06.12.2019 20:20 Beer Bar Ministarstvo, Niš
Večeras se u najboljoj niškoj pivnici, Beer Bar – u Ministarstvo okupila grupa neobičnih ljudi, povodom promocije Memento Mori stripa i 3BIR pivare. Ono što je interesantno jeste da su ta dva nastala kao sinergija praktično dve umetnosti, umetnosti pravljenja piva, tj. umetnosti kraft pivarstva i umetnosti stripa. Sa nama je autor-scenarista, Danijel Vizi, razgovor će voditi Bojan Blagojević sa niškog departmana za filozofiju, a u razgovoru ću učestvovati i ja, kao saradnik na stripu. Tu su i momci iz novosadske pivare 3BIR, koji će nam nešto više reći o projektu iz njihovog ugla. Dajem reč moderatoru, Bojanu, da započne diskusiju.
BOJAN
Moja početna zamisao je bila da kontekstualizujem strip u savremenoj kulturi i umetnosti. Već jedno desetak godina unazad se vodi priča o tome da li je strip umetnost. Ne govorim samo o stripu, već o svim novijim formama ljudskog stvaralaštva, poput video igara, performansa i novih fenomena popularne kulture. Obično, kada počnete da pričate ljudima o tome kako su strip, ili video igre umetnost, prva reakcija ljudi je da je to zajebancija, trange-frange, to je sprdačina… zna se šta je umetnost, to su Dostojevski, Mocart, ili DaVinči. Činjenica je da ljudi koji to pričaju zapravo ne znaju da, onog trenutka kada su ljudi počeli da se bave umetnošču ozbiljno, da su jedno stopedeset godina, od otprilike sedamnaestog veka, pa do sredine devetnaestog veka ako bi pisali knjigu o umetnosti morali da se izvinjavaju bar u prvoj trećini knjige. Smatralo se da umetnost nije dostojna izučavanja, ili je da ju je nemoguće izučavati, zato što umetnost služi za zabavu, uživanje, ubijanje vremena, dokolicu… Tako da, praktično tek negde u devetnaestom veku umetnost dobija današnje dostojanstvo, u smislu razlike između visoke umetnosti i umetnosti za zabavu. U suštini, tek od onog trenutka kada umetnosti počne da se pripisuje takvo dostojanstvo, imamo dobru početnu tačku (i značajnu uštedu u vremenu) da se nove umetničke forme poput fotografije, filma, modernog teatra, performansa mogu uzeti za ozbiljno. Poenta je da u novije vreme imamo pojavu stripa i video igara i da se zadnjih petnaestak godina vode značajne debate o tome da li te dve forme ljudskog stvaralaštva mogu biti svrstane u umetnost. Ljudi sa kojima pričamo večeras su, ne samo stvaraoci, već i veliki poštovaoci stripa i ljudi koji prate razvoj stripa u zadnjih stotinak godina, tj od samog nastanka. Tako da možemo govoriti i o stripovima koji nisu samo Čarli Braun, već koji su mnogo ozbiljniji i konceptualni i multimedijalni i interaktivni (ili čak strip o stripu), stripovima koji zapravo imaju sve odlike koje bismo očekivali od umetnosti. Prvi sagovornik jeste scenarista stripa Memento Mori, Danijel Vizi, stripa koji je prvi srpski krimi-horor, ili noar, ako sam dobro razumeo. Prvo smo imali noar u filmu, sa režiserima poput Hoksa, Langa i ostalih u periodu od dvadesetih do pedesetih godina prošlog veka. Nakon toga smo imali noar u stripu (Milerov Sin City), a u novije vreme i u video igrama (Max Payne), a sada imamo i prvi srpski noar strip. Šta biste mogli da nam kažete o tome kako ste došli na ideju da napravite taj strip i na koji način vidite njegovo mesto u istoriji stripa?
VIZI
Hajde da krenemo od umetnosti. Ono što je velika problematika, koja se provlači već godinama unazad jeste pitanje zašto ne postoji predmet strip crtanja na akademiji umetnosti. Imamo slikarstvo, likovnu grafiku, mnogo smerova, ali ne i strip crtanje. Pričao sam sa nekim ljudima koji su završili akademiju i koji su neosporno jako talentovani u tome što rade, i pokušao da im dam da nacrtaju makar jednu tablu stripa. Svaki, ali baš svaki rekao je, ovo nemoj nikada više da mi daješ. Na moje pitanje zašto, rekli su mi da je jako problematično jer to nije ilustracija, ili ulje na patnu i mnogi se ne snalaze. Mnogi su zaista veliki stvaraoci, ali kada mu daš pet-šest različitih kadrova na stranici, kompoziciju, anatomiju tela u tom prostoru, mnogi ljudi u tom delu jednostavno nailaze na problem. Onda se zaista postavlja pitanje zašto to ne postoji kao predmet na akademiji umetnosti.
