Mnogo mi je drago kada vidim novo izdanje nekog SF klasika u knjižari ili u najavi nekog izdavača. To je dokaz da u ovoj zemlji ima još ljubitelja fantastične književnosti i da nismo skroz ogrezli u šundu i u kiču koji nam se danonoćno servira preko žute štampe i televiziskih ekrana.
Razlog zašto pišem ovaj tekst je novo izdanje romana Umiranje iznutra (Dying Inside) od Roberta Silverberga (Robert Silverberg) u izdanju Čarobne knjige. Reč je o savremenom klasiku naučnofantastične književnosti koji je odoleo zubu vremena što dokazuje činjenica da se četiri decenije nakon objavljivanja (svetlost dana je ugledao 1972. godine) i dalje smatra jednim od najznačajnijih naučnofantastičnih romana što dokazuju brojne liste na kojima se našao, kao i nominacije za Nebula nagradu 1972. godine kao i za Hugo i Locus nagradu naredne godine. Zato sam odlučio, uprkos tome što smatram da ste verovatno već pročitali ovaj klasik, da ovo bude tema našeg trećeg predavanja o fantastičnim klasicima.
Ako neko važi za vrlo plodnog pisca-honorarca koga nije samlela mašina, da se tako izrazim, to je Robert Silverberg. Zadužio nas se sa svojim vrlo bogatim opusom od preko 200 priča i 100 romana koji svaki na svoj način odišu kvalitetom. Među njima se mogu izdvojiti Noćna krila (Nightwings) o kojima je već bilo reči na ovom sajtu, Knjiga lobanja (The Book of Skulls), Svet iznutra (The World Inside), Zamak lorda Valentina (Lord Valentines Castle)… Takođe, ne treba zaboraviti ni knjige koje je pisao u koautorstvu sa drugim piscima, od kojih su najpoznatije Pozitronski čovek (The Positronic Man) i Spuštanje noći (Nightfall) u tandemu sa Isakom Asimovim. Po sopstenom priznanju, Silverberg je umeo da proizvede i po milion reči godišnje. Još se može pohvaliti kao višestruki dobitnik nagrada Hugo i Nebula, članstvom u Kući slavnih naučne fantastike kao i uredništvom brojnih antologija kojima nam je približio stare pisce i otkrio nam nove nade žanra.
U Umiranju iznutra, za koga se može reći da je Silverbergov magnum opus, upoznajemo se sa Dejvidom Seligom, naizgled običnim čovekom koji se bavi pisanjem plagiranih seminarskih radova za studente. Sve bi naizgled delovalo normalno da Selig nije telepata koji svoj dar koristi za sticanje sopstvene koristi umesto za dobrobit drugih. Njegovi problemi ubrzo počinju kada shvati da njegova moć slabi iz dana u dan što nam nagoveštava ono neizbežno.
Radovi sa tematikom telepatije nisu ništa novo. Pre nekoliko meseci sam pisao o Simonsovom Šupljem čoveku gde sam se osvrnuo na junakove karakteristike. Ni Džeremi Bremer ni Dejvid Selig nisu super heroji koji spašavaju svet. Dok je prvi svoj dar koristio u komunikaciji sa svojom dragom, drugi je sebični egoista koji samo gleda svoju korist. Dok je prvi nakon što je postao udovac otišao na put samospoznaje na kom je bio primoran da svoj dar koristi u borbi za goli život, drugi deluje samo kako bi se okoristio, o čemu govori i njegov način zarade. Ali i kao Džeremi i Selig je čovek od krvi i mesa sa svojim slabostima.
Silverberg je oslikao glavnog junaka kroz više nego odlično dočaran tok svesti. Čitajući rečenice, stičemo utisak da zajedno sa Seligom prolazimo kroz iste događaje i kroz njegova osećanja. Koliko je on kompleksna ličnost najviše vidimo kroz njegove odnose sa ljudima oko sebe, naročito sa otuđenom sestrom, i kroz susrete sa ljudima koji su slični njemu, takođe sa sposobnošću telepatije. Za razliku od Džojsovog stila, Silverbergov je savršeno precizan, sa odličnom karakterizacijom likova. Uprkos tome se preporučuje da se ovaj roman čita pažljjivo kako se ne bi izgubila neka nit u radnji.
Takođe bih pohvalio što je Silverberg ovde dao reference na velikane pisane reči i ostale umetnike među kojima bih izdvojio Franca Kafku, Aristotela, Artura Klarka, Isaka Asimova, Ernesta Hemingveja, Tomasa Pinčona…. Spisak je prevelik ali dokazuje da je reč o načitanom autoru na koga su neki od pomenutih i uticali.
Naziv Umiranje iznutra krije simboliku naše promene kroz životne cikluse. Selig je na početku romana u svojim četrdesetim godinama i njegov gubitak telepatije može da se vidi kao alegorija na psihološku promenu svakog čoveka kada dođe u srednje doba. To znači da prestajemo da budemo osoba kakva smo bili ranije i da dolazi vreme kada postajemo svesni svoje nepovratne promene.
Čitaoci u Srbiji su se prvi put sreli sa ovim romanom u ediciji Znak Sagite u kojoj je izašao pod rednim brojem 5 u prevodu Aleksandra B. Nedeljkovića, čiji su prevodi odlično prihvaćeni među ljubiteljima fantastike. To je bila odlična prilika da se, nakon Noćnih krila i priča objavljenih u Sirijusu i Alefu, upoznamo sa ovim remek delom naučne fantastike. Trebalo je da prođe 29 godina kako bi se opet probudilo interesovanje nekog izdavača za ovaj klasik, ali kako se kaže, bolje ikad nego nikad.
I tako. Ako dosada niste ništa pročitali od Silverberga preporučujem vam da krenete od Umiranja iznutra, kupiće vas. Ako ste ranije pročitali ovaj roman iznova ćete mu se vraćati.