Vampir kao odraz vremena – deo I

Dokle god nam se svet, makar i u najmanjoj meri, pokazuje kao zagonetka ili, da upotrebimo jedan prikladniji termin, kao čarolija, biće mu potrebni i mitovi. No, ovde je reč o neumirućem u mitovima, a ujedno i o neumirućem u popularnosti. Kao o nepoznatom drugom, mit o vampiru koji nam preti, a ujedno nas i fascinira, zacelo ima uporište u svetu naših strahova, nemoći i sumnje, te je oduvek bio i metafora za nešto sasvim realno, o čemu se drukčije možda nije moglo tako precizno govoriti. 

Još od kutaka zaboravljenog „preanimističkog mišljenja u kome se telo i duša još uvek poistovećuju“ (Burkhart 1993: 70), i kroz verovanja i rituale „najstarijih lovačkih kultura“ i animizma, kada se pokojnik koji se vraća počinje zamišljati u obliku daha, magle ili senke, odnosno u obliku „senovitih životinja“ (Burkhart 1993: 72) u koje se uselila „slobodna duša“ (Jovanović 2004: 230), vampir je generacijama opstajao i prilagođavao se kao katalizator socijalnih odnosa unutar tradicionalnog seoskog konteksta, a uz metamorfozu uzrokovanu kako uticajem zapadne i globalne kulture tako i socijalno-političkim promenama unutar našeg društva, te je ostao evergreen arhetip htonskog bića i podesna tema pop kulture novog milenijumskog doba.

Srpska reč tamnog porekla

Kult mrtvih je jedan od najstarijih u svetu. Neki istraživači čak smatraju da je iz njega nastala i sama religija (Čajkanović 1994, 2: 54). On je iznedrio jedan od najrasprostranjenijih mitova, danas uveliko profanizovanog i istrgnutog iz obrednog konteksta (Bošković, 2010: 37). Predstava o pokojniku čija duša nije primljena u zagrobni svet, odnosno koja nije mogla da „pređe na drugu stranu“, vraća se među žive i muči ih, pa se određuje kao neumrli (eng. un-dead), a samo određenim posvećenim radnjama je moguće uništiti ga, zapravo je odraz animističkog arhetipa večitog straha živih od povratka mrtvih (Bošković, 2010: 37). Mada je današnja atribucija ovog graničnog stvorenja (na granici živih i neživih) koje ustaje iz groba da bi pilo krv rasprostranjena u vremenu, od najranijih poznatih civilizacija (legende sežu do Asirije, drevne Kine…), i u prostoru, u svim krajevima sveta (legende se protežu do predkolumbovskih civilizacija Južne Amerike), stoga je česta pojava i u antičkoj književnosti (Vavilonci su verovali u ženskog demona po imenu Lilit, koji je pio krv beba, dok persijska grnčarija prikazuje demone koji se hrane krvlju svojih žrtava. Stari Grci su verovali u Empuzu (ćerku boginje Hekate), demona sa bronzanim nogama koji bi se noću pretvarao u ženu i pio mušku krv dok spavaju), tek je, pod uticajem brojnih sudsko-medicinskih zapisnika iz južne Ugarske, putopisa Fortisa iz Dalmacije, Šomet de Fosea iz Bosne, studioznih spisa poput „Disertacija“ Avgustina Kalmea, u učenoj Evropi XVIII veka imenom vampira i njegovim svojstvima on vezan za balkansko-slovenski prostor.

„Vampir je najuspešnija projekcija naših primarnih strahova, teološko stvorenje s velikom filozofskom i psihološkom dubinom“, piše istraživač mitova Hans Mejer u jednom eseju na tu temu (Der dunkle Mythos von Blut, Sex und Tod, Meurer; Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Sumrak sage, 2013). U središtu pitanja o uticaju vampira stoji odnos ljudi prema smrti, a „za većinu ljudi, smrt je najveći užas“. Većina ljudi stoga pokušava da eliminiše smrt kao kraj i predoči je sebi tek kao proces transformacije (zapravo se čini da nema ljudi koji isključuju život posle smrti). Tako je ova tema postala globalni fenomen. Dakle, poreklo današnje predstave o besmrtnom, noćnom zastupniku smrti i antisveta, sablasno bledog tena, obučenog u crno, koji živi od krvi ne bi li opstao, predstavlja vekovni evolutivni niz na koji su pored folklora, uticali i geografija, književnost, kinematografija, a samim tim i politika. Vampiri su izazvali veliku pažnju ne samo javnog mnjenja, već i stručnjaka za antropologiju, istoriju, religiju i prirodne nauke, te se podaci o događajima s početka XVIII veka, sem u bibliotekama i arhivima, danas mogu naći i na mnogo dostupnijim mestima: u domaćim izvorima najviše kod Ane Radin, Čedomilja Mijatovića, Veselina Čajkanovića, Stojana Novakovića, Dragoljuba Pavlovića i Tihomira Đorđevića, a u stranim (mahom austrijskim i nemačkim) posebno kod Mihajla Ranfta, Georga Konrada Horsta, Jozefa Geresa i Štefana Hoka.