E, sad, da se vratimo na MM i stvaranje noar stripa. Kao i svaka klica, ideja, MM je dugo nastajao nekih sedam i po godina. Prošla je mnoge oblike, ali tada je nastala samo kao klica. Neki stvaraoci se zadovolje samom tom klicom, pre nego što je biljka sazrela, pre nego što je rasla i razvijala se i poprimila svoj oblik, tako da biva posečena u startu. Tako je i ovo nastalo iz neke jako male i sitne ideje, tipa da se uradi, ne strip, već kratki film o liku koji studira fotografiju na akademiji umetnosti i u jednom momentu, na vrhuncu svoje inspiracije, nailazi na saobraćanu nesreću i uspeva da uslika umirućeg čoveka. I jednostavno, taj momenat, koji je on ovekovečio ga privuče, taj momenat nastupanja smrti, i on to krene da vija. Međutim, to nije tako česta pojava, ne nailazi se na to svaki dan i onda on kreće da ubija ljude, da bi uhvatio taj trenutak. To je faktički bila prvobitna ideja za kratki film. Onda sam ja rekao samom sebi, ok, ali to još uvek nije to što sam tražio i ostavio sam ideju sa strane i pustio da se razvija sama od sebe. Ta ideja se razvijala godinama, menjala je razne oblike pisanja, od scenarističkih do stripskih. Da, od početka je postojala ta ideja da se uradi dobar noar, u smislu da nije toliko karakterističan žanr na ovim prostorima.
Tako se izrodio MM, međutim, put do realizacije je bio jako dug, dve godine je trajala potraga za crtačem, sve dok se nije završila na sjajnom Zoranu Jovičiću; za koloristom, Dimitrijem Ćurčićem, je potraga trajala čak i više i on je došao u trenutku kada je crtač osetio tu sinergiju i samu priču i krenuo da radi na njoj. Priču smo želeli da smestimo upravo u Novi Sad, jer smo hteli da stvorimo nešto autentično naše, odavde, što će biti prepoznatljivo i ljudima napolju, pa i ovde. Znači da mogu da se rade takve stvari jako dobro.
Da, strip kao umetnost je često nipodaštavan, naročito na našim prostorima, dok je u jednoj Americi, ili Francuskoj sasvim druga priča. Tamo je to čista umetnost, jer ljudi tamo te stvari shvataju jako ozbiljno, tamo se rađaju jako ozbiljne priče jako ozbiljne studije psihopatologije i filozofije. Ovde kad pomeneš strip, pogledaju te ljudi u fazonu, ti još čitaš stripove, to je za klince. Izvini, molim te, pročitaj jednog Brubakera, Alana Mura, Hodorovskog, Sklavija… da ne nabrajam sve te ozbiljne igrače, da ne idem u detalje… strip je umetnost, jeste.
BOJAN
Ok, tvoja prethodna interesovanja su vezana za demone staroslovenske mitologije, za očuvanje nečega što je lokalni kontekst. Imamo jedan žanr koji je zapravo globalni, noar nije nastao u Srbiji, nije vezan za Slovene. U kolikoj meri smatraš da Memento mori otelovljuje želju za integracijom jednog globalnog trenda sa lokalnim kontekstima?
VIZI
Kao što si pomenuo, staroslovenska mitologija i lokal jeste moja preokupacija već godinama u smislu filmskih scenarija. Ja već godinama pokušavam ovde da skrenem pažnju nekim ljudima na to da se nešto snimi. Postoji jedan scenario u preprodukciji, Navi, ali to je preprodukcijski pakao, pa onda sledi postprodukcijski pakao, pakao na sve strane i to traje godinama. Postoje ljudi poput mog producenta s kojim pokušavam nešto da napravim, nešto da proguramo. Dovoljno smo gledali kako rade Englezi, Amerikanci, uzimaju iz naše, nordijske mitologije, prave svoje priče, pa to prodaju u svojim zemljama, na svojim tržištima. Potrebno je da se skrene pažnja upravo na to da mi ovde imamo materijala, imamo blaga koja treba predstaviti svetu, koja itekako zavređuju da budu ispričana i viđena. Tako je nastao i Memento Mori. Postoji nordijski, tartan-noar tj. škotski, kanadski noar, ali ljudi kod nas kopiraju sve njih, i knjiški i stripski, a cela ideja oko MM priče jeste da se stvori prepoznatljivi i karakteristični balkanski noar. Da se ukaže da postoji nešto naše. Ne moramo da pratimo trendove i kopiramo.
