Teza: jedinstvo karaktera i setinga daje moć žanru
Krvoliptanje i iskonska strava žrtve koja beži od manijakalnog ubice, usput posrćući na svakoj od postavljenih prepreka, kao i neumoljiva mašina za mlevenje mesa klasične vremenske linije čistog horor žanra nam dugo nisu bile prezentovane kao u „Užasniku“ Damijena Leonea. Čitav novi vek je negde zgasnuo svoju krvožednost razuđivanjem francuskog crnog talasa i jenjavanjem naleta azijskih okultnih gor-slešera. Sam žanr je utonuo u samorefleksiju, a to nije donelo ništa dobro, budući da se krenulo sa beskrajnim ponavljanjima oprobanih recepata, rimejkovima i prikvelima, paralelnim pričama i nastavcima, a da pritom od izvornog slešera nije mnogo ostalo. Može se pričati o tome kako su velike kuće i ogromni i dvodimenzioni univerzumi popularnih stripskih izdanja u dobroj meri zbunili mlađu horor publiku, ne nudeći praktično nikakvu alternativu svojim napadnim i filmski ne tako vrednim blokbasterima, ali o tome drugom prilikom. U ovom tekstu, želim da objasnim fenomen povratka slešera na velika vrata uz pomoć jednog prostog recepta koji je Leone primenio – jedinstvo glavnog karaktera i setinga, u četiri dosadašnja filma uz najavu petog, za koji je scenario već gotov, kako autor tvrdi.
Pre svega, slešer svoju ekspanziju doživljava u sedamdesetim godinama prošlog veka, a za zvanični početak se može uzeti film „Lančana reakcija“ (A Bay of Blood, 1971), maestralnog Đalo majstora Maria Bave, i to se provlači kroz čitave osamdesete, koje su žanru donele i druge momente, tipa paranormalnih dešavanja, povratka vampira i vukodlaka u novom „pakovanju“, još zombi filmova, da bi se na kraju polako razudio u devedesetima, kada se desila fuzija raznolikih uticaja, nakon odvajanja nezavisnih i manjih producentskih kuća.
Pre nešto više od 11 godina, ne tako daleke 2008, Damijen Leone je bio mladi horor fan, zaluđen za specijane efekte, ali pre svega za šminku. Kao jedan od važnijih momenata njegovog razvoja treba napomenuti ogromnu naklonost prema živoj legendi, Tomu Saviniju (pre svega poznatom po saradnji sa pokojnim maestrom, Džordžom Romerom), koga ne treba posebno predstavljati jer je neko ko se odavno zlatnim slovima upisao u istoriju žanra. Leoni je 2005. imao debi na specijanim efektima u filmu Vladana Nikolića „Ljubav“, što mu je i zvanično dalo „prolaz“ na tržište. Inspirisan Savinijem radovima, Leoni pravi kratke forme, koje konačno upotrebljava u jedanaestominutnom ostvarenju nazvanom „Deveti krug“. Film prolazi uglavnom sa najpozitivnijim kritikama od strane fanova i novinara, ali sa posebnim naglaskom na lik klovna koji je nazvan Art.
Zašto je Leone ubedljiv čak i kada koristi žanrovske stereotipe
Šta je to šta je stručnu i usko kritički i žanrovski orijentisanu publiku toliko oduševilo u toj jedanaestominutnoj formi? Priča je prosta, nekakav opskurni kult (ne želim da zloupotrebim reč „satanistički“ jer kod samog Leonea se nikako ne mogu pronaći religiozne konotacije. Ako njegovi demoni i dolaze od nekuda, onda je to iz nihil-univerzuma, mnogo sličnijeg Lavkraftovom nego hrišćanskom, ili bilo kojem drugom „kanonskom“) obavlja svoj mračni ritus u napuštenoj i prašnjavoj zgradurini. Pojavljuju se tri demona, kao rezultat priziva, a jedan od njih je i Art klovn, koji otima devojku za potrebe mračnog ritusa i odvodi je okultistima na upotrebu. Druga dva demona su ostala u senci, kao izdeformisano čudovište, i nekakav lik sa maskom koja podseća na jednog od kenobita.
