Vampir kao odraz vremena 6

Pun naslov: Vampir kao odraz vremena: Kratka evolucija vampira od drevnih narodnih predanja Balkana, preko romantizma i realizma Viktorijanaca, do prozapadnog modernizma i liberalizma (6)

U XX veku, zahvaljujući napretku nauke i tehnologije, viktorijanski religiozni strahovi su ustupili mesto nekim sasvim novim bojaznima. Religiozna obrazloženja pojedinih mitskih fenomena u literaturi su počela da se objašnjavaju na naučni način. Nauku je kao vredan konotativni potencijal uočio i Stoker. Van Helsingovi eksperimenti transfuzije krvi Drakulinoj žrtvi Lusi Vestenra plodonosni su za implicitne poruke. Pre svega, u to vreme biologija, hemija, psihologija i psihijatrija postaju osnova za tumačenje brojnih pojava. Pojedine priče, poput „Ja sam legenda“ Ričarda Metisona objavljene 1954. godine, prikazuje vampire koji imaju šmek prosečnog zombija, a aktuelizuje nuklearno i biološko oružje, kao i mogućnost mutiranja različitih insekata kao potencijalno realni uzrok i način da se demistifikuje prethodno ponuđeno tumačenje vampira. Tako se uočava i snažni agens oživotvorenja literarnih vampira – u periodu gotike je to bila crkva sa njenim dogmama, a u XX veku izvor je opasnost koja preti od nauke koju čovekova tamna strana često zna zloupotrebiti (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 47).

Dakle, za viktorijanski svet zapleti o vampirima bili su način da se tematizuje strah od (posebno ženske) seksualnosti, ali i antiaristokratski osećaji prezira prema prašnjavoj starini i plemstvu, dok su teoretičari kulture, psihoanalitičari i marksisti obožavali razotkrivanje filmskog vampirizma. Kako većina balkanologa primećuje, filmovi, posebno o Drakuli, prikazivali su zapadnjački strah od istočne Evrope i Balkana kao prostora neobuzdanih strasti, mračnih poriva i iracionalnosti.

Kosmički vampir i strane zaraze u Evropi

Prethodno pominjana zapadnjačka fobična kodifikacija „neprosvećenog“, „kaljavog“ Balkana potvrđuje se i u filmu „Nosferatu – simfonija užasa“ (nem. Nosferatu, Eine Symphonie des Grauens) iz 1922. godine, koji su nadrealisti hvalili, istovremeno užasava publiku i estetizuje vampire koje uvodi „na velika vrata“ u svetsku kinematografiju. U ovom filmu Fridriha Vilhelma Murnaua većina likova je postavljena stereotipno: svi zli likovi su ujedno i ružni, gotovo karikaturalni prikazi sa fizionomijom koja je u grču u svakoj sceni, čime je postignut efekat posednutosti (likovi poput Knoka i Grofa Orloka). Prisetimo se primera Ušatog Đoke u jednom od prethodnih delova u kojem smo pojasnili da su, pre romana „Intervju sa vampirom“, vampiri zapravo često prikazivani komično i trapavo. Naspram njih, Harter i Elen su ocrtani kao nevini, i nespremni na svet koji ih okružuje, a prinuđeni su da uđu u njega posle inicijacije sa zlom, oličenim u liku Grofa Orloka koji vešto koristi nespremnost na zlo, koje karakteriše sva druga lica ove filmske priče. Ovde je značajno ukazati i na Murnauovu odluku da likove koji predstavljaju Rumune postavi stereotipno kao prljave seljake, folklorno naslikane, tako da čine kontrapunkt civilizovanom nemačkom gradiću u kome se nastavak priče odvija. Zanimljivo je i da se širenje zla iskazuje širenjem kuge koja nije deo osnovne priče Stokerovog romana. Scene kojima se izaziva strah kod gledalaca, iz pomenutog razloga, sadrže najezdu pacova, leševe i prazne ulice grada posle širenja epidemije. Ovde provejavaju folklorni motivi od vizuelnog predstavljanja lika Grofa Orloka, pa do korišćenja pomenutih pacova da bi proširio svoj uticaj u malom nemačkom selu Vizborg. Dakle, iako je scenario donekle adaptiran iz „Drakule“, on primarno nalazi inspiraciju u folkloru, čemu ćemo više pažnje posvetiti kasnije. Tu je značajan primer i film „Leptirica“ Đorđa Kadijevića iz 1973. godine, inspirisan pripovetkom Milovana Glišića „Posle dvadeset godina“ u kojoj su osobine vampira izvedene iz narodnog folklora, kao što smo već ukazali u prethodnim delovima. Naime, za ovu varijantu vampira je često karakteristična još jedna stvar koja se pripisuje zverima, kao nosiocima bolesti kojom poput besnog psa inficiraju ljude. Vampirizam je virus, kao što je predstavljeno, na primer, u filmu „Blejd II“ (2002) baziranog na istoimenom „Marvelovom“ strip-serijalu, serijalu „30 dana i noći“ (2007) takođe zasnovanog na stripu izdavača „IDW“, serijalu „Od sumraka do svitanja“ (1996), ekranizaciji romana Stivena Kinga „Salemovo“ (1979) koji prerađuje premise Drakule ažurirajući okruženje u malom gradu u Americi, i filmu „Poslednji čovek na zemlji“ (1964) prema romanu Ričarda Metisona, o kojima će kasnije biti više reči. Vampiri su bezumni, lov im je jedini poriv pri čemu nesvesno šire svoju kletvu. Fizički takođe često imaju zverske odlike, zube poput ajkule, špicaste uši nalik na vučije, zmijske oči i slično. Ovakva karakterizacija takođe može biti pripisana starom mitskom shvatanju da se zli duhovi mogu manifestovati u obliku životinja, o čemu smo takođe pisali u prethodnim delovima.

