Vampir kao odraz vremena – deo II

Iako je vampir, kakvog danas poznajemo, potekao iz našeg folklora, on se kao književni lik najpre pojavljuje u evropskim književnostima u okviru sadističke demonologije predromantizma i romantizma, a tek nešto kasnije u bugarskoj, srpskoj, hrvatskoj književnosti romantizma i realizma. Jedan književni istoričar tim povodom piše „morali smo se okrenuti Evropi da bi smo u punoj meri shvatili mogućnosti koje nam je nudila vlastita baština“ (Ajdačić, 2007).

Priče iz starine ili jeziva stvarnost?

Danas, u balkanskim zemljama, veliki deo stanovništva i dalje čvrsto veruje u postojanje vampira. Ovde vampir ostaje kakav je bio hiljadama godina: odvratno, gadno čudovište, oživljeni leš vraćen da donese smrt svojim živim bližnjima. To nam dokazuju retki i sporadični novinarski izveštaji koji su promakli pažnji urednika, pa smo tako pre petnaestak godina u dnevnim novinama „Vijesti“ izašao je tekst o čudnom slučaju u Žabljaku Crnojevića gde je pisalo o gospođi čije ime nije navedeno, koja je bila u strahu od noćnih poseta svoje pokojne ćerke (Otašević, 2019; U Žabljaku Crnojeviću čudo neviđeno: Utvare hodaju selom, 2005). Navodno, oko ponoći bi se pojavila pokojnica kucajući na vrata i prozore moleći je da je pusti da uđe u kuću. Što se tiče ovog konkretnog događaja postoji razloga za skepsu, ali ovaj kraj Crne Gore je takođe poznat po jezivoj kletvi: „Majki krv pio!“, koja daje jasne insinuacije o verovanju njegovih žitelja (Otašević, 2019). Poznat je i slučaj iz 1901. godine kad se u Kučima povampirio izvesni J. V. Ivanović (Otašević, 2019). Zanimljivo je kod ovog plemena što je izuzetno izraženo mistično verovanje u zagrobni život, kao ni na jednom drugom mestu u Crnoj Gori niti u Brdima. U jednom trenutku je to bilo izraženo do mere da se sumnjalo da su Marko Miljanov i ostale glavešine iz Kuča svi redom vampiri. Uvodni paragraf iz članka akademika Tihomira Ðorđevića „Vampir u verovanju našeg naroda“, primljen na IV skupu odeljenja društvenih nauka SANU 11. aprila 1952. godine nam daje pojašnjenje ovog fenomena: „Verovanje da poneki mrtvaci mogu noću izlaziti iz grobova, prerušavati se u različite prilike, uznemiravati svet, praviti štetu, moriti ljude i stoku i činiti svakojaka druga zla, u našem narodu je, koliko se zna, bilo rašireno od davnih vremena. Ono u njemu nije iščezlo čak ni do dana današnjega“ (Petrović, 2020).

Tome u prilog vredi pomenuti slučaj u kojem je sedamdesetšestogodišnji Petre Toma preminuo u selu blizu grada Krajove na jugu Rumunije neposredno pre Božića 2003. godine (The case of Petre Toma, 2009; Rumuni još ubijaju vampire!, 2023). Do februara je njegova nećaka tvrdila da ju je posećivao njen pokojni ujak. Brzo je formirana družina za lov na vampire koja je posle nekoliko pića odlučila da iskopa Tomino telo i izvadi mu srce. Prema lokalnom predanju, nakon vađenja srca, telo se mora spaliti, pepeo pomešati sa vodom, a zatim popiti. Policija je uhapsila članove lovačke družine i optužila ih za uznemiravanje mrtvih. Osuđeni su na šest meseci zatvora i morali su da plate odštetu porodici preminulog. I u Srbiji su postojali slučajevi poput vampira Čede iz sela Zlatokop kod Vranja (Đorđević, 2014; Veljković, 2009). Na primer, Politika ekspres je pet dana zaredom septembra 1994. godine izveštavala o dvostrukom ubistvu u jednom krupanjskom selu zbog „bizarnog povoda“: tokom bdenja pored umrlog jedan sused probušio mu je kožu iglom kako se ne bi povampirio, što je revoltiralo pokojnikovog unuka, pa je buknula svađa… Treba istaći i da je u redakciji Politike sve do kraja devedesetih postojalo pravilo da se vesti o raskopanim grobovima, navodno zbog „digniteta sahranjenih“, ne objavljuju (Petrović, 2020). Vredno je pomena i da je u subotičkom sudu tokom 2013. godine vođeno deset predmeta koji se odnose na povredu groba. Uostalom, „naši stari ljudi su imali razne uzrečice kojima su nas plašili, a koje su se zadržale do današnjih dana: ne gledaj se noću u ogledalu, ne zviždi noću, ne hodaj unazad, ne drži noću otvoren prozor da ti ’mora’ ne uđe i isisa iz tebe snagu“ (Srbija kolevka vampira?, 2010).