BOJAN
Sada ćemo porazgovarati sa Dejanom Sklizovićem, saradnikom na stripu. Dejane, kako vidiš mesto MM u istoriji stripa, koja je bila jako burna i vrlo protivurečna? S jedne strane imamo stripove koji služe samo za zabavu, kao i one koji su konceptualni i nastaju kao problematizacija svega toga. Gde vidiš mesto MM u svemu tome?
DEJAN
Kada si već pomenuo istoriju stripa, ona jeste bila burna, i mi tu imamo nekoliko linija, prisutnih sve vreme. Imamo tzv. strip za zabavu, koji je kod nas dolazio preko Bonelija i preko nekakvih scenarista koji jesu dobri u tome što rade, ali koji zapravo služe da naprave priču koja će se konzumirati na nedeljnom nivou i eventualno biti zaboravljena, ili imati vrednost za neke kolekcionare, ali bez ikakve dublje poruke. Imamo Zagora, Teksa, Mister Noa, koji su respektabilni strip heroji, ali kod kojih na prste jedne ruke može da se nabroje ozbiljni scenariji, uglavnom se radi o stripovima za zabavu. Tako da ta istorija nije završena i dobro je da si je pomenuo, ta istorija još uvek traje i ta istorija se piše (i crta).
Ono što bih naglasio je upravo scenario. Dobro je da ovde imamo scenaristu, jer ja zapravo mislim da je scenario taj koji gura priču napred u svakom trenutku, od samog početka. Scenario jeste ona klica, koju je Vizi pominjao, koja treba da bude posejana. Svedoci smo nekih delovanja sjajnih scenarista u svetu stripa. Pomenut je Alan Mur, zatim, imamo Hodorovskog, Garta Enisa, Sklavija… imamo sjajne ljude, koji su došli iz nekih potpuno drugih priča. Imamo Hodorovskog, koji dolazi iz nekih svojih okultnih interesovanja, koja je skupljao po svetu i rešio da to pretoči u scenario.
Šta to znači? To znači da ozbiljna priča, ispravno vođena itekako može da nađe svoje mesto u stripu. Jer, po meni, istorija stripa i ono što se kod nas predstavlja kao strip nama idu na ruku, u izvesnom smislu, jer mislim da je moguće nesputano gurati kvalitetne ideje, budući da je tržište preplavljeno manje kvalitetnim idejama i scenarijima za zabavu, jer vas onda niko neće dirati ako gurate kvalitet. Nemate konkurenciju, niko vas ne doživljava kao konkurenciju i onda ste u tom smislu potpuno slobodni, ali na neki način i disidenti i krajnje odsečeni od svih ostalih tokova. Ali, što se kreativnog dela tiče, mislim da je to dobro, jer, raditi na jednom originalnom projektu, na jednoj originalnoj ideji znači pre svega trpeti i taj pritisak i boriti se protiv njega, savladavati ga.
Treba biti siguran u sebe da može nešto dobro da se uradi. Ja sada zaista ne mogu da budem toliko ambiciozan da tvrdim da je MM u fazi u kojoj mi možemo da se poredimo sa nabrojanim likovima, ali nema ničeg lošeg u želji da se u tom smislu nešto postigne. Svi pomenuti likovi nisu deo nečega, svi ostali su deo njih, njihovih univerzuma, ili ih na neki način kopiraju i slede. To je ono što se ovde hoće pokazati i uraditi na neki način. MM nije samo strip, niti samo knjiga, na kojoj već radimo Vizi i ja, već je i izgradnja jednog artističkog subkulturnog univerzuma, koji bi trebao da služi kao jedna fleksibilna platforma za razvoj ideja mladih stvaralaca, koja će pružiti šansu svima da učestvuju na kreativan način u akivnom stvaranju pomenute istorije. Ne moramo da se vežemo za postmodernističke koncepte prisutne na tržištu, već za nešto izvorno što mi već posedujemo u svojoj artističkoj genezi. Pričali smo o noaru, da, ali noar nije nastao juče i nama je to samo jedna paradigma kroz koju mi hoćemo da provučemo našu priču. Ta paradigma ima svoje zakonitosti, ima svoju formalnu logiku, a ono što mi želimo jeste da upotrebimo formalnu logiku našeg nasleđa i stvaralaštva, na koju mi stavljamo masku noara, zato što smatramo da je noar dobar medijum da se ono što želimo provuče kroz takav koncept.
Ključna reč koja je već pomenuta jeste sinergija, koja u ovom slučaju u potpunosti predstavlja jedan potpuno kreativan i plodan sukob mišljenja u toku samog procesa kreacije. Drugim rečima, često smo upućeni jedni na druge u procesu stvaranja, što neumitno vodi u konflikt. Da bi se taj konflikt razrešio i dao povoljan rezultat, potrebno je da sve umešane strane u njega uđu bez predrasuda i vođene isključivo višim principima koji nas povezuju, a to su svakako principi koji grade jednu završenu celinu, pri čijoj je izgradnji svako dao svoj neponovljivi doprinos.