Titlovani deo restaurirane verzije upućuje da je legenda o vampiru Nosferatuu zapravo legenda s lokalnog prostora, vezujući je isključivo za tlo Rumunije i Karpata. Orlokov zamak je smešten iznad „Grešničkih pećina“ u kojima su umrli svi oni koji su u životu bili na stranputici, a Transilvanija je predstavljena kao ruralno, folklorno obojeno područje, koje odlikuje izraženo sujeverje u odnosu prema onostranom. Svest seljana je duboko uronjena u kazivanja i legende nepristupačnih Karpata. Takav svet samo je potvrda da je on poseban, drugačiji i neuklopljiv u sredinu u kojoj je postavljen i čija se sudbina mora odigrati do kraja. Grof Orlok je predstavljen kao fizički izobličen plemić, nalik na opise goblina sa šiljastim velikim ušima i dugačkim noktima. On je, u odnosu na ostale prikazane likove u Transilvaniji, otmen, uzdržan, hladan i nepoverljiv, a određuje ga svedeno, aristokratsko odelo, bez plašta (kao u kasnijim viđenjima), čime se doprinosi utisku da je njegova loza ranije bila bogata i da se u vreme odvijanja radnje to i dalje oseća, dok je Transilvanija prikazana kao siromašni deo Rumunije (Bajić, Vukašinović, Zavargo, Simić, & Čanadanović, 2014: 19-21). Grof Orlok oseća da je Elen njegova bliska duša sa kojom mora po svaku cenu da stupi u kontakt, čime se može tumačiti i romantični deo njegovog lika. Ne samo tim, već i čežnjom da se nađe neko ko oseća isto što i on. S druge strane, Elen je postavljena kao lik očaran nejasnom i mračnom stranom života – njena anksioznost samo je potvrda toga. Osećanja prema Elen su čežnjiva, pa ona za njega predstavlja drugi deo duše koja bi ga činila celokupnim. Na kraju, ostvarivanjem svog cilja, on nestaje, čime se patnja pocrtava kao konstanta lika vampira. Ipak, Orlok je proračunat, dovitljiv i siguran da će doći do cilja.

Grof Orlok je bled, sa šiljatim prednjim zubima (ne vampirskim očnjacima, kako je kasnije viđen), poguren u grču potrage i čežnje za krvlju. Živi sâm, bez posluge, u utvrđenju na vrhu stene. A prikazuje se i kao sopstvena hodajuća senka, stvorenje koje lebdi nad tlom kada napada svoje žrtve. Ovakav način prikazivanja Drakule kasnije će biti polazišna tačka i u nekim drugim filmskim tumačenjima. Vampirska ikonografija je data u osnovnim crtama. Iako se navodi da je jedini način da se vampir upokoji probadanjem koca kroz srce, to se ne događa u filmu jer Orlok umire od svetlosti na koju ne sme da izađe. U ovom filmu nema religioznih referenci na moguća oružja protiv vampira (krst, beli luk), te je vampir za sve ostale neumitna stvarnost kojoj se ne mogu odupreti. Njemu se niko ne suprotstavlja jer ni ne zna kako bi to učinio. Jednodimenzionalna slika odvijanja zla od početka do kraja, do samouništenja, nije dovedena u pitanje nijednom ljudskom akcijom, već je prikaz krajnje pojednostavljen.

Neki komentatori su osudili Orloka kao „stvorenje nalik gamadima“ antisemitsku karikaturu. Džejms Luis Hoberman, filmski kritičar koji se specijalizovao za reprezentaciju Jevreja, primećuje u eseju iz 2020. za časopis „Tablet“ da je Orlok „drevno, izuzetno moćno stvorenje, neka vrsta humanoidnog glodara sa impozantnim kukastim nosom, koji komunicira sa svojim slugama u misterioznom kodu, koji uključuje nekoliko hebrejskih slova kao i Davidovu zvezdu“ (Hoberman, 2020). S druge strane, tvrdi Hoberman, Nosferatu može da projektuje primarni strah od „strane zaraze“ koji nije posebno fiksiran na jevrejstvo. Scenario za „Nosferatua“ napisao je Jevrejin Henrik Galin, gluma je uključivala nekoliko jevrejskih glumaca, i nema nagoveštaja da su reditelj Murnau ili producent Grau, koji nisu bili Jevreji, bili antisemitski raspoloženi. O osećanju prema Jevrejima govori i ljubavni život reditelja Muranua. Drugi su mišljenja da odvratni, pacovski dizajn Grofa Orloka ima veze sa ratnim traumama – sukobom koji je Grau opisao kao „kosmički vampir“ – i poslednjom epidemijom španske groznice: u skladištu broda koji je išao za Nemačku iz Transilvanije, grof je u pratnji pacova koji prenose kugu (Barber, 2022).

Murović zvani Nosferatu – jedan od prvih slučajeva smrtne kazne protiv filma

Kako bismo nastavili, važno je pomenuti da roman „Drakula“ nikada nije bio bestseler dok je Stoker bio živ, nikad nije zaradio od ovog romana, pa je kao i drugi veliki umetnici umro potpuno bez para. S druge strane, bilo je tu i čitalaca viktorijanske publike koji su zavoleli Drakulu iako nije bio „megahit“. Jedan od njih bio je Artur Konan Dojl, pisac Šerloka Holmsa, koji je poslao pismo Stokeru hvaleći Drakulu. Viktorijanskoj publici u trenutku kada je roman izašao, on nije bio ništa više nego jedna simpatična avantura, i zaista nije pokupio mnogo pozitivnih kritika. Ipak, nakon prve filmske verzije početkom XX veka, sve više i više čitalaca se upustilo u ovu avanturu i od tada ovaj roman važi za klasik. Mada, važno je istaći, pre nego što je Fridrih Vilhelm Murnau početkom dvadesetih godina prošlog veka odlučio da prenese ovaj fenomen na filmsko platno (Bajić, Vukašinović, Zavargo, Simić, & Čanadanović, 2014: 19), lik Drakule se zapravo prvi put pojavio na pozorišnoj sceni nekoliko dana pre nego što je objavljena Stokerova knjiga, u komadu pod imenom „Drakula ili Ne-mrtvac“, koji se čvrsto držao radnje njegovog dela (Floresku & Mekneli, 1988: 141), premda čak ni film u početku nije imao velikog uspeha. Iako ovo ostvarenje, sa Maksom Šrekom u glavnoj ulozi, nije američka, pa samim tim ni holivudska produkcija, već nemačka, to je prva ekranizacija dela Brema Stokera o Drakuli (Munitić, 1973: 34-35), neholivudski original koji je estetski oblikovao dalja viđenja legende o najčuvenijem vampiru. To je „jedan od najznačajnijih i najekspresivnijih horor filmova koji su ikada snimljeni“, a u kojem „kroz sve njegove scene duva ‘hladna promaja Sudnjeg dana’, kako je napisao Bela Balaš, filmski kritičar iz Mađarske“ (Kuk, 2005: 179). Od tada, Orlokovi potomci uključuju postapokaliptičke strvoždere u „Ja sam legenda“ (2007), krvopijske pustahije u „Blejdu 2“ (2002) i u televizijskoj seriji „Soj“ (2014-2017), bledog čoveka u del Torovom „Panovom lavirintu“ (2006) i nečujnog, rascerenog ubicu u „Tišini“ (epizoda 10, sezona IV) najsablasnijoj epizodi u seriji „Bafi ubica vampira“ (1997-2003). Orlok takođe ne inspiriše samo vampirske filmove. Jedan bizaran omaž Orlokovom osećaju za modu je kolekcija za proleće 2022. godine firme „Viktor & Rolf“ u kojoj holandski dizajneri imitiraju njegov kaput. Postoji čak i argument da, iako su zavodnici nakon Lugošija (uobičajeni u horor filmovima) povučeni, Orlok je rodonačelnik i superzlikovaca kao što su Leks Lutor (stripovi, filmovi i video-igrice o Betmenu) i Ernst Stavro Blofeld (filmovi o Džejmsu Bondu) (Barber, 2022).