Najveći broj stručnjaka koji se upušta u temeljnije rasprave zastupa gledište da je reč vampir slovenskog, tačnije praslovenskog porekla (Radin, 1997). Među njima je u prvom redu Aleksandar Brikner, a uz njega i drugi veliki autoriteti kakvi su Fasmer, Kluge, Gece, Doza, Mahek, Holub, Kopečni, bugarski etimolozi (Georgijev, Glebov, Zaimov i Iličev), delimično i sâm Skok. U svom članku „Istorija reči ‘vampir’“ (1985), Katarina M. Vilson sugeriše da su koreni reči slovenski. Međutim, manji broj istraživača pretpostavlja da je reč turskog porekla, a među njima je najpoznatiji Franc Miklošić; dok Rasel Houp Robins, Petar Skok i Filip Vik nude po dve varijante: Robins mađarsku i tursku, Skok i Vik slovensku i tursku. Mada poreklo samog izraza nije sa sigurnošću poznato, ali je moguće da doslovno znači „ono što prisustvuje gozbi ili žrtvovanju“ i odnosi se na potencijalno opasno prisustvo koje se moglo pojaviti tokom rituala posvećenih mrtvima (Stepanik, 2022). U pitanju je eufemizam koji je korišćen kako bi se izbeglo izgovaranje pravog imena ovog stvorenja – istoričari, nažalost, nikada nisu saznali kako je ovo ime glasilo, niti kada se pojavilo verovanje u njega. Kako piše Ana Radin, o njenom izvoru još uvek je najbolje verovati Tihomiru Đorđeviću kada kaže da je vampir reč tamnog porekla (Radin, 1997).

Univerzalni mit na balkansko-slovenski način

Pretpostavlja se da su u vampira Stari Sloveni verovali još pre nego što su se raselili, a da su zatim verovanja koja postoje na našem prostoru nastala mešanjem sa veoma razvijenim religijskim kompleksom vezanim za smrt kod starosedelaca Balkana (Radulović, 2006: 182). Vampiri slovenskog folklora su imali sasvim drugačiji oblik od uglađenih zavodnika iz viktorijanskog Londona i kasnijih legendi Zapada. Veselin Čajkanović definiše vampira kao „… mrtvo telo koje je oživelo i ustalo iz groba i koje luta po okolini i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. To je, dakle, preanimistički demon, živi leš…“ (Čajkanović 2003: 132). Mlađe, animističko, shvatanje kaže da iz groba izlazi samo vampirova duša i to najčešće u obliku leptira (setimo se naziva prvog srpskog horor-filma Đorđa Kadijevića o Savi Savanoviću) i onda se može dalje pretvarati životinju poput vuka ili čak čoveka, ali i u kakav predmet (Čirgić, 2018: 218), o čemu će kasnije biti više reči. Vuk Stefanović Karadžić nije pravio razliku između vukodlaka i vampira. „… Vukodlak se zove čovjek u koga (po pripovijetkama narodnijem) poslije smrti 40 dana uđe nekakav đavolski duh, i oživi ga (povampiri se). Po tom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovjek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva ptica, ili drugo kakvo živinče prijeđe: za to svagda čuvaju mrca da preko njega što ne prijeđe. Vukodlaci se najviše pojavljuju zimi (od Božića tamo do Spasova dne). Kako počnu ljudi mnogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju (a gdjekoji počnu kazivati da su ga gdje noću vidjeli sa pokrovom na ramenu), i stanu pogađati ko se povampirio. Kašto uzmu vrana ždrijebca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova u kojima se boje da nije vukodlak: jer kažu da takovi ždrijebac neće, niti smije, prijeći preko vukodlaka. Ako se o kom uvjere i dogodi se da ga iskopaju, onda se skupe svi seljaci sa glogovijem koljem (jer se on samo glogova koca boji: za to govore kad ga spomenu u kući: ‘na putu mu broć i glogovo trnje’ – jer su i brotnjaci pokriveni glogovim trnjem –), pa raskopaju grob, a ako u njemu nađu čovjeka da se nije raspao, a oni ga nabodu onijem koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kažu da takovoga vukodlaka nađu u grobu, a on se ugojio, naduo i pocrvenjeo od ljudske krvi (‘crven kao vampir’). Vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lijepa i mlada) te sniva s njome; i kažu da ono dijete nema kostiju koje se rodi sa vukodlakom. A u vrijeme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnijeh i oko čardaka i koševa kukuruznijeh. Kažu da sve ide sa pokrovom svojijem preko ramena. On se može provući i kroz najmanju rupicu, za to ne pomaže od njega vrata zatvarati kao ni od vještica“ (Stefanović Karadžić 1987: 51). Ovaj nesumnjivo prvi iscrpan i detaljan opis ovih bića u svetu nalazi se u prvom izdanju Vukovog „Srpskog rječnika“ iz 1818. godine. Vukovo nerazlikovanje vampira i vukodlaka Čajkanović potkrepljuje činjenicom da, s obzirom na animističko shvatanje po kojem je vampir zapravo duh, a vuk slovenski totem, ne čudi što se posle smrti duša vraća u formu svog totema. Uostalom naše najveće božanstvo imalo je prvobitno vučji oblik. U narodnoj religiji Srba preovlađuje animistička koncepcija smrti koja se zasniva na uverenju da u trenutku čovekove smrti duša napušta telo (Banić-Grubišić, 2010: 263). U knjizi „Narodna verovanja, religija i spiritizam u srpskom društvu 19. i u prvoj polovini 20. veka“, Radmila Radić piše da je srpska narodna religija paganskog karaktera odnosno, smatra se da proces hristijanizacije kod Srba nije bio završen zbog navale Osmanlija, te su u praksi paralelno funkcionisala i opstajala i narodna verovanja i hrišćanstvo, i tako je mitološki i obredni sistem u našoj tradicijskoj kulturi ostao sinkretistički (Radulović, 2006: 192). 

