Jedna od najvećih čari u susretu sa pričama Stivena Kinga – bilo da je u pitanju književna forma ili neka od adaptacija – je u tome što je u pitanju autor koji (kada je u elementu) toliko dobro vlada karakterizacijom i pripovedačkim sposobnostima da je u stanju da učini da ne želimo da se horror dogodi jer su likovi, i okolnosti u koje su oni smešteni, toliko dobri da bi bilo šteta to kvariti. Osećaj toliko prepoznatljiv da je napravio nekoliko generacija King imitatora, jer zaista, ko bi rekao da imati dobre, živopisne i trodimenzionalne likove utiče da se gledaoci i čitaoci sa njima povezuju. Po toj prepoznatljivoj formuli, sam horor je najčešće sačuvan za drugu deonicu a prvi deo filma je tu da nas investira u živote likova taman toliko da se saživimo, pre nego što zle sile počinju da se upliću. U ovoj Kingovoj adaptaciji je redosled obrnut, i to je definitivno jedan od najmanjih problema ovog filma.
Brat i sestra po imenu Kal i Beki uputili su se ka San Diegu sa planom da Beki, koja je u drugom stanju, stanuje sa svojom tetkom do porođaja, nakon čega razmišlja da dete da na usvajanje. Usled Bekine mučnine, Kal zaustavlja vozilo na trenutak neposredno pored jedne napuštene crkve u sred nedođije, kada ih u daljini iz polja iznenadi poziv u pomoć jednog malog dečaka koji je izgubljen u visokoj travi. Iako su isprva neodlučni, Kal i Beki zalaze dublje u visoku travu, ne bi li pomogli dečaku, ali ono čemu se nisu nadali, i što ubrzo postaje očigledno, je da način na koji prostorno-vremenski kontinuum funkcioniše unutar samog polja trave nije na mestu.
U visokoj travi je adaptacija novele koju je King napisao sa svojim sinom, i iako format novele ne podrazumeva nužno i manje ’mesa’ za adaptiranje, samo gledajući film (bez informisanja o samom književnom predlošku) on ostavlja utisak kao da se radi o konceptu za kratak film koji je na silu pretočen u celovečernji film. Već na nivou naslova i osnovne premise (brat i sestra, izgubljeni u travi) film zvuči kao poprilično teška stvar za adaptirati iz razloga što nam glavna lokacija, polje trave, ne pruža mnogo toga filmičnog. Nemamo vizualnog angažmana u prednjem, srednjem i zadnjem planu, već maltene samo jedan mogući plan, a s obzirom da je trava gusta, to nas ograničava na srednje krupne kadrove i detalje. Ne toliko dobri izgledi na samom početku, ali reditelju se mora priznati jedno… na dobrih dvadeset minuta me je skoro ubedio da će moći da se izbori sa datim mu poteškoćama, međutim kako je film odmicao, postajalo je očigledno da reditelj nema meru niti sklada prilikom upotrebe sredstava kojima želi da prenese emocije koje želi da publika oseća.
Nakon što smo u istoj godini od strane Ari Astera videli poduhvat koji s jedne strane obuhvata okultno, a s druge strane kao svoj zadatak ima snimanje horora u filmu koji je smešten u periodu godine kada doslovno nema mraka, ne možemo a da od reditelja koji je imao više decenija da ispeče svoj zanat, ne očekujemo ako ne bolje, onda barem isto. I u početku, zaista, Natali dobro artikuliše muku koju oseća glavna protagonistkinja i generalno, uz malo podnošljivog razbijanja rampe, dobro uspostavlja ton. Upotreba usporenih kadrova u 120 frejmova po sekundi kao i povremeno korišćenje lens baby objektiva od gume, koji daju izobličenu i nekada mutnu sliku, dosta podsećaju evociraju slične kadrove u Lars Fon Trirovom Antihristu, ali bih se lično pre kladio da je to estetski produžetak pripovedačkih alata kojima se Natali koristio prilikom rada na seriji Američki bogovi, gde ih je, takođe, koristio. Same po sebi, i korišćene sa merom, ove estetske odluke činile bi neke od najupečatljivijih kadrova u nekom skladnijem filmu. Ali u filmu koji nije u stanju da da ni malo oduška i koji, gimika radi, svaku od banalnih i trivijalnih radnji prikazuje prekomplikovanim sredstvima po principu: jer smo tako u mogućnosti, čini da ono što bi moglo da bude atmosferično i upečatljivo gledaoca ostavi krajnje neimpresioniranim. Kako sam film protiče, prenaglašene estetske odluke postaju u jednom trenutku do te mere prenaglašene da ostavljaju dojam animiranog filma, što u nekim okolnostima savršeno odgovara (prvo mi na pamet pada Rođene ubice Olivera Stouna, ali se i unutar Natalijevog opusa to može reći i za njegov rad na Američkim bogovima) ali u ovom filmu to deluje konfuzno. Da stvar bude gora, sve gore nabrojani elemnti su, zapravo, jedine stvari koje u filmu iole valjaju, jer stvar najviše odlazi dovraga na planu same priče.