Sam Art je odudarao i delovao kao nešto nesvakidašnje u tom okruženju. On ne izgleda kao klasičan demon, nosi crno-beli kostim i naglašava svoju pomalo dualnu prirodu, što će kasnije biti detaljnije objašnjeno i ne progovara ni reči. To je bilo dovoljno da se, uz izuzetnu, školski i žanrovski podređenu režiju Art izbaci u prvi plan, nekako sam od sebe. Ni sam Leone nije očekivao toliko interesovanje za karakter koji je stvorio potpuno apstrahujući i eklektički uzimajući većinu poznatih filmskih zlikovaca koji su obeležili njegovo detinjstvo.
Nadalje, treba biti oprezan, jer je sam Leone oprezan u tumačenju Arta. Pokušao sam da ispratim sve intervjue koje je dao na tu temu, i pre nastavka moram da naglasim da Leone definitvno zna (barem tako tvrdi) ko je Art i odakle dolazi, kakva mu je geneza, te da to želi da otkrije u nekom od narednih nastavaka jer ne želi da ga ostavi nerešenog i da će to verovatno podeliti publiku na razočarane i zadovoljne. Takođe, prilično je siguran u sve osobine koje je dao Artu i nema problem da opravda neke nedoslednosti u ponašanju klovna, na kojem mu jedan deo kritike zamera. Dakle, nastavljam sa dozom zadrške u odnosu na ono što znam i što sam sâm zaključio, ostavljajući Leoneu poslednju reč, jer se nastavak „Užasnika“ uveliko snima i verovatno u momentu pisanja ovog teksta ulazi u fazu post-produkcije.
Nakon kratkog filma, usledio je malo duži, 2011, ali i dalje u kraćoj formi – „Užasnik“. Ovde je Art dobio skoro dvadeset minuta da iskaže sav svoj potencijal i konačno odgovori na pitanje da li zavređuje zaseban dugometražni film, ili čak franšizu. I ovde su postavljeni temelji onoga što sam u početku nazvao jedinstvom karaktera i setinga. Prerano je bilo tvrditi koliko će u prikazivaju klovna ubice Leone ostati dosledan, na osnovu tog prvog kratkog filma, ali, ako je neko i imao sumnju u potencijal karaktera demonskog klovna, već je na sledećem koraku to definitivno otklonjeno kod najvećeg broja recipijenata.
Prva premisa je prosta, ali jako efikasna – Noć veštica mora biti centralni seting, jer je to jedino vreme u godini kada bi neko poput Arta mogao da se slobodno šeta ulicama i nosi zlokobnu, punu crnu kesu za đubre sa sobom, a da ga niko ne prijavi policiji. Puno je čudaka i svakakvih likova u to vreme, pa se tako na najprostiji način rešava problem prisustva natprirodnih sila na više nego transparentan način. Znamo iz prvog dela da je Art anđama iz devetog kruga pakla, ili makar nekakav pandan demonu visokog ranga, prizvanog od strane nekakvog kružoka opskurnih okultista i očekujemo da vidimo kakve su njegove mogućnosti na Noć veštica, kada kreće u krvavi pir. Noć veštica je, takođe, doba kada se svakojake karakondžule manifestuju na zemlji kako bi vijale žive po mračnim budžacima, te se ovi toplokrvni shodno tome maskiraju u slične nakaze ne bi li ih prevarili.
Prva pojava Majka Đanelija u ulozi Arta je sama po sebi bila fascinantna u „Devetom krugu“, ali je u „Užasniku“ poprimila epski karakter. Sada treba da imamo na umu čitav podžanr (uglavnom slešera) koji se bavi klovnovima ubicama, od kojih su svakako najpoznatiji „Klovnovi ubice“, „Kildžoj“, „Kuća klovnova“, „Ponoćni klovn“, i naravno, najpoznatiji film, koji je i postavio standard ponašanja klovnova na osnovu bravure Tima Karija – To, koji trenutno doživljava obrnutu renesansu i urušavanje svih gradivnih koncepata preko rimejka kojim se svakako nećemo baviti u priči o dobrim filmovima. Treba pomenuti da je i poznati američki serijski ubica Džon Vejn Gejsi bio klovn po profesiji, pa je i o tome snimljen ne previše zapažen film, a tu je i odličan klovn Tvisti, iz serijala Američka horor priča, koji ima otprilike nultu iskorišćenost izuzetnog potencijala glumca i karaktera koji tumači, što je, reklo bi se zaštitni znak ovog serijala, počevši od druge sezone.
