Ciklus „Svet fantastike u svetu Dostojevskog“ biće na početku posvećen onim manje poznatim delima Fjodora Mihajloviča Dostojevskog koja imaju elemente fantastike. Mada ova književna dela ostaju u senci revolucionarnih dela poput „Zločina i kazne“, „Zlih duha“ ili „Braće Karamazovih“, ona privlače pažnju iz nekoliko razloga koji su navedeni ispod.

Elementi fantastike

Dostojevski je govorio o ulozi elemenata fantastike u književnosti. U jednom od svojih pisama, napisao je: „Fantastika u umetnosti ima svoje granice i pravila. Elementi fantastičnog moraju da se dodiruju sa realnim do te mere, da Vi morate da skoro poverujete u njih.“

Kao elemente fantastike u stvaralaštvu Dostojevskog mogu se izdvojiti neobični motivi poput paralelnih univerzuma i alternativne realnosti, junaci sa onog sveta (nekad glavni junak nije čovek, već egzotična životinja poput krokodila), pripovedanje čiji je vrhunac odlazak u fantastično.

Junaci

Kao i u značajnijim delima Dostojevskog gde su junaci nosioci određenih ideja, tako ćemo i u manjim delima moći da se susretnemo sa nekim junacima koji zastupaju svoje stavove o svetu i načinu na koji čovek treba da živi. Ovde se susrećemo sa nečim što je u književnosti poznato kao polifonija-sposobnost pisca da razvije junake sa svojim idejama tako da se kroz samo delo vidimo samo stavove tih junaka. Nijedna rečenica ne prikazuje subjektivno mišljenje Dostojevskog, već uvek i isključivo stav junaka.

Put razvoja Dostojevskog kao pisca

Kao i svaki pisac, i Dostojevski je kroz svoja dela sazrevao kao pisac. Brojne ideje i motivi po kojima su poznati njegovi uticajni romani povremeno se suptilno provlače i kroz njegova manje poznata dela. Stoga će se naglašavati motivi koji se pojavljuju i u poznatim i u manje poznatim delima

Dostojevskog a koji su ga obeležili kao jednog od najvećih umova ruskog i svetskog realizma.

Delo koje će otvoriti ovaj ciklus je priča koja se naziva „San smešnog čoveka.“

San smešnog čoveka

Zašto je smešni čovek-smešan?

Pošto se priča analizira hronološki (a sam junak biće drukčiji na početku i kraju), imaćemo dva puta isti podnaslov-na početku i kraju analize. Dakle, prvi podnaslov bavi se smešnim čovekom na početku priče.

Ranije sam duboko patio zato što sam izgledao smešan. Nisam izgledao, već bio. Uvek sam bio smešan, i znam to, možda, od samog rođenja. Zatim sam učio školu, kasnije studirao, i šta – što sam više učio, to sam više znao da sam smešan. Tako je, na kraju, za mene cela univerzitetska nauka postojala samo zato da, saobrazno mom usvajanju naučnih znanja, objasni i dokaže da sam smešan.

I u životu je bilo slično kao u nauci. Svake godine je raslo i jačalo u meni to isto saznanje o mom smešnom izgledu, u svakom pogledu. Mene su svi i uvek ismevali.

Iako iz ovog teksta ne vidimo konkretan razlog zbog kog je glavni junak okarakterisan kao smešan, možemo izvesti zaključak da je u ljudima izazivalo smeh zbog svoje pojave, gestova, stava.

Dok je junacima u priči junak smešan, u nama on izaziva sažaljenje, jer odmah na početku vidimo kako je sam junak svestan kakav utisak ostavlja na druge. Može se reći da je njegova pojava groteskna-istovremeno i komična i izaziva neki užas i sažaljenje. Ali nisu znali, niko nije ni slutio da ako postoji čovek na zemlji koji najbolje zna da sam smešan, onda sam to bio ja – i to me je najviše vređalo što oni to ne znaju – ali za to sam ja bio kriv: uvek sam bio tako ohol da nikako i nikada nisam hteo nikom to da priznam. Treba takođe istaći da je on do kraja priče bio svestan utiska koji ostavlja na druge.

