Četiri prilike su se polako kretale kroz napušteni zamak, ostavljajući tragove stopala u debeloj prašini na kamenom podu, koja se neometano taložila vekovima.
Napred je išao vođa grupe – hrabri vitez, pesnik Lurijen, kovrdžave, plave kose i sa tankim brčićima. Imao je glas anđela. Nosio je posrebren oklop, štitnike za cevanice i kolena, a ispod toga je imao prelepu, novu maslinasto-zelenu tuniku prožetu srebrnim i zlatnim nitima. Za pojasom su mu visile prazne korice mača ukrašene poludragim kamenjem, bronzanim i srebrnim ukrasima u obliku ptica pevačica i zvezda. U desnoj ruci je vešto držao mač od kvalitetnog, posrebrenog čelika. Na glavi je nosio samo smešnu kapu ukrašenu perjem neke veoma šarene ptice. To je bio poklon njegove drage Merlise – jedinog ženskog člana družine, koja je sada oprezno hodala tik iza Lurijena.
„Lurijene, dušice! Dokle ćemo tumarati po ovoj hladnoj i prašnjavoj ruševini?“, reče Merlisa, očigledno, dosađujući se.
„Ne brini, golubice moja! Uz mene si uvek sigurna, čak i ako naiđe kakva neman!“
„Šta misliš da im može ta tvoja srebrnkasta čačkalica?“ Bile su to reči Derdona, 82-godišnjeg čarobnjaka koji je bio treći član družine. Iako se tako činilo na prvi pogled, nije bio i najstariji. Ta titula je pripadala četvrtom i poslednjem članu družine – golemu Antonu. Izgledao je kao mladić u svojim dvadesetim, a zapravo je bio star nekoliko vekova; ni sam nije znao svoju tačnu starost. Odavale su ga čudne, neljudske ljubičaste oči i glinena koža, na dodir slična ljudskoj, ali čvrsta poput čelika.
„Zar sumnjaš u moje veštine baratanja mačem, starče?“, reče Lurijen Derdonu.
„Sumnjam?! Ha! Negiram da ih uopšte imaš, ti napuderisani trole! I gde su uopšte ta prokleta vrata? Hoćemo li ih uopšte naći pre nego što otegnem papke?“
„Da niste jedan stari, slabašan čovek, izazvao bih vas na dvoboj, jer ste ukaljali moju čast i to pred ovom prelepom damom, čijoj lepoti nema premca na celom kontinentu!“, rani se Lurijen.
„Na kontinentu?“, začudi se Merlisa. „Lurijene, dušice, zar mi nisi rekao pre dva dana, dok smo ležali u krevetu i posmatrali izlazak sunca, da sam najlepša žena na svetu?“
„O, kako sam mogao to zaboraviti? Naravno da jesi, draga moja! Ni boginje nebesa ne mogu dorasti tvojoj lepoti!“, pravdao se Lurijen. Derdon se počeo smejati što je iznerviralo i Lurijena i njegovu dragu.
„Šta se smeješ, ti matora budalo? Šta je toliko smešno?“ Merlisa je bila uvređena. Anton je samo ćutke posmatrao ovo troje, ali sa očiglednim interesovanjem.
„Pa… ne bih rekao da si najlepša. Znaš, ti si veoma lepa žena. Nemoj me pogrešno razumeti, ali ima mnogo lepših, na primer, vilenjačka princeza Erlirla Srebrnokosa“, reče čarobnjak.
„Kako možeš tvrditi da je ta balavica lepša od mene?! Od mene?! Konjino matora!!!“ Merlisa je htela da zgrabi starog čarobnjaka za bradu i šutne ga u prepone, ali ju je zaustavio njen dragi, uhvativši je nežno za ruke i smirivši je poljubcem u obraz. To ju je malo stišalo, ali joj se stari čarobnjak opet poče rugati, isplazivši jezik poput kakvog balavca.
„Bogova mi, Derdone, koliko godina imate: osamdeset ili osam? Baš se i ne ponašate shodno čoveku vaših godina! Izvinite se mladoj dami!“ Lurijen se trudio da umiri sukob.
„Da se izvinim? Njoj? Ha! Čekaj, šta si ono mislio u vezi sa mojim godinama? Da li bi trebalo da stalno kukam kako me nešto boli, ili da prosipam razne životne mudrosti jer sam zašao u devetu deceniju? Nisam ni glup ni na samrti, mladiću! Nađimo ta prokleta vrata! Nadam se da će ona biti ulaz u ogromnu riznicu prepunu blaga, inače ću biti prilično razočaran i besan što si me doveo u ovu prašnjavu ruševinu gde moram da slušam kokodakanje tvoje golubice! Donesi mi ovo, kupi mi ono! Šta misliš – zašto sam se samo jednom u životu ženio? Ha! Da sačuvam barem nešto zdravog razuma, mladiću“, gunđao je Derdon.
