Iskreno, počela sam da čitam ovu knjigu sa izvesnom dozom predrasuda, ne očekujući puno od „još jedne trilogije u nizu“, prevarila sam se – knjiga je za svaku pohvalu.
Ono što mi se najviše dopalo su definitivno rečenice. Odavno nisam držala svesku i olovku pored sebe dok čitam. Evo nekih koje su mi privukle pažnju:
„Početak u magli a kraj u tami.“
„Ja sam samo odraz tvojih dela.“
„Ne vredi graditi kule od peska, ako će ih svaki talas realnosti srušiti.“
„Ono što duša može da sakrije u svojim očima, ne može ni sam čovek da dokuči.“
„Odavno sam prestao da vodim evidenciju koliko puta sam je sanjao, imao i gubio u snovima.“
„Ona je bila tu pre svega na svetu i ona će biti tu na samom kraju“
„..sa svakim oduzetim životom gubite i deo svoje duše, dok od vas ne preostane samo prazna ljuštura čoveka koji ste nekad bili.“
„Osećao sam se poput piona na šahovskoj tabli koji nemoćno, tokom igre, postaje sve usamljeniji, posmatrajući okolo preostale figure kako padaju ili bivaju proždrane od strane nevidljivog neprijatelja.“
„Ako žudiš da pomogneš svakom na svetu, samo ćeš naškoditi sebi i drugima. Unutrašnja borba koja se vodi i dobija, jedino je što se vrednuje.“
Zatim, izdvojila bih oštru kritiku današnjeg društva koja suptilno provejava kroz redove. Gorka je, ali se guta lako. Klizi niz grlo kao gutljaj jake nezaslađene crne kafe, nekom ko voli Nes sa šećerom. Psebno mi se dopada u sledećim primerima:
„Zgrada preko puta. Desno krilo, peti sprat. Mlada plavuša, u sedmom ili osmom mesecu trudnoće, sedela je na ivici kreveta i plakala, u rukama držeći fotografiju i slušalicu telefona. Moglo se pretpostaviti da se radi o ocu deteta. Šta se moglo desiti? Kakav će ishod biti? Sigurno joj govori da je ostavlja. Slučajno. Slučajno si se vozio avionom i iznenada pao tačno na nudističku plažu, kada je ta devojka, širom raširenih nogu, radila jogu. Nije nego.“
„Oproštaji su ti kao razvodi, samo manje bole. Moja žena se oprostila od mene kada je otišla na poslovni put sa svojim koleginicama. I evo, osam godina je i dalje na tom sastanku. Šta li rade toliko, majku im njihovu?“
„Ženica je, do zadnjeg atoma snage, prodavala cveće na ulici. Cveće joj je uvek bilo sveže i možda najlepše od svih cvećara u blizini. Ironija će se postarati da kada bude umrla, neće biti ni jednog cveta na njenom grobu.“
„Sada sam na miru mogao da čitam vesti. Dan je, dakle bio ugodan, bar za mene jer sam, čitajući crnu hroniku, shvatio da nekima nije bio.“
Izdvojila bih sada i neke pasuse koji su mi se dopali jer „teraju“ na razmišljanje. Veoma mi se dopada to što uz opisivanje radnje ima delova kod kojih treba zastati, usporiti, razmisliti.
„Živimo život koji je poput paučine, isprepleten mnogobrojnim nitima, a po kojima hodaju razne životinjice i insekti. Od onih opasnih i podmuklih, preko neprimetnih i nevidljivih, do onih dobrih i prijateljskih. Isto tako, na tim nitima se nalaze oni kojima je pomoč više nego neophodna. Leže učaureni i nemoćni da pomognu sebi, dozivajući one druge koji se svesrdno trude da pomognu svakom na koga naiđu. Trgnete li jednu strunu ovde, zavibriraće tamo negde, daleko izvan naših čula, shvatanja i zamišljanja. To vibriranje će možda proći nezapaženo u našoj neposrednoj blizini, ali će zasigurno uticati na sled događaja u daljini. Struna, kao takva, ipak ima svoju glavnu svrhu. Da privuče neke situacije i ljude direktno do vas. Situacije na koje možete ili ne morate da utičete, kao i ljude, koji će možda ostati u vađim životima zauvek; proći kroz vaš život neprimetno, ili će ga obeležiti na jedan krajnje surov način.“
„Bežeći od svojih privatnih problema, nesvesno sam se bacio na tuđe probleme, pokušavajući da pomognem onima koji to nisu u stanju sebi da urade. Problem kao problem često zna da rikošetira. Koliko god dse trudili da nekome pomognemo, često i sami postanemo žrtve, mešajući se u tuđe odnose. … možda time što pomažemo drugima zapravo remetimo tok sudbine, te se to na nas svali kao karmička kazna ili opomena, jer naprosto čovek mora prevaliti svoj put onako kako mu je namenjeno, a opet, s druge strane, sve se dešava sa nekim razlogom. Razlogom, zbog kojih smo i mi upleteni u sama ta dešavanja.“
„Bolna iskustva su, čini mi se, neophodna za brušenje i kristalisanje individue. Što su žrtve veće, u slučaju poraza, one dobijaju na težini kada se podvuče crta. Uvek sam mislio da pobeda kao takva, uspavljuje na neki način. Ona vas ne tera da analizirate kako ste došli do nje, jer vas je već opila trijumfalnim stanjem u koje vas je postavila. Poraz, na drugoj strani, uvek je siroče, ali kao takvo, ono vas uči nekoj lekciji. Tera vas da razmislite kako ste izgubili ili ste se predali, ili zašto je eventualno dobra stvar što ste jednu priču okončali. Bol poput odjeka, nastaviće da odzvanja, ali ono što je dobro kod njega jeste da sa svakim odzvanjanjem slabi i jenjava, dovodeći vas na kraju do apsolutne ravnodušnosti. Dovodeći vas u stanje gde ćete mirno i spokojno posmatrati kako ta osoba iz prošlosti prolazi kroz pakao. Jer karma je jedna velika i zajebana kučka, koja ipak ispravi razna sranja koja je napravila. Na ovaj ili onaj način. Naše je samo da nađemo ugodno mesto u prvom redu Danteovog teatra i uživamo u komadu.“
Zatim, tu si neke sitnice, koje mi se dopadaju iz prostog razloga jer su lepo napisane. Ne treba ih posebno objašnjavati, zvuče dobro same za sebe… čak i istrgnute iz konteksta.