Iz ovog pasusa, takođe, možemo da vidimo da junak poseduje još jednu osobinu-gordost. Prema Dostojevskom, svi ostali loši postupci čoveka proističu iz gordosti. Motiv gordosti postoji i u drugim njegovim delima. Dakle, gordost glavnog junaka potiče iz same činjenice da on ne želi da sam prizna istinu koje ne samo da su svesni drugi (ranije se u tekstu napominje da su ga ismejavali), već ju je svestan i on. Posledice njegovog ponosa da prizna da je mali i nemoćan u odnosu na druge, ceo svet i prirodan poredak stvari imaće posledice na kraj priče.

Postoji još jedan razlog zbog kog je ljudima smešan čovek izazivao smeh- njegova apatija prema svemu.

Ali otkako sam postao mladić, ja sam se zbog nečeg malo smirio, mada sam svake godine sve dublje bio svestan svoje strašne osobine. I upravo zbog nečeg, zato ni sada ne mogu da odredim zašto. Možda zato što je u mojoj duši narastala strašna tuga zbog jedne okolnosti koja je bila naizmerno važnija od mene celog: naime, to je bilo ubeđenje – koje me je zaprepastilo – da je na svetu svuda svejedno. Ja sam to već odavno predosećao, ali konačno ubeđenje nastalo je poslednje godine, i nekako iznenada. Odjednom sam osetio da bi meni bilo svejedno hoće li postojati svet ili da nigde ničega nema. Počeo sam osećati svim svojim bićem da za mog života ničega nije bilo. U početku mi je stalno izgledalo da je zato mnogo šta bilo ranije, ali kasnije sam se dosetio da i ranije, takođe, ničeg nije bilo, samo je tako izgledalo. Postepeno sam se ubedio da ničeg nikada neće ni biti. I tada sam odjednom prestao da se ljutim na ljude i da ih gotovo ne primećujem.

I doista to se manifestovalo čak i u najmanjim sitnicama: dešavalo se, na primer, da idem ulicom i naletim na ljude. I nije to bilo od zamišljenosti – o čemu sam imao razmišljati, ja sam tada sasvim prestao da mislim: bilo mi je svejedno. I da sam bar rešio pitanja; nijedno nisam rešio, a koliko ih je bilo? Ali meni je bilo svejedno, i sva pitanja su nestala. (…)

Tog dana gotovo nisam ručao i od rane večeri sam presedeo kod jednog inženjera, kod koga su sedela još dva prijatelja. Stalno sam ćutao i mislim da sam im dosadio. Oni su raspravljali o jednom provokativnom pitanju i odjednom su se čak uzbudili. Ali njima je bilo svejedno, ja sam to video, i uzbuđivali su se tek onako. To sam im neočekivano i rekao: Vama je, kažem, gospodo, svejedno. Nisu se uvredili, već su mi se svi nasmejali. Zato što sam to rekao bez ikakvog prekora i prosto zbog toga što mi je bilo svejedno. Oni su uvideli da mi je svejedno i razveselili su se.

Ipak, bilo bi pogrešno reći da je on želeo da mu apatija oblikuje život i da mu je za sve bilo svejedno. To možemo videti u trenutku kada govori o tome da bi oduzeo sebi život samo onda kada bi prestao da oseća ravnodušnost prema sebi:

Nebo je bilo strašno mračno, ali su se jasno mogli videti iskidani oblaci i među njima bezdani crnih mrlja. Odjednom sam u jednoj od tih mrlja primetio – malenu zvezdu i počeo sam da je gledam netremice. Zato što mi je ta zvezdica sugerirala misao: odlučio sam da se ubijem te noći. To sam bio tvrdo odlučio još pre dva meseca, i mada sam siromašan, kupio sam divan revolver i napunio sam ga istog dana. Međutim, prošlo je već dva meseca, a on je stalno ležao u fioci. Ali meni je bilo tako svejedno da sam poželeo najzad da ugrabim trenutak kada mi neće biti tako svejedno, a zašto to – ne znam. I tako sam ova dva meseca, svake noći, vraćajući se kući, mislio da ću se ubiti. Stalno sam čekao trenutak. I eto, ova majušna zvezda mi je sugerirala misao i ja sam odlučio da će to obavezno biti te noći. A zašto mi je zvezda sugerirala tu misao – ne znam.

