Ako izuzmemo činjenicu da se čitanje SF klasika smatra manje-više obaveznim korakom u obrazovanju svakog SF zaljubljenika, sve češće su polemike u vezi sa njihovim stvarnim kvalitetom. I dok jedni fanatično brane stanovište nedodirljivosti prvih velikana SF-a, drugi su gotovo blasfemični u svojim izjavama, pa se tako potežu raznorazna pitanja naivnosti, zastarelosti, naučne zasnovanosti i sl.
Ali hajde da napravimo iskorak i da se pozabavimo time zašto je, bez obzira na sve, potrebno čitati klasike, na jednom konkretnom primeru – “Tranzitnoj stanici” (Way Station), Kliforda Simaka.
Gledano iz ove perspektive, iz perspektive u kojoj je tehnologija sastavni, nasrtljivi deo svakodnevnog života, gotovo je nemoguće zamisliti jednostavnost koju Simak postavlja kao centar svog zapleta. Veteran građanskog rata, koji stotinu godina nesmetano šeta unaokolo bez da ostari i dana, u ruralnom Viskonsinu vodi međugalaktičku tranzitnu stanicu, dok se njegovi susedi, iako pomalo zaziru, konzervativni po prirodi, jednostavno ne raspituju previše. Zaplet kreće u trenutku kada Vladin tajni agent počinje da njuška, dok istovremeno problemi i nesuglasice u Galaktičkoj centrali prete da zatvore stanicu na Zemlji.
Ali, daleko od toga da je sve tako prosto i jednostavno. Odavno nisam pročitala delo, žanrovsko ili ne, koje je na svega 200 stranica poteglo toliko pitanja, dilema, i prikazalo sve umeće autora da se služi čitavim spektrom pripovedačkih alata.
Osim motivima seoskih predela Viskonsina i jasnog kontrasta učmalog, uhodanog života i novih tehnologija, inače čestim u njegovim delima, Simak se bavi i večitim pitanjem ljudske potrebe za nasiljem i potrebe za mirom i nesigurnom klackalicom između to dvoje. Kao učesnik II svetskog rata, autor ne može da pobegne od preživljenih užasa koji su u mnogome obeležili njegovo celokupno stvaralaštvo strahom da će čovekova neutoljiva glad za razaranjem dovesti do konačnog, uzajamnog uništenja celokupnog ljudskog roda. Posmatrano u tom svetlu, slobodno se može se reći da i “Tranzitna stanica” predstavlja savršenu SF alegoriju tadašnjeg perioda neizvesnosti (treba imati u vidu da je roman objavljen 1963. godine, u periodu vrhunca hladnog rata, neposredno nakon Kubanske krize). Cela suština njegovog viđenja besmislenosti hladnog rata ogleda se u jednoj, usputnoj rečenici koju je pripisao glavnom liku: „Čovek je u svetu mira imao pravo da očekuje da će odista vladati mir, i da će biti pošteđen svakog nasilja i užasa.“
Lik Enoha je dopadljiv, dobro izgrađen i sa njim je neverovatno lako poistovetiti se. Nijedan njegov postupak, nijedna njegova dilema nisu nerealni, nasumični niti odudaraju. Izložen stogodišnjoj, delom samonametnutoj izolaciji, tokom koje više kontakta ima neobičnim putnicima koji prolaze kroz stanicu u njegovoj kući, nego sa spoljnim svetom, Enoh se suočava sa razdirućim unutrašnjim konfliktom. Kome, ustvari, duguje lojalnost? Ljudskoj vrsti sa kojom gotovo i nema kontakta, a kojoj ga nešto neumitno vuče ili Galaktičkoj federaciji čiji je deo gotovo čitav vek? I da li je, uostalom, on kao „čovek 19. veka kompetentan da odlučuje o sudbini ljudi 20. veka“ i čitave Zemlje. Proučavajući napredak i analizirajući razvoje događaja, Enoh zaključuje da sve ukazuje na neizbežni rat. Alternativa koju mu nudi njegov prijatelj, vanzemaljac, takođe, ne zvuči ohrabrujuće i predstavlja samo delimično rešenje. Namerno ili ne, tek koristeći njegovu borbu sa večitom usamljenošću, autor provlači i pitanje odgovornosti i posledica naših postupaka prilikom upotrebe naprednih tehnologija, plastično je prikazujući kroz Enohov odnos sa senovitim ljudima.
Sam roman možda poteže više moralnih i filozofskih pitanja nego što daje odgovora, od kojih su neka tek dotaknuta, a u objašnjavanje pojedinih moralnih aspekata poput etičnosti samog sistema svemirskih putovanja i potrebe za tranzitnim stanicama, autor ne zalazi previše.