Kao i mnogi filmovi, „Nosferatu“ nije imao lako snimanje. Bilo je mnogo prepreka koje su uništile živote mnogima koji su učestvovali u njegovom stvaranju. Možda prvo iskače ime reditelja Fridriha Vilhelma Murnaua, ali posle njega, najvažnija osoba zadužena za „Nosferatua“ bio je Albin Grau, producent filma koji je bio iskusni stručnjak za vampire. I pre nego što je Grau pročitao „Drakulu“ Brema Stokera, već je bio zainteresovan za vampire, jer su u „drevnoj istočnoj Evropi postojale brojne legende o ovoj vrsti entiteta“ (Carrasco, 2023). Prema Grauovom članku napisanom 1921. godine u časopisu „Bühne und Film“ br. 21 (imajte na umu da su u to vreme bila objavljena najmanje dva filmska programa sa identičnim naslovom), neki srpski domaćin je Grauu i njegovim saborcima, koji su kao i on služili u austrougarskoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata, jedne zimske noći 1916. godine ispričao kako se njegov otac, izvesni Morović (u izveštaju: Morovicth), zaista pretvorio u vampira, o čemu postoji potpisani i pečatirani službeni dokument na žućkastoj hartiji od 18. maja 1884. godine (Vicerrectorado de Extensión Universitaria y Patrimonio, 2022: 46-49). Tako je Grau od samog početka projekta znao kako vampir treba da izgleda, te je zadržao samo nekoliko elemenata koji su već prisutni u Stokerovom romanu kao što su šiljate uši i orlovski nos, a koristio je i mnogo veza sa nemrtvima istočnoevropske folklorne tradicije (Barber, 2022). U članku se opisuje da je selo vampirsku pretnju rešilo drvenim koocem (Reid, 2016). Grauov esej, jednostavno nazvan „Vampir“, preveden je na engleski jezik za knjižicu koja ima razna izdanja poput „Eureka/Masters of Cinema“ od 2007. godine pa nadalje. Mnogi veruju da je Grauova priča bila samo deo kampanje za izazivanje uzbuđenja radi publiciteta filma, mada drugi su mišljenja da bi moglo biti istina ono što je stručnjak za vampire čuo, s obzirom na to da je dobro poznato da Istočna Evropa ima sjajne narative o vampirskim stvorenjima. Očito je namera Murnaua i Graua bila da iskoriste „Drakulu“ Brema Stokera kao centralnu inspiraciju za „Nosferatua“. Jasno je da postoje velike sličnosti između jedne i druge priče; mladi činovnik koji putuje u stranu zemlju da otkrije vampira. Ali Grau je otkrio da nije moguće dobiti potrebna autorska prava za korišćenje Stokerove priče, pa su napravljene promene imena, te je čak izvršeno i prilagođavanje glumačke ekipe. Tako imamo grofa Drakulu koji postaje Grof Orlok, Tomasa Hatera kao Džonatana Harkera, Renfilda koji postaje Knok i Minu Harker koja postaje Elen Hater. Van Helsing i Kvinsi Moris se nisu ni pojavili u Murnauovom narativu. Veruje se da su ove promene napravljene sa čvrstom svrhom da se izbegne tužba protiv „Nosferatua“ za plagijat (Carrasco, 2023). Međutim, ni to ih nije spasilo od Florens Balkomb, Stokerove udovice, koja je dobila slučaj na nemačkim sudovima. Međutim, Grau je izvukao keca iz rukava proglasivši bankrot kako bi izbegao plaćanje tantijema Balkombovoj, koja je, znajući da je nadmudrena, zahtevala spaljivanje svih kopija i negativa filma, što je bio jedan od prvih slučajeva smrtne kazne protiv filma. Na sreću po Murnaua, mnoge kopije su već bile distribuirane u nekoliko zemalja i tako je kultni film opstao, ali je njegova kompanija „Prana-Film“ bankrotirala zbog niza donetih užasnih poslovnih odluka (Floresku & Mekneli, 1988: 141). Verzija filma je rekonstruisana iz četiri preživele kopije sačuvane u arhivama. Zamalo je „Nosferatu – simfonija užasa“ izbegao sudbinu svojih prethodnika koji su pohodili filmsko platno i kroz eru nemog filma, a od kojih, nažalost, veliki broj nije preživeo do danas poput filma „Vampir“ iz 1913. godine ili filma „Drakula“ iz 1920. godine. Naime, najranije verzije su do danas izgubljene zbog osetljivosti nitratnog filma, koji nije preživeo razne elementarne nepogode i ratove.

Balkanski fenomen i na filmskom platnu: rodonačelnik superzlikovaca i arhetip fatalnih žena

Za prvo pojavljivanje vampira na filmu se smatra „Đavolji zamak“ (Le Manoir de Diable) iz 1896. godine (Tomić, 2015). Film je trajao nešto više od tri minuta, a režirao ga je prvi mag filmskog platna Žorž Melijes. Naime, bilo je preko 25 filmova proizvedenih tokom doba nemog filma sa rečju „vampir“ u naslovu, zbog čega su mnogi pisci i istraživači pogrešno pretpostavili da su svi ovi filmovi o vampirima. Dobar primer toga je „Vampir sa obale“ (1909) kojem mnogi izvori pripisuju titulu prvog filma o vampirima. Međutim, ovo delo uopšte nije bio film o vampirima, barem ne u konvencionalnom smislu te reči. Tekst iz aprila 1909. godine, lista „Olean Evening Times“, dao je kratak opis „Vampira sa obale“: „Odmetnici uzrokuju da se brod nasuče na obalu okovanu kamenom. A neobično bekstvo lepuškaste devojke doprinosi zabavi“ (Fright Film Geek, 2014). Činjenica koja izaziva konfuziju sa ovim filmom i mnogim drugim sličnim ostvarenjima jeste da o mnogim ovim ranim „vampirskim filmovima“ postoji malo ili nimalo informacija o njima, osim njihovog naslova i približnih datuma objavljivanja.