Motiv samoubistva

Motiv samoubistva javlja se u gotovo svim većim romanima Dostojevskog. Junaci Dostojevskog mahom biraju dva načina da sebi okončaju život. Jedan je ili da se obese (kao što su to učinili Stavrogin i Smerdjakov), drugi je da se upucaju revolverom (što čini Svidrigajlov). Tako je učinio i smešni čovek. Ono što je specifično u motivu samoubistva jeste mesto pucanja: dok Svidrigajlov sebi puca u slepoočnicu, smešni čovek bira srce i svoj odgovor obrazlaže na sledeći način: Očekivao sam apsolutno nepostojanje i zato sam pucao u srce.

Međutim, postojao je još jedan povod koji je u njemu izazivao želju da sebi okonča život: Ta oholost je iz godine u godinu rasla u meni, i kada bi se desilo da dozvolim sebi i bilo kome priznam da sam smešan, čini mi se da bih odmah, te iste večeri, razneo sebi glavu revolverom

Nova planeta

Aluziju na to šta će radnja da se dešava na drugoj planeti vidimo na početku kada smešan čovek kaže: Na primer, odjednom mi je sinula čudna misao: da sam ranije živeo na Mesecu ili na Marsu i učinio tamo neki najsramniji i najnečasniji postupak, kakav se samo može zamisliti, i za njega bio tamo osramoćen i obrukan, kako se to jedini ponekad u snu, u košmaru, može sanjati i osetiti, i kada bi se zatim našao na Zemlji i dalje bio svestan šta sam uradio na drugoj planeti, a pored toga znao da se tamo nipošto i nikada neću vratiti – da li bi mi, gledajući sa Zemlje na Mesec, bilo svejedno ili ne bi? Da li bih osećao stid zbog tog postupka ili ne bih?

Iz ovih reči takođe vidimo aluziju Dostojevskog da će junak na kraju priče itekako razmišljati ne samo o svom snu, već da će on imati jak uticaj na njegove poglede na život.

Kakva je to nova planeta? Prema smešnom čoveku, ona je gotovo ista kao naša Zemlja, sa svojim kontinentima, okeanima i Suncem koje je obasjava (treba istaći da su kontinenti i okeani isti kao i na našoj Zemlji).

Po čemu se razlikuje? Prva naznaka što će i u daljem tekstu biti potvrđeno jeste da je ova zemlja delimično nalik na Božji raj u kojem žive ljudi koji kao da nisu pojeli jabuku saznanja (Odjednom, sasvim neprimetno, stao sam na tu drugu zemlju, u jarkoj svetlosti sunčanog dana, divnog kao raj.). Dalje će se u tekstu potvrditi ova misao: O, ja sam odmah, od prvog pogleda njihovih lica, shvatio sve, sve! To je bila zemlja neoskrnavljena grehom, na njoj su živeli bezgrešni ljudi, živeli su u onakvom raju u kakvom su živeli, po predanju celog sveta, naši praroditelji koji su pogrešili, samo sa tom razlikom što je ovde cela zemlja bila raj. Radosno se osmehujući, ovi ljudi su se okupljali oko mene i milovali me. Odveli su me k sebi i svako je želeo da me umiri. O, oni me ništa nisu pitali, ali kao da su već sve znali, tako mi se činilo, i želeli su da što pre uklone patnju sa mog lica.

Ono što je, takođe, upečatljivo jeste da se ljudi ove planete porede sa decom. Dobro je poznato da deca imaju poseban položaj u Božjem svetu (prema Hristovim propovedima). Sa druge strane, Dostojevski u svojim romanima ,,Idiot” i ,,Braća Karamazovi” govori o deci. Postoji nekoliko razloga zašto se ljudi sa ove planete porede sa decom. Najočigledniji je – čistota duše. Ne treba zanemariti i način razmišljanja i percepiranja stvari u dečjoj glavi.
Ipak, ne možemo ni tu planetu ni ljude u njoj u potpunosti porediti sa Edemom i stanjem svesti Adama i Eve pre iskušenja do koje ih je dovela zmija, jer ti ljudi nisu imali pojam o religiji, niti verovali u Boga. Oni su verovali u poredak veći od njih samih, ali nisu ga definisali onako kako bi ga opredeljivale religije na Zemlji. Tako da, iako imamo elemente hrišćanstva u priči, možemo da ovaj san gledamo kao razvoj čovečanstva nezavisno od toga kako je interpretira Biblija.