BOJAN
Jedan od lajtmotiva u stripu je i fotografija koja upravo nosi taj motiv, Memento mori, to je fotografija iz viktorijanskog perioda, perioda gotike. Koliko zapravo jak uticaj na tebe ima to nasleđe koje preuzimaš u stripu?
VIZI
Što se tiče viktorijanskog perioda, on ima izuzetno jak uticaj na mene, jer ja taj period naprosto obožavam i proučavam ga već duže vreme, bilo da je reč o umetnosti bilo o načinu i stilu života. Taj period je doneo mnogo zanimljivih i neobičnih stvari. Bio je veoma rizičan potez ubaciti u strip stvarne Memento mori, tj. Post mortem fotografije iz tog perioda. Zašto je to tako, objašnjeno je u stripu. Mislim da to može da ima jedan direktno neugodan efekat na pojedine čitaoce, međutim to je upravo ono što smo želeli da prikažemo. To, Seti se smrti deluje mračno, ali u stvari slavi život. Taj začetak fotografije koji se retroaktivno može smatrati umetnošću se vezuje upravo za taj viktorijanski period i usko je povezan sa smrću.
BOJAN
Budući da je ovaj projekat nastao, što je više puta pomenuto, kao sinergija sa nečim što pripada sferi zanatskog, što se smatra veštinom, kao što je proizvodnja zanatskog piva, nečega što bi čak i najslobodniji duhovi oklevali da nazovu umetnošću i nečega što se, čuli smo, može smatrati umetnošću, a to je strip, reklo bi se da je to jedna vrlo čudna saradnja. No, kada se pogleda istorija razlike s jedne strane onoga što bi se moglo nazvati slobodnim umetnostima, artes liberales, poput slikarstva ili muzike, a sa druge strane zanatstva, uočava se da je ta razlika relativno nova, potiče iz XVII veka. Ovakva saradnja bi se stoga mogla posmatrati kao jedna vrsta problematizacije te granice između zanatstva i slobodnih umetnosti. Kako je zapravo došlo do ove saradnje? Koji su koreni vaše saradnje?
VIZI
Pa ovako, 20-ih i 30-ih godina prošlog veka u ovoj zemlji, preduzetnici su itekako podržavali umetnike. Tako da, ova saradnja je, da kažemo, revival nečega što je u stvari bilo ukorenjeno u ljudima na ovim prostorima. Da, ovim pokušavamo da malo promenimo ustajala pravila igre. Mi se nadamo da će se to prepoznati i da će to podstaknuti sve veći broj ovakvih projekata. MM je svojevrsni amalgam devete umetnosti i kulture kraft pivarstva. To je jedna jako divna priča. Sedeći sa mojim prijateljem, koji je većinski vlasnik pivare 3BIR, pričali smo o stripu i celoj situaciji i sceni… I šta se dešava, došli smo na ideju da 3BIR pivara bude izdavač upravo ovog stripa da bi se scenski prikazali na obe scene, da pokažemo da i to može. Sa strane strip scene je ovo izuzetno lepo prihvaćeno, ljudi su oduševljeni, oni koji su pročitali strip hoće da probaju i istoimeno pivo.
Na kraju smo pitali i jednog od vlasnika 3BIR pivare da nam kaže nešto o samom projektu koji je ujedinio kraft pivarstvo i strip izdavaštvo.
ĐORĐE, 3BIR pivara
3BIR pivara opaža zajednički istorijat i probleme na koje nailaze kraft pivarstvo i strip u Srbiji. Mi ne zaboravljamo svoje teške početke tako da smo odlučili da potpomognemo svaki vid umetnosti jer se umetnost na umetnost naslanja. Stoga, pokušali smo da napravimo jednu sintezu između malih zanatskih kraft pivara i svih vrsta umetnika, a jedan od naših prijatelja, Deni, je želeo da iskaže svoj talenat i ponudio se da napravi ovaj strip koji danas vidite pred sobom. Mi pokušavamo da pomognemo svim umetnicima tako što u promovisanju kraft pivarstva nudimo svakome da sebe ugradi u tu priču. Mnogi umetnički centri, pre svega iz Novog Sada, naše lokalne zajednice, pronašli su podršku u nama, i mi iznova pokušavamo da uspostavimo nove saradnje nudeći da napravimo pivo kuće za neke od njih. Što se tiče piva, u našem tap room – u u ovom trenutku nudimo nekih 12 različitih ukusa i recepata, uključujući i njih. I mi istovremeno nailazimo na podršku umetnika iz svih sfera, naročito iz naše lokalne zajednice, Novog Sada. Drago nam je da možemo učestvovati u pokušaju da se stripu da ponovo onaj sjaj koji je nekada imao i da u toj sintezi napravimo jak brend.