Mnogi pretpostavljaju da, pošto je reč „vampir“ u naslovu, film mora da bude o vampirima. Reč „vampir“ nije stalno i svuda označavala nemrtvog zlobnika koji ispija krv, već se ponekad koristila za opisivanje zlikovca ili lošeg lika. „Vampir“ ili „vamp“ je takođe bio izraz koji se obično koristio u ranom Holivudu da opiše ženu koja koristi svoje čari da zavede muškarca, odnosno žena koja se „hrani“ muškarcima i odbacuje ih kada se njima zadovolji. Termin se koristio za nekoliko glumica nemih filmova i korišćen je skoro na isti način na koji bismo danas koristili reč „diva“ i frazu „fam-fatal“ (franc. femme fatale). Teda Bara, koja je bila jedan od najranijih holivudskih seks-simbola, bila je poznata jer je bila suštinski vampir (USA’s The Day book, 1916). Upotreba reči „vampir“ ili „vamp“ za opisivanje fatalne žene početkom XX veka pripisuje se pesmi Radjarda Kiplinga „Vampir“ objavljenoj 1897. godine. Kažu da je Kipling inspiraciju pronašao na slici Filipa Bern-Džounsa. Tako su neki od najpoznatijih filmova „greškom“ o vampirima, pored „Vampira sa obale“, francuski film „Grip of the Vampire“ (1913) gde je vampir figurativan jer devojčin ujak pokušava da izbriše njen um drogom da bi dobio njeno nasledstvo, zatim kratka drama koja nema nikakve veze sa vampirima „The Vampire’s Trail“ (1914) u režiji T. Hejs Hantera i Roberta G. Vinjole, sa Alis Džojs, Tomom Murom i Alis Holister u glavnim ulogama, i izgubljeni italijanski film „Vampires of the Night“ (1914) koji, pritom, uopšte nije horor-film već drama o osuđenom zatvoreniku koji piše objašnjavajući svoju situaciju uplašenoj supruzi jer više neće moći da brine o svom jedincu, te ona predaje dete baki koja zatim odvodi dete u kuću vojvode i vojvotkinje i u zamenu ukrade njihovo dete…

Takođe, vredno je napomenuti da film iz 1921. godine, „Drakulina smrt“ (Dracula’s Death) odnosno „Drakula halála“, koji je napisao i režirao mađarski scenarista Karolj Lajtaj, nije bio prvi film o Drakuli kako neki veruju. Ovaj film uopšte nije o Drakuli, odnosno predstavlja njegovu vrlo labavu adaptaciju, te prikazuje zastrašujuća iskustva žene nakon posete duševnoj instituciji gde jedan od zatvorenika tvrdi da je čuveni grof Drakula, u stvari je „ludi muzičar, a ne uglađeni aristokrata“ (Mancini, 2016). Tada je muče vizije grofa i nije u stanju da utvrdi da li su vizije stvarne ili su u pitanju samo noćne more. Danas ne postoji nijedan primerak ovog nemog filma, a da nije bilo nekih otkrivenih reklamnih fotografija i novinskih recenzija, istoričari filma možda ne bi znali da je ikada postojao. Naime, najranija dokumentovana ekranizacija je ruski nemi film „Drakula“ iz 1920. godine, koji takođe nije opstao do danas, zatim nekoliko nelicenciranih filmova evropske produkcije, od kojih je svakako najuticajniji „Nosferatu“ (1922) koji je potekao iz škole nemačkog ekspresionizma, ali pravu ekspanziju ovaj lik doživljava tridesetih godina XX veka nastankom tonskog filma, naročito sa ekranizacijama produkcijskih kuća „Univerzal“ i „Hamer“ (eng. „Universal“ i „Hammer“).

Epoha gotskog vampira se nastavlja na filmu

U odnosu na prethodni, XIX vek, nije prošlo mnogo vremena i jedna druga velika kriza reflektorima je osvetlila Stokerov roman. Duboko potonuvši u ekonomsku krizu tridesetih godina XX veka, društvo je imalo prilike da se ponovo zapita o metaforici vampira. Predstave vampira tokom depresije 1930-ih često su dramatizovale pretnju modernom svetu od strane starije civilizacije (Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book, 2010). Statični „Drakula“ Toda Brauninga iz 1931. godine, koji predstavlja prvi film potekao iz Univerzalove radionice, oživljava Grofa u novom, snažnom mediju i nedvosmisleno upozorava na ljudsku monstruoznost koja će u istoj toj deceniji početi da se višestruko „ogleda“ u potocima sveže krvi. Već ova filmska vampirska naracija i vreme u kojem je nastala sugerišu da vampir nije ništa drugo nego sâm čovek, viđen u najskrovitijoj i najdubljoj intimi. Dakle, i vizuelni umetnici su se inspirisali istorijskim ličnostima kao što je Vlad Cepeš i Eržebet Batori, a samim tim je i medij filma, poput knjiga u prethodnim vekovima, izgrađen na temelju takvih mitova i legendi. Takođe, ovaj Brauningov film predstavlja polazišnu tačku za trend vampira u holivudskoj produkciji. Ovo ostvarenje nije jedina adaptacija Stokerovog književnog dela, ali je prva i smatra se jednom od najuspešnijih i najpopularnijih ekranizacija priče o poznatom vampiru. Način na koji je knjiga dočarala i opisala ovo biće postaje jedan od novih, može se čak reći i prvih, opšteprihvaćenih slika o vampirima. Glavni lik ovog romana postaje (i mnogim narednim generacijama ostaje) sinonim za besmrtno biće koje se hrani ljudskom krvlju, boji svega što ima veze sa Bogom i crkvom, protiv kojeg deluje beli luk i koje danju spava u kovčegu zbog straha od sunčevih zraka, a noću apetit zadovoljava koristeći se specifično šiljastim zubima.

Ikonografiji Drakule je, naravno, najviše doprinela vizuelizacija putem filma. Nastao kao adaptacija istoimene pozorišne predstave iz 1924. godine irskog reditelja Hemiltona Dina, i lansirao holivudskog stasitog mađarskog glumca, koji je jedno vreme glumio u somborskom pozorištu početkom XX veka (Ivkov, 2018), Belu Lugošija (inače je bunjevačkog porekla – otac mu je od Blaškovića, a mati od Vojnića), kao titularnog grofa. Iako nije bio prvi izbor za ovu ulogu, Lugoši je na filmsko platno doneo elemente koji će postati konstitutivni za žanr. Dok se odbojnost vezuje za Drakulinu pojavu u romanu i u prethodno snimljenoj filmskoj verziji u Nemačkoj, u delu iz 1931. godine groteskni vampir postaje ženskom rodu privlačno biće, gospodin od stila, koji odiše aristokratskim sjajem i šarmom, obučen u elegantno crno odelo i plašt.