Oni me gotovo nisu shvatali kada sam ih pitao o večnom životu, ali su očevidno tako nesvesno verovali u njega, da to za njih i nije predstavljalo problem. Hramove nisu imali, međutim, imali su jedno nasušno, živo i neprekidno sjedinjavanje sa Celinom vasione. Nisu imali ni vere, ali su pouzdano znali da će, kada se ostvari njihova zemaljska radost u granicama zemaljske prirode, nastupiti tada za njih, za žive i mrtve, još svestranije povezivanje sa Celinom vasione. Čekali su taj trenutak sa radošću, ali bez žurbe, ne čeznući za njim, već predosećajući ga srcem svojim i govoreći o tom predosećanju jedni drugima.

Po čemu su se ljudi sa te planete razlikovali od ljudi sa Zemlje? Iz sledećeg odlomka možemo videti da je ljubav prema svemu živom i neživom i ništa više manje od toga bila ljudima sa te planete dovoljna da žive; sama ljubav, bez ispitivanja i traženja uzroka sreći činila je njihovu filozofiju:

Oni nisu ništa želeli i bili su spokojni, nisu težili upoznavanju života, ovako kao što mi nastojimo da ga upoznamo, zato što je njihov život bio kompletan. Međutim, njihovo znanje bilo je dublje i na višem stupnju od naše nauke; jer naša nauka traži da objasni šta je život, sama teži da ga pozna da bi druge naučila da žive. A oni su bez nauke znali kako treba da žive, to sam ja shvatio, ali nisam mogao shvatiti njihova znanja. Pokazivali su mi drveće, i ja nisam mogao razumeti toliku ljubav sa kojom su gledali drveće: kao da su govorili o bićima sebi sličnim. I znate šta, možda se neću prevariti ako kažem da su oni razgovarali sa njima! Da, oni su otkrili njihov jezik, i ja sam ubeđen da ih je drveće razumelo.

Tako su gledali na celu prirodu – na životinje, koje su mirno živele sa njima, nisu ih napadale i volele su ih pobeđene njihovom ljubavlju. Pokazivali su mi zvezde i pričali o njima sa mnom, o nečem što nisam mogao shvatiti, ali verujem da su oni povezani sa zvezdama nebeskim, ne samo mišlju već nekim živim putem. O, ti ljudi se nisu ni starali da ih shvatim, voleli su me i bez toga, ali zato sam znao da i oni mene nikada neće shvatiti, zato sa njima gotovo i nisam govorio o našoj zemlji. Ja sam samo u njihovom prisustvu ljubio zemlju na kojoj oni žive, obožavao sam ih bez reči, oni su to videli i dopuštali da ih obožavam, ne stideći se što ih obožavam, zato što su sami mnogo voleli. Oni nisu patili zbog mene, kada sam ponekad plačući ljubio njihove noge, sa radošću znajući srcem svojim kakvom snagom ljubavi će mi to vratiti.

Dalje se opisuje i njihov odnos prema smrti, i odnosu prema deci. U ovom pasusu se vidi utopija i nemogućnost postojanja ovog sveta, jer bez velike tuge nije moguća ni velika ljubav, kao što nije ni moguće da deca predstavlju svojinu svih ljudi:

Njihova deca bila su zajednička, zato što su svi predstavljali jednu porodicu. Kod njih gotovo nije bilo bolesti, mada je postojala smrt. Ali njihovi starci su umirali mirno, kao da odlaze na počinak, okruženi ljudima koji se opraštaju s njima, blagosiljajući ih i osmehujući se, i sami praćeni njihovim vedrim osmesima. Tugu i suze u tim trenucima nisam video, osećala se samo ljubav narasla do ushićenja ali do spokojnog, potpunog, produhovljenog ushićenja. Moglo se pomisliti da su oni održavali vezu sa svojim pokojnicima i posle njihove smrti, i da se zemaljsko jedinstvo među njima nije prekidalo smrću.