Kao što već rekoh, nisam upućen u sam književni predložak, ali način na koji je sama priča u filmu struktuirana ne samo da nam ne daje taj karakteristički Kingovski tretman, već ostavlja dojam kao da imamo dve različite priče koje su zgurane u jedan film. Jedna je trebalo da bude klaustrofobični horror koji bi bio nešto između Užasa iz dubine Nil Maršala i Gravitacije Alfonsa Kaurona, samo smešteno u visoku travu gde imamo sat koji otkucava (u vidu trudnoće i već naglašene mučnine), a imamo i fantastičan element prelamanja vremensko-prostornog kontinuuma. Druga priča je najtipičnija kliše priča o nekom tipu okultnog horora sa motivima iskupljenja sa sve ogromnim monolitom koji je bačen po sred šume. Kombinovanjem ove dve priče gubi se svaka efektnost i jednog i drugog. Glavna stvar koja je gledaoce investirala i uvukla u film je misterija oko samog polja trave gde se prostor i vreme prelamaju kao da se radi o crnoj rupi, i pravljenjem ekskursa u vidu trećeg glavnog lika koji je zapravo otac bebe sa kojom je Beki trudna, i čitava religijska konotacija iskupljenja suštinski odvlači od inicijalne premise koja je gledaoce investirala, a sa druge strane, čak i ukoliko bi ovo bio generički religiozni horor, onda bismo mnogo više pažnje morali posvetiti onoj napuštenoj crkvi i tom kontekstu generalno. Ovako sve zajedno ostavlja jedan utisak kao da sam reditelj (koji je bio i scenarista na filmu) nije imao dovoljno poverenja u jednu ili drugu drugu od ove dve priče, te ih je koristio kao potporu jedna drugoj, gde druga treba da pruži pozadinsku priču, emotivnu srž i temasku zakruženost prvoj priči, a prva tu služi da intrigira i zbunjuje, te samim tim gledaoca dovoljno angažuje na nekoliko frontova kako ne bi primetili da se radi o šablonskom pristupu žanru.
Možda je Nataliju sve ovo bilo ponuđeno kroz književni predložak, ali ukoliko je on radio adaptaciju priče u scenario, na njemu je bio zadatak da tu konfuziju dovede u red, a ne da je dodatno komplikuje ili još prenaglašava kroz svoje estetske odluke. Samim krajem je, osim što želi da iskomunicira poruku o iskupljenju, bilo pokušaja da se implicira neki opšriniji i konfuzniji lore koji je trebalo da u očima gledalaca opravda prostorno-vremenska prelamanja, kao i uticaj i pojavu džinovskog monolita, i postigne osećaj konfuznog obrta na kraju (kao i svaka podvala od filma).
Izvorna premisa sa početka trebalo bi da ostavi utisak nekog rascepra prostora kao da se radi o nekoj crnoj rupi, dok sama završnica više cilja na nekid etrminizam u ljudskom delanju, dve potpuno oprečne opcije gde je jedna potpuna kontigencija a druga predodređenost ljudskog delanja. Ove, kao i mnoge druge nelogičnosti, su me ne samo demotivisale da se dodatno investiram u pravo značenje iza sve te konfuzije, već su mi samo ostavile dojam da se iza ove zavese, zapravo ne krije ništa.