Narodni lek za sve bolesti

Narod je, kao što je zapisao Vuk Karadžić, verovao u sudbinsku predodređenost, u duhove, u vile, đavole, vampire, zduhače, ale i druga tajanstvena bića za koja se smatralo da se noću pojavljuju oko vodenica, mostova, virova, gustih  šuma, groblja, crkava… Predstave o smrti i životu posle smrti imale su veoma važnu ulogu (kao i danas). Zbog svojih ambivalentnih svojstava voda predstavlja posebnu prepreku mrtvim dušama, te se groblja često smeštena blizu vode (Zečević 2007: 113). Zanimljivo je da Veselin Čajkanović (Čajkanović, 2003; Čajkanović, 1973), koji je vampira doslovno izjednačio sa arhidemonom, tvrdi i da najčešće stanište vampira predstavlja vodenica. Njenim pronalazačem i eventualnim stanovnikom se u vreme paganizma smatrao Dabog, a mnogo kasnije je postala poznata i vodenica Save Savanovića, vampira iz sela Zarožje kojeg su ovekovečili Milovan Glišić pod naslovom „Posle devedeset godina“ (1880), pripovetki koja je ujedno i jedan od prvih primera horor fantastike u srpskoj književnosti, i Đorđe Kadijević u svom horor-filmu „Leptirica“ (1973). 

Ovde možemo uvideti čudnu vezu vampira sa besnilom, jer u furioznom (pomamnom) obliku besnila od kojeg oboleva 80% zaraženih, dominira psihomotorni nemir sa jednim od glavnih simptoma ove bolesti: izraženom hidrofobijom, strahom od vode, ali i aerofobijom, strahom od strujanja vazduha. U tradiciji našeg naroda postoji verovanje da vampiri ne mogu da pređu preko tekuće vode, a da ih pri tome neko ne nosi ili im ne pomaže (Stepanik, 2022). Bolni grčevi u jednjaku čine da oboleli od besnila izbegavaju da jedu ili piju bilo šta, čak i da gutaju pljuvačku, zbog čega na kraju „pene iz usta“. Takođe dominiraju halucinacije i razdražljivost visokog stepena… (Besnilo (rabies), nedatirano). Naime, dok je gledao jedan crno-beli film o vampirima, španski neurolog Huan Gomez Alonso je došao na ideju da se glavni lik koji glumi vampira ponaša slično kao čovek koji je oboleo od besnila. Tu svoju teoriju je produbio i podrobnije ispitao – objavivši 1998. godine tekst u priznatom medicinskom časopisu „Neurology“, uveren da je konačno rešio misteriju vampirizma. Alonso tvrdi da virus besnila ima slične simptome kao i povampirena osoba i „napada onaj deo mozga koji pod upravom drži nasilno ponašanje, oboleli su često skloni da lako planu i pobesne, mogu čak nekog i da ugrizu. Virus pogađa i hipotalamus, deo centralnog nervnog sistema, i izaziva nesanicu, tako da čovek zaražen besnilom provodi besane noći i vileniše kad ostali svet spava“ (Gomez-Alonso, 1998: 857). Alonso smatra da ima objašnjenje i za vampirski strah od sunca – besnilo podstiče preteranu osetljivost na svetlost zbog čega se pacijenti tokom dana „povlače u kuću i izbegavaju ogledala, ali se klone i jakih mirisa, posebno od belog luka“ (Bajić, 2013). Sve navedene odlike se pripisuju vampirima u folkloru i drugih naroda.

Međutim, u vreme kada se nije znalo za bakterije ili viruse medicinska praksa je bilo ograničena, a za prve Slovene je vampirizam bio pre svega način racionalizacije misteriozne smrti uzrokovane nepoznatim bolestima i zarazama, iako su doduše vampiri su smatrani odgovornima za čitav niz problema. U stvari, reč „nosferatu“ se prevodi kao „donosilac kuge“. Naučnici su istupili sa nekoliko različitih teorija o pretpostavljenoj povezanosti vampira sa zarazama. Veruje se da nijedna pojedinačna bolest nije izričito vezivana za mit o vampirima, jer su se verovanja vremenom menjala. Na primer, 1731. godine zbog epidemije čudne bolesti, za koju noviji stručnjaci pretpostavljaju da je bila „crni prišt“ (antraks), koju je narod, bez sumnje, doživljavao kao napad vampira, izrodila se legenda o Arnautu Pavlu u selu Medveđa. Neki smatraju da korene mita o vampirizmu možemo potražiti i u porfiriji, jer oni koji boluju od ove bolesti imaju bledu kožu, oči su im osetljive pa izbegavaju sunčevu svetlost, a desni im se povlače što ostavlja utisak da su im zubi porasli. Narodni lek za ovu bolest bila je krv životinja, a životinjsku krv su pili i lovci tokom lova koji su vremenom postali zavisni od nje. Ipak, čini se da su dve zarazne bolesti ipak posebno povezivane sa vampirima. Jedna je već pomenuto besnilo, čiji naziv na latinskom znači „ludilo“ (Stepanik, 2022). U pitanju je jedna od najduže poznatih bolesti na svetu, koja se prenosi sa životinja na ljude, pretežno ujedom, što je očigledna odlika vampira. Druga bolest koja je vezivana za prisustvo vampira je pelagra kojoj ćemo više prostora dati u idućem delu ove geneze.