Balkanska magija posthuma uzburkava prosvetiteljstvo Evrope

S druge strane, u zapadnoevropskoj kulturi, društvu u kojem navodno naučni razum i logika čine osnovu razumevanja, vampir je ironično evoluirao u nešto što nije samo civilizovano, lepo i romantično, već je i buntovno, seksualno devijantno i izuzetno opasno. To je dovelo da se vampir u modernoj fikciji često pojavljuje kao stimulativni mračni heroj. Zapadna varijanta mita o vampirima duguje veliki deo svog stvaranja romantičarskim autorima i pesnicima ranog viktorijanskog društva, vremenu u kojem je gotička romansa cvetala kao žanr. Naime, evropsko prosvetiteljstvo s početka XVIII veka se poklopilo sa pojavom vampirskog negativiteta, i to u obliku vampirskih epidemija („zaraze neumrlih“) koje su harale Balkanom.

Posle Požarevačkog mira 1718. godine, severna Srbija i rumunska regija Oltenija su tek prešle iz ruku onemoćalog Osmanskog carstva pod vlast Austrougarske, te je kulturna mešavina balkanskog područja, koje je sve više potpadalo pod uticaj moćnih evropskih sila i na kojem su predanja o vampirima spadala u svakidašnja verovanja, Zapadnjacima bila relativno nova i svakako čudesna, a njihovo oduševljeno objavljivanje tih priča samo je pojačalo zanimanje javnosti za ta neobična zbivanja (M. Rajković Iveta i V. Iveta, 2017: 30). U folkloru se vampiri vezuju za širenje nekoliko različitih bolesti, ali se uglavnom ne može objasniti kako su ovi mitovi nastali. Svakako, pelagra i besnilo, odnosno „ludilo“, bile su dve bolesti koje su preovlađivale u vreme vampirskih epidemija, i lako je videti kako su one mogle da inspirišu strah od likantropije i vampirizma – čiji je zvaničan naziv bio „magija posthuma“ po istoimenoj studiji Karla Ferdinanda de Šerca iz 1706. godine. Prema rečima Aleksandra Tešića, suočena sa izbijanjem nove epidemije kuge sa teritorije Osmanskog carstva, Habzburška monarhija je početkom XVIII veka podigla sanitarni kordon u dužini od 1.900 kilometara (Babović, 2018), a 1731. godine je austrijska vojska imala posebnu vojnu jedinicu na Kalemegdanu, „i ta vojna jedinica je uključivala vojne hirurge koji su išli po Srbiji i iskopavali osumnjičene ‘vampire’“ (Kos, 2014).

S obzirom na to da je već bilo reči o besnilu, trenutak je da pomenemo i pelagru koju izaziva nedostatak niacina (vitamina B3) ili aminokiseline triptofan. Pelagru često uzrokuje ishrana bogata kukuruzom i alkoholom. Pošto su Evropljani naselili američki kontinent, doneli su kukuruz u Evropu. Pri tome su preskočili ključni korak u njegovoj pripremi – pranje, najčešće korišćenjem krečnjaka, u procesu koji se zove nikstamalizacija, kako bi se smanjila opasnost od pelagre. Pelagru obično karakterišu četiri simptoma – dermatitis, dijareja, demencija i smrt. Neki od obolelih postaju i vrlo osetljivi na svetlo – jedna od ključnih odlika vampira – koje izaziva promene na koži koje čoveka čine nalik lešu. Dakle, obe bolesti, između ostalih simptoma, uzrokuju preosetljivost na sunčevu svetlost. Pelagra, na primer, u istočnoj Evropi nije zabeležena sve do XVIII veka, stotinama godina pošto su se pojavila verovanja u vampire (Stepanik, 2022). Ali, žrtve vampirskih epidemija o njima nisu pisale, već su te čudne događaje pokušavali da sačuvaju pomoću folklora i usmenog prenošenja, a to je mnogo teže proveriti i ostavlja slabiji trag u istorijskim zapisima. Mnoge legende čak i danas, pokazuju da domicilnom stanovništvu ti događaji nisu toliko čudesni kao, recimo, valonskom oficiru na službi u Mađarskoj (Dugonjić, 2020: 11). Zato ne možemo sa sigurnošću utvrditi da li je vrhunac zaraze bio u XVII i XVIII veku, pogotovo ako uzmemo u obzir da postoje davniji zapisi u srpskoj kulturi u kojima se upotrebljava reč vampir.

Zakon koji traje više od sedam stoleća

Pomenućemo prvi takav zapis koji datira iz VII veka, a nalazi se u sklopu jednog nomokanona, u kojem se predviđa kazna za spaljivanje „vukodlaka“, inače u slovenskoj kulturi sinonim za vampira (Zečević, 2007: 110), što svedoči o duboko ukorenjenoj tradiciji mita. Zanimljivo je da vampir svoje mesto pronalazi i u Zakoniku blagovernog cara Stefana Dušana, koji je nekoliko puta morao da šalje vojsku u sela zahvaćena strahom od vampira kako su zabeležili dubrovački trgovci (Jovanović, 2010). Navedeni regulament predstavlja prvi zakon u kojem se zabranjuje iskopavanje mrtvih iz grobova, njihovo probadanje koocem i spaljivanje (Đorđević, 1953. Vampir u verovanju našega naroda. U Srpski etnografski zbornik, god. LXVI, Beograd: Srpska akademija nauka, 149-219, str. 150. Delovi koji se odnose na mere koje treba preduzimati u slučaju da narodom zavlada praznoverni strah od vampira mogu se pronaći u članu 25. Atonskog rukopisa, SANU, Beograd, 1975, i kod A. V. Solovjeva (Zakonik…), SANU, Izvori srpskog prava, VI, Beograd, 1980, str. 187-188). Ovaj dokument, koji je uz Zakonopravilo Svetog Save, najznačajniji dokument iz tog perioda srpske države, donesen je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, na Vaznesenje Gospodnje 21. maja 1349. godine (po Julijanskom kalendaru) u Skoplju. Njegov dvadeseti član u celosti glasi:

„20. O vračarima, koji tela mrtvih spaljuju:

I ljudi, koji vračbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu. a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo“ (Dušanov zakonik – e-verzija sa predgovorom Stojana Jašića, 1968).

Ukoliko se analizira ovaj fragment zakonika, vidi se da nedvosmisleno govori o ljudima koji su se u to vreme između ostalog profesionalno bavili uništavanjem vampira (Otašević, 2019). Jasno je da se radi o povratnicima ili strahu od njih, jer se za selo koje angažuje vračara da iskopa telo pominje kazna od 500 perpera, kao za ubijenog čoveka, i kazna za sveštenika koji to dozvoli. Nema boljeg načina za objašnjavanje ovakvog postupka, osim da je postojao toliki strah od zlodela nekoga ko je već mrtav i koji se nije smirio ni na onom svetu, pa je bilo potrebno potražiti „profesionalnu“ pomoć. I pored zakona i njima doslednih kazni, ljudi su nastavili sa otvaranjem grobova i spaljivanjem mrtvih. Dalje kroz istoriju postoji doduše sporadični, ali ipak očiti niz zapisa o vampirima i folklornoj praksi vezanih za njih (v. više Đorđević 1953: 150-153), što ukazuje na intenzivno prisustvo svesti o njima u srpskom narodu. Tako, na primer, sveštenik i kapelan na ugarskom dvoru Ðorđe Sremac u svojoj hronici na latinskom jeziku, pisanoj u prvoj polovini XVI veka, beleži da je u Temišvaru, posle smrti njegovog kuma Pavla Kinjižija, „bila zaustavljena njegova duša celu godinu, jer se često i noću i danju čula lupa i kako lonce razbija“ (Petrović, 2020). Stotinak godina kasnije u jednoj zbirci crkvenih (pravoslavnih) i pravnih propisa opet se brani spaljivanje „vukodlaka“ i kađenje nad njima, a prestupnicima se preti šestogodišnjom zabranom pričešćivanja. Isto to čini, odnosno zabranjuje, u XVIII veku i budimski eparhijski sabor odlukom da se „ovo prebezakono delo zabrani anatemom, a oni koji bi prestupili da se predadu carskom sudu“ (Petrović, 2020). Razlika je, dakle, samo što podaci ovog tipa dugo nisu dospeli u svetsku javnost.

Uostalom, na direktan način, duh one odredbe Dušanovog zakonika, sačuvan je do dana današnjeg. Krivični zakonik Republike Srbije u članu 354 propisuje: „Ko neovlašćeno prekopa, razruši, ošteti ili grubo povredi grob ili drugo mesto u kojem se umrli sahranjuje kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.“ Ovo krivično delo se naziva „povredom groba“ i ne možemo se oteti utisku da je u ovako odabranom nazivu podsvesno sačuvano sećanje na prve posleratne godine i krutu boljševičku dogmu zvanu „dijalektički materijalizam“ (Petrović, 2020). Zanimljivo je da se isto kazneno delo u Hrvatskoj zove „povreda mira pokojnika“, što je daleko bliže suštini stvari. Zbirne statistike povrede ovog člana zakona u Srbiji javnosti nisu dostupne, a broj sankcionisanih slučajeva vampirizma zamagljuju vandalizam i kvazisatanistički obredi maloletnika.

Afere su se širile poput zaraze

Dakle, trebalo je sačekati austrijsku vlast, koja je u to doba upravljala Srbijom sve do Stalaća, i poslovičnu sklonost njene administracije da pedantno beleži sve događaje u carevini – među njima i „vampirske afere“ iz 1725. i 1732. godine u srpskim selima Kisiljevu (kod Velikog Gradišta) i Medveđi (kod Trstenika) – da bi „srpski vampiri“ privukli pažnju cele Evrope. Već pomenute bolesti, pelagra i besnilo, važne su zato što su se epidemije ovih zaraza pojavile u tom ključnom periodu istorije vampira tokom takozvane „Velike epidemije vampira“, negde od oko 1725. do 1755. godine, kada su se i mitovi o vampirima širili Starim kontinentom „poput zaraze“.