Sličnost sa Nikolajem Stavroginim i motiv trihina

Kao što u romanu ,,Zli dusi” je i Nikolaj Stavrogin svoj uticaj preneo i na druge junake i uticao na tok romana (danas se roman smatra predskazanjem revolucija koje su obeležile rani dvadeseti vek u Rusiji, a ona je nastala tako što su se ideje, kao zaraza, prenosile od čoveka do čoveka, a prvi u nizu bio je niko drugi do Stavrogin) tako je i bezimeni junak u priči San smešnog čoveka uspeo da prenese svoj loš uticaj na ljude sa paralelne Zemlje utičući da oni postanu isti onakvi kakvi su ljudi na Zemlji sa koje je smešni čovek.

Smešni čovek govori:

Znam samo da sam ja bio uzrok greha i pada. Kao odvratna trihnina, kao bacil kuge, koji zarazi čitave države, tako sam i ja zarazio celu tu, pre mene srećnu i bezgrešnu zemlju.

Motiv trihine koja metaforično predstavlja kobna moralna načela koja se velikom brzinom mogu širiti od čoveka do čoveka pojavljuje se i u poslednjem snu Raskloljnjikova dok služi robiju. Međutim, dok trihina u romanu Zločin i kazna metaforično govori o širenju ideja koje će dovesti do prevrata u Rusiji u dvadesetom veku, i najzad, uspostavljanja komunizma, trihina ovde prenosi drugu vrstu ‘zaraze’. Ova ‘zaraza’ odgovorna je za to što je čovek iz svog nevinog stanja uma doživeo promenu zbog koje će promišljati život onako kako ga promišlja bilo koji čovek sa Zemlje smešnog čoveka. I ne samo to, pojaviće se sve one strasti, trzaji I mane ljudske duše koje su poznate čoveku danas. Ova ‘zaraza’ nam, između ostalog, govori o tome kako je dovoljan samo jedna osoba koja je njen nosilac da bi uticala na većinu koja je bila ‘neiskvarena’.

Ono što je upečatljivo jeste da je za njih istina o srži sreće postala bitnija od samog osećanja. Najbolje se promene u društvu vide kroz sledeći odlomak:

Oni su naučili da lažu, zavoleli su laž i osetili lepotu laži. To je, možda, počelo nevino, od male koketerije, ljubavne igre, doista, možda od atoma, ali taj atom laži prodro je u njihova srca i svideo im se. Zatim se brzo pojavilo sladostrašće, sladostrašće je porodilo ljubomoru, a ljubomora – surovost…

Oh, ne znam, ne sećam se kada, ali ubrzo, veoma brzo prolila se prva krv: oni su se začudili, užasnuli i počeli da se razilaze i razjedinjuju. Pojavili su se savezi, ali već jednih protiv drugih. Počeli su prekori i ukori. Poznali su stid, i stid su proglasili za vrlinu. Pojavilo se shvatanje časti, i svaki savez je podigao svoju zastavu. Počeli su da muče životinje i životinje su pobegle od njih u šume i postale njihovi neprijatelji. Počela je borba za razjedinjavanje, za samostalnost, za ličnost, za moje i tvoje. Počeli su da govore raznim jezicima. Doživeli su tugu i zavoleli tugu, čeznuli su za mukama i govorili da se Istina postiže samo patnjom. Tada se kod njih pojavila nauka.

Kada su postali zli, počeli su da govore o bratstvu i humanosti i shvatili su te ideje. Kad su postali prestupnici, izmislili su pravdu i napisali cele kodekse zakona da je sačuvaju, a da osiguraju zakone, podigli su giljotinu. Jedva su se sećali šta su izgubili, čak nisu hteli da veruju da su nekada bili nevini i srećni. Ismevali su čak i mogućnost te ranije sreće i nazvali je fantazijom. Nisu mogli da zamisle tu sreću u konkretnoj formi – ali čudno i nečuveno: kad su izgubili svaku veru u nekadašnju sreću i nazvali je bajkom, toliko su hteli da budu ponovo nevini i srećni da su klekli pred željom svog srca, kao deca, proglasili za božanstvo tu želju, sagradili mnoge hramove i počeli da se mole svojoj ideji, svojoj želji, istovremeno tvrdo verujući u nemogućnost njenog ostvarenja, ali obožavajući je i klanjajući joj se sa suzama.

