Uređivanje i procesi uređivanja

Posle izdavaštva, došli smo i do statusa urednika i pitanja važnosti njegovog posla.

Urednički  posao je ljudima često nejasan, obavijen velom neodređenosti, paradoksalno nedokučiv ili apstraktan, nekada, štaviše, viđen kao nepotreban. Urednik je jedna karika u lancu izdavaštva i kao takav ima svoju ulogu,  ključnu u procesu uređivanja i verovatno najvažniju pri objavljivanju tekstova i članaka u raznim publikacijama, časopisima, novinama, e-portalima, i pri objavljivanju knjiga uopšte (izdavaštvu).

Šta je dakle, mimo očiglednog – čitanja rukopisa i predlaganja izmena i dopuna, koje predstavljaju tek delić kompletne slike – posao urednika?

Urednik je osoba (ili korporativno telo kada pričamo na nivou redakcije) koja se bavi pribavljanjem, sakupljanjem i sređivanjem rukopisa za objavljivanje i/ili štampu. On prerađuje, prepravlja i priprema tekstove odnosno redigira ih, vrši ujednačavanje sadržaja u skladu sa koncepcijom teksta (članka ili knjige) i otklanjanje jezičko-stilske, gramatičke i pravopisne greške i nedoumice.

Iz priloženog vidimo da ovaj posao zahteva enormnu koncentraciju, poznavanje širokog spektra stručnih terminologija, gramatičkih i pravopisnih pravila, književnosti, žargona ali iziskuje i dugačke vremenske intervale rada te visok prag tolerancije, strpljenja, koncentracije i ispravnog i savesnog čitanja rukopisa.

Složen i raznolik kaleidoskop pomenutih veština i zadataka obuhvata i podrobno poznavanje domaćih i stranih kolokvijalizama, prepoznavanje i korišćenje idiomatskih izraza, dijalektizama, sinonimije te osnovno i asocijativno značenje reči. Osnovno odnosno deskriptivno značenje, u domenu leksičke semantike i pragmatike, koje takođe predstavlja važnu i obaveznu komponentu, koja je neizostavna pri uređivanju ali i drugim, u procesu značajnim, etapama kao što su lektura i korektura. Premda su lektori odmah naredne karike u nizu – ispravljači, jezikoslovci, rečju stručnjaci koji rade na izražavanju i finesama u rukopisima ispravljaju propuste koji su se potkrali u prethodnim stepenima rada, doprinose čitavim spletom dodatnih informacija u vezi s primenljivošću određenih reči, interpunkcije i pravopisnih pravila u konkretnim situacijama, ipak se neka osnovna pismenost podrazumeva i trebalo bi da postoji pogotovo ako autor ima ambicije da se nadalje bavi pisanjem.

Odnos urednika-pisca ne treba smatrati neprijateljskim“ Bendžamin Persi

Kada autor u ugovorenom roku (ako je on striktno određen) pošalje svoj manuskript – (lat. manu scriptum: rukom pisati) – u primarnom i najširem značenju ovaj pojam označava rukopis odnosno dokument pisan rukom međutim sa promenom stila i načina komunikacije menja se i medijum pisanja pa sam manuskript ne predstavlja više samo rukom pisan dokument već svaki rukopis —  uredniku na pregled bio on pisan rukom, štampan ili u elektronskom formatu. 

Urednik uzima pasus ili pasuse, stranicu ili bilo koje fragmente, autorskog teksta, koje smatra odlučujućim ili nužnim za uređivanje, daje uglavnom uopštene ali i vrlo obimne i opširne komentare u cilju poboljšanja stila, sveukupnog utiska, proširivanja i razrade nekih interesantnih ideja ili određenih delova rukopisa. Ove intervencije su moguće i u ranim poglavljima kako bi pisac radio što učinkovitije ukoliko ostvari saradnju sa urednikom još u procesu stvaranja svog umetničkog dela.

