Lepota priče uvek je u dobro osmišljenim i ispričanim detaljima. Detalji su ti koji drže pažnju čitalaca, i trajno im se urezuju u sećanje. Ako je pisac izuzetno vešt, on ume da sve detalje i sitne deliće skladno uklopi i sačini savršen mozaik dela. Takvo majstorstvo nesumnjivo je pokazala i Širli Džekson, u delu ,,Ukleta kuća na brdu’’.
Još od prvih genijalnih rečenica i misli (Čak i ševe i zrikavci sanjaju), pa do tragičnog kraja Elenor, Džeksonova divno plete nit priče kroz detalje, ali tako sigurno i stabilno da nijednog trenutka ne preti da te pojedinačne slike ugroze opšte-mozaik. Obratimo pažnju na dva detalja, na kojima se vidi sav raskošni talenat ove spisateljice, i kako kroz detalje gradi jednu opštu sliku. Na putu do uklete Kuće, Elenor spazi idilične pejzaže mirnih, udobnih kuća, sa skulpturama lavova koji čuvaju stepeništa. U tom kratkom trenu, Elenor proživi u mašti čitav život u tim kućama, pored tih lepih lavova. Detalj drugi, na odmorištu, devojčica želi isključivo posebnu, sa zvezdama, šolju za mleko (naravno, pomisli Elenor, i ja bih šolju sa zvezdama). Njih dve, devojčica i Elenor, razumeju se pogledima – one su posebne, neobične, i ne želi da ih ljudi ,,ukalupe’’ u svoje svakodnevne i ,,normalne’’ odnose i postupke; one u šolji za mleko žele da vide-zvezde. Šta nam govore ova dva detalja o majstorstvu pisca? Prvo, da nam ovi detalji verno dočaravaju kakav bogat unutrašnji život, kakvu maštu, imaginaciju, i osećajnost poseduje Elenor. Drugo, istovremeno, i tu je pečat silnog majstorstva autorke, imajući u vidu prethodni istorijat porodičnih odnosa Elenor, i tragičnog nedostatka ljubavi, ovi detalji pokazuju nam koliko je ona, za svoje godine nezrela, očajna, neprilagođena, puna bola i tuge. U dve scene autorka nam je prikazala kompletan život jedne osobe i širok raspon njenih osećanja i emocija, od nade i radosti, do najdublje tame, osećanja koja se međusobno čvrsto isprepliću.
Srećom, autorka odlično barata horor elementima, daje taman toliko suptilnih nagoveštaja i scena koje daju za pravo da smo gotovo sigurni da u priči postoji onostrano, skriveno, natprirodno, taman toliko da priča jasno bude hororična, i da ni slučajno ne sklizne u neku romantičnu pripovest o nežnoj, emotivnoj i osećajnoj, ali psihički labilnoj junakinji (što bi se kod neveštijeg autora nesumnjivo desilo).
Horor je u ovom delu prvenstveno psihološki, sa više slojeva. Tragična sudbina Elenor je neizbežna. Ona ne pripada nigde i nikome, njenu individualnost i posebnost svet ne prihvata. Paradoksalno ( ali samo na prvi pogled) ona nešto što liči na dom prepoznaje prvi put upravo u užasnoj i zloslutnoj Kući. Kada je odbace i ukućani ( ne pripada više nikome), i u izvesnom smislu, i sama Kuća ( ne pripada više ničemu), Elenor više i ne vidi razloga da nastavi život.
Ako vam neko kaže, da humor nema šta da traži u horor delu – recite mu da greši. Slatko sam se smejao lakomislenom nastupu gospođe Montagju, ubeđene da je bogom dani medijum kome je svrha da sasluša i spašava jadne, uklete duše. Kakav odličan ,,začin’’ u mraku i tami ovog dela!
Teška srca priznajem, da meni omiljeni, savremeni horor pisci, nisu ni blizu kvaliteta ovog dela. Ovo je nivo iznad, neka skroz druga liga. Da upotrebim poređenje sa fudbalom-možda su oni klubovi Murinja, koji su osvajali sve živo, ali Džeksonova je nešto drugo. Ona je Brazil. Ali ne onaj dosadni Brazil, prvak sveta iz 94e, koji je igrao na 0-0 i 1-0 i u kome je valjao i titulu mu doneo jedino onaj poslednji istinski, fudbalski mag sa plaža i favela – Romario, koji nam je svoju magiju pokazivao samo kad, i ako mu se ćefne; samo kad je bio raspoložen. Džeksonova je Brazil iz osamdeset druge, Brazil Zika i doktora Sokratesa, koji me je kao dete držao bez prekida uz ekran. Brazil, zbog koga sam plakao zbog trećeg gola Paola Rosija. Džeksonova je i Italija, ali ne Italija koja je svetsku titulu osvojila na ulični prostakluk i mangupariju Marka Materacija, već istinska Italija asova ( takođe iz osamdeset druge-ima nešto magično u toj godini!) , Italija Paola Rosija, Dina Zofa, Roberta Betege, Tardelija, Altobelija… Džeksonova je i Francuska, ali ne Francuska svetski prvak Zinedina Zidana i ćelavog Barteza, već Francuska Platinija, Alana Žiresa, Tigane.
Širli Džekson nema titule Kupa Uefa ( kako se sada to takmičenje uopšte zove?Liga Uefa?Liga Evrope)kao što imaju Šahtjor iz Donjecka, CSKA iz Moskve, Zenit iz Sankt Petersburga. Ali Širli u svom pisanju poseduje lucidnost, kreativnost, šarm i šmek nekadašnjih polufinalista ovog takmičenja, popularnog ,,Želje’’ iz Sarajeva, i ,,Reala sa Nišave’’-Radničkog iz Niša. Šmek kakav više nikakvi ukrajinski, ruski, arapski, američki, kineski…tajkuni , ne mogu da kupe niti stvore.
Starije generacije znaju, shvatiće na prvu loptu smisao ovog poređenja.
Mlađi neka pogledaju snimke, i shvatiće razliku između onog, fudbala sa dušom, i ovog industrijskog, današnjeg. Kao što postoji i razlika, velika, nepremostiva, između Uklete kuće na brdu, i današnjih horor romana.
I na kraju, kada se sve sabere i oduzme-ostaje Kuća. I da završim u duhu Širli Džekson, stajaće ona još dugo, nema i zloslutna. A ono što je hodalo u njoj, hodaće i dalje, i hodaće-samo.