Kako su se bolesti širile istočnom Evropom, često su za to optuživani natprirodni fenomeni, a vampirska histerija širila se regionom. Normalno, mnogi su verovali da su vampiri neumrli, ljudi koji su na neki način nastavili život posle smrti, kao i da se vampiri mogu zaustaviti napadom na leš. Izvođene su sahrane vampira, koju su podrazumevale probadanje tela koocem, pokrivanje belim lukom i mnoge druge tradicije koje su u folkloru slovenskih naroda prisutne vekovima (Stepanik, 2022). Na primer, pored Arnauta Pavla, u austrougarskom izveštaju se pominje i izvesna vampirica, baba Milica, koja je jela meso ovaca zaraženih vampirizmom, a onda ubila nekih pedeset ljudi. Meštani Medveđe svedočili su da je starica pokopana suva i mršava, kakva je bila za života, da bi je, kada su otkopali grob, pronašli punašnu i bucmastu (40 dana nakon smrti sveža krv mu je curila iz usta, nosa i ušiju! Vampir iz Medveđe proboden je glogovim kolcem, a onda je se pojavila Milica, 2020). Iako, mada retko, postoji verovanje o životinjama koje postaju vampiri (po logici stvari životinja bi se povampirila na isti način kao i čovek, kada je ujede i ubije vampir, premda je to iz razloga bazične anatomsko-fiziološke razlike potpuno apsurdno), ovaj primer se može objasniti kao slučaj besnila, jer svi dokazi ukazuju na to (Otašević, 2019). Kao što smo već navodili, često su simptomi besnila mistifikovani.

Dakle, u slučaju baba Milice verovatno nije bilo ničega natprirodnog, dok je izvesno, što se promena njenog leša tiče, da je to samo posledica procesa bakterijske dekompozicije (raspadanja) koja je nezaobilazna. Još jedan slučaj s kraja XIX veka, tačnije 1880. godine, opisuje M. Đ. Miličević (Miličević, 1884: 156). U vreme ovčije bolesti zvane prostrel, od koje je uginulo mnogo ovaca, u niškom okrugu je, pomenute godine, otkopan i spaljen pokojnik dva meseca posle sahrane zbog verovanja da napada i jede ovce. Pokojnik je doveden u vezu i sa umrlim iz njegove familije u Bosni, koji je isto činio. Međutim, bosansko selo se oslobodilo vampira tako što je on, prema pričanju, ušao u ovcu koju je pojeo kurjak. Takođe, postoje dokazi da je tokom perioda ranog XVII veka misteriozna bolest poharala Lastovo, ostrvo uz obalu Hrvatske (Flax, 2023). Seljani su, podstaknuti lokalnim sveštenstvom, formirali grupe lovaca na vampire te su iskopavali grobove i otkrili leševe koji su pokazivali znake prirodnog raspadanja (naduvanost, otkriveni zubi, kosa i nokti koji kao da su izrasli), što su uzeli kao potvrdu vampirizma.

Naime, jedna od bitnih karakteristika vampira je da njegovo telo ne truli, što se tumači ne samo prividnim snaženjem životnih funkcija koje održava ispijanje krvi živih, već i činjenicom da se pokojnik nije „rastavio sa dušom“, odnosno zemlja neće da ga primi (Zečević 2007: 111 i 117), što nas opet vraća na prauzrok – nepravilno ispraćanje u zagrobni svet ili pak grešni život. Osnovna atribucija koja se vezuje za vampira je ispijanje krvi živih. Antropološko tumačenje to objašnjava činjenicom da mrtvac nema realni oblik postojanja, te njegova duša posledično za svoj opstanak crpi živototvorne materije od živih (Van Gennep 1910: 160-161), a široko rasprostranjeno verovanje je da upravo krv predstavlja boravište duše, metonimiju za život (Čajkanović 1994, 2: 67; Jovanović 2001: 178; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica krv; Zečević 2007: 114). Inače se u svim kulturama smatra da htonska bića vole krv (Čajkanović 1994, 2: 67). Zbog ove činjenice se u našem narodu verovalo da je vampir u stvari pihtijasta mešina krvi bez mesa i kostiju (Đorđević 1953: 154, 158 i 159; Jovanović 2001: 155 i 178; Zečević 2007: 112), te zato izgleda ugojen i naduven (Čajkanović 1994, 5: 204-205).

U međuvremenu, austrijski i nemački vojnici koji su na balkanskom području ratovali sa Osmanlijama svedočili su masovnom skrnavljenju grobova, te su se kućama vratili prenoseći priče o vampirima. Dakle, možemo zaključiti da je u Zapadnoj Evropi zaraza zabeležena u znatno većim razmerama nego u prethodnim epohama. S druge strane, iako tačna, navedena činjenica ne osporava mogućnost da je u Srbiji, kao i u drugim zemljama Evrope, takvih pojava bilo i ranije. Dovoljno je pogledati poznatu studiju o verovanju u vampire Štefana Hoka pa se uveriti kako su se, mnogo ranije pre navedenih slučajeva u Kisiljevu i Medveđi, vampiri često „javljali“ širom Evrope. Na primer, postoje još stariji dokazi vampira iz Kragujevca, prema rečima Ivana Nešića, profesora istorije iz Medveđe, kojeg je španski vampirolog Alvaro Marin obavestio da je došao do preštampanog izveštaja o događaju iz aprila 1725. godine kada je hajdučki ober-kapetan Staniša Marković Mlatišuma prijavio dva vampirska slučaja: muškarci preminuli pre 72, odnosno 54 dana, koji su udavili 42 osobe (Babović, 2018). Takođe, sa svim relevantnim podacima, mogu se pronaći „pojave“ vampira u pisanom spomeniku „Slovo svetog Grigorija“ na staroruskom, nastalom 1047. godine, neposredno pošto je pravoslavno hrišćanstvo stiglo u istočnu Evropu (izraz koji se koristio za vampira bio je „upir“) (Stepanik, 2022), zatim 1553. godine u Šleziji, 1567. u Češkoj, 1624. u Poljskoj, 1719. u gornjoj Ugarskoj – da navedemo samo neke – koje, očigledno, iz razloga u koje je teško ulaziti, nisu privukle veću pažnju (Radin, 1997).