Originalno nije uvek novo, već spoj starog i nedorečenog
Šta je ono što Arta toliko izbacuje u prvi plan i čini različitim od svih ostalih, pa čak i od slavnog Penivajza? Prvo, on je nem i to će i ostati sve vreme. Ne postoji niti jedna rečenica koju izgovara, tako da je Leoniju ostao težak zadatak da samo uz pomoć vizuelne stimulacije ostvari žanrovski momenat preko jednog jedinog karaktera. Dve stvari su iskorišćene u tu svrhu – govor tela i facijalna ekspresija, te kostim koji ne podseća ni na šta do sada viđeno i daje sasvim autentičnu pojavu u vizuelnom smislu. Budući da je Art obučen u crno-beli kostim, i da mu je i glava u tim bojama, u čitavom setingu se dešava često da ga u kadru vidimo „polovično“, ukoliko nije pod izvorom direktne svetlosti, što samo po sebi tera oko da „izoštrava“ sliku i stvara uvrnute oblike. Takođe, to ukazuje na Artovu dualnu prirodu i podseća na činjenicu da se on sve vreme kreće u dva sveta, ovom našem, u kojem seje teror i njegovom iz kojeg dolazi, a o kojem ne znamo ništa osim da je u mogućnosti da povremeno pocepa tkanje prostora i vremena i pojavi se niotkuda. Dovoljno za zabrinuti se.
Leoni tvrdi da da je Art dobrim delom „učitan“ iz njegovih omiljeni filmskih negativaca, ali i iz likova iz komedija, jer je morao imati nešto što će ipak govoriti iz njega, nekakvu karakternu crtu. Pre svega, Art je Penivajz bez šarenih boja i verbalne dijareje, koju su oba glumca koja su ga tumačila nekako stavljala u prvi plan i što je, rekao bih, najslabija Penivajzova karakterna crta, budući prenapadna i pomalo usiljena. Zatim, tu je Harpo Marks, jedan od trojice braće Marks, Leonijev omiljeni komičar, čiji se pokreti mogu videti u par Artovih scena, kao omaž, ali i kao model govora tela klovna. Art je morao dobiti komičnu crtu u svom karakteru kako bi se njegova ličnost nesputano ispoljavala i delovala ubedljivo. Kao treći ubitačni sastojak, tu je i nezaobilazn Robert Englund, tako omiljen Leoniju, čiju je pojavu i detinjastu potrebu za raznoraznim smicalicama i zevzečenjima sa fatalnim ishodom tako dobro oličio u liku nezaboravnog i omiljenog decoubice, Fredija Krugera. Da se ne pomisli kako je Art generički nastao prostim eklekticizmom, on ima potpuno autentičan Modus Operandi i krajnje nepoznato i zabrinjavajuće poreklo, što čini njegovu sasvim originalnu i veoma uznemiravajuću pojavu još jezivijom. Dakle, on nam je u isto vreme jako poznat odnekud, ali potpuno stran i tuđ po svemu što radi i tu je Leone pogodio u centar same radoznalosti gledaoca. Art nas sve vreme hipnotiše i razoružava pojavom i govorom tela, te facijalnim ekspresijama, toliko da nam postaje krajnje privržen srcima, da bi u sledećem trenutku bonsekom sasvim lagano i uz pun ugođaj posvećeno sekao šake i glavu radniku na benzinskoj pumpi.
Dakle, imamo dve bitne stavke – Noć veštica i opasnog i poremećenog klovna iz pakla. Za savršen ugođaj fali samo devojka koja će se otimati do poslednjeg momenta, možda čak i preživeti, nekoliko sporednih likova, jedna stereotipna situacija i puno akcije i nepatvorenog slešera. Naša žena (kako joj se i karakter zove) je skrenula sa puta i videla nekako znak da je benzinska pumpa blizu. Ima taman toliko goriva da do tamo stigne. Tamo zatiče situaciju u kojoj se Art po prvi put pojavljuje u filmu. Radnik se dere na nekoga i izbacuje ga. Klovn izlazi i gleda u ženu, ali je u očigledno podređenom položaju i odlazi pod pretnjama radnika. Saznajemo da je mazao sopstvene fekalije po zidu, što će postati njegov potpis u nastavku i to ću malo detaljnije objasniti kada budem pričao o dugometražnom filmu.
Sve je prosto da prostije ne može biti i po oprobanom receptu. Za vreme razgovora radnika i žene, nešto se desilo u zadnjem delu benzinske pumpe i čovek ulazi da proveri odakle potiče zvuk. Nema ga, a žena sumnjičavo ulazi da proveri šta se dešava. Sećate se pomenute scene sa bonsekom?
