuje celinu jer je film otpočeo podsećanjem na ranije događaje, a završio se najavom predstojećih.
Vidon nas je kroz film vodio ritmičnije, brže i dinamičnije, vedrije u psihološkom i vizuelnom smislu. Ono za šta nas je uskratio jeste produbljenija priča, razrađeni likovi i bolja grafika. Snajder je delimično ispravio greške pripovedanja i grafike, ali nam je doneo preduge sekvence i mračnu atmosferu. Ostaje nam pitanje da li je bilo moguće napraviti bolji rez? Naravno da jeste, ali ga zasigurno nećemo dobiti. Dva filma „Lige pravde“ su dovoljna za „Vorner Bros“.