Kako su Sloveni postali vampiri na Zapadu

U svojoj knjizi „Vampir, evropski mit“ (2019), nemački istoričar i slavista Tomas Bon piše da je domovina vampirskog fenomena, redukovanog na izvorno zrno značenja „nemirni mrtvi izlaze iz grobova i nanose štetu živima“, zapravo Engleska XII veka, te se odatle prenosi mitskim prostorima etnološki kodiranog straha od „drugog sveta“ na francuske, španske, skandinavske i nemačke prostore. Za dalji razvoj fenomena vampira – oni u to vreme još ne postoje kao simbolički medij „nemirnih mrtvih“ – ključni su nemački „mljackaši“ ili „dojesti“ koji ne izlaze iz grobova, ali za prolaznike čujno „glođu“ vlastitu pogrebnu košulju i telepatski deluju na nepažljive žive, mentalnom snagom donose kugu, ubijaju stoku i maltretiraju selo  (Knežević, 2016). U suštini „dojesti“ nisu deo germanskih zajednica, već naprotiv projekcija njihovog straha u lokalne slovenske – u Bohemiji, Moravskoj, Šleziji, Poljskoj, Ukrajini, odnosno Kijevskoj Rusiji. Opšti naziv tih krajeva je „Germania Slavica“ ili „Slavia Germanica“, prostor gde Sloveni i Germani dele teritorije i legende. Tu prema Bonovim rečima leži početak kulturološkog transfera, političkog refleksa, kategorije „sudara civilizacija“ i psihološkog kodiranja „krvopijca“ sa slovenskim elementom, koji se na taj način zadržava u konstrukciji „drugačijosti“ (Knežević, 2016). No, sama tehnologija prenosa nije išla preko „dojesta“ i „mljackaša“, već preko veštica. Naime, dok su se progoni veštica u XVI i XVII veku sa zapada širili na istok, tako su se vampiri u XVIII i XIX veku sa istoka širili na zapad. Istok je od Zapada preuzeo veštice, a Zapad od Istoka primio vampire – narodno blago mističnih predstava je promenilo ruke. Pomenućemo da Petar Skok u „Etimologijskom rečniku hrvatskoga ili srpskoga jezika“ smatra da je termin „upir“ potekao od severnoturskog „ubyr“ – što u prevodu znači veštica (Bjelić, 2013: 7). Inače se veštica smatra ženskim korelatom vampira (Čajkanović 2003: 139).

Svakako, političku i socijalnu napetost tog kulturnog transfera pojačao je njegov dijahroni aspekt – prvo samo veštice putuju na jednu, a zatim samo vampiri na drugu stranu. Od početka je falio sinhroni momenat koji bi stvorio privid poštene razmene. Ali, postavlja se pitanje, zašto je priče o vampirima od samog početka pratila takva histerija? Ako je slika „krvopijca“ postojala u latinskom Okcidentu mnogo pre nego što su se na balkanskom prostoru u širokom pojasu oko Dunava pojavili prvi vampiri, kako je ona uopšte izmeštena na „jug“ odakle se kao literarna fikcija vratila da progoni „prosvetljeni Zapad“? Kako je anonimni seoski monstrum „mljackaš“ iz Šlezije, preko predaka Save Savanovića, postao grof Drakula, jednako kod kuće u transilvanijskom dvorcu i salonima londonskog visokog društva?

