Toplo letnje veče. Nebo puno zvezda sa nijansama boje koje do sada nisam video. Možda sam i video a nisam imao vremena da u toj lepoti uživam. Ta tišina i spokoj koji sam osećao polako se širio celim mojim telom i dušom. Vratio me je u najlepši a ujedno i najtužniji period života. Period prave i iskrene ljubavi, ljubavi koje sam se odrekao zbog straha od meni nepoznatog, svima čudnog ali sigurno vrednog divljenja.
Puna života, vesela i razdragana. Bez okvira i pravila, sa samo jednom željom. Željom za slobodom. Sloboda u smislu prostora, beskonačnosti po kojoj bi se njeno mlado telo kretalo a njen duh uživao. Volela je jarke boje i jaku crnu kafu bez šećera koju bi ispijala dok dan polako počinje. To joj je pružalo posebno zadovoljstvo. Crna mirisna kosa. Još uvek osećam taj miris svežine. Umerena šminka, dovoljna da istakne već postojeću lepotu. Tamne oči sa pogledom punim ljubavi prema svemu što je okružuje. Volela je muziku i sve što je na bilo koji način povezano sa njom. Uživala je slušajući opere. Inače, godinama je bila pevačica u bendu koji je izvodio isključivo rok muziku. Očekivajući je da dođe sa probe, skuvao sam nam kafu i uživao na terasi naše male ali uredno sređene kuće. Otvara kapiju i dok korača ka meni izgovara ,,Ići ću svemir, znaš?” ,,Heh, i osnovaćeš tamo onaj tvoj orketar i sviraćete planetama?” Našalio sam se na račun njenih reči. Naljutila se i ozbiljno mi zamerila zbog šale koja po njenom mišljenju nije bila na mestu. Shvatio sam. Ona se ne šali. Stvarno će otići. Zar će stvarno otići i sve ostaviti, prođe mi kroz glavu neopisivom brzinom. ,,Ne gledaj me tako, čudno i zaprepašćeno, znaš koliko puta sam pričala o tome. Ovo nije život kakav želim. Mislim jeste, ali i ovo podjednjako želim. Zamisli tu širinu i spokoj. Naježim se pri samoj pomisli na to. Želim ovo više od svega, ali isto tako bih jako volela da to uradimo zajedno. Reci mi da ćeš poći sa mnom. Molim te, reci mi.”,,Kako? Zašto? Ti ne možeš ovo ozbiljno da misliš! Imamo živote ovde, imamo porodicu i prijatelje. Imamo čak i psa. Za dva meseca ćemo se venčati. Imali smo planove, sećaš li se? Uostalom kako bi otišli, ne budi smešna.”
Subota, dvadeset i prvi maj, negde oko dvadest i jedan čas. Vreme njenog polaska na putovanje njenog života. Dan koji stoji urezan i bol koja seče kao mačem moje telo na hiljadu komada. Nakon dugih razgovora i ubeđivanja sa obe strane, naravno sa moje da ostane i njene da odemo zajedno, našli smo rešenje. Ona će sama otići na šest nedelja. Ljudi koji su učestvovali u organizaciji tog projekta, smatrali su da je dovoljno vremena da se istaži i oseti život u svemu. Sve je urađeno po propisima, svaka stvar oko rakete i unutar nje činila se savršenom i bez greške. Potpuno sigurno i pouzdanom za takav poduhvat. ,,Čuvaj se, pazi na naš dom, na naše prijatelje. Na sve naše. I nemoj da me zaboraviš. Objasnila sam ti sve, za šest nedelja se ponovo vidimo. Ako već neću živeti tamo sa tobom onda bar da doživim tu sreću na par nedelja. Divan si jer me razumeš i podržavaš!” Ćutao sam i slušao. Nisam imao snage da bilo šta kažem. Bilo je tako teško reći čak i neke očigledne stvari kao što su ,,Volim te, pazi se, vrati mi se brzo”. Samo sam želeo da ode i vrati mi se. Pozdravili smo se, zagrlili jače nego ikada i ona je ušla u raketu koja je nakon par minuta i ispaljena. Deo mene je otišao te večeri. Svi oduševljeno izgovaraju njeno ime. Moja devojka, Lisa Mareli postala je njihov heroj te večeri. Njihov heroj a moja najveća rana. Na svakoj radio stanici i televiziji pričali su o njoj. ,,Kada se vrati shvatiće koliko je popularna i prestaće da voli mene tako običnog. Ostaviće me.“ Kako me je samo ta pomisao bolela. Ipak, odlučio sam da samo pustim da dani idu svojim tokom.