Nakon toga, pošto su osnovni postulati žanra maestralno postavljeni već u prvih 5-6 minuta, imamo jurnjavu kolima i mobilni telefon kojem je baterija pri kraju. Naravno, zašto ne iskoristiti, kada se već tempo i saspens podižu. Art se pojavljuje na jednom delu magistralnog puta, kao da je upravo izašao iz šume i nesrećna žena daje gas kako bi produžila dalje. Usred akcije postajemo svesni jednog jako neprijatnog detalja. On nikako nije mogao dotle doći i stvoriti se tako brzo. Sada postaje prilično jasna njegova nezemaljska priroda, ali to je nešto što se trenutno ostavlja po strani, kako tempo filma ne bi trpeo i kako bi jurnjava automobilom bila opravdana. Jedina nada na tom putu bez povratka jeste parkirani auto, ali ubrzo saznajemo, po stanju vozača da je Art tu već bio i obavio šta treba. Poslednja šansa se pruža u vidu starog ambara i tu se žena zaključava, ne bi li nekako preživela noć.
Još elemenata klasičnog slešera sedamdesetih – tempo koji se ubrzava i ubistva čija se gradacija konstantno pojačava, plus šarm osamdesetih u smislu par „džamp sker“ momenata (zaista jako dobro odrađenih) i dugog (srazmerno dužini filma) perioda saspensa. Za sam kraj, imamo jedno jezivo pojavljivanje samog Arta u ambaru, koje svedoči još jednom o tome za šta je sve sposoban i što teško da nas može ostaviti ravnodušnim budući da je scena perfektno režirana. Oružje koje koristi je jako originalno i priča je za sebe, ali tu je postavljeno novo pravilo – Art može da bude povređen i to ozbiljno. Postavljeno je i još jedno pravilo. Art ne može da umre, ili makar ne na neki uobičajeni način, uz pomoć tradicionalnih alatki za ubijanje. Zatim, Art se sve vreme nalazi u svom prirodnom okuženju koje je stopostotno žanrovski orijentisano i to mu daje još jaču crtu autentičnosti i ukazuje na jadnu sudbinu njegovih žrtava. Sve oronule zgrade, slabo branjene kuće, usamljene benzinske pumpe i slične lokacije, tako omiljene horor fanovima i režiserima će biti Artovo prirodno stanište i davati mu prednost. „Užasnik“ nije sam Art, to je seting, kako Leoni kaže, ali sam Art u potpunosti odgovara vremenu i prostoru u koji je smešten, tako da se potpuno sjedinjuje sa atmosferom i stiče se utisak da su jedna organska celina. Takva kompaktnost i koherentnost u tretmanu žanra nije baš česta pojava.
Film je prošao i više nego odlično. Ponudio je jedinstvo karaktera i setinga, pritom na originalan način iskoristivši sve stereotipe podžanra kojem na poseban i originalan način pripada. Leone definitivno nije gubio vreme kada je spoznao potencijal svog karaktera, ali ga je čekao novi projekat, u koji je Art svakako morao biti uključen. Kratki „Užasnik“ je dobio dve nagrade, za najbolji „grajndhaus“ film na festivalu Louisville Fright Night Film Fest, kao i nagradu publike na Shocker Fest festivalu.
Još malo o Artovom univerzumu
Noć svih svetih (All Hallows Eve) je bio sledeći projekat, samo dve godine kasnije, 2013. Naravno, recept ostaje isti, ali ovo nije film o Artu, ovo je film u kojem Art ima jako zapaženu epizodu i zapravo isplivava iz mora sporednih likova kao najautentičniji. Opet se sve događa na Noć veštica, a bebisiterka je ostavljena sama sa dvoje nestašne dece, koji bi da gledaju video kasetu koju je neko ostavio na kućnom pragu. Da bi stvar bila gora i sama je radoznala i pristaje da pogleda film. Radi se o očiglednom snaf filmu nezavisne produkcije, koji krije jako uznemirujuće epizode u sebi. Film u filmu i film o filmu jeste nešto što je već viđeno mnogo puta, ali Leone se pokazuje kao majstor žanra i itekako ima opravdanje za uvođenje novog stereotipa.