Odgovor je jasan. Mada je širenje bolesti bilo primarni krivac, u istočnoj Evropi su u datom trenutku postojali svojevrsni „savršeni uslovi“ (Stepanik, 2022). Period „Velike vampirske epidemije“ obeležile su ne samo zarazne bolesti već i politička i verska nestabilnost. Tokom XVIII veka istočna Evropa se suočavala sa unutrašnjim i spoljašnjim pritiscima, pošto su se domaće i strane sile borile za kontrolu nad regionom, dok su lokalne kulture uglavnom potiskivane. Posle slamanja druge opsade Beča 1683. godine i konačnog brisanja turske pretnje nekoliko godina kasnije, lokalni „krvopijci“ nižeg ranga prognani su u granične pojaseve prema Osmanskom carstvu, uskrsli su kao vampiri u slovenskom skladištu sujeverja i riznici projektovanog straha. Srbija se, na primer, našla pritisnuta između Habzburške monarhije u centralnoj Evropi i Osmanlija. Poljska je bila sve češće pod stranom vlašću, Bugarskom su vladale Osmanlije, a Rusija je prolazila kroz period dramatične kulturne reforme pod vlašću cara Petra Velikog. Ova situacija je slična sadašnjoj, kada se multipolarni svet suočava sa pandemijama, usred perioda (ne)prirodnih katastrofa, političkih promena poput ratnih i građanskih sukoba i nesigurnosti poput ekonomskih kriza. Društvena kriza, bilo stvarna ili zamišljena, može dovesti do dramatičnih reakcija. Čuveni slučajevi Arnauta Pavla, Petra Blagojevića i Jura Granda, o kojima su izveštavali habsburški zvaničnici tokom tursko-austrijskih ratova na srpskom području Balkana (a koje ne moramo da prepričavamo jer su svima vrlo dobro poznati), uzburkali su kulturnu maštu Evrope i čak nagnali jednog londonskog kolumnistu da 1763. godine napiše novinski članak pod naslovom „Politički vampirizam“, članak o krvožednoj naravi ondašnjeg poreskog zakona (Longinović, 2008). Moć starog, reakcionarnog poretka često je bila prerušavana u lik večnog napasnika koji preti da će se vratiti da zdravo telo okuži svojom nezasitom glađu.

Naime, nakon članka o slučaju vampirizma u Srbiji, u proleće 1732. godine, koji je objavljen u austrijskim, nemačkim, britanskim, francuskim i holandskim novinama, rasplamsale su se rasprave o vampirima, a pred Akademijom u Berlinu je zvanično pokrenuta tema zbog fascinacije tadašnjeg auditorijuma za vesti o vampirima iz Srbije – kada srpska reč „vampir“ prvi put ulazi u strane jezike (M. Rajković Iveta i V. Iveta, 2017: 30). O tome prevashodno piše Tihomir Đorđević koji se poziva na Štefana Hoka, koji tvrdi isto, a u tome se slažu i Filip Vik, Fridrih Kluge, kao i grupa bugarskih etimologa (Radin, 1997). Među drugima, o tome svedoče Oskar Bloh i Ernst Gamilšeg. Zahvaljujući izveštaju stručne komisije iz Austrougarske („Der Blutsaugenden Todten oder sigenannten Vampir-Gespenster“), mi danas znamo tačan datum prenošenja reči iz srpskog u druge evropske jezike, najpre u nemački, zatim preko lista „Merkur d’Frans“ koji obaveštava svoje čitaoce o čudnim događajima u Beču i u francuski jezik, i potom u engleski gde je srpski veoma brzo potisnuo domaće izraze (Blutsauger, loup-garou i blood-sucker), što nije čest slučaj u lingvistici. Zanimljivo je da već naredne 1733. godine protestantski sveštenik i pisac Mihael Ranft s mešavinom indignacije i zavisti beleži da „na lajpciškom vašaru nije bilo po knjižarskim šatrama drugih knjiga do brošura o sisavcima krvi“ (Petrović, 2020).

Svakako, treba pomenuti da na srpskom govornom području postoji mnogo različitih naziva za vampira: upir, lapir, vankošliv, štrigun/štrigon/štrigo/striga/strigoj (u Rumuniji, Istri, Kvarneru i crnogorskom primorju), jedogonja, vjedigonja, vukozlačina, vukodlak, kudlak, ukedlak, kodlak, tenac/tenjac (reč za koju se pretpostavlja da dolazi od grčke reči za grobnicu – thenar; u južnoj Dalmaciji, Crnoj Gori i jugoistočnoj Hercegovini), lampir/lampijer, vopir, koštac (na Pelješcu i Lastovi, u Istri), obrstar (u Lici), bilfo (vođa vampira; u Dalmaciji i Istri), lorko (moguća je poveznica s Orkom (lat. Orcus) rimskim bogom smrti, kasnije izjednačenim s Plutonom, vladarom podzemnog carstva; u južnoj Dalmaciji), grobnik (u Makedoniji), gromnik, moroj/moronj/muronj/muroj, prikoljič/prikoljiš (u Timočkoj krajini, Rumuniji i vlaškim krajevima) (Trajković, 2020; Čirgić, 2018: 217; Pešić/Milošević-Đorđević 1997, odrednica vampir; Beti, 2018; Krpanić, 2019: 6; Dugonjić, 2020: 10; Radulović, 2006: 182; Bujdić Krešković & Repedžić, 2020; Bujdić Krečković & Repedžić, 2020; Stevanović, 2014)… Svakako, kao simbolička forma, institucija vampira predstavlja  konglomerat iz nekoliko evropskih kultura, ali kao jezički izraz on je samo srpski. Kako piše Vesna Knežević, „pregovaračko EU poglavlje 36 o ‘zajedničkoj evropskoj mitologiji’ time je za Srbiju otvoreno i odmah potom aklamacijom uspešno zatvoreno“ (Knežević, 2016).