Narodna fantastika i folklorna vampiristika Balkana

Sudeći prema svemu što znamo do sada, izvorište samog pojma vampir je u mitu. Mitska slika sveta zasnovana na binarnom načelu podele dobra i zla, nesumnjiv je dokaz da se u ovom kontekstu vampir vezuje za one ekvivalente koji se procenjuju kao negativni (Bjelić, 2013: 5). Pored toga, Dušan Bandić primećuje i da su osnovne predstave vampira gotovo istovetne kod svih naroda (Bjelić, 2013: 6). Svi kosmogonijski mitovi posvedočiće nam da je poreklo demona istovetno sa poreklom božanstva. Oni su natprirodne sile istog porekla i jednake snage. Osobine zlog božanstva, arhidemona, konkretizovane su u likovima nižih demona koji naseljavaju njegovo carstvo. A prema tim odlikama i njihove funkcije i poslovi koje obavljaju. Oduzimanje ljudskog života isisavanjem njegove krvi samo je jedan od niza njihovih poslova. U razvijenijim demonološkim sistemima se ovaj čin vezuje za određen tip demona koji se može smatrati mitskim ekvivalentom vampira (Radin 1996: 22). Ipak, verovanje da ugrizom vampira čovek takođe postaje vampir nema uporišta u slovenskoj mitologiji. Vampir je, dakle, smanjena praslika nekadašnjeg primitivnog vrhovnog božanstva, koje je zapravo vođa vampira i najstariji vampir (Čirgić, 2018: 222). Psihoanalitičari porede ovaj mit sa željom da živi ne žele biti mrtvi čak ni kada umru. I mrtvi osećaju potrebu da se vrate onima kojima pripadaju. Prema rečima britanskog psihoanalitičara Ernesta Džounsa, „uzrok ove projekcije nesumnjivo leži u želji da mrtvi ne budu zaboravljeni, te to predstavlja želju, koja na kraju krajeva potiče iz uspomena iz detinjstva, da nekoga voljeni roditelji ostave samog“ (Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Sumrak sage, 2013). 

Odnos živih prema mrtvima je oduvek bio ambivalentnog karaktera: sa jedne strane, strah od nepoznatog i nespoznatljivog, a sa druge strane, poštovanje prema pokojnicima koji čine kult predaka i koji su svojim blagoslovom omogućavali prosperitet najuže zajednice. Samrtni obredi predstavljaju jedan elaboriran, duboko ukorenjen sistem posvećenih radnji, koji istovremeno služe za valjano ispraćanje pokojnika u svet mrtvih, ali i za osiguravanje zajednice od njegovog vraćanja i eventualne odmazde. Pijetet prema mrtvima se očituje u sakralnim radnjama ispraćanja pokojnika u svet predaka. Sa druge strane, posmrtni obred obiluje i tzv. preventivnim radnjama, u cilju sprečavanja povratka pokojnika među žive (SMER 2001: odrednice sahranjivanje i smrt). Jedna od njih je tzv. „sputavanje“, odnosno postavljanje prepreka u vidu vezivanja čvorova, podvezivanja vilice ili ruku i nogu, zatvaranje očnih kapaka (Bandić 1980: 152; Jovanović 2001: 155, 167 i 192; SMER 2001: odrednica sahranjivanje), opasivanje kupinovim trnjem, kađenje kučinom ili mazanje kovčega belim lukom (Zečević 2007: 113). U ovu grupu se mogu dodati i neke radnje koje potpomažu lakše rastavljanje duše od tela i neometani prelazak na onaj svet: otvaranje vrata i prozora u kući u kojoj leži pokojnik (Jovanović 2001: 155; SMER 2001: odrednica smrt), polaganje odra pored zida, kako bi se izbeglo da ga neka životinja preskoči (Zečević 2007: 113), pokrov se pravio od biljnog platna, jer su se kožni predmeti dovodili u vezu sa negativnim uticajem životinja (Jovanović 2001: 165), okretanje ili prekrivanje ogledala i prekidanje svih poslova (Jovanović 2001: 188), paljenje sveće (Trojanović 1990: 230) itd. 