Takođe, urednik ima pravo da traži od autora da određene scene dopiše, dodaje delova teksta, pa i da menjanja narativni tok (pod uslovom da se osnovna umetnost ne menja i da stil ostaje i dalje isti koji bi trebalo da je prepoznatljiv pečat autora), da uklanja rečenice ili delove rečenica ili čak potpuno eliminiše čitave pasuse i stranice, te sve što smatra nepotrebnim: prekomerno korišćenja imena, imenica, zamenica, statusa i zvanja i, i…i lista je ovde beskonačna). Ovaj stepen u procesu uređivanju se često naziva i razvojno uređivanje i od toga zavisi da li će rukopis, tekst ili članak biti prihvaćen za štampu od strane urednika i da li je autor spreman na obostranu saradnju prihvatanjem sveta, komentara i sugestija i uslova rada.  

Ono što ne možete popraviti jesu savršeno prazne stranice. Ono što ne možete popraviti jeste čista, neispunjena belina ekrana ili stranice na kojoj nema ništa, jer tu nema šta da se popravi.“ Nil Gejmen 

Tempo ovog procesa umnogome zavisi od toga koliko drugih rukopisa urednik ima da sređuje paralelno sa vašim i mimo vašeg i koliko je određenom rukopisu potrebno korekcija i intervencija. 

Proces odavde može da se nastavi u jednom od dva smera ili urednik odluči da kompletno delo menja sam pa tek unapređenu i prepravljenu verziju pošalje autoru na reviziju i radi upoređivanja sa originalom i dorađivanja, ili urednik ostavlja smernice i komentare i samom autoru prepušta unos izmena. Drugi način konzumira daleko više vremena ali i zahteva mnogo više interakcije autora i urednika kao i umeće autora da pogodi šta se od njega traži i to adekvatno pretoči na svoje delo. 

 

Autor revidira uređeni rukopis po uputstvima urednika i ponovo šalje novu prepravljenu, optimalizovanu i uz malo sreće poboljšanu verziju. Nekada, iako vrlo, vrlo retko, može ovo da bude dovoljno i da urednik posle ove etape prihvati rukopis za štampu, češće su potrebne dodatne korekcije novih dopuna i izmena i fino završno „brušenje“. Proces se ponavlja sve dok konačna verzija rukopisa ne bude završena i obe strane zadovoljne. 

Dobar urednik je vajar u izdavaštvu ali, paradoksalno, ne treba da ostavlja dubok i prepoznatljiv trag na delu on usmerava i dovodi delo do neke njegove optimalne verzije. Svojim radom doprinosi da piščevo čedo bude reprezentativno i spremno za štampu i pored svih svojih gorepomenutih obaveza često i osmišljava marketinške strategije, iskustvom u ovom zanatu u stanju je da opipa puls publike i daje smernice autoru kako da ga predstavi što prijamčivije i primamljivije. Naposletku, daje široj publici uvid u delo oplemenjući predgovorima i komentarima knjigu i daje time završni pečat delima.

Budući da smo ovime ukratko saželi šta uredništvo radi, postavlja se i pored toga pitanje zašto se nekada (u poslednje vreme sve češće) autori u potpunosti odriču uredničkog dodira na svom delu?

Ovo se uglavnom dešava zbog ekspanzije samizdata ali i mnogih drugih faktora, najčešće neznanja i nerazumevanja uloge urednika i šta sve ona podrazumeva, ili je autor vođen mišlju da će uštedeti i imati isti učinak ako sve radi sam bez dodatnih troškova i bez uključivanja urednika i lektora. Svako ima svoje zadatke i obaveze u procesu uređivanja i objavljivanja, a tek kada delo koje je prošlo kroz čitav proces uporedimo sa originalnom verzijom uočavamo koliko je neizostavna i nedvojbeno važna svačija uloga. Urednik je tu isključivo da drži diskretno konce svih ovih poslova u svojim rukama kako bi delo došlo do finalnog preobražaja.


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.