Ipak, ono šta se provlači jeste potreba za optimizmom, koji nekako sve više nedostaje savremenim SF autorima. Doduše, ne treba smetnuti sa uma da je u pitanju era kada je, uprkos hladnim i zategnutim međudržavnim odnosima, još vladao optimizam u vezi sa istraživanjem svemira i utopistička ideja velike, pacifističke, galaktičke federacije bila sveprisutna.
Možda će upravo taj optimizam i jednostavnost od koje Simak polazi neko i istaći kao najveću zamerku ovom delu. Na primer, nedostatak radoznalosti suseda jednostavno opravdava njihovim konzervatizmom. Isto tako, za pisca koji savršeno prikuplja niti priče i nema tzv. nepoveyanih krajeva, autor puno nade polaže i naizgled suviše ovlašćenja pripisuje jednom od sporednih protagonista, agentu CIA-e. Iz današnje perspektive, to deluje kao da je autor samo zbrzao deo priče koji nije smatrao relevantnim jer želeo da izbegne dodatne komplikacije. Da li je? Možda. Ali ovde se mora uzeti u obzir vreme u kome je ovo delo nastalo. Svojim opisima mesta i ljudi, njihovih navika i ponašanja, Simak savršeno opisuje američku provinciju svog vremena. Isto tako, može se slobodno reći da i sa svojim opisom ne odstupa od tadašnjeg viđenja uloge i značaja jednog tajnog agenta, koji je isportretisan kao nešto više od savremeno ustaljenog, birokratizovanog viđenja. Nažalost, SF autori su u veoma nezavidnom položaju u odnosu na autore drugih žanrova, kada je u pitanju odnos vreme, prostor i delo.
Ono po čemu je ovaj roman specifičan i zbog čega ga toplo preporučujem, posebno autorima koji žele da se oprobaju u SF pripovedanju, jeste upravo način na koji Simak koristi sve raspoložive pripovedačke alate: kako vodi priču i kako gradi atmosferu, kako je pojačava iz opisa u opis, kako zna gde da prekine i kako da napravi i početnu udicu i otvoreni kraj. Isto tako, u trenutku kada menja tačku gledišta iz koje pripoveda, Simak to čini potpuno prirodno, bacajući čitaoca u samo središte događanja, pažljivo mu popunjavajući praznine, u hodu. Ponavljanje detalja i opisa, koje je često mač sa dve oštrice, je tako spontano i nenametljivo, tako dobro tempirano, da se retko sreće.
Niz naizgled nepovezanih poglavlja koja se smenjuju i lutaju, udaljujući se povremeno od centralnog toka priče, na kraju biva povezan u celinu i dobija svoj puni smisao. Nema praznog hoda, a čak i odaljavanje od teme je iskorišćeno da opiše problem ili pojača dilemu. Ovo delo nije super brzo i nabijeno akcijom, pa savremenom čitaocu može delovati neprivlačno i sporo, ali jeste dinamično (čak i u onim sporijim delovima) i tera da se čita dalje. Jezik kojim Simak piše je lak, čitljiv, često i bez usiljenih neologizama koji bi opisivali neki novi pojam ili mašinu. Simak, doduše, nikada nije ni pripadao tvrdom SF-u iako mu se upravo ta ’nekreativnost’ u nazivima i tehnici ponekad zamera. Meni se, međutim, čini da je jezik sasvim prilagođen ritmu priče i okruženju u kom se radnja odvija.
Kao i većina njegovih savremenika, Kliford Simak je počeo da objavljuje u palp magazinima da bi vremenom načinio iskorak ka umetničkoj književnosti i time bio jedan od inicijatora promena u celokupnom žanru naučne fantastike. Napisan još 1963.godine, Hugom nagrađeni roman „Tranzitna stanica“ upravo predstavlja sve ono zbog čega iskreni ljubitelji žanra, a posebno mladi autori treba da se okrenu čitanju „klasika“.
(kod nas objavljena u izdanju Zorana Živkovića, Polaris, 1984)
Bravo za tekst. Ljudi danas treba da shvate da su dela pisana pre 50 ili 100 godina pisana u duhu tog vremena. Neka su bila i ostala ispred svog vremena, ali svakako bogatstvo svih tih dela se ogleda u tome da onaj ko ih čita ima slobodu da ih posmatra iz sadašnje perspektive, ali može i da pokuša da se stavi u kožu nekoga ko je živeo u tom vremenu i potrudi se da doživi delo na sasvim drugačiji način. A to je prava avantura. Klasike ne zovemo tim imenom bez razloga.