Naime, vampir kao aristokrata je otvorio put vampirima kao sofisticiranim društvenim ljudima, njihova besmrtnost im je omogućila da akumuliraju bogatstvo i uspostave luksuzne živote koji su prikrivali njihovu pravu prirodu. Ovaj novi arhetip je pojačan izvođenjem Bele Lugošija. Misteriozan i egzotičnog istočnoevropskog akcenta koji reže poput noža, upečatljive pojave (izuzetne visine, olovnih boja lica, orlovskog nosa, ispupčenih jagodica, sa velikim očnjacima…) i pokreta, izuzetno su odgovarali liku iz Stokerovog romana, te Lugoši već od prvog filma definiše budući stereotip vampira u popularnoj kulturi (Mekneli & Floresku, 2006). U scenskim i filmskim verzijama, Drakula je pokupio nešto od smisla za odevanje lorda Rivena iz Polidorijeve pripovetke, dok s druge strane Stokerova knjiga insistira na opisu izuzetno loše odevenosti Grofa. Ali Drakula od Bele Lugošija preko Kristofera Lija do Gerija Oldmana predstavlja ikonu ogrtača, lepog stila i romantičnijeg izgleda. U književnom delu je opisan kako nosi dugačke bele (sede) brkove, ima špicast oblik ušiju, nosa, brade i zuba, kao i neko ko ima dlake na dlanovima; kao što se i smrt Drakule razlikuje u romanu, gde se on ubija nožem, a ne drvenim kocem. Ipak, današnja predstava o takvim bićima se poklapa sa interpretacijom pomenutog u analiziranom filmu, a ne u delu Brema Stokera. Film objedinjuje različite aspekte, ali se takođe razvija i sâm po sebi, a brojni detalji koji se danas povezuju s mitom o vampirima, potiču iz filmova. Na primer, vampir koji se na sunčevoj svetlosti pretvara u prah, izum je scenarista (Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Twilighta, 2013).

Pored vizuelnog, pojavljuje se još jedan definišući aspekt vampira na filmu, koji je direktno prenesen iz gotskog romana: senzualizacija i seksualizacija vampira. U tom filmu, kako je napisao Ranko Munitić, „Lugoši ne inkarnira svog grofa-vampira kao bezlično strašilo, mehanički pokrenutu lešinu (kao Maks Šrek deceniju ranije), već mu snagom talenta i imaginacije poklanja sav svoj temperament, morbidni šarm i privlačnu snagu“ (Munitić, 1973: 16). Ovakvu pojavu i imidž, koristio je kako bi na svojstven način prikrio ono što je tada još podjednako važilo za obeležje svih vampira, a to je neizmerno zlo. U filmu, poseban akcenat je dat odnosu između Drakule i devojaka Lusi i Mine, koje bivaju očarane njegovim aristokratskim izgledom. Tokom dugih decenija eksperimentisanja u manjim količinama, lik Drakule bio je provlačen kroz najrazličitije kontekste po mnogim opskurnim ostvarenjima, sve do pojave sledećeg idealnog glumca za otelotvorenje vampirskog grofa na filmu – Kristofera Lija. Reditelj Terens Fišer, u saradnji sa dotad neafirmisanim glumcem, stvara 1958. godine realistični horor zasnovan na Stokerovom romanu s jednim malim izuzetkom – erotski element je u ovom slučaju znatno jači nego što je bio do tada (Jovićević, 2012: 228). Drakula u ovom filmu arhetipski privlači žene i one spremno očekuju njegove usne i očnjake. Film se završava veličanstvenom scenom: Van Helsing hvata Drakulu u trenutku kada ovaj žuri da se pre sunca vrati u kovčeg. U očajničkom pokušaju da strgne zavese kako bi u prostoriju propustio svetlost, Van Helsing od dva velika zlatna svećnjaka pravi krst i primorava Drakulu da stupi na sunčevu svetlost, pod kojom se vampir raspada u prah. Sunčeva svetlost, u trenutku Drakuline smrti u ovom filmu, dobija obris Boga-oca, koji se javlja kako bi svog posrnulog sina vratio u večni počinak. Sve dalje verzije i adaptacije „Drakule“ sa Kristoferom Lijem (kojih je bilo na desetine), bile su blede u odnosu na ovaj original, izuzev nezasluženo manje poznate verzije Hesusa Franka iz 1970. godine, koja je verovatno bila najbliža arhetipovima postavljenim u Stokerovom romanu.

Nakon nekoliko „Univerzalovih“ filmova sa Lugošijem i Džonom Karadinom u naslovnim ulogama, na planetarnom nivou je upečatljivo i tumačenje lika Drakule od strane Kristofera Lija kada producentska kuća „Hamer“ 1958. godine preuzima serijal tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Seksualni aspekt postaje još očigledniji u „Hamerovim“ filmovima sa Lijevim impresivnim stasom i šarmom. Dakle, najpre su se na ekranu pojavljivali otmeni vampiri sa posebnom harizmom, obrazovani i gospodskog izgleda, da bi zatim režiseri vampirima dali snažnu seksualnu auru. U šezdesetima se tome dodavalo još više atributa i funkcija. Legendarna je i satira Romana Polanskog „Bal vampira“ (1967), u kojem „jevrejski vampir“ nije impresioniran delovanjem hrišćanskog krsta. Naime, „Hamer“ će nastaviti sa serijalom narednih petnaestak godina, zajedno sa drugim čuvenim horor serijalima tog perioda („Mumija“, „Frankenštajn“), sve do prestanka kuće sa radom početkom sedamdesetih. Za sve to vreme će voditi neprestanu bitku sa cenzorima, koji su sve više pritiskali pravilima želeći da razgraniče umetnost od prljavštine. Kroz iskušavanje granica tolerancije cenzorskih tela, „Drakula“, kao i drugi horori postaju sve otvorenije seksualizovani i sve nasilniji.