Sav užas počinje osećajem nelagodnosti pri susretu sa jako čudnim i uznemiravajuće realističnim filmom. Sam film u filmu je toliko privlačan da ga je nemoguće ne pogledati do kraja, čak i kada ga glavna junakinja isključi u par navrata. Taj film je okidač za cepanje prostora u Noći veštica, a svi demoni su prizvani iz dva razloga. Prvi je radoznalost ljudi koji ne mogu da odole pozivu onostranog i tako očigledno opasnog, dok je drugi jak naboj straha u atmosferi, za koji se može bez problema reći da na demone Noći veštica deluje poput krvi u vodi na ajkule. I to je razlog zašto je momenat video kasete tako dobro iskorišćen. Nije to samo omaž osamdesetima, ta video kaseta je upotrebljena da otvori portal raznim užasima koji se kriju iza vela koji na tu noć prestaje da postoji.
Glavni seting je svakako kuća sa bebisiterkom i dvoje dece, bratom i sestrom. Film koji gledaju je omnibus od nekoliko kraćih i nepovezanih epizoda. Jedan je o čudnom klovnu, obučenom u crno-belo koji pokušava da zasmeje devojku u čekaonici lekarske ordinacije. Maestralno je odrađena gradacija saspensa u kojoj devojka postepeno stiče poverenje klovna koji joj polako osvaja fizički prostor, da bi je na kraju brutalno i bizarno uklonio sa seta. Majk Đaneli i po treći put briljira u ulozi Arta, koji definitino postaje značajna poveznica svih Leonijevih filmova u smislu da predstavlja oličenje univerzuma iz kojeg dolazi. Zapravo, „Noć svih svetih“ jeste predstava Artovog univerzuma i prikazuje nam samo delić svih stvari i likova koji odatle mogu doći. Ponovo opskurni kult i hranjenje demona omiljenim mesnim narescima, kao u prvom filmu, zatim vanzemaljska pretnja u samom porodičnom gnezdu i devojka unakaženog lica iz kratkog „Užasnika“, kao potvrda da se sve to dešava u jednom univerzumu u kojem je Art klovn neprikosnoveni gospodar, makar jednom godišnje.
Sam strah privlači i materijalizuje nevolju i tu više nema nikakvih dilema oko toga da li postoji nekakav poseban motiv. Već se u ovom dugometražnom filmu vidi da je Art tu da unakazi, osakati i pobije sve što mu se nađe na putu i da mu to predstavlja zapravo neizmerni izvor zadovoljstva. On je nezaustavljiva sila koja predstavlja rugajuće zlo koje će pogaziti sve što je ljudsko, bez ikakvog motiva. Deca dakako nisu pošteđena, što je prilično eksplicitno, ali i simbolično prikazano u poslednjoj sceni „Noć svih svetih“. Glave lutaka su tu da naglase da je to igra za Arta, ali igra koja je smrtonosna po čitav ljudski rod. I ponovo, imamo sablasna pojavljivanja kako film odmiče, koliko da nas podsete da je Art biće iz neke druge dimenzije.
Dugometražni „Užasnik“ kao studija ekstremnog nasilja
Sve što je do sada rečeno jeste bila uvertira u dugometražni film, koji je Art svakako morao da dobije samo za sebe. Usuđujem se da kažem čak – „lagana“ uvertira, budući da je u punoj minutaži Leone uspeo da do tančina izgradi lik omiljenog klovna.
Prvo, moramo imati uvid u jednu bitnu činjenicu, a to je izmena glavnog glumca, Majka Đanelija i kastovanje, kako se pokazalo sjajnog Dejvida Hauarda Torntona. Verovatno nije mogao da postoji rizičniji i manje popularan potez u trenutku kada je voljeni Art dobijao oko devedeset minuta sopstvenog materijala. Svi su očekivali i više nego solidnog Đanelija, koji u tome trenutku više nije mogao da se priključi ekipi. Leone je imao sreću, jako veliku sreću. Dejvid Hauard Tornton je imao iskustava kao komičar i pre svega pantomimičar, što je bilo poput sedmice na lotu u tom trenutku. Visok i mršav, izuzetno izraženog i školovanog govora tela, te nezamenjive i originalne facijalne ekspresije. Uz budžet čiju je visinu i sam Leoni odbio da kaže u jednom intervjuu, jer mu ne bi verovali sa koliko je malo para snimljen i samo tri meseca za pronalaženje lokacje, završavanje scenarija, okupljanje ekipe i kastovanje glumaca, nastao je dugometražni „Užasnik“.