Slične radnje se nastavljaju i posle sahrane: pogrebna povorka se vraća drugim putem sa groblja i ne osvrće se (Čajkanović 1994, 1: 228; Čajkanović 1994, 2: 64; Jovanović 2001: 170 i 184), najbliži puštaju kosu i bradu, nose crninu kao svojevrsni vid maskiranja odnosno zavaravanja (Čajkanović 1994, 2: 64). Po povratku s groblja se čine tzv. „lustrativne“ radnje kao vid očišćenja prostora i učesnika obreda, npr. pranje ruku, prebacivanje žara, kađenje prostorija (Zečević 2007: 114; Jovanović 2001:184-185)… Zanimljivo je sećanje meštana sela Radojevo, jednog od najstarijih srpskih naselja na granici sa Rumunijom, gde je vampir Miloš oktobra 1732. godine za dva meseca ubio 11 drugih žitelja ovog mesta. Naime, vampir Miloš, kojem se ne zna prezime, za života je važio za neku vrstu vrača, imao je za ljubimce pticu koju je naučio da govori i pripitomljenog vuka, što je prema tvrdnji seljana bila potvrda njegovih magičnih moći. Radojevčanin Nebojša Faranov, koji je o istoriji i običajima Banata napisao nekoliko knjiga, tvrdi da su meštani, iako navodno ne veruju u vampire, zadržali običaje koji prilikom sahranjivanja imaju za cilj da „spreče pokojnika od zlih namera“, pa se tako iz pokojnikove kuće izbacuje sva voda, a kad povorka prođe pored nečije kuće, vlasnici tog doma na sud sa vodom stavljaju nož, koji ih štiti od tih pokojnikovih zlih namera (Potraga za vampirom, 2007). Ovaj slučaj je ušao u svetsku „antologiju“ vampirizma dospevši do dvorske kancelarije u Beču gde je dokument o izvršenom uviđaju arhiviran, a u svetsku literaturu dospeo je kroz knjigu francuskog autora Roberta Ambelajna „Vampirizam – legenda ili stvarnost“ („Le vampirisme – de la Legende au reel“) objavljenoj 1977. godine u Parizu.

Zbog svega navedenog o rigidnom ustrojstvu posmrtnih rituala, svaka odmazda ili osveta „sa onoga sveta“ se stoga tumači kao posledica ogrešenja o određena pravila obreda (Bošković, 2010, str. 38). Nepoštovanjem rituala pokojnikova duša ne može da pređe u zagrobni svet, te se zato vraća među žive, ali ni u tom svetu ne može da se ponovo inkorporira (Jovanović 2001: 190 i 195; SMER 2001: odrednica smrt). Kao najčešći primeri ogrešenja o posmrtni obred, a koji ujedno i uzrokuju povampirenje su prelazak ili preletanje neke životinje preko odra pokojnika (Đorđević 1953: 166 i 188, Čajkanović 1994, 5: 205), jer preskakanje odnosno presecanje puta poseduje magijsku snagu zaustavljanja određenih procesa (Jovanović 2001: 191), odnosno to se smatralo prelaskom duše iz životinje u pokojnika (Čajkanović 1994, 5: 211). „Čuvanje mrtvaca“ (Jovanović 2001: 167), da ga ne preskoči životinja i slično, verovatno je izvorna praksa današnjeg običaja bdenja na pokojnikom. Sa time je u vezi i animističko shvatanje da vampirova duša izlazi u obliku leptira, koji je sličan ptici, zato što leti, i predstavlja poznatu inkarnaciju duše još iz najstarijih vremena. Čajkanović još i etimološki dovodi leptira u vezu sa rečju „lampir“ široko rasprostranjenoj u Crnoj Gori i Bosni kao sinonimom za vampira (Čajkanović 1994, 5: 205). Dalje, Božo Vukadinović proširuje ovu analogiju na leptire i ostale insekte koji se noću skupljaju oko lampi (Vukadinović 1971: 41). Ovde ćemo napraviti kratku digresiju i dovesti i šišmiša u vezu sa vampirom, koji se u narodu smatra nečistom životinjom (SMER 2001: odrednica slepi miš; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš). Osim eventualnog prelaženja preko odra, slepi miš se može poistovetiti sa vampirom po pijenju krvi, a i po liminalnom (prelaznom) karakteru – u Rječniku simbola navodi se da simbolizuje biće zaustavljeno u jednoj fazi evolucije (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš) – pola-ptica, pola-miš, što se može primeniti i na pokojnika koji nije prešao u zagrobni svet. 