Kada su se naučni radovi iz Evrope zasnivali na balkanskoj fantastici

Verovanje u vampire bilo je toliko široko i čvrsto rasprostranjeno da je i sâm Volter u svom delu „Filozofski rečnik“ (1764) zapisao: „Ti vampiri su mrtvaci koji su ustali iz svojih grobova kako bi noću sisali krv živih, bilo iz grla bilo iz želuca, nakon čega se vraćaju na svoja groblja. Osobe kojima isišu krv oslabe, problijede i loše se osjećaju; dok se ovim leševima povećava masnoća, dobivaju ružičastu boju i uživaju odličan tek. To se događalo u Poljskoj, Mađarskoj, Šleskoj, Moravskoj, Austriji i Loreni, da su mrtvaci bili dobro raspoloženi“ (Beresford, Kratka povijest vampira). Zahvaljujući, austrijskoj vlasti, „spektakularni i kuriozni“ događaji u Kisiljevu i Medveđi postali su opšteevropski fenomen koji će tokom sledeća dva veka obuhvatiti celi svet, i kao što se već često dešavalo u istoriji, potiskivaće slične autohtone mitove s drugih kontinenata (M. Rajković Iveta i V. Iveta, 2017: 8). Uz sitnu grešku u početnoj godini, Volter je napisao: „Od 1730. do 1735. u Evropi se nije ni o čemu pričalo osim o vampirima“ (Od 1730. do 1735. godine objavljena su najmanje 22 traktata o „vampirologiji“, kako je nazvana nova tema interesa. – Klaus Hamberger, Mortuus non mordet: kommentierte Dokumentation zum Vampirismus 1689-1791: 271 – prema M.  Rajković Iveta i V. Iveta, 2017: 8).

Kako to obično biva, interesovanje je tokom vremena jenjavalo i danas je malo poznato kako je Medveđa – da pomenemo samo nju – jednom bila na glasu u celom svetu: „O njoj se govorilo po kraljevskim i carskim dvorovima, o njoj se prepiralo po akademijama nauka i po univerzitetima, o njoj su i doktori teologije i doktori medicine ‘razbijali svoje glave’, njenim su se povodom novine po Evropi grabile i skupo plaćale, i njenom se zaslugom bogoslovska i filozofska književnost u Evropi obogatila nekolikim izvanrednim spisima. Može se slobodno reći, da bar za dve godine, od 1732. do 1734, Medveđa nije dala Evropi mirno spavati“ (Radin, 1997). Kada su i najučeniji ljudi bili toliko uvereni u postojanje vampira teško je bilo obuzdati takvo verovanje u širim društvenim slojevima. Na sve to su se nadovezala i književna dela koja su zapravo i popularizovala tematiku vampirizma, o čemu će biti više reči u idućem delu.

No, i u to vreme su nuđena razna objašnjenja. Neki su isprva prihvatili istinitost navodnih pojava i pokušali da za njih pronađu odgovarajući teološki kontekst. Već je kardinal Prospero Lambertini, koji je kasnije postao papa Benedikt XIV, imao veoma oštre reči o „ovim sveštenicima koji su davali zasluge takvim pričama, kako bi podstakli obične ljude da im plate za egzorcizam i mise“ (Dimić, 1984: 5). Drugi su se opredelili za medicinu i zdrav razum. Za njih su mnoge priče bile izmišljotine ili izobličenja; određene slučajeve trebalo je shvatiti kao posledicu trovanja hranom ili upotrebe opijuma; kod drugih se radilo o telesnim tečnostima koje su samo ličile na krv itd. Sistematičniji pristupi uključivali su argumente o prevremenom sahranjivanju, neobično dobro očuvanim leševima u izuzetnim uslovima tla, prirodnom rastu kose i noktiju nakon smrti, bolestima poput kuge, teološkim zabunama zbog sukoba rimokatolicizma i pravoslavnih crkava, jeresi, zajedničkim sujeverjima koja se razvijaju pod stresom nacionalnih katastrofa i društvenih protivrečnosti.