Kako sam Leone kaže, ova verzija je trebalo da bude samo dugometražna varijanta prethodnog dvadesetominutnog grajndhaus filma. S obzirom na nizak budžet, čitava ekipa se maksimalno oslanjala na solidno Leoneovo iskustvo u specijalnim efektima, naročito u šminkanju i na pojačane osobine samog Arta, koje su ovde morale da zasijaju u punom sjaju. Budući pantomimičar i već poznat po ulozi Džokera u seriji „Najtving“, Dejvid se potpuno prirodno uklopio u ulogu Arta, dajući mu organski humor i stravu istovremeno i to je još jedna nadgradnja na kojoj je franšiza definitivno profitirala. Leone tvrdi kako snima ozbiljno, bez želje za komedijom, tako da se komični momenat time samo pojačava, budući da se nalazi u kontrastu sa čitavom pričom koja je sve samo ne smešna. Pritom, ta urođena Artova potreba da se ruga svojim žrtvama i uživa u svakom mučenju i ubistvu govori u prilog tome da je, ovoga puta organsko jedinstvo setinga i karaktera i njihov kontrast prema radnji koja ne pretenduje da bude duhovita ovde odigrao ključnu ulogu. Ulog je podigut i to se svakako isplatilo.
Rečeno je da je Leone pokušao samo da detaljnije prostudira kratku formu snimljenu nekoliko godina ranije, pa i nije za očekivati uvođenje previše noviteta u narativni tok. Scenario je u potpunosti minimalizovan i sveden samo na neophodne rečenice i pokrete, a kasting je uvećan tek toliko da pokrije uloge koje su sve sami stereotipi u slešer filmovima sedamdesetih i donekle osamdesetih. Tu je noćna smena u restoranu brze hrane, sa dva radnika. Zatim, tu su dve pijane cure koje se vraćaju sa žurke na Noć veštica, potpuno luda i jeziva stanarka polunapuštene zgrade koja drži u rukama plastičnu lutku i tretira je kao bebu i istrebljivač gamadi, kao muževna figura koja tradicionalno ne primećuje da se nešto dešava sve dok ne bude prekasno. Tu je i sestra glavne junakinje, koja biva izmamljena noć pred ispit da pomogne sestri koja je ostala bez goriva negde u nedođiji predgrađa. Naravno, tu je i naš omiljeni klovn.
Šta je Art i kakva je njegova umetnost (Art)? Odgovor leži u njegovom nesvakidašnjem potpisu u WC-u. Ponovo, kao u kraćoj verziji, imamo radnika koji izbacuje klovna na ulicu jer je razmazivao fekalije na sve strane. Tu po prvi put imamo i njegov potpis preko pločica, do tada se za njegovo ime znalo samo na osnovu odjavne špice. Klovnovi jesu po profesiji umetnici, a njihova umetnost se sastoji uglavnom u posebnim veštinama koje svaki od njih razvija, kao i u nepredvidivosti koju iskazuju, a koja je bitan deo čitave pojave i predstave. Bez te nepredvidivosti, klovnovi svakako ne bi bili smešni niti zanimljivi publici. Artova umetnost je fekalna po svojoj prirodi i prljava, ona koja dolazi iz kanalizacije, napravljena od produkata nesvarenih nutrijenata i svih organskih viškova kojih se tako očigledno gadimo na svakodnevnom nivou, tako da su skoro tabu tema. Mi već od te scene znamo da će Art igrati prljavo i to u najbukvalnijem smislu te reči i to je ono što diže tenziju na samom početku. Samo što još uvek ne znamo koliko prljavo, što je dodatni saspens koji sve vreme visi negde u atmosferi koju Leone brilijantno gradi i čija gradacija se nikako ne dovodi u pitanje. Sam Art je dvostruko predstavljen u prvih deset minuta filma. Kao tužni klovn koji nosi svoju ogromnu kesu za đubre i nailazi na nerazumevanje kada uđe u lokal. To je njegova strategija zbližavanja sa budućim žrtvama. On izazva sažaljenje kod devojaka, ne čak ni podsmeh kao u slučaju radnika i one odlučuju da se slikaju s njim i postave fotku na društvene mreže. Ali, čak ni radio koji sve vreme upozorava na brutalna ubistva u tom kraju ne uspeva da trgne nikoga iz zaslepljenosti koja je ovde gotovo izjednačena sa grehom zbog koga sledi osuda i strašna odmazda klovna iz devetog kruga pakla. Drugo Artovo lice vidimo pošto devojke napuste objekat, u trenutku kada krene dramatična scena sa radnicima. Njegov krvavi pir je uveliko započeo i on više nije tužan klovn već poremećeni serijski ubica i ozbiljan psihopata, koji pritom čak i nije s ovog sveta.