Međutim, ako bi se samo moglo desiti da se vrate u ono nevino i srećno stanje, koje su izgubili, i kada bi ga neko ponovo pokazao i pitao ih: hoće li da se vrate njemu? – oni bi sigurno odbili. Meni su odgovarali: Neka smo lažljivi, zli i nepravedni, mi to znamo i plačemo zbog toga, i mučimo sami sebe radi toga, i kažnjavamo i mučimo sami sebe čak više od tog milosrdnog sudije koji će nam suditi i čije ime ne znamo. Ali mi imamo nauku i pomoću nje ćemo ponovo otkriti istinu, samo ćemo je primiti svesno; znanje je iznad osećanja, svest o životu – iznad života. Nauka će nam dati mudrost, mudrost će otkriti zakone, a poznavanje zakona sreće je – iznad sreće.

Eto šta su govorili, i posle takvih reči svak je zavoleo sebe više nego sve ostale, i nisu mogli drugačije učiniti. Svak je počeo tako revnosno da uzdiže svoju ličnost da se svim silama trudio da umanji i ponizi ličnost drugih, da su za to žrtvovali život. Pojavilo se ropstvo, čak se pojavilo dobrovoljno ropstvo: slabi su se rado potčinjavali jačima, samo da bi im oni pomogli da guše slabije od njih samih. Pojavili su se i pravednici, koji su dolazili ovim ljudima i plačući im govorili o ponosu, da su izgubili meru i harmoniju, da su izgubili i stid. Njih su ismevali ili ih kamenovali. Sveta krv se prolivala na pragovima hramova. Zato su se počeli javljati ljudi koji su izmišljali: kako da se ponovo svi ujedine tako da svaki, ne prestajući da voli sebe više od svega, istovremeno ne smeta nikom drugom, i da žive nekako svi zajedno u složnom društvu. Celi ratovi su počeli zbog te ideje. Svi koji su ratovali istovremeno su tvrdo verovali da će nauka, premudrost i osećanje samoodržanja najzad naterati čoveka da se ujedini u složno i razumno društvo, i zato su se, radi ubrzavanja stvari, premudri trudili da što pre istrebe nepremudre koji ne shvataju njihovu ideju, da ne bi smetali njenoj pobedi.

Ali osećanje samoodržanja počelo je brzo da slabi, pojavili su se oholi i sladostrasni, koji su otvoreno zahtevali sve ili ništa. Da bi stekli sve, pribegavali su zločinu, a ako to nije uspevalo – samoubistvu. Pojavile su se religije sa kultom nepostojanja i samouništenja, radi večnog smirenja u ništavilu. Najzad su se ljudi umorili u besmislenom naporu i na njihovim licima se pojavila patnja; ti ljudi su proklamovali da je patnja – lepota jer je misao samo u patnji. Oni su opevali patnju u svojim pesmama. Išao sam među njima, lomeći prste, i plakao za njima, ali sam ih voleo, možda, još više nego ranije, kada na njihovim licima nije bilo panje i kada su bili nevini i tako divni.

Sledeći odlomak je bitan jer pokazuje da čovek, ma koliko god da pati zbog toga što je doživeo taj “pad” isto tako ne može nazad i da je ceo ovaj proces sunovrata bio neizbežan. Postavlja se zanimljivo pitanje: zašto smešni čovek više voli ovako napaćen i grešan narod i zašto sami ljudi iz tog sna vole više što su izgubili svoju “moralnu nevinost”? Odgovor leži u tome što svim tim ljudima, baš kao i smešnom čoveku, život predstavlja radost onda kada predstavlja jednu veliku potragu. Ta potraga može se sastojati u istraživanju sebe kao i u istraživanju ljudi i sveta koji okružuju individuu.