Poslednji dan prve radne nedelje nakon Lisinog odlaska. Kao lekar morao sam svoje radne obaveze da ispunjavam iako psihički nisam bio dobrim delom sposoban za to. Falila mi je. Svaki naš dan bio je ispunjen i srećan. Nastala je neka čudna tišina u mom životu bez nje. Kao da nišsta više nije imalo smisla i sve je zaustavljeno dok se ona ne vrati. Obično prvo skuvam kafu i u pidžami izađem na svež vazduh, to je za mene bio ritual pre posla. Tog jutra otvaram vrata kako bih izašao i na pragu nalazim nešto čudno, nešto poput male kapsule, ali dovoljno velike da se u nju stavi nešto poput čokoladice. Naši prijatelji sigurno prave neku šalu na moj račun jer znaju da patim zbog nje, pomislio sam. Savijam se, uzimam kapsulu i nakon prvog gutljaja kafe otvaram taj čudan poklončić svojih duhovitih prijatelja. Papir? Potrudili su se. Da vidimo šta im je to palo na pamet.
,,Džone, najdraži i jedini moj. Znam da i nakon ovoga što pročitaš nećeš biti svestan i nećeš verovati da si zaista pročitao nešto šta je mojom rukom napisano i to ni manje ni više nego iz svemira. Pre svega, dobro sam, znam da je to tebi najbitnije da čuješ. Svemir je divan, nešto najlepše što su moje oči ugledale do sada (posle tebe ludice, naravno). Upregnem sva čula da osetim ovu lepotu i zapamtim svaki sekund kako bih ti najbolje opisala mesto na kome sam, ali nedostaju prave reči. Nedostaju reči koje bi ovo opisale na pravi način. Tako sam srećna. Organizacija svega je iznad mojih očekivanja, a verovatno će biti i iznad tvojih nakon ovoga što čitaš i onoga šta ću ti tek reći. Možeš mi napisati pismo, i to će biti jedini način naše komunikacije dok sam ovde. Treba samo da napišeš pismo i odneseš ljudima koji su ovo i organizovali i koji prate mene i kompletnu situaciju. Oni će mi to dostaviti kao što su sada tebi dostavili ovo. Nemoj se zabrinuti ako moj odgovor budeš čekao par dana ili malo duže, ipak znaš gde sam a gde si ti. Ne zaboravi da hraniš našeg psa i brini o sebi onako kako bi brinuo o meni da sam sada tu. Tvoja Laika”.
Zar je zaista moguće dobiti pismo iz svemira? Koliko god razmišljao o tome jedno je bilo sigurno, niko sem nas dvoje nije znao za nadimak ,,Laika”. Bio sam siguran da je to ona i rešio da tog dana javim da neću doći na posao jer se ne osećam dobro. U tom trenutku želeo sam samo jedno, da joj napišem sve ono što nisam imao snage da izgovorim onog dana kada je odlazila. Uzimam bočicu parfema koji mi je kupila za rođendan i prskam papir po kome ću joj pisati. Želim da oseti moje prisustvo bar po mirisu.