„Uhodiš me, anđele ljubavi. Gledam tvoj lik iznova i iznova. Zašto me ne primećuješ? Zar sam tako mali u tvom svetu? Igraš se sa mnom, znam. Igraću se i ja. Uhodiću te. Uhodiću svog anđela.“
„Nikada ne dozvoli sebi neke moje greške. Neka ti moje iskustvo bude za nauk. Ako se jednog dana budeš oženio, nikad je ne ostavljaj samu i u tišini, između hladnih zidova. Nikad ne znaš šta ti život nosi i kako sve može da ti se promeni naglavačke, u trenutku. Možda se sve ovo ne bi desilo da sam bio uz nju kad je trebalo. Da sam akar razumeo njene neprestane šapate koje mi je vetar donosio na pučini…“
Najzad, izdvojila bih i par pasusa koje posmatram kao znakove pored puta, pitajući se da li baš oni pokazuju u kom pravcu će se razvijati priča u budćnosti, ili me navode na pogrešan trag.
„Iako u Bibliji piše da je Gospod Isus Hrist zabranio svim dušama da se ikad vrate iz Raja i zakorače na svet koji su napustili, nigde nije napomenuo da to pravilo važi i za Pakao.“
„Vrane će utihnuti nad njegovom senkom… zar ne čujete topot jahača oluje i grmljavinu bojnog roga njihovih glasonoša što dolazi sa pučine?… pustinjska oluja se diže…zamračiće vas sve… noć pada. Sa njom ćete i vi.“
„Na kraju sam počeo da shvatam zašto je bio negostoljubiv i zašto nije voleo mnogo da razgovara. Nije želeo da se bilo ko zadržava i ostaje na ostrvu više nego što treba. Nije želeo da još neko navuče prokletstvo na sebe. Nije želeo da bilo ko drugi oseća tu vrstu boli koju je on svakodnevno osećao. A što se razgovora tiče, naviknut na samoću i otuđenost, razgovor sa ljudima delovao mu je potpuno strano u poređenju sa onim jecajućim glasovima i šapatima o kojima mi je pričao.“
Dopada mi se i hrabro poigravanje sa pisanjem i u muškom i u ženskom rodu. Nisam očekivala da će ispasti dobro. Stvarno sam iznenađena. Plašila sam se da će priča iz ženskog ugla upasti u mrežu patetike i njanjavosti, ali se ispostavilo da autor ne podleže stereotipima po tom pitanju.
Dakle, za sada ne mogu dati konačnu ocenu, jer mi fale sve kockice (drugi i treći deo trilogije) da bih mogla da vidim celinu. Ako priča ostane zanimljiva, i ako sve to pisanije dobije epilog u vidu nekog dubljeg smisla, i ne svede se samo na puko prepričavanje „nesvakidašnjih“ događaja, biću srećna ko kučence kad mu bace kosku. Ako i ne bude tako, moje simpatije su već kupljene rečima (tačnije rečenicama, koje stvarno dobro zvuče). Iskreno, volela bih da kraj trilogije bude kao oštar šamar od kog obraz dugo bridi. Da kraj stvarno bude neko grubo buđenje iz sna.
Drugi deo ne iščekujem više sa predrasudama tipa hoće li mi se dopasti, od drugog dela očekujem puno.
„Vesnici oluje su nam su nam preneli poruku. Nadam se da nismo jedini koji smo je čuli…“
Očekujem da će oluja biti jaka i razorna. Očekujem da će nakon nje granuti sunce. Očekujem da će svetlost pobediti tamu… A opet, pitam se hoće li zaista biti tako. Pitam se šta ta oluja sa sobom donosi… ko će je preživeti… i hoće li likovi nakon nje ostati isti.
„Danas su svetionici prava retkost. Borci unapred izgubljene bitke sa vremenom i tehnologijom. Čak i u tom sporom porazu, oni ostaju kao trajan spomenik nekim davnim i prošlim dobima.“
Čekam da vidim da li je bitka zaista unapred izgubljena… Da vidim kakva je uloga tog monumentalnog spomenika u svetu u kom bez prošlosti nema ni budućnosti.