Vampir ima više lica

Kao što smo istakli, ova era se završava sredinom sedamdesetih, ali su Bela Lugoši i Kristofer Li svakako stvorili arhetipskog filmskog vampira, kakav se zadržao do danas u popularnoj kulturi – oni su zaslužni za sliku naočitog vampira, ponosnog držanja, zalizane kose i sa crnim plaštom. No, ne zaboravimo da su, kao preteče, i „Drakula“ i „Karmila“ predstavljali osobene modele u potonjoj ekspanziji vampirske literature i naročito filma, koje su se gotovo nekontrolisano razvijale tokom XX veka. Nebrojeno mnogo filmova i romana, a kasnije serijala i ostalih izdanaka pop kulture, razvijalo se na datim rodonačelnicima žanra, odnosno na arhetipovima (Jovićević, 2012: 227). U tom smislu, vampir XX stoleća je imao uslovno rečeno dva lika: s jedne strane lik aristokratskog uglađenog dominantnog muškarca prefinjenih osobina i karakteristika, i s druge strane lik demona, proždrljivog krvoločnog vampira bez čovečjih karakteristika, čije se bivstvovanje svodi na uništenje svega ljudskog i suštinsku zemaljsku dominaciju. S druge strane, lik muškog vampira svakako je bio popularniji od ženskog, a češća je bila i podela na muškarca vampira sa čovečjim karakteristikama i žene vampirice sa demonskim. Ovde je važno napomenuti i Stokerovo stvaranje žene-vampira, koje je moralo biti stvoreno odvojeno od koncepcije muškog vampira iz XVII veka. Žena vampir, kao mešavina vampirskog istočnoevropskog folklora i vrednosti viktorijanske Engleske o ženama, očiglednije je moralističko stvorenje od muškarca-vampira – upozorenje protiv promiskuiteta i odbacivanja majčinstva. Naime, veliki deo „Drakule“ posvećen je Lusi Vestenri, koju je vampir ugrizao. Lusin lik je izgrađen na kontradikciji. Na neki način ona je arhetipska viktorijanska žena, čedna i lepa – čak i u slabom stanju. Kada je prvi put predstavljena čitaocu, zaprosila su je tri različita muškarca, ali kada zamoli svog verenika za poljubac „mekim, sladostrasnim glasom“, likovi odmah shvataju da je ona pod Drakulinim uticajem. Međutim, ona ima znatno živahniju ličnost od junakinje Mine i lakomisleno pita: „Zašto ne mogu pustiti devojku da se uda za tri muškarca, ili onoliko koliko je želi[?]“. Nasuprot tome, Mina piše u svom dnevniku da „pretpostavlja da se nova žena u budućnosti neće snishoditi da prihvati; ona će sama da predlaže. A i ona će to lepo da uradi!“ (Nev, 2019). Jungova teorija u arhetipovima, u tom smislu, tek je u tom periodu dobila na značaju.

Ovde ćemo se ukratko osvrnuti na Jungovu teoriju, s obzirom na to da i „Drakula“ i „Karmila“ istražuju pre svega pitanje seksualnosti i pitanje straha, koji su u direktnoj vezi sa pitanjem identiteta. Baveći se arhetipovima i njihovom značaju kod savremenog čoveka, Karl Gustav Jung, kao jedan od najvećih mislilaca i vizionara XX veka, definisao je termin „arhetip“ kao sinonim za naše nasleđene potencijale, koji obuhvataju celokupno biološko, socijalno, psihološko i spiritualno biće (Jung, 1987). Po definiciji, oni su izvan i iznad svesnog, a između ostalog imaju moć integracije, fascinacije i inspiracije. Brojni arhetipovi koje je Jung postavio (senke, mane, anime, animusi, persone, selfi…) nužni su na putu ka individualizaciji i integraciji, i međusobno su komplementarni. Samim tim što su oba romana ispričana u prvom licu jednine, ukazuje na činjenicu da su oba autora progovorila iz sopstvenih dubina. Čak i kada su pokušali da narativni tok romana izbegnu sporednim likovima i radnjama, oni su se pre ili kasnije vraćali unutrašnjim monolozima, u kojima glavni likovi objašnjavaju svoje opsesije demonima. Psihološki kontekst u ovom slučaju u kome je uključen arhetip senke je izražajniji. Jung navodi: „Podsvest se jednako sagledava kao i parče učaurenog fragmenta većine naših ličnih i intimnih života, nešto što Biblija naziva ‘srcem’, a odnosi se na izvore svih zala. U zaključanim sobama naših srca borave zli krvavi duhovi, impulsivnog besa i senzualne slabosti…“ (Jung, 1987). Pritom objašnjava da senka, mračna strana svih nas, vrlo često postaje svesna svoje spoljašnjosti tek onda kada spoljašnost postane svesna nje. Drugim rečima, tamo gde se svest boji spoljašnjih strahova, netrpeljivosti, odbijanja, stvara se podsvesno zlo. Zato senka, vodeći se Jungovim rečima, predstavlja duboki iskonski strah koji leži u svima nama i koja sopstvenom negacijom pomaže čoveku da se oslobađa unutarnjih nemira. Nijedna od žrtava iz oba romana nije bila spremna na suočavanje sa unutrašnjim svetom. Autori romana očigledno su bili svesni takvih psiholoških stanja svesti (Jovićević, 2012: 226). Zato su i kao antagoniste izabrali mračne strane njihovih podsvesti, predstavljene likovima vampira.

Činjenica da je roman „Drakula“ imao blizu 200 adaptacija, dovoljna je u tvrdnji da je muška senka ostavila daleko snažniji utisak na čitalačku publiku, što se, logično, proširilo kasnije i na film (Jovićević, 2012: 227). Sem adaptacija koje su pravljene kao direktno prenošenje likova i radnji iz romana na veliko platno, lik Drakule je često stavljan i u druge žanrove i kontekste, sa istim arhetipskim karakteristikama, pa je u međuvremenu iznedrila more tematski sličnih filmova drugih produkcijskih kuća, koji su doživeli manji ili veći uspeh, bezbrojne adaptacije Stokerove priče o Drakuli, kao i more varijacija, odnosno eksploatacionih filmova B produkcije među kojima je reprezentativan primer ovog podžanra „Blekula“ („Blacula“), kojeg tumači Vilijam Maršal u istoimenom filmu iz 1972. godine, u režiji Vilijama Krejna, a tu su i vesterni poput filma „Bili Kid protiv Drakule“ iz 1966. godine, kung fu kao ostvarenje „Legenda o sedam zlatnih vampira“ iz 1974. godine itd. Pre 1976. godine vampir koji proganja popularne medije ima upadljivu sličnost sa grofom iz romana Abrahama Stokera – Drakula je „Drugi“ koji ugrožava društvenu normalnost. Takođe, u ovo vreme seksualizacija postaje radikalnija na liniji koja nastaje inspirisana Le Fanuovom „Karmilom“.

