Zbirka priča Dušana Stojmenovića, Svedok svojih opomena, višeznačno je i višeslojno delo koje zaslužuje oprezan pristup i duboku analizu. Pre svega, autor nas ovim pričama uvodi u sopstveno poimanje iskustva nekog ko aktivno participira u životnim dešavanjima, ali ne na način pukog praksisa, već, pre svega, oslanjajući se na refleksiju i samorefleksiju. U tom smislu, autorova naracija nije sprovedena u duhu realizma (iako se u momentima jako naslanja na takav pristup i način pripovedanja), već je pre prisutna kako meta-naracija, refleksija odbačenosti mislećeg subjekta u svet iskustva. Upravo iz toga razloga, Stojmenovićevom opusu nije moguće prići na nonšalantan način, jer se mora imati u vidu da on sve vreme daje isključivo ličnu perspektivu, koja nije solipsistička, niti nametljiva u stavovima, već izuzetno kritički nastrojena prema dejstvu društva na pojedinca i svim interakcijama koje iz toga proizilaze.
Dakle, imamo posla sa autorom koji posmatra promene oko sebe, interakcije između ljudi, kao i između društva kao institucije i pojedinca, i iz toga izvlači zaključke o dominantnim vrednostima u socijalnim odnosima. U tom smislu, mesta dešavanja, osnovne postavke i prostori su isti oni u kojima većina nas svakodnevno provodi vreme, računajući tu i virtuelni prostor, koji nedvosmisleno čini možda i veći deo mentalnog prostora današnjeg pojedinca, što je kod autora problematizovano u priči Talasi. Karakteri su, poput lokacija, oni koje srećemo svaki dan: obični ljudi iz radničke klase, ali i iz takozvane intelektualne elite, čiju korumpiranost i bahatost Stojmenović izlaže kritici, zapravo su mu takvi karakteri često u fokusu.
Vrednosti za kojima autor traga su one kojih u njegovim svedočenjima nema, nestale su negde usput, u mašini za mlevenje mesa modernog društvenog poretka koji za pojedinca nema milosti. Empatija je, na neki način, fokus autorove etičke potrage, ali umesto nje na sve strane nailazi na entropiju koja sve više obuhvata društvo. Dakako da zbog toga pesimizam i ponekad sarkazam zauzimaju preovlađujući ton u opisivanju, naročito iz prvog lica. To nikako ne znači da se iz gustih slojeva Stojemenovićevog pripovedanja ne može izvući nekakva afirmativna vrednost, koja bi u njegovim očima uzdigla ljudski rod, već da je zapravo vrlo malo ima, ili, budući svedena na statističku grešku u društvu. U tom smislu, svako iskustvo je opomena kojoj autor, nekada nemo, nekada uz pomoć mentalnih tokova, svedoči, dok pokušava da se objektivno postavi prema modernom društvu, pritom čvrsto ne gubeći sopstvenu perspektivu, gotovo na ničeanski način.
Da bismo zavirili malo dublje u problematiku kojom se ova zbirka bavi, predlažem da se krene od naslovne priče, Svedok svojih opomena. Ona nam otkriva usamljenog naratora koji se pokreće šetanjem, uzetim kao simbol samog protoka vremena života. Mi se krećemo i svedočimo svetu oko sebe, više ili manje – bačeni u iskustvo. Pored same ideje kretanja kao vitalnosti, refleksija je još jedan od centralnih motiva ove priče i ona nam umnogome govori o načinu na koji se autor postavlja prema sopstvenom iskustvu. Naime, radi se o ulozi neutralnog posmatrača, poput sudskog veštaka, ili još bolje zapisničara, koji neće na bilo koji način uticati na ishod porote u vezi donošenja konačne odluke o „okrivljenima“, odnosno akterima situacije. Tako vidimo da imamo posla sa nekim ko nikada neće biti sudija ljudima i događajima, od kojih će potonje posmatrati kao lične opomene, dok će on biti samo i jedino – svedok. Objektivan, nepristrasan, možda i duboko pogođen odsustvom bazične ljudskosti u odnosima, ali neće dozvoliti da njegovo lično uplitanje na bilo koji način oboji stvarnost. Jer, čini se da jedna od glavnih Stojmenovićevih namera i jeste predstavljanje stvarnosti, neukaljane ličnim sudovima, već samo na osnovu lične perspektive, sa tendencijom nemešanja u događaje. Takva stvarnost, kako ćemo videti čitanjem ove zbirke, nikako nije blagonaklona prema mislećem pojedincu na rubu materijalne egzistencije.