Takođe, u ostalim slovenskim zemljama spisak se proširuje na vuka (Čajkanović 1994, 5: 206), psa, vranca bez belega (Đorđević 1953: 170 i 176), miša (Đorđević 1953: 202) itd. Ovim se objašnjava teriomorfna pojavnost vampira. Važno je pomenuti i da približavanje vampira mogu osetiti psi, konji i volovi koji se tada veoma uznemire. Verovanje da crni konj, odnosno vranac, nikada neće nagaziti na grob u kojem je vampir sasvim jasno otkriva i htoničnu prirodu konja koji predstavlja simbol noći, te se obično u slovenskoj mitologiji pojavljuje u vezi sa demonima donjeg sveta. Međutim, kao što smo pomenuli, crni konj pomaže prilikom otkrivanja vampira, ali i pronalaženja i kopanja skrivenog blaga. Zanimljiv je slučaj vampirice iz sela Peroj u Istri, koje je 1692. godine bilo naseljeno crnogorskim življem (Otašević, 2019). Naime, u telo mrtve devojčice ušao je zloduh, zbog čega je ovo mestašce snašlo veliko nevreme. Kako bi utvrdili da li se devojčica zaista povampirila meštani su pustili crno ždrebe na groblje: ako se zaustavi ispred nekog groba, onda je to znak da u njemu počiva vampir. Kad se to dogodilo meštani su otkopali grob i našli devojčicu kako sedi, kao da je živa, i češlja se. Pokušali su da je uplaše, preobrate, ali pošto se nije dala, probili su je glogovim kolcem. Iz rane je potekla krv koja je natopila čitav grob. Pošto su je upokojili, Peroj je zahvatilo još jedno nevreme, a kad je ono prošlo, život se vratio u normalu (Miličević, 1884: 160). U ovom slučaju vampir bi se mogao uporediti sa vjetrovnjacima ili zduhačima, odnosno zmajevitim ljudima, koje Zečević u svojoj knjizi opisuje kao žive osobe demonskih osobina i koji se bore protiv nevremena ili ga donose u određene krajeve, iako je ovde situacija drugačija jer je protagonista mrtav. Takođe, na celoj strani beogradskog dnevnog lista „Vreme“, 6. oktobra 1938. godine, piše o vampiru u Kneževcu, tada „selu nadomak prestonice, čije su se kuće izmešale sa rakovičkim vilama“ (Petrović, 2020). Na kuću siromašnog kolara Mihaila Ðoševića ustremio se vampir i nikakve molitve ni bajanja nisu pomagali. „Svake noći, kao od najstrašnijeg zemljotresa, trese se tavan nad glavama članova siromašne porodice i u gluvo doba, kad već celo spava mrtvim snom, nešto kmeči u njihovoj sobi, zove ih i ceri se!“ Ðoševićima su susedi svake noći pravili društvo i do zore istom držali strah, a kad im je kneževačka vračara na glasu otkrila da se to povampirila Mihailova ćerkica, malo pre toga sahranjena, celo selo je od opštine zatražilo dozvolu da se dečiji grob otkopa „da vide da devojčica ne leži naopako“. Pošto im opština ništa nije odgovorila, Kneževčani su na svoju ruku raskopali zemlju i u sanduk zaboli glogovo trnje. Reporteri „Vremena“ ovome dodaju priču seljana, koji su, po savetu nekog stranca, koji je prolazio kroz selo, u groblje odveli neosedlanog crnog konja: „Vodili smo ga cele noći po groblju, ali preko onog malog groba nikako nije hteo da pređe! A trebalo je da preskoči njega, da zgazi nečastivog! I najzad, na silu Boga, naterasmo ga! Preskoči konj kao mahnit i zavrišta koliko je mogao! A posle stade i strese se kao da ga priteže neki veliki teret…“ Tih godina je Beogradom i okolinom vladala čudna atmosfera. Prvo od uva do uva, pa od avlije do avlije, a zatim sve glasnije do novinskih naslova, prenosila se priča o čudnim događajima iz Bosanske ulice (danas Ulice Gavrila Principa), Slavujske (danas Ulice Dimitrija Tucovića), Solunske, Poenkarove, Laudonove, Makedonske ulice, šireći se na Pašino brdo, Jajince, Obrenovac, Lazarevac itd. Sa zalaskom sunca, neobična i neobjašnjiva sila zasipala je okolne zgrade, dućane i trgove. „Po pijacama je naglo skočila prodaja belog luka. Savamalci su viđani kako nizbrdo vuku čitave vence. Onda su te vence kačili po svim vratima, prozorima, maltene na svaku rupicu u zidu kroz koju je zloglasni vampir mogao da prođe. A mogao je svuda. Mangupi su pričali da se miris belog luka osećao još od Zelenog venca, da bi se nizbrdo pojačavao. U nekim delovima već nije moglo da se diše. Oni koji su baš hteli da se osiguraju odlazili su u ekspedicije po okolnim i prekorečnim ritovima, sve u potrazi za glogom“ (Baćković, 2015).