,,Malena moja, ne znaš koliko si mi sreće donela svojim pismom. Bio sam siguran da ne postoji mogućnost za našim kontaktom. Znaš da nisam verovao da je uopšte moguće otići tamo. O ovome sada tek da ne pričam. Kao da sanjam san iz kog ne želim da se probudim do trenutka tvog povratka. Dobro sam, koliko je moguće da to budem sam i bez tebe. Pričaj mi o svemu. Jesu li zvezde lepše kada ih gledaš tako blizu? Sijaju li jače i lepše? Planete? Kakve su? Želim sve da znam tako da imam utisak kao da zajedno prolazimo kroz ovu avanturu. Žalim jer nisam pošao sa tobom. Ljudi i stvari nemaju više smisla za mene ako i ti nisi deo toga. Volim te odavde do svemira!”
Dan kao večnost postaje za mene. To iščekivanje i želja da novo pismo što pre stigne crpi moju energiju i potrebu da bilo šta radim. Ustao bih ujutru, skuvao kafu, prelistao novine i mogao tako da ostanem do kasnih večernjih sati. Nakon mog prvog obraćanja njoj nisam ni znao šta sam mogao da očekujem u stvari. Ja, realno nisam znao ni da li je pismo stiglo do nje. Ako jeste, koliko će joj trebati da odgovori a i ako odmah napiše, za koliko će ono stići do mene. I tako su prolazili dani, tačnije osam dana do sledećeg pisma. Sećam se trenutka kada sam ga ponovo ugledao u malenoj ampuli. Srce je udaralo jako, ruke su bile hladne ali znojave, osećao sam da ču umreti od silnog uzbuđenja.
,,Zvezde su tako velike i sjajne, ne mogu čak ni da ih pogledam bez posebnih naočara za to. Plašim se da bih oslepela od takve jačine svetlosti. A planete… ne možeš da zamisliš koliko su lepe. Tako polako i fino plove ovim prostranstvom. I da znaš, napravila sam puno fotografija, zapisala sam puno toga kako bih ti sve to dočarala na pravi način kada se vratim. Bićeš ponosan na mene, siguran sam. Nego, zaboravila sam nešto jako bitno da ti kažem. Sutra ću prvi put poslušati operu u svemiru. Možeš da pretpostaviš koliko sam srećna u ovom trenutku. Znam da si sumnjao, ali veruj mi, ovo je raj. Pretpostavljam da ćemo se još par puta čuti, i doći će vreme mog povratka. Do tada, čuvaj mi se”.
Mogao bih sada stvarno malo da se opustim. Srećna je i zadovoljna. Pre svega, sve je u redu, bezbedna je. Kada se vrati zajedno ćemo se smejati mom ponašanju. Najbolje će biti da joj napišem još ovo pismo, a onda je pustim da uživa u svemu, nas svakako čeka bezbroj lepih zajedničkih trenutaka. Najpre ću spremiti doručak, poslednjih dana slabo sam osećao glad. A onda ću sipati čašu vina i lepo joj napisati sve što želim. Dosta je bilo glupiranja, nema potrebe za tim, sve će svakako biti u redu. Nakon bogatog doručka, počeo sam sa pisanjem.
,,Svemirko moja, da znač ozbiljno sam bio zabrinut i uplašen zbog svega. Prošlo pismo ulilo mi je nadu da je sa tobom zaista sve u najboljem redu, da si srećna i zadovoljna. Ja sam kao i uvek dobro. Malo sam zapostavio svoje pacijente, prijatelje, pa čak i rodbinu, priznajem, ali bilo je teško posvetiti pažnju bilo kome i voditi razgovore u kojima bi svaka druga rečenica bila o tebi. I bez toga sam dovoljno patio. Smatram da sam malo preterao sa tim i rešio sam da te pustim da bar ove preostale dane provedeš bez obaveze da meni pišeš i gubiš vreme na to. Kada dođeš nadoknadićemo svaki izgubljeni trenutak. Uživaj, radi sve ono što si želela i zapamti svaki detalj, jer ovo je poslednji put da sam te pustio da negde odeš bez mene. Naredne avanture mogu samo biti zajedničke. Nikome nisam rekao da si mi pisala, jer smatram da mi ne bi ni poverovali. Tu informaciju ćemo im odati kada se budeš vratila. Brojim dane do našeg sledećeg viđenja.”