Današnji naučnici objašnjavaju da se odgovor na pitanje zbog čega su iskopana tela Petra Blagojevića i Arnauta Pavla izgledala tako kako su izgledala može naći u činjenici da su bili žrtve kolere ili tuberkuloze, čiji mikroorganizmi drugačije utiču na tkiva (Petrović, 2020). Dobar je primer Poljska u kojoj su ljudi tokom XVII i XVIII veka obavljali apotropejske pogrebne obrede, namenjene zaštiti od zla, za one na koje bi sumnjali da bi mogli postati vampiri nakon smrti. To je podrazumevalo postavljanje oštrih, zakrivljenih poljoprivrednih alata, uglavnom srpova preko tela ili stavljanje većih komada kamena ispod brade. Vladala je ideja da bi oštro sečivo srpa odrubilo glavu osobi, ukoliko bi ustala iz mrtvih. Dok bi joj kamenje prikovalo vilicu i sprečilo je da pleni žive. Savremeni istraživači su odradili analize izotopa stroncijuma iz zuba sahranjenih i time dobili rezultate koji su pokazali da sahranjeni „vampiri“ nisu došljaci, odnosno zaključili su da su ovi pokojnici možda bili sahranjeni na ovaj način iz drugih razloga, budući da na kostima individua nije bilo tragova nasilne smrti i da je utvrđeno da su poreklom iz područja gde su sahranjeni. Pretpostavlja se da je u to vreme ove severozapadne oblasti Poljske zahvatila epidemija kolere. Proširena kontaminiranom vodom za piće, kolera može ubiti svoje žrtve za nekoliko dana ili nekoliko sati. Tako brza smrt objasnila bi zašto na kostima nisu ostali patološki tragovi. Koautor studije Leslej Gregoricka, bioarheolog sa Univerziteta u Južnoj Alabami je rekla da se kolera „pripisuje natprirodnom… Oni su verovali da će se ljudi vratiti iz mrtvih, hraniti živim pojedincima i izazvati širenje bolesti“ (Miljević-Đajić, 2022). Verovanje da neko ko je za života bolovao od tuberkuloze, besnila, lepre ili nečeg sličnog može nakon smrti postati vampir dovodila je do mišljenja da bi takve osobe trebalo sahranjivati licem prema dole, u uverenju da će se tako pokojniku otežati pronalazak puta do sveta živih. No, to je samo dovodilo do još već zabune. Ukoliko se osoba sahrani licem prema dole, krv se sliva u nos i usnu šupljinu te obilnije dolazi i u pluća. Dolazak veće količine krvi u pluća i ispuštanjem plinova iz ljudskog tela pak dovodi do pojave zvukova koji nalikuju stenjanju i krikovima što sve zajedno stvara jeziv prizor dok pronalazak krvi u usnoj šupljini samo dodatno uverava ljude da je pokojnik sada vampir. Na sve to se nadovezuje i činjenica da se krv osobe koja umre zaražena besnilom teže zgrušava.

Nastaviće se…


Izvori:

  • Ajdačić, Dejan (10. avgust 2007). Motiv Vampira u evropskoj književnosti i književnosti balkanskih Slovena. Rastko.rs. Preuzeto 12. jula 2023. sa https://www.rastko.rs/rastko/delo/10047
  • Babović, Sofija (16. februar 2018). Tajne naših vampira u bečkoj arhivi. Novosti.rs. Preuzeto 30. jula 2023. sa: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:711845-Tajne-nasih-vampira-u-beckoj-arhivi
  • Beresford, Matthew (nedatirano). Kratka povijest vampira. Povijest svijeta. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: http://povijest-svijeta.orgfree.com/povijest_vampira.html
  • Beti, Ivica (1. septembar 2018). Kršnici u borbi protiv štrigona, obrstara i kozlaka. Večernji list. Preuzeto 6. avgusta 2023. sa: https://www.vecernji.hr/vijesti/krsnici-u-borbi-protiv-strigona-obrstara-i-kozlaka-1266306
  • Bjelić, Aleksandra (18. mart 2013). Folklorna predstava vampira u srpskoj drami. Završni rad iz kursa Pevač i tradicija Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Beograd: Filološki fakultet u Beogradu
  • Bujdić Krečković, Jelena, & Repedžić, Aleksandar (30. oktobar 2020). Vampir (Moronj). Legende, mitovi i narodni običaji Đerdapa. Repkeetnolog.blogspot.com. Preuzto 31. jula 2023. sa: https://repkeetnolog.blogspot.com/2020/10/vampir-moronj.html
  • Chevalier, Jean i Gheerbrant, Alain (2003). Rječnik simbola. Banja Luka: Romanov d.o.o.
  • Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija II. Beograd: Srpska književna zadruga
  • Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija IV. Beograd: Srpska književna zadruga
  • Čajkanović, Veselin (2003). Stara srpska religija i mitologija. Niš: DIGP Prosveta
  • Čirgić, Adnan (jesen, 2018). Tenac u tradicijskim vjerovanjima Crnogoraca. Matica crnogorska, 75, 217-246. Preuzeto 19. jula 2023. sa: http://www.maticacrnogorska.me/files/75/15%20adnan%20cirgic%20(75).pdf
  • Dimić, Milan V. (1984). Vampiromania in the Eighteenth Century: The Other Side of. Man and Nature / L’homme et la nature, 3, 1-22. Preuzeto 10. avgusta 2023. sa: https://www.erudit.org/en/journals/man/1900-v1-n1-man0229/1011822ar.pdf
  • Dugonjić, Marko (2020). Vampirske priče: od mitova i legendi preko književnosti do filma i televizije. Diplomski rad. Zagreb: Akademija dramske umjetnosti, Univerzitet u Zagrebu. Preuzeto 16. jula 2023. sa: https://urn.nsk.hr/urn:nbn:hr:205:544992
  • Dušanov zakonik- e-verzija sa predgovorom Stojana Jašića (1968). Beograd: Harmonius.org. Preuzeto 29. jula 2023. sa: https://www.harmonius.org/sr/pravni-izvori/jugoistocna-evropa/javno-pravo/srbija/Dusanov_zakonik.pdf
  • Đorđević, Tihomir (1953). Srpski etnografski zbornik, LXVI. Beograd: Srpska akademija nauka, 149-219
  • Đorđević, Dušan (17. jun 2014). Čeda, najpoznatiji južnosrpski vampir. OkRadio