Karmila: viktorijanska žena budućnosti?

Naime, Karmila je, za razliku od Drakule, imala kako se i očekivalo neslavan filmski život, gde je arhetipski motiv žene vampira uglavnom korišćen u eksploatacionim filmovima, sa jakim erotskim nabojem, predstavljajući ženu kao izvorno čudovište, oličeno još u mitološkom liku žene-demona Lilit, koja muškarcu oduzima potencijalnu snagu, ostavljajući ga impotentnim i nesposobnim za dalji životni tok. Karmila, odnosno Lilit, nije doživela nijednu pravu bioskopsku verziju, iako se lik u tom kontekstu koristio u više naslova: prvom verzijom priče iz romana smatra se film „Vampir: Neobična avantura Dejvida Greja“ iz 1932. godine, iako zapravo nema nikakve veze sa Le Fanuovom radnjom, ali ono što je neosporno jeste da je „Karmila“ očito stilski i arhetipski uticala na reditelja filma, čuvenog ekspresionistu Karla Drejera, da stvori ozbiljan i žestok film na temu ženskog vampira, u kome su neke scene (poput zakopavanja kamere kao subjektnog pogleda glavnog junaka) prvi put iskorišćene (Jovićević, 2012: 229). U filmu, vampirica ophodi zamak, u kojem se jedne noći zadesio slučajni prolaznik, koji postaje njena žrtva. Koristeći tu premisu, Drejer svog junaka stavlja u poziciju tragača za istinom, tokom koje on zapravo i postaje njena žrtva. Ova linija će postepeno izroditi podžanr filmova koji se bave lezbejskim vampirom (Tomić, 2015). Prvi filmovi implicitno, a vremenom sve otvorenije.

Ostvarenje „Krv i ruže“ (1960) bilo je takođe slobodna adaptacija priče, koju je realizovao čuveni francuski reditelj Rože Vadim. Pošavši od korektnog čitanja Le Fanuovog romana o razvijanju lezbejskog odnosa između dve glavne junakinje, Vadim uvodi bespotrebno lik muškog vampira, koji negde na pola filma počinje da opseda mladu Karmilu (koja do tog trenutka nije posedovala ništa natprirodno) i stvara ljubavni trougao između dve zaljubljene žene i posesivnog demona, čime autorski precizno stavlja do znanja mušku dominaciju u pričama na tu temu (Jovićević, 2012: 229). Prva značajna adaptacija Le Fanuovog romana sa znatnim odstupanjima bila je u filmu „Karštajnovi“ iz 1963. godine, koji je snimljen na italijanskom, čime je reditelj Kamilo Mastroćinkve naglasio mediteranski ton filmske fabule. Rezultat je film klaustrofobične atmosfere, po ugledu na gotski roman, koji pred kraj uključuje još više razuzdanih ženskih likova, što pojačava lezbejsku nit Le Fanuove priče.

Sledeća filmska verzija Le Fanuove „Karmile“ naslovljena „Vampirove ljubavnice“ iz 1970. godine, ustoličila je glumica Ingrid Pit kao „kraljicu vampirskih filmova“, ali donela i jedno sasvim korektno čitanje pomenute novele, izmenjene utoliko što je istorija porodice Karštajn prikazana kroz tri generacije, koje pohodi vampirica Karmila. Lezbejski potencijal iz Le Fauove novele jasnije se ističe u ovom filmu. Korektnost u filmskom čitanju novele ogleda se u prikazu vampirice, koja u ovom slučaju, baš kao i u knjizi, predstavlja kontrapunkt klasičnom izgledu i ponašanju vampira – šeta po danu i koristi snove svojih žrtava kako bi ih spopala. Baš kao što je i dve decenije kasnije Frensis Ford Kopola uradio sa „Drakulom“, tako je i reditelj Roj Vord Bejker u ovom filmu prikazao svoju junakinju Karmilu kao živog mrtvaca koji je u stanju da voli. Dominacija ženskog principa izvučenog iz romana solidno je naglašena u filmu „Mlada isprskana krvlju“ Vinsenta Arande iz 1972. godine, u kome se tek venčana supruga odlučuje za „kastraciju“ muškog principa, uz pomoć Karmile, kao oličenja njene demonske strane. Film zapravo deluje poput koda bajki koje se završavaju sa „živeli su dugo i srećno“, ističući da ono što bajka podrazumeva kao srećan kraj zapravo to ne mora da bude. Film „Karmila“ iz 1989. godine, rađen kao srednjometražna forma u okviru televizijskog serijala „Ponoćni klasici“, čini se najdoslednijom u adaptaciji Le Fanuovog romana. „Bajkovita“ lezbejska drama ispričana je jezikom ženskog reditelja Gabrijele Bomon, što mu je dalo izvesnu dozu patetike i tek malo osećaja gotske klaustrofobičnosti i straha (Jovićević, 2012: 230).

Dakle, vampiri su prešli dugačak put, kada je reč o promenama u ponašanju i izgledu, menjale su se i moći koje poseduju, kao i njihov odnos prema žrtvama i način preživljavanja, odnosno umiranja. Sve se to, uglavnom, menjalo u sudaru sa novim dobom. Za vampira, pre svega ovekovečenog kroz lik Drakule, nekada je bio rezervisan dvorac, dok danas on živi u sasvim drugom svetu. „Selidba“ ovog lika se dogodila u komediji „Ljubav na prvi ugriz“ iz 1979. godine, koju je režirao Sten Dragoti, sa Džordžom Hamiltonom u ulozi Drakule. Reč je o jednom od filmova u kojima se autori poigravaju stereotipima o najpoznatijem vampiru. Međutim, on je daleko bezazleniji od današnjih filmova u kojima se lik vampira mnogo teže razaznaje u odnosu na tradicionalno shvatanje. Drakula u ovom filmu gubi samopouzdanje u Njujorku jer ga se više niko ne plaši, a to ga prati još sa kraja boravka u rodnoj Transilvaniji. On zbog toga ističe: „U gradu gde taksisti žive u malim kavezima, ko bi se još plašio slepog miša. Nisam čak ni šišmiš, ja sam ‘crno pile’.“ Kao „crno pile“ je postao čak i meta pojedinih građana Njujorka u nedostatku druge hrane. On je upoznat sa savremenim svetom, uči sleng kako bi se prilagodio novom okruženju, želi i Božićne poklone, šarmantan je i zavodljiv. U filmu se Drakula predstavlja kao neko ko je još u Rumuniji čitao modne časopise i pratio zbivanja u svetu. Od aristokrate koga su se ranije plašili, on postaje stanovnik „urbane džungle“ u kojoj žudi za novotarijama. Tako sebe „princ tame“ posmatra kao nekoga ko je obučen kao konobar u poslednjih 700 godina, dok drugi šetaju u „džinsu“. Takođe, i kao nekoga ko pije samo topli napitak, dok drugi jedu čokoladice, čips, piju „Čivas“… Reč je o periodu kada vampiri prestaju da budu vampiri na način na koji su do tada prikazivani, a postaju sve sličniji ljudima. Vampiri iz slovenske legende predstavljali su strahove društva, ali sada postaju književno i filmsko sredstvo koje se koristi za zabavu i privlačenje publike. Ipak, to je vreme kada vampiri i dalje beže od sunca i spavaju od jutra do mraka u kovčegu, plaše se belog luka, obećavaju večni život i ne vide se u ogledalu.