Ta dualnost je ono što Artu tako dobro mami potencijalne žrtve. Postoje mnoge situacije u kojima bi on mogao da izvrši svoj krvavi pir i reši situaciju mnogo brže, ali on želi da se sve to odvija na lokacijama na kojima su žrtve odvojene od signala mobilnih telefona, ograđene debelim podrumskim zidovima i u potpunoj nemogućnosti da se orijentišu u prostoru. Art želi zabavu i ubiće na brzinu samo ako i kada mora. Čim se to shvati, a ne treba mnogo vremena za to saznanje, film postaje još napetiji jer nam je i previše jasna jadna sudbina koja čeka njegove žrtve. Sam radio koji sve vreme izveštava, kao i predstava na društvenim mrežema bivaju spojeni u trenutku kada Art otima jednu od devojaka iz kola, na taj način ostavljajući i više nego jasnu poruku. Niko ne obraća pažnju dok ne postane kasno, a zaluđenost društvenim mrežama u skoro svakom trenutku nas tera da spustimo gard i ne primetimo opasnost koja se prikrada odmah iza nas. Noć veštica je, na kraju krajeva, još jedna prilika da se ludaci ne smatraju ludima, a čudne stvari ne primećuju.
Artovo skriveno oružje kao ključ Leoneove paradigme
Sled, dinamiku i gradaciju scena mučenja neću posebno opisivati, jer to ostavljam pažljivom gledaocu i preporučujem toplo svim horor sladokuscima. Samo bih pomenuo dve scene, bez ulaženja u detalje. Prva je ubistvo prve devojke, koja je potpuno brutalna i surova gor-splater rokačina po svim čulima i u kojoj se dodatno naglašava Artova potreba za zabavom i predstavom. On je u ovoj sceni vidno srećan i u ogromnoj ekstazi, najviše zbog činjenice da ima publiku i da u tom momentu njegova veština dobija na značaju.
Druga jeste pomalo nejasna i tajnovita epizoda sa poluludom stanarkom sa bebom-lutkom. Ako zanemarimo omaže „ukleta lutka“ slešerima (pritom, ovde nije ukleta, prosto je mrtvački bleda), jer Leone daje, što suptilne, što očigledne omaže na sve strane, to je momenat u kojem režiser traga za Artovom slabošću, pokušavajući da nas uvuče u prerani zaključak o njegovoj prirodi. Budući da se nigde ne žuri, jer je na svojoj teritoriji, usred toplovodnih cevi u podrumu prastare zgrade pune pacova, on ima vremena da predahne, a Leone da tempo filma umiri do potpuno sporog i neprepoznatljivog, kako bi detaljno oslikao reakcije klovna u tom momentu. Ostavlja nas sa klifhengerom u tom trenutku, očekujući da je možda luda žena svojim majčinskim instinktom u Artu probudila nešto ljudsko i pronašla ključ njegove psihopatije. Ali, njegova dijagnoza ne postoji, on nije čitljiv psihijatrima jer je s drugog sveta, tako da taj pokušaj pada u vodu i ostavlja gledaoca pred novim naletom potpuno divljačkog poigravanja klovna ubice koji masakrira svoje žrtve, sputan samo granicama svoje mašte i trenutne inspiracije.
Epizoda sa ludom ženom je u nekoliko navrata kritikovana kao ženomrzačka, ili kao rupa u režiji jer „puno obećava, a ne daje odgovor“. U oba slučaja teza ne stoji, jer Art ima jednaku sklonost ka ubijanju muškaraca i broj žrtava je jednak, što govori o Artovom sveobuhvatnom pogledu na ljudsku vrstu kao takvu. Što se tiče teze da je Leone nespretno ponudio objašnjenje, ni to ne „pije vodu“ zato što je to upravo trik režisera da gledaocu pruži šansu za još jedno „humano“ objašnjenje, još jedan stereotip većine profila serijskih ubica u filmovima – teško detinjstvo, traume i seksualna i razna druga zlostavljanja, ali – ne, sve što ste mislili da znate o Artu pada u vodu i Leone se toga striktno drži do samog kraja „Užasnika“.