Kad smo već pomenuli, zadržaćemo se kratko i na glogu čija se specifičnost ogleda u njegovoj izuzetnoj senovitosti. Iako biljka srednjeg rasta, koja bi trebalo da pripada domenu „srednjeg, zemaljskog sveta“ u odnosu na nebeski i htonski svet (Radenković 1996: 103 i v. dalje Bošković 2006: 42 i 46), njegova trnovitost i nemogućnost da se lako ubere, nosi bogat simbolički potencijal. Kao široko rasprostranjeni apotropejon u slovenskoj mitologiji (Niševljanin 1990: 75; Čajkanović 1994, 4: odrednica glog; Zečević 2007: 115-116), glog se koristio upravo u ove svrhe: glogovim trnom su se načinjali mrtvaci, štapovi su se pobadali na prozore i vrata do 40 dana nakon sahrane, trn se pobadao u pod ispod mesta izdaha (Čajkanović 1994, 1: 229; Zečević 2007: 115). To su tzv. preventivne radnje, ali u tesnoj vezi sa uništavanjem vampira. Naime, kada se već zna koji pokojnik je postao vampir, njegov grob se ponovo otvara i leš mu se probada glogovim kocem (Đorđević 1953: 188, 194 i 199; Čajkanović 1994, 5: 213; SMER 2001: odrednica sahranjivanje), eventualno propraćen još nekim radnjama sakaćenja leša (v. Čajkanović 1994, 5: 213). Sa tim u vezi stoje još i verovanja koja, u sprezi sa predstavom o vampiru kao mešini ispunjenoj krvlju (Zečević 2007: 112), govore da se vampir može negde nabosti (na trn, bodlju, kolje, životinjske kandže, zube i tome slično) i ispuhati, odnosno umreti (Zečević 2007: 116). U savremenim predstavama o vampiru on se najčešće ubija probadanjem koca kroz srce kao simbolu središta životne snage (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica srce). Ali, manje je poznato da probadanje glogovim kocem ne predstavlja ubijanje vampira već njegovo prikivanje za zemlju, odnosno onemogućavanje da se vraća među žive (Čajkanović 1994, 1: 230; SMER 2001: odrednica sahranjivanje). Izvesno je da se njegovo potpuno uništenje postiže tek spaljivanjem njegovog mrtvog tela (Čajkanović 1994, 1: 231), pri čemu upotreba vatre upućuje na nekadašnju opšte-slovensku obrednu praksu, koja je napuštena prihvatanjem hrišćanstva (Jovanović 2001: 184-185). Takođe, glog je svoje mesto našao i u hrišćanskoj kulturi u vidu venca koji je Isus Hrist nosio raspet na krstu (Đorđević 1953: 207), što samo učvršćuje verovanje u njegove zaštitničke moći.

Dalji razlozi za nečije povampirenje mogu biti iznenadna ili nasilna smrt, pokojnik kojem se ne zna grob, onaj koji se obesio (odnosno, samoubistvo u bilo kojem obliku) ili ga je ubio grom, onaj kojem nije zapaljena sveća, neispoveđen, neokađen (Đorđević 1953: 166 i 169; Čajkanović 1994, 1: 227; Čajkanović 1994, 5: 208; Zečević 2007: 111-112). Ovde bi trebalo spomenuti jednog čoveka iz Zarožja kojeg je „krstio“ Milovan Glišić, nadenuvši mu ime Sava Savanović (sličnu igru glasova primetićemo i kod drugih junaka Glišićeve proze – Radan Radanović, Jakov Jakovljević, Sima Simeunović…). Naime, većina proučavalaca Glišićeve proze se slaže da se on umnogome oslanjao na narodnu tradiciju, verovanja i pričanja iz krajeva iz kojih je ponikao. Roditelji Milovana Glišića su potekli iz dva sela u opštini Bajina Bašta – Godačevo i Gornja Košlja, koja se nalaze u blizini sela Zarožja. Ta sela je Glišić još od malena često posećivao i iz tih sela potiče jedan zabeleženi slučaj o borbi meštana protiv vampira Milisava, koji se desio 1845, dve godine pre nego što se Glišić rodio. O tom slučaju borbe protiv vampira Milisava ostao je jedan izveštaj upućen tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Iliji Garašaninu (Živković, 2018). Taj izveštaj je pronašao Velibor Berko Savić, istražujući velikane Valjevskog okruga. U tom izveštaju se navodi kako je neki Milisav Rakanović dugo bolovao od „padajuće bolesti“ (odnosno epilepsije), pa pošto nije mogao više da se muči, on se obesio. Posle nekoliko dana od Milisavovog samoubistva proširio se glas da se Milisav povampirio – oko stotinak ljudi se požalilo kako ih je Milisav posećivao, kako je noću gušio decu po selu, a među tim ljudima su se našli i njegova žena i deca. Oni su se jednoglasno dogovorili da se taj vampirski teror mora sprečiti te „otvore grob vnimnog vampira Milisava, koga naduvena vidivši poviču da je pravi vampir i zatim izvuču ga kandžama iz groba i na vatri spale“ (Živković, 2018). Žitelji tog sela za ovaj postupak nisu kažnjeni jer, kako se navodi u izveštaju, oni su to uradili iz samog neznanja, a i „što su jošt jednog mrtvaka pre 15 godina, koga su za vampira držali, isto onako spalili, pak za ovo nikome odgovarali nisu“. Ilija Garašanin je, naravno, osuo paljbu i po nadležnima i po seljanima, smatrajući da vlast treba „ubitačne, a naročito na sujeveriju osnovane običaje iz naroda istrebljivati“ (Živković, 2018). Danas, kada biste pitali nekog od meštana Zarožja da li su tim krajem šetali vampiri, on vam neće ispričati priču o Milisavu, ali će vam zato prepričati Glišićevu pripovetku od reči do reči.

