“Život nije bajka!” Koliko smo puta čuli ovu rečenicu? Koliko su se puta ljubitelji epske fantastike, dakle bajke, susreli sa začuđenim ili čak osuđujućim, podsmešljivim i prezrivim pogledima ili komentarima? Koliko smo puta bili u situaciji da, čak i onima koji bi trebalo da se razumeju u književnost, pokušamo da objasnimo da je mašta zadivljujući i opijajući fenomen koji oplemenjuje?
Ovi ljubitelji surove stvarnosti fantastiku doživljavaju kao nešto ne samo nestvarno, već i naivno, čak prosto i primitivno. Gledaju je kroz prizmu onih, po mom mišljenju, suviše pojednostavljenih tumačenja mitova i legendi. Znate ono svođenje jednog vrlo složenog i razrađenog sveta samo na pokušaj “primitivnog” čoveka da razume i objasni prirodne pojave. Za njih su i bajke samo poučne priče iz kojih bi deca trebalo da izvuku zaključak da dobro uvek pobeđuje. Doduše, naši se racionalni i ozbiljni borci protiv glupih verovanja u natprirodno veoma brzo predomisle i požure da ubede istu tu decu da ne postoje ni vile, ni zmajevi, ni veštice. Da dobro ne pobeđuje nikada i da je verovanje u srećan kraj u najmanju ruku neinteligentno.
E, zato smo toliko puta u životu čuli tu “Život nije bajka” floskulu. Postoji, međutim, mogućnost jednog sasvim drugačijeg pristupa i tumačenja, i to utemeljenog u nauci. Bajka je, naime, oblik književnog dela koji je formulativan. To znači da u njoj postoje reči, konstrukcije, nazivi, događaji koji su formule za tačno određene pojave. U bajci se javlja nešto što se u nauci o književnosti naziva “stalno mesto”, a što se, prenošenjem iz jedne u drugu priču, izgrađuje u prepoznatljive simbole. Ne morate čitati “Morfologiju bajke” Vladimira Propa da biste uvideli kako su u bajkama fantastična bića simboli dobra i zla, kako se životinje, kojima je glavni junak pomogao, a koje su u datom trenutku delovale tako obično i bespomoćno, odjednom pretvaraju u nosioce ozbiljnih moći koji ne zaboravljaju učinjenu im dobrotu. Kako junak zlo ne pobeđuje hirovitom željom i mahanjem malim prstom, već neverovatnom upornošću, hrabrošću, samopožrtvovanjem, poštenjem i, najvažnije, NETRAŽENJEM lične koristi.
Drugim rečima, fantastika u bajci hiperbolisana je ili ponekad samo zamaskirana stvarnost u kojoj ljudi mogu biti takva zastrašujuća čudovišta da ni najstrašnija aždaja ne može dovoljno slikovito da ih prikaže. Sa druge strane, dobre vile, životinje koji pomažu, mali, naoko beznačajni ljudi koji se bore samo su podsećanje na to da dobrote ima uvek i svuda i da je ona lekovita, da ne treba suditi unapred, prema izgledu, položaju i ostalim popularnim oblicima procenjivanja stvari. Da su lepo i ružno, dobro i zlo, snažno i slabo, unutrašnje odlike bića. Tako u bajkama imamo prelepe devojke koje junake svojom lepotom zavode i odvode u smrt, strašne vukove koji su primer plemenitosti i sposobnosti da osete zahvalnost i uzvrate uslugu, siromašnog, slabašnog mladića, gotovo dečaka, koji odnosi pobedu nad nekim bahatim bićem natprirodne snage.
Zato, dragi moji čitaoci isključivo “ozbiljne” literature, moram da vam napomenem da život, ipak, jeste bajka. Koliko god da neko u to ne želi da veruje, fantastika je sublimacija života u kome se na svakom koraku srećemo sa aždajama, gadnim vešticama, troglavim čudovištima (poslednji su, znate, metafora za licemere). Do srećnog kraja i pobede dobra možda niste stigli ili niste stigli još uvek. Ali to nije zato što oni ne postoje. To je zato što ste, možda, prestali da se borite. Svim silama, bez kukanja, požrtvovano i nesebično. Ili ste pak stali na onu drugu stranu, zavedeni “lepotom” racionalne, materijalne nagrade.
Oni manje naivni sve ovo znaju. Osećaju da u tim interesantnim, uzbudljivim, ponekad strašnim i zamršenim pričama postoji neko drugo, dublje značenje. Zato su bajke, i one kratke, narodne, i one razrađene toliko da zauzimaju čitave tomove, toliko privlačne i korisne.
U međuvremenu, čuvajte se Baba Jage i neka sila bude s vama. J