Pomenuo sam Artovo „skriveno“ oružje. Zapravo, uopšte nije skriveno, već je najprostija stvar na svetu. Art koristi pištolj u situacijama koje treba brzo rešiti. Ovo je uvedeno u kratkom filmu i provučeno kroz dugometražni sa veoma jasnom namerom režisera. Leoni se prilično nedvosmisleno izjasnio po pitanju ovoga rekavši da danas svi nose pištolje. U tom momentu, on je otkrio još dublju crtu Artove prirode, ali i samog mesta sukoba sa našim svetom, teritorije koja se zove – Užasnik, u koju se klovn tako dobro organski uklapa.
Momenat uvođenja pištolja u klovnov arsenal ima najmanje dvostruku ulogu, kao i sve u vezi Arta. Prvo, on se uklapa u ovaj svet i bira da koristi sve što mu je pod rukom kako bi sledio pravila ravni u koju je upao. Ovo ukazuje na izuzetno poznavanje žanra i doslednost u sprovođenju priče. To je i momenat iznenađenja za žrtve, kada nema više opcija. Jednostavno, klovn iz druge dimenzije koji ljude muči na najrazličitije načine vadi utoku i puca glavnoj junakinji u obraz, nakon svih seckanja i struganja raznim alatima po telima prethodnih žrtava. To je toliko neočekivano da je duhovito i sablasno istovremeno. To je Artova klovnovska nepredvidivost i nemogućnost da se uđe u njegov um i provali njegova formalna logika. Art ima i rezervni pištolj, za svaki slučaj i ne, to nikako nije previše detalja u ovom tečnom filmskom narativu.
Druga stvar je Leoneova izjava da svako danas nosi pištolj. Dakle, možemo reći da svaki ludak i psihopata mogu nabaviti utoku, pa zašto ne bi mogao i psihopatski klovn iz druge dimenzije i kakve bi to posledice imalo po nas? Prilično je jasno da se aludira na konsekvence modernog društva i čak se uvode izvesne ne tako nejasne političke konotacije u vezi momenta sa pištoljem. Ovo je pun pogodak u priči jer govori o tome da je ludak poput Arta na neki način i kolektivna odgovornost modernog društva koje se uspavalo uljuljkano u kapitalističke dobrobiti i zaboravilo na osnovnu samoodbranu. Zlo neće otići ako se prekrstimo, ili izgovorimo molitvu, moraćemo da se izborimo za svaki pedalj staze kojom bežimo dok nas obliva hladan znoj. Ni opskurni okultni kult koji je inicijalno prizvao Arta ne mora biti jedini krivac njegovog krvavog pira svake Noći veštica, to lako može biti čitavo društvo koje nema pod kontrolom stvari koje gura pod tepih i koje daje na korišćenje oružje pod pretpostavkom da će se svako pozvati na odgovornost. U tom smislu, valjalo bi podrobnije ispitati tezu o Artovom fetišu za uništavanjem lica svojih žrtava i povezanosti sa njegovom maskom koju nosi preko lica. Ipak to ostavljam Leoneu za sledeći nastavak, jer je nešto slično i najavio u jednom od intervjua.
U tom smislu, „Užasnik“ nosi jednu jako duboku poruku. To nije samo slešer, već i politički horor i u tom smislu očekujem da će tajno društvo predstavljeno u prvom filmu biti verovatno dodatno obrađeno u nastavku „Užasnika“, ali ne bih da trčim pred rudu. Sam film je jeste nezavisna produkcija, ali nikako nije B – film, ili „treš“, iako na momente flertuje sa oba modaliteta, najviše zbog niskog budžeta. Leone je obećao razrešenje Artvog porekla, kao što sam i pomenuo, jer se na kraju videlo da ga zapravo ne možemo nikako ubiti, ili makar još uvek ne znamo kako. Da li će se to rešenje kretati ka neobjašnjivim super-moćima koje ovaj stvor svakako poseduje i sa zadovoljstvom pokazuje, ili ka još jačoj kritici kapitalističkog društva ostaje da se vidi. Ja ne bih nagađao dok ne pogledam nastavak, jer se može desiti da bude i nešto treće, iako zdušno navijam za drugu opciju, koja bi slešer, pa i čitav horor žanr vratila na poziciju filozofsko-kritičkog pogleda na društvo, a momenat građenja žanra premestila u samu srž licemerja koje nas okružuje.
Nadam se da će svako uživati u ovim filmovima barem delimično koliko sam i ja uživao i neka vas Gospod Ktulu, tvorac sveg ludila obilato obuzme kada se nađete negde u mraku, sa „Užasnikom“ na ekranu ispred sebe.