Naročito je zanimljivo da se povampirenje u slovenskom svetu dovodi u vezu sa karakterom pokojnika. Oslanjajući se na religijsku koncepciju predaka koja propagira život nakon smrti kao prost nastavak zemaljskog života i činjenicu da je vampir u svakom društvu okarakterisan kao negativna i nadasve opasna pojava, Dušan Bandić identifikuje verovanja u vampira kao specifičnu religijsku formu koja nam prenosi određene poruke o neobičnim pojedincima. Funkciju ovih religijskih predstava sagledava u kontekstu „tradicionalnog“ tipa društva, malobrojnih seoskih i rodovsko-plemenskih zajednica koje teže homogenosti, a u kojima prisustvo pojedinaca, koji nekim svojim osobinama ili radnjama odstupaju, preti da naruši normalno funkcionisanje zajednice (Radulović, 2006, str. 183), odnosno, pojedinca koji odudara od zajednice. Na primer, u XIX veku u Grčkoj bio je sumnjiv svako ko je imao crvenu kosu (neki su samo zbog toga i stradali), dok se Rumunija tog doba povezuje sa verovanjem u vampire prevashodno zbog sujeverja i legendi u kulturi rumunskih Roma (Aranđelović, 2022). 

Dakle, u socijalno-funkcionalnoj analizi folklornih verovanja u vampire, ove demone predstavljaju kao devijantne i od strane kolektiva odbačene ličnosti, dok Luj Vaks vampira posmatra u svetlosti dvojstva žrtve i čudovišta u jednom biću (Ajdačić, 2007). Naime, opšte je verovanje da duše velikih grešnika, zlobnika, nepoštenih ljudi, grabljivaca, dužnika, nespokojnih ili onih koju su mnogo za života želeli nešto, a nisu to do kraja dobili (Đorđević 1953: 154, 164-166 i 169; Pešić/Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir; Čajkanović 1994, 5: 208) ne mogu da se smire na onom svetu, te se vraćaju i uznemiravaju žive. U tom smislu, a u nedostatku institucionalnih mehanizama za kanalisanje ili sprečavanje „čudnovatosti“ takvih pojedinaca, ceo kompleks verovanja i praktikovanja ubijanja vampira u društvima tradicionalnog tipa služe kao veoma jasna opomena pripadnicima zajednice ukoliko bi kršili obrasce ponašanja koji su društveno i kulturno propisani (Bandić 1997: 110-111). Na taj način se usmerava i kanališe ponašanje pripadnika zajednice. Posmrtno uništenje vampira je, smatra Bandić, simbolično uništenje pojedinca koji odstupa od „normalnog oblika ili smera“. 

Dakle, koji god da je od razloga za povampirenjem, bitno je da obred prelaza nije u potpunosti izvršen, te da je tako duša umrlog ostala da boravi u liminalnom prostoru (termin Van Genepa), neintegrisana ni u jedan od dva sveta, podložna demonskim dejstvovanjima. Takva duša ostaje „živi mrtvac“ koji uznemirava ili čak ubija žive, dokle god se određenim ritualnim radnjama u potpunosti ne upokoji, onemogući ili pak uništi. Međutim, neki smatraju da vampir može živeti doveka. Drugi, pak, da „…do 40 dana odi…“ (Blagojević, 2004: 238), šest nedelja, jednu do dve godine ili 77 i 90 godina. Nijedan od ovih brojeva nije slučajan niti proizvoljan. Svaki konotira neko simboličko ili magijsko značenje. Četrdeset dana je u dubokoj simboličkoj vezi sa posmrtnim i pogrebnim obredima i običajima. Mnogi narodi veruju da je duši upravo potrebno ovih 40 dana da ode sa ovog na onaj svet. Srbi veruju da je to vreme najintenzivnijeg saobraćanja sa pokojnikovom dušom i najvažnije razdoblje pogrebnih obreda. Ona u tom vremenu luta i traži put na onaj svet te su obredi u tom periodu osim što su veoma brojni vrlo sankcionisani. Prema rečima profesora Sretena Petrovića, stručnjaka za mitologiju, svi naši narodni običaji i rituali koji se tiču pokojnika, od trenutka njegove smrti pa do završetka perioda od 40 dana, isključivo imaju za cilj da se pokojnik ne povampiri, što „znači da je ta pojava odnosno strah od vampirizma prisutan u našem narodnom biću već milenijumima. Običaji se dele na one koji se tiču rođenja, venčanja, braka i smrti, a svi oni običaji koji su vezani za upokojenje i smrt su se najmanje promenili tokom vremena od davnina do danas“. Pisac fantastike i tvorac „Kosingasa“, Aleksandar Tešić, tvrdi da su naši običaji koji se tiču pokojnika u najvećem delu doslovno isti kao što su bili pre više od dve hiljade godina kod naših slovenskih predaka (Neverovatno otkriće istoričara: Prvi zabeleženi vampirski pir dogodio se u Kragujevcu, 2020). Tako se u srpskom predanju vampir poima kao zaista moćna slika mističkog bića koje isisava životnu srž svoje žrtve, te se o njemu kao krajnjem simbolu zla i izazivaču mraka na Balkanu i danas govori kao o nečemu objektivnom, što realno postoji, a ne samo kao relativnom konceptu.

Nastaviće se…


Izvori:

About Author