Zavoleo sam njihovu zemlju, koju su oskrnavili, još više nego kad je bila raj, samo zato što se na njoj pojavila nesreća. Avaj, ja sam uvek voleo nesreću i tugu, ali samo za sebe, za sebe, a njih sam žalio i plakao. Širio sam ruke okrivljujući, proklinjući i prezirući sebe u očajanju. Govorio sam im da sam sve to ja učinio, samo ja. Da sam ja njima doneo razvrat, zarazu i laž! Preklinjao sam ih da me raspnu na krst, učio sam ih kako da naprave krst. Nisam mogao, nisam imao snage da se ubijem, ali sam hteo da primim muke od njih, želeo sam muke, želeo sam da se u tim mukama prolije moja krv do poslednje kapi. Ali oni su me samo ismevali i najzad su počeli da me smatraju jurodivim. Oni su me opravdavali, govorili da su dobili samo ono što su sami želeli, i da je sve to što sada postoji moralo biti. Najzad su mi kazali da postajem opasan po njih, i da će me oterati u ludnicu ako ne zaćutim. Tada se tuga zarila u moju dušu tako silovito da mi se srce steglo, i ja sam osetio da ću umreti… i tada… i eto, tada sam se probudio.

Iz ovoga možemo da pređemo na sledeći podnaslov kojim ujedno završavamo ovu analizu.

Zašto je smešan čovek-smešan?

Kontradiktornost smešnog čoveka sastoji se u tome što on sam govori da snovima upravljaju naše želje i emocije, a ne razum, ali on, uprkos svemu, veruje da čak i tako subjektivno obojen san njemu otkriva istinu koja je objektivna, univerzalna i važi za sve. Takođe, tragedija smešnog čoveka sastoji se u tome ne što je iz sna koji je sanjao izvukao pogrešan zaključak: njegov san predstavlja faze promena kako individue, tako i kolektiva sa svim svojim dobrim i lošim stranama. Međutim, on ne shvata to i veruje da mu san upućuje da je moguće vratiti se u prvobitan stadijum razmišljanja. Smešan čovek zasmejava ljude iz okruženja svojim delanjem, ali čitalac njegovo ponašanje može pogledati i sa jedne tragične tačke gledišta. Naime, baš kao što su ljudi u snu patili o moralnom sunovratu i maštali o tome da nađu rešenje kako da se vrati u prvobitan stadijum uma, tako i on pokušava da uradi ono što su oni radili: on pati što čovečanstvo ne može da se vrate u stanje „moralne čistote“ i želi da pronađe rešenje kojim bi vratio životni ciklus na početak umesto da prihvati da čovečanstvo prolazi kroz svoje faze razvoja.

Snovima, izgleda, ne diriguje razum, već želja, niti glava, već srce, a međutim, kakve je vešte obrte ponekad izvodio moj razum u snu! Sa njim se u snu dešavaju sasvim neshvatljive stvari. Moj brat je, na primer, umro pre pet godina. Ja ga ponekad sanjam: on učestvuje u mojim poslovima, veoma smo zainteresovani, iako ja u toku celog sna jasno znam i sećam se da je moj brat umro i sahranjen. Zašto se ja ne čudim tome što je on, mada mrtav, ipak pored mene i sa mnom brine i radi? Zašto moj razum sve to dozvoljava? Ali dosta. Prelazim na moj san. Da, tada mi se prisnio ovaj san, moj san od trećeg novembra!

Iako je u naslovu junaku pridodat epitet ‘smešan’, on u sebi nosi i elemente tragičnog. Ovaj tekst završavamo citatom kojim je iskazana grotesknost (spoj tragičnog i komičnog) samog junaka:

Oni me sada peckaju da je to bio samo san. Ali zar nije svejedno je li san ili nije ako mi je taj san otkrio Istinu? Jer, ako si jednom saznao istinu i video je, onda znaš da je to istina i da druge nema i ne može biti, svejedno da li spavate ili živite. Pa neka je i san, neka je, ali ovaj život koji vi toliko hvalite ja sam hteo da uništim samoubistvom, a moj san, san moj – o, on mi je otkrio novi, veliki, obnovljeni, moćni život!