Kako smo utvrdili nameru, ako ne autora, onda bar naratora, trebalo bi preći na prvu priču – Daska. Radi se o jednoj uznemirujućoj paraboli koja pred čitaoca, već na samom predstavljanju zbirke, baca neke od ozbiljnih dilema poput: da li u životu treba odlagati, promišljati, ili prosto živeti kao i svi ostali? Alegorija se u ovoj paraboli ne razrešava odgovorom, kako bi se za ovu formu očekivalo, već ponovnim postavljenjem pitanja, ponovnim vraćanjem na isto, dok je narator u iskoraku između posmatranja i življenja života. Taj raskorak će zateći skoro sve karaktere u ovoj zbirci, naročito one koji su istovremeno i misleći, reflektujući subjekti, kojima promišljanje o životu često oduzima preko potrebno vreme za življenje (koje bi bilo previše banalno bez promišljanja). Dakle, pored svedočenja iz priče po kojoj je zbirka dobila naziv, problem refleksije o životu u odnosu na mehanicističko življenje života je momenat koji zaokružuje sve najvažnije dispozicije naratora, verovatno i čitaoca kojem se obraća.
Svitac i buba je basna, alegorija nemogućnosti međusobnog razumevanja lakog i teškog života, gde se perspektive u potpunosti razlikuju, na ovom mestu i bukvalno kao „zemlja i nebo“. Uvodi se jedna posebna vrsta društvene jedinke, sebična osoba koja namerno sudi i presuđuje svakome ko se nađe u problemu, dok nenamerno, iz čiste bahatosti i nedostatka empatije, pravi još veću štetu.
U Talasima imamo posla sa intelektualnom gordošću, i teško obolelim ego instancama kod takozvane intelektualne elite, ljudi koji, po autorovoj definiciji, imaju sasvim lagodan život u odnosu na to kako žele da se predstave. Njihovi problemi su uvek problemi prvog sveta, a trivijalnosti i večite trzavice zbog stvari koje se tiču isključivo ugrožavanja imidža u društvu su zapravo jedini realni problemi u veštački odvojenoj klasi, odrođenoj od društva kome pripada.
Slavica je priča za koju se usuđujem da kažem da predstavlja veoma duboku studiju (kao i kritiku) ruralnog realizma, predstavljenu kroz vizuru čoveka koji reflektuje na prošlost. Budući da veoma koketira sa folklornim, htonskim motivima iz narodnih predanja, može se delimično svesti i pod horor žanr, ali na mnogo ozbiljniji način nego što bi se to moglo reći za, recimo – Glišića. Glišić je svoju priču Posle devedeset godina na samom početku sasvim odsekao od žanra kojem pripada, srozavajući je na nivo bapskih priča, dok kod Stojmenovića imamo veoma sporogoruću radnju sa strukturom detektivske priče, koja se na samom kraju otkriva u monumentalnosti motiva predstavljenih u Poovoj Ligeji, ili Moreli. S tim što je ovde onostrana drugost predstavljena pre u mrtvoj ljudskosti i moralnosti, nego u vidu entiteta s onu stranu percepcije. Ono što se obraća na kraju ove priče je ono što je u mnogim pojedincima odavno umrlo, a što ih je činilo ljudima u punom smislu.
Firma je distopijska naučna fantastika, ali, žanrovski momenat je bačen u drugi, ponekad i u treći plan, budući da se radi o veoma vešto izvedenoj satiri u kojoj su, u neku neodređeno blisku budućnost, projektovani izvesni tipovi ličnosti koji u današnje vreme veoma dobro uspevaju. Naime, radi se, pre svega, o oštroj i dinamičnoj kritici korporativizma i konzumerizma i svih trivijalnosti koje oni nose sa sobom, a koje su ništa drugo do čisto, nepatvoreno zlo, začeto juče, prisutno danas i – projektovano u sutra. Bizarnim završetkom, ova priča nam pokazuje da se u sistemima nastalim na osnovu zakona takozvanog slobodnog tržišta i sama smrt uvlači u mašinu i konzumira poput svega ostalog, te da je smrt ogoljena, ima svoju cenu i prateću predstavu, i nešto je što se itekako može naplatiti. Naravno, ispostaviće se da je cena koju klijenti plaćaju možda tek trenutno zadovoljstvo i obećanje da će se za njih čuti kada ih više ne bude bilo. (svi koji žive bez identiteta mogu računati na nekakav koji će im Firma obezbediti pošto napuste ovaj svet, tako bizarno projektujući sopstvenu ličnost u, za njih, već nepostojeću budućnost.)
Komšije je satirična crtica koja dodaje onaj momenta kojeg u drugim pričama nema u prvom planu, budući da su kompoziciono rešene tako da obuhvataju stvari koje obično nazivamo važnima. Nasuprot tome, ove imamo posla sa tričarijama, sitnicama i sitnim apsurdima koji nam se dešavaju na svakodnevnom planu, a koje sasvim dobro mogu da objasne odsustvo pažnje ili fokusa za rešavanje ozbiljnijih problema. Pre svega, u ovoj priči se problematizuje ljudska intima među onima koji bi trebali biti najbliži, makar geografski-materijalno gledali na to.