Nastaviće se…

Izvori:

Bajić, Predrag, Vukašinović, Branko, Zavargo, Iris, Simić, Predrag, & Čanadanović, Zorica (2014). Holivud: stari trend u novoj formi. CM – časopis za upravljanje komuniciranjem, 9 (32), 15-42. Preuzeto 4. jula 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=1452-74051432015B
Barber, Nicholas (4. mart 2022). Nosferatu: The monster who still terrifies, 100 years on. BBC. Preuzeto 17. decembra 2023. sa: https://www.bbc.com/culture/article/20220303-nosferatu-the-monster-who-still-terrifies-100-years-on
Carrasco, Isabel (17. mart 2023). ‘Nosferatu:’ the forbidden story of a vampire inspired by Dracula. Cultura Colectiva. Preuzeto 16. decembra 2023. sa: https://culturacolectiva.com/en/entertainment/movies/nosferatu-movie-dracula-adaptation/
Fright Film Geek (11. novembar 2014). The First Vampire Film. Fright Film Geek Blog. Preuzeto 21. septembra 2023. sa: http://frightfilmgeek.blogspot.com/2014/11/the-first-vampire-film.html
Hoberman, James Lewis (19. maj 2020). The Twinned Evils of ‘Nosferatu’. Tablet Magazine. Preuzeto 18. decembra 2023. sa: https://www.tabletmag.com/sections/arts-letters/articles/nosferatu-hoberman-murnau
Ivkov, Slobodan (25. mart 2018). Drakula iz Sombora: Tajne veze najpoznatijeg svetskog filmskog vampira i Srbije. Blic.rs. Preuzeto 2. januara 2024. sa: https://www.blic.rs/kultura/vesti/drakula-iz-sombora-tajne-veze-najpoznatijeg-svetskog-filmskog-vampira-i-srbije/djy1rgy
Jovićević, Dragan (2012). Tražeći vampire – od arhetipa do eksploatacije. Kultura, br. 136, str. 220-236. Preuzeto 25. oktobra 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0023-51641236220J
Jung, Karl Gustav (1987). Čovek i njegovi simboli. Ljubljana: ZGP Mladinska knjiga
Kuk, Dejvid A. (2005). Istorija filma I. Beograd: Clio
Mancini, Mark (18. avgust 2016). 11 Nightmarish Facts About Nosferatu. Mental Floss. Preuzeto 17. decembra 2023. sa: https://www.mentalfloss.com/article/84080/11-nightmarish-facts-about-nosferatu
Mekneli, Radu T. & Floresku, Rejmond (1988). U potrazi za Drakulom. Beograd: Prosveta
Mekneli, Radu T. & Floresku, Rejmond (2006). U potrazi za Drakulom. Prev. dr Gavro i dr Nenad Altman. Niš: Tisa
Munitić, Ranko (1973). Fantastika na ekranu (knjiga druga): Vampiri i galaksije (1931-1973). Beograd: Jugoslovenska kinoteka
Neimenovani autor (17. april 1916). Chicago, IL, USA’s The Day book. Preuzeto 21. septembra 2023. sa Chronicling America: https://chroniclingamerica.loc.gov/data/batches/iune_hotel_ver01/data/sn83045487/00280761242/1916041701/1298.pdf
Neimenovani autor (23. jun 2010). Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book. News Wise. Preuzeto 17. jula 2023. sa: https://www.newswise.com/articles/vampire-phenomenon-feeds-both-on-social-change-and-tradition-says-iu-professor-in-book
Neimenovani autor (18. jul 2013). Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Twilighta. RadioSarajevo.ba. Preuzeto 10. jula 2023. sa: https://radiosarajevo.ba/magazin/tech/odusevljenost-vampirima-od-nosferatua-do-twilighta/119401
Nev (31. oktobar 2019). Why is Dracula Catholic? The Influence of Eastern European Folklore on the Modern Vampire. Ginevra lee. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://ginevralee.com/2019/10/31/why-is-dracula-catholic-the-influence-of-eastern-european-folklore-on-the-modern-vampire/
Pajović Dujović, Ljiljana & Vučković, Dijana (mart 2017). Vampir kao kulturološki konsturkt – od čudovišta gotske književnosti do romantičnog vampira novomilenijumskog doba. Journal of Language and Literary Studies, 45-55. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.researchgate.net/profile/Ljiljana-Pajovic-Dujovic/publication/335834363_VAMPIR_KAO_KULTUROLOSKI_KONSTRUKT_-OD_CUDOVISTA_GOTSKE_KNJIZEVNOSTI_DO_ROMANTICNOG_VAMPIRA_NOVOMILENIJUMSKOG_DOBA/links/5d7f3c52299bf1d5a980903a/VAMPIR-KAO-KULTUROLOSKI-KO
Reid, Brent (30. novembar 2016). Nosferatu: History and Home Video Guide, Part 2. Brenton Film. Preuzeto 17. decembra 2023. sa: https://www.brentonfilm.com/nosferatu-history-and-home-video-guide-part-2
Tomić, Aljoša (21. novembar 2015). Evolucija filmskog vampira. FilmozofijaStrave.blogspot.com. Preuzeto 3. avgusta 2023. sa: http://filmozofijastrave.blogspot.com/2015/11/evolucija-filmskog-vampira.html?m=1
Vicerrectorado de Extensión Universitaria y Patrimonio. (oktobar-novembar 2022). Centenarios 1922-2022 (II): Joyas del Cine Mudo (XV). La Madraza Centro de Cultura Contemporanea. Universidad de Granada. Preuzeto 18. decembra 2023. sa: https://lamadraza.ugr.es/wp-content/uploads/2022/10/Cuadernillo-CINE-MUDO-NUEVO.pdf