Odlučio sam da poslušam jedan savet koji sam davno dobio i da u svemu što čitam pronalazim nešto lepo i kvalitetno. Osoba koja me je savetovala je to rekla zato što smatra da je lako naći nešto što u pisanom tekstu ne valja, ali da su pozitivne strane koje bi se naglasile mnogo teže uglavnom za iznaći.
Nažalost, postoje knjige koje su izgleda napisane sa ciljem da se takvim pokušajima onemogući ikakav, pa čak i polovičan uspeh. „Sve ptice na nebu“ jesu jedan takav roman. Kroz čitavo delo ne postoji niti jedan element koji bi neko fiksirao i nazvao kvalitetnim i uspešnim.
Možda i najveći nedostatak jeste odsustvo jasnog određenja autora (Čarli Džejn Anders) prema pristupu temi. Hoćemo da se bavimo fantazijom, ili naučnom fantastikom, ili naučnom fantazijom, ili šta god. Autorka je od ovoga uspela da napravi papazjaniju neviđenih razmera koja nema nikakvog smisla.
Ova nedefinisana smesa pokušaja je dovela do toga da jedini lik koji bi se mogao pohvaliti ikakvom smislenom karakterizacijom jeste veštačka inteligencija ?R0M3N1 M3 (CH@NG3 M3).Nažalost, čak i to je primetno isključivo u poslednjih nekoliko stranica kada vidimo da ta VI nije samo uobrazilja jednog od likova.
Lorens, lik u pitanju koji je spomenutu inteligenciju delimično stvorio, jeste jedan od najlošijih momenata u knjizi. I to samo zato što ga sopstveni pisac mrzi. Takvu mržnju bih možda i razumeo da je lik i na bilo koji način negativan. Umesto toga, autorka mrzi Lorensa samo i jedino zato što je muškarac. Što je smešno, jer je mogla da ga stavi da bude šta god želi. Ali je morao da bude muškarac verovatno samo da bi ona opravdala svoj feminizam.
Moraću ovde da skočim u nešto što je možda digresija, ali je meni povezana tema, tako da se nadam da ćete mi oprostiti. Uistinu, ovaj roman ima jaku feminističku crtu. I to je za poštovati, kao svako drugo delo koje ima feminističku poruku. Ono što je ovde apsurdno jeste opsesija koja postoji u modernom feminizmu postavljanjem istih priča i onda osuđivanjem toga što postoje.
Andersova je postavila sledeće: Lorens je uspešni inženjer koji je posvećen kontrolisanju sveta oko sebe. Uz to je i potpuno nepovezan sa ženama i koristi „mansplaining“. Patriša je posvećena veštica koja je prilično moćna i sposobna, ali njeno sopstvo gaze vešci i starije veštice koje zahtevaju od nje da se ne iskazuje preterano, sve ispod radara. U jednom trenutku, kao što je to i red, Patriša se otvori svome muškome prijatelju i kaže mu da je veštica, a on kukavac se prestraši i pobegne, misleći da je luda.
Pri kraju, Lorens ipak ispadne vitez u sjajnome klopu, kada zaštiti Patrišu po cen i svog glasa. (Zaista, šta je Andersen ikome skrivio da mu se ovako sakati bajka). I tu se te odvratne i besmislene trope ne zaustavljaju. Gorepomenuti ?R0M3N1 M3 se može uzeti kao sin dva glavna nam lika, jerbo je nastao iz toga što mu je Lorens pružio spoljašnje odlike da postoji, a Patriša mu udahnula istinsko sopstvo i život.
Da li još neko čuje neku buku u pozadini? Možda glasove miliona pisaca kroz istoriju koji viču: „ARHETIPOVI!“. Besmislenost ovog dela potiče iz upotrebe standardnih arhetipova, bez ikakve modifikacije, a onda se ti arhetipovi osuđuju. Pomalo me podseća na ono kada su digli dževu jer Wonder Woman ima izbrijane pazuhe. Niko ni na sekund nije pomisli da je to možda zbog toga što WM boli mnogo delova tela za to šta bilo koji muškarac, žena, ili pacov misli o njoj, već je njoj tako lepo.
Ista stvar je i najveći nedostatak ovog dela. Budimo feministi radi feminizma, ali samo tako da se ništa ne promeni u svetu koji stvaramo, sve mora da bude isto i mi to moramo da kritikujemo.
Taj feminizam je toliko jak u ovom delu da ne vidim niti jedan drugi razlog zašto se našao na listi nominovanih za Nebulu, a pored drugih dela na listi ne vidim ga ni da zauzima neko vredno mesto na pobedničkom postolju.