Uvek sam obazriva kada ponovo čitam neku knjigu nakon dužeg vremena. Ovo posebno ako sam knjigu čitala davno i ako je ona na mene ostavila izuzetno jak utisak.
Neke knjige razočaraju, dok neke jednostavno dožive svoj pun potencijal tek onda kada prođe određeno vreme, i kada mi sami dostignemo određenu zrelost da razumemo onu finu potku, naizgled usputno umetnutu između redova.
Netipično za jedno SF delo, „Tamno skeniranje“ Filipa K. Dika je umnogome zasnovano direktno na autorovim iskustvima tokom njegove dvogodišnje borbe sa psihodelicima. Koliko god da su iskustva kroz koja je prošao bila bolna i zastrašujuća, autor je veoma dobro iskoristio svoju moć zapažanja, pa je autentično preneo sopstvena iskustva i predstavio jezik i ceo jedan svet uživalaca psihoaktivnih supstanci.
Radnja romana prati policajca na tajnom zadatku sa ciljem da otkrije izvor distribucije veoma razorne droge, tzv. supstance S (Smrt). Glavni protagonista, Bob Arktor, tokom dana se predstavlja kao narkoman, koji živi u istoj kući sa svojim prijateljima zavisnicima, živi za sledeći fiks, za novu šemu kako doći do njega. U ovom svetu, svetu u koji je potrebno da se ‘infiltrira’, Arktor, ne nosi masku. On se dobro uklapa u taj svet siromaštva, droge i kriminala, bolje razume ljude koji su zavisnici i lagodnije mu je nego u ’strejt’ društvu. Uviđa da su u svoj njihovoj patnji i ludilu, oni ti koji imaju više razumevanja i brige, možda upravo zato što su lišeni osećaja nadmoći koji nosi ’uklapanje u normu’. U okviru svog zadatka, prinuđen je da počine i sam da koristi drogu čiju mrežu distribucije pokušava da uruši.
Kada se pojavljuje u javnosti, onoj ’strejt’ javnosti, kako bi držao govore protiv zloupotrebe droge ili kada u svom odeljenju za narkotike podnosi izveštaj, on je Fred. Tada se od Freda/Arktora (više puta slučajno pročitah ovo kao ’aktor’ – actor – engl. glumac, pa sam se zapitala ima li i u tome nekakve simbolike) zahteva da nosi odelo za skremblovanje koje menja njegov lik i glas, reflektujući poput ogledala izgled različitih ličnosti. Ovo je svojevrsna mera predostrožnosti, s obzirom na to da je korumpiranost u policiji visoka i da je na taj način teže da se razotkrije njegov identitet.
Problem se komplikuje kada Arktor dobija zadatak da prati i špijunira samoga sebe – zadatak koji on ne sme da odbije kako ne bi otkrio svoj pravi identitet. Zadatak, koji uključuje i uređaj za skeniranje, po kome je ceo roman i dobio ime.
U ovom delu nema pravog heroja, ali nema ni pravog zlikovca (izuzev možda rehabilitacione klinike ’Nova staza’). Moral svih je veoma diskutabilan. Sve je sivo i zamućeno i svi su nekako – taman odraz onih drugih. Sve je nasumično, a opet dobro izrežirano. Od uvodnog ’tripa’ i prve rečenice „Jednom je jedan momak čitavog dana stajao otresajući bube iz kose.“, do samog kraja koji sve zaokružuje (ipak nudeći nadu) ali na način koji dodatno ’potamnjuje’ opštu sliku.
I, da, to je „roman o ljudima koji su previše kažnjeni za ono šta su učinili“. Ovu, uvodnu napomenu autora, potkrepljuje i nekoliko izjava/dešavanja u samom romanu. Prvi put u trenutku kada tek počinje da ’puca’ pod uticajem droge, i kada za govornicom rešava da promeni govor, a potom i kada shvata da ne samo da neće dobiti kompenzaciju za ono šta mu se dogodilo, već ga kažnjavaju jer je ’svojevoljno’ postao zavisnik.
Mi kroz ovaj roman imamo priliku da pratimo kako izgleda potpuno propadanje, razgrađivanje jedne ličnosti usled dejstva veoma moćne droge, koje u slučaju Boba Arktora kulminira u trenutku kada on više nije u stanju da prepozna sebe na snimcima skenera, kada više nije u stanju da pojmi da su Fred i Bob Arktor jedna te ista osoba. Njegov tok misli je rascepljen, ispresecan nasumičnim nepovezanim detaljima. U jednom delu, njegove misli, krajnje simbolično, presecaju citati iz Geteovog Fausta. (Šta mi se ceriš, glupane jedan?/Ko da tvoj um, poput mog, jednom pometen/lak tražaše dan, a u suton težak,/U čežnji za istinom, vapijuć ište.) [1]
Supstanca S stvara visok stepen zavisnosti i ima razarajuće dejstvo na mozak osobe koja je konzumira – upotreba izaziva prekid veze između leve i desne hemisfere i izaziva njihovo nadmetanje, pa jedna hemisfera „mozga opaža svet kao odraz u ogledalu. Kroz ogledalo.“
„Kroz ogledalo“, reče Fred. Zatamnjeno ogledalo, mislio je; zatamnjeni skener. A sveti Pavle nije mislio, govoreći o ogledalu[2], na stakleno ogledalo – onda toga nije bilo – već na sopstveni odraz kad pogleda u uglačano dno metalnog tiganja… To nije kroz staklo, već onako kako ga staklo odražava. A taj odraz koji ti se vraća: to si ti, tvoje lice, ali i nije. A u tim davnim danima nisu imali fotoaparate, i to je bio jedini način na koji je čovek sebe video: naopačke. Ja sam sebe video naopačke. (prevod Anika Krstić, Algoritam Beograd 2008.)
U ovom delu, Dik na veoma plastičan način opisuje psihoze – paranoidne ili čulne obmane, praćene neorganizovanim govorom i razmišljanjem, kao i značajnom socijalnom i poslovnom disfunkcijom. Ove pojave podeljenog uma karakteristične su i za još jedno stanje koje pogađa spoznaju, za još jedno stanje ’podeljenog uma’ – šizofreniju.
Ono šta se na neki način provlači kroz ovo delo jeste univerzalni ljudski strah od gubitka sopstvene ličnosti, posebno u okolnostima kada nismo u potpunosti u mogućnosti da utičemo na tokove dešavanja.
[1] Šta kažeš, šuplja lobanjo, tim smeškom?/Da mozak tvoj, ko i moj, zbunjen davno,/tražeći čisti dan, po mraku teškom,/istinu žudeć zalutao je stravno! (iz prevoda “Fausta” Branimira Živojinovića)
[2] referenca na Poslanicu apostola Pavla Korinćanima, glava 13 -… Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, prevod Karađić-Daničić; …Jer sada vidimo kao u ogledalu, u zagonetki,…, novi prevod SPC