Narednih dana odlazio sam na posao, vodio aktivniji društveni život, šetao, odmarao, malo sam čak i čitao, tačnije radio sam puno toga kako bih popunio prazninu koja je ostala nakon nje. Ostalo je zapravo tako malo vremena, još jedna nedelja do njenog povratka. Do tada ću dvorište ispuniti cvećem i postaviti ljuljašku sa kojom se jednom prilikom oduševila, ali na žalost nismo imali vremena da obavimo kupovinu od svakodnevnih obaveza. Učiniću sve da bude jako srećna. Narednog dana, prvo što sam uradio bio je odlazak do radnje i kupovina ljuljaške. Tako je lepo pristajala našem malom cvetnom dvorištu. Kupio sam puno cveća i posadio u delovima koji su bili nepopunjeni. E, tako, pomislih. Sve je spremno za njen povratak. Izdržaću još dva dana nekako.
Treći jul, dan njenog povratka. Noćas skoro da i nisam spavao. Jedva čekam da ugledam njeno lice i zagrlim je najjače što mogu. Spremam se i odlazim na mesto odakle je raketa ispaljena da je sačekam. Naravno, kupio sam buket kala. Njeno omiljeno cveće. Sve mora da bude savršeno, jer to će biti savršen trenutak. Stižem na mesto sletanja. Biće da sam poranio jer nikoga nije bilo. Nikoga, sem mene. Rečeno je da će raketa u osamnaest časova sleteti, i sada je tačno osamnaest časova. Zar je moguće da niko nije došao da sačeka devojku koja se usudila da ode u svemir? Ni jedna jedina osoba. Niko, čak ni iz organizacije. To je jako čudno. Prošlo je pola časa i i dalje se ništa nije dešavalo sem što je kiša počela polako da pada. Čekao sam do dvadeset i jedan čas. Sam. A onda sam se uputio ka zgradi u kojoj su radili ljudi koji su bili zaduženi za sve. Svetla su pogašena. Svetlost vidim samo u jednoj maloj portirnici gde sedi stariji čovek, čuvar ovog objekta. ,,Gde su svi? Zašto baš danas nikoga nema, a sve treba da vrvi od ljudi. Pa ovo je i vaš uspeh, ne samo njen” vikao sam na sav glas. ,,Gospodine, smirite se. Nemojte praviti buku, molim Vas. Uvek sam bio blag prema Vama, jer shvatam da je to šta ste doživeli velika trauma za Vas. Vi znate da poletanje nije bilo uspešno i da je ona poginula par minuta nakon poletanja. Nemojte sebe mučiti više. Ona je verovatno jako tužna, a njena duša nema mira, jer ne želite da je pustite. U ovoj firmi radim već deset godina, Vi i ja se viđamo svakoga meseca i izgovaramo jedan drugome iste reči. Dokle više?! Zar tako život da Vam prođe… Sipaću Vam malo svoje kafe, ugrejte se.”
,,Ona je živa, ja znam šta pričam, a Vi se ponašate kao da sam bolestan! Ja nisam lud, Vi mene lažete. Moja Laika je živa, ona je meni pisala, i ja sam njoj pisao”. ,,Ljudi iz organizacije su mislili da će Vam nakon njenog pisma biti lakše, da ćete se trgnuti i doći k sebi, da će se u trenutku Vašeg čitanja Vaš um pobuniti i reći ,,Ko se usuđuje da piše ovako nešto?”, ali ne, Vi jednostavno ne želite da prihvatite. Vidim ja da ćemo se mi još dugo ovako družiti. Naručio sam Vam taksi, idite i odmorite se. Sutra je novi dan.”
Tužan i bolan deo mog života ispričan nakon petnaest godina od njene smrti. Pišem kao, potpuno zdrava osoba, svesna svega.
Autor: Jelena Savić