„Ti si stvarno jedan tvrdoglavi, šovinistički jarac! Ali, dogovor je dogovor. Nađemo vrata, otvorimo ih, podelimo blago na jednake delove i – svako svojim putem. I ti mene nerviraš, ali ću se držati dogovorenog. Može li tako?“
„Dobro… ahm, gde su uopšte ta vrata i šta ti je tačno ispričao taj pijani poluvilenjak?“ – Derdon je bio sumnjičav.
„Na najnižem nivou Ulder Zura, u čijim ruševinama se upravo nalazimo“, objasnio je Lurijen.
„Zašto to nije napravio na pristupačnijem mestu, na drugom spratu, recimo, ili u prizemlju?“ Derdon je zaista bio nemoguć.
„Ti bi još i da sagrade dvorac po tvom ukusu? Stvarno si pobrkao lončiće, tako mator. Izdrži još malo i imaćeš svoj mir, starče. Gde li je ono beše rekao da treba skrenuti? Hm… a, eno ih! Tamo su, na kraju hodnika!“
Svi su odjednom ugledali srenbrnkasta vrata riznice. Bilo je nemoguće ne primetiti ih, zbog veličine: bila su visoka preko tri metra, a šira od jednog metra, i pritom su bila jedina stvar koja nije podlegla zubu vremena, jer na njima nije bilo ni trunke rđe, samo tanak veo prašine. Hodnik na čijem kraju su se nalazila vrata bio je ukrašen sada već uveliko trulim slikama u pozlaćenim drvenim ramovima, i istrulelim ostacima nekada divnih barjaka i tapiserija. Ali, najjeziviji „ukras“ se nalazio na podu hodnika: na desetine različitih kostura obučenih u raznorazne, sada potpuno trule ili zarđale oklope i tunike. Neki su bili u smrtnom zagrljaju, ili su probadali jedan drugog mačevima.
Članovi družine su pokušali da ignorišu jezivi prizor koliko su mogli, dok su im se ledene kapi znoja slivale niz kičmu. Antona, naravno, prizor nije plašio, ali mu se činilo nekako tužnim to što su ti ljudi uspeli stići do samih vrata, a onda se posvađati oko neke gluposti i pobili se međusobno, umesto da su sarađivali i otvorili vrata. Lurijen se najviše približio čudesnim vratima i pažljivo ih osmotrio. Nisu bila uopšte ukrašena. Imala su jednostavnu, okruglu kvaku bez ijedne rupe ili ključaonice, i na njima je bio neki natpis, na njemu nepoznatom jeziku.
„Derdone, ne znam da pročitam ovo. Šta piše na njima? Da li ti je poznat ovaj jezik?“
„Hm… ah da, starovilenjački dijalekt iz podnožja Sivih Planina. Malo ljudi ga zna. Da vidimo, ovde piše: ‘Nijedan muškarac ne može…. otvoriti ova vrata’.“
Merlisa se osmehnu zlokobno.
„Nijedan muškarac? Ha, nevažno! Mene štiti medaljon Bronzane Šume, veoma moćan talisman; zato, ne brini, golubice moja, niko mi ništa ne može“, reče Lurijen. Uhvatio je kvaku pre nego što je stari čarobnjak uspeo da reaguje, okrenuo se Merlisi i nasmešio se, trenutak pre nego što su se vrata aktivirala i pretvorila ga u gomilu pepela i kostiju. Medaljon koji je trebalo da ga zaštiti istopio se kao komad putera na usijanom gvožđu. Jedino je njegov mač zadržao svoj oblik, ali je srebro spalo sa njega. Stali su kao ukopani, a prva progovori Merlisa:
„Ne! Dragi moj Luri! Ah, pa uvek mi je tu Arlin.“ Derdon se začudi:
„Arlin? Ko ti je sad pa… A što se i čudim da imaš više njih. Zar ti nije žao ovog pajaca?“
„Jeste, malčice… ali nije to ništa što tona-dve zlata ne može izlečiti. A sada se pomeri u stranu, starče. Sam si pročitao natpis – ovim vratima je potreban dodir žene. Ništa vi muškarci ne znate uraditi kako treba! Sada ćeš da vidiš snagu i moć žene! Nijedan muškarac mi ne može odoleti, ma koje rase da je. Šta su jedna blesava magična vrata – ništa!“ Trenutak pre nego što je prkosno i samouvereno uhvatila kvaku vrata, Anton je i sam pročitao natpis na njima, iz radoznalosti, i primetio da je čarobnjakov prevod bio pogrešan. Ipak, prekasno da je upozori:
„Čekajte, gospođice, prevod nije…“ Okrenula se, prkosno ispućivši usne, uopšte ne mareći za to šta je Anton hteo da joj kaže, trenutak pre nego što je postala gomila pepela, ugljenisanih kostiju, poluistopljenih šnala, narukvica, minđuša…
„Kako misliš: prevod nije tačan?! Zašto je nisi zaustavio?“, začudio se Derdon.
„Mislio sam da vam je znanje starovilenjačkog odlično, stari prijatelju, ali… Ovaj prevod je bio dobar – izuzev jedne reči: ne piše ‘muškarac’ nego ‘čovek’. ‘Nijedan čovek ne može otvoriti vrata’. To je tačan prevod. Nijedno ljudsko biće, ni muškarac niti žena – eto o čemu je reč. Zar je ona stvarno pomislila da joj se ništa ne može desiti zamo zato što je žena? To nema nikakog smisla“, završi Anton.
„Žene je katkad teško razumeti,“ mudro zaključi čarobnjak. „Nego, kako ćemo otvoriti vrata? Pokušaću da ih razvalim, pazi!“ Anton se sklonio u stranu i stari čarobnjak je počeo da izgovara nekakvu bajalicu. Oči su mu počele svetleti; stvorio je veliku ljubičastu kuglastu munju između svojih šaka i ispalio je na vrata. Jedini efekat koji je kuglasta munja izazvala bio je taj što je oduvala svu preostalu prašinu sa vrata.
„Probaćete nešto drugo?“, upita Anton.
„Nešto drugo? To je bila najjača magija koju znam. Sa takvim munjama možeš oboriti i crnog zmaja sa neba, a ova vrata nisu ni ogrebana.“
„Pokušaću da ih otvorim. Magija koja štiti ova vrata ne bi trebala da utiče na mene, pošto sam ja golem“, reče Anton.
„Jesi li siguran da je tako?“
„Ne, ali ne vidim drugi način. Moram rizikovati.“
„Bolje nemoj. Šta ako…“ Nije uspeo završiti rečenicu, jer je golem uhvatio kvaku. Čarobnjak je zatvorio oči, ne želevši da vidi smrt svog glinenog prijatelja. Posle par trenutaka je shvatio da vlada potpuna tišina, pa je otvorio oči i ugledao još uvek čitavog golema kako drži kvaku vrata.
„Pa… i meni je drago što sam bio u pravu. Nego, da vidimo šta kriju ova vrata.“ Povukao je jednom rukom vrata i shvatio da se ne pomeraju. Zaključio je da mora uhvatiti kvaku obema rukama i povući svom snagom. Anton je bio snažan kao trol, a ipak se dobro pomučio otvarajući velika vrata. „Ne znam od čega su ova vrata, prijatelju, ali od srebra sigurno nisu“, promrmlja on zadihano.
Obojica su zanemela ugledavši šta su vrata krila. Ona nisu bila ulaz u ogromnu riznicu prepunu zlata, srebra i dragulja. Ničega tako raskošnog nije bilo; bila je to jedna jednostavna prostorija sa magičnom ljubičastom svećom koja gori vekovima, okačenom o zid, i jednim malim drvenim stolom, na kome je bilo parče pergamenta. Anton je pažljivo pregledao prostoriju ne bi li na vreme primetio bilo kakvu zamku, ali nije bilo ničega. Prišao je stolu zajedno sa Derdonom, pokupio parče pergamenta i počeo da čita kratku poruku na starovilenjackom: „Dragi pljačkašu ili avanturisto, čestitam ti što si shvatio jednostavnu poruku na vratima, što govori da si učena osoba, ali blago koje očekuješ da ćeš pronaći nalazi se u drugom zamku. Više sreće u daljoj potrazi.“ Anton je počeo da se smeje od muke, a uskoro mu se pridržio i Derdon. Smejali su se tako neko vreme. Prvi prestade Derdon, te reče:
„Ovde nema ničega! Piše li barem gde je taj drugi zamak?“
„Ne, ništa o tome. Video bih i nevidljivo mastilo, ali nema ničega skrivenog na papiru. Nego, šta ćemo sad?“
„Prvo ćemo sahraniti ono dvoje budala, ipak su nam bili saputnici, ma kolko da su mi išli na živce“, reče Derdon. Pokupili su ono što je ostalo od njih i njihovih ličnih predmeta i napustili ruševine Ulder Zura.
Derdon je odlučio da ih sahrane u podnožju jednog lepog, starog hrasta, jedno pored drugog. Anton je iskopao grobove, a kasnije i poslagao krupno kamenje na njega. Derdon je izgovorio kratku molitvu, te su polako krenuli. Uto Anton upita:
„Kuda ćemo sada? Hoćemo li nastaviti sa potragom?“
„Ne, dosta mi je avantura, bar za ovu godinu! Za mesec-dva će zima i želim da budem u toplom domu, da čitam knjigu i pijem čaj sa medom. Eto šta želim, prijatelju moj. A sada, idemo u krčmu! Hoću da sperem ovo razočarenje od avanture crnim pivom. Hajdemo!“ I polako su krenuli ka obližnjem selu, dok je sunce zalazilo iza Ulder Zura.
Autor: Srebrni