Zbirka telefonskih poziva je, može biti, autorov vrhunac u pripovedačkom, ali i sadržinskom smislu. Ne samo da se uhvatio u koštac sa veoma nezgodnom temom griže savesti pojedinca koji je svojim odlukama potencijalno ugrozio tuđe živote i blagostanje, već je za pozornicu postavio jedan turbulentni istorijski period u našem narodu i na nju bez pardona uveo neke od najvećih, ili makar najuticajnijih ljudi toga doba. Majstorski je podeljena u dva dela, gde nas u prvom autor svesno zavarava i dovodi do antiklimaksa, potpuno predaje potencijalno plitkim objašnjenjima na nivou banalne psihologizacije ljudskih karaktera, da bi nam u drugom otkrio himeru koja je čučala u prikrajku i vrebala sve vreme. Simbolično, jedan od karaktera je morao da umre, kao i jedan period o kome se priča, kako bi se, po uzoru na neka druge priče, „otvorila“ sa bezbedne distance. Zaplet je monumentalan i obuhvata jedan potencijalno bitan momenat za našu književnost, kao i za političku situaciju, a tiče se odluke Leke Rankovića da vrati Miloša Crnjanskog u zemlju. Autor razmatra prethodnicu i pripremu takve odluke, ali projektuje i moguće posledice koje mogu korespondirati i sa istorijskim činjenicama. Izjedajuća griža savesti, usled falsifikovanja sopstvenog rada zarad davanja primata društvenom položaju, postavlja i glavno pitanje koje ova priča nedri u svojim velikim dubinama: da li je umetnost važnija od politike? I, da li je moguće sa obe noge biti na svakoj strani, pokušavajući da se žrtvuje kreativnim impuls zarad potencijalne društvene dobrobiti, ili makar sačuvanog materijalnog statusa. Studija sistema kao potencijalne ludnice je još jedna od crtica koje se smelo provlače u naraciji, istina, na strani onih čija je percepcija iskrivljena krivicom koja im izjeda um.
Odraz u sobi je, na neki način, nastavak prethodne, samo što podrazumeva, ovoga puta, dublju psihološku studiju krivice. I ovde imamo dilemu, s tim što je na ovom mestu ona daleko ličnija i suptilnija, bez potencijala da menja društvene tokove, ali sa jakom tendencijom da od života pojedinca napravi pakao. Samo momenat neodlučnosti u životu može dovesti do situacije u kojoj drugog izlaza sem krajnjeg nema, a vreme je pojelo već sve što je moglo da se razvije u nekakvu vrednost, sasušilo seme svega što je moglo da poraste i pretvori se u životnu radost i stoga ostavilo pojedinca u mrtvom mentalnom prostoru, sa željom da sebi prekrati muke. Priča u sebi sadrži i sasvim tihu, autoru tako pripadajuću tendenciju, da iz drugog plana lagano, ali brutalno poentira, naime, priča u sebi sadrži kritiku ljudi koji beže od onoga što im na neki način pripada, tražeći svoje lažne šanse kroz linije manjeg otpora.
O naslovnoj priči je bilo reči na početku, pa se na ovom mestu osvrćem na onu koja zatvara zbirku na efektan način – Narodno veselje. Pored očigledno ličnog pečata autora, čijem dešifrovanju do kraja nema mesta u jednom kratkom prikazu, niti bi bilo korektno u tako nešto se upuštati, radi se o složenoj alegoriji koja u sebi, makar u prvom planu, obuhvata slikovit prikaz takozvanih rituala prelazaka, plemenskih inicijacija i odrastanja u društveno prihvatljivu jedinku. Kao nijednu drugu u zbirci, ovu je priču moguće čitati po psihološkom ključu, na osnovu psihoanalize (ne nužno svedenu isključivo na tu granu psihologije). S obzirom da je to tema za posebnu studiju, osvrnuću se na par momenata, a to je odnos očekivanja okoline, naročito one koja najneposrednije oblikuje pojedinca, i njegovih realnih želja i potreba, unutrašnjih poriva koji ga čine posebnim, a kojih se često mora odreći zarad prihvatanja od strane društva.
Budući da je ovo samo površan osvrt, sa dosta ličnih tumačenja i uvida, preporučujem svakom čitaocu da oprezno priđe Stojmenovićevoj zbirci, bez učitavanja mog tumačenja, jer ono, koliko god meni bilo blisko, može biti i stranputica. Ovo tvrdim iz razloga jer autor postavlja mnoga pitanja i daje dosta koraka u izvođenju konačnog zaključka, s tim što taj zaključak, odgovor na postavljene dileme nikada nije eksplicitno dat, kako i dolikuje nekome ko želi da uključi čitaočevu refleksiju u svoje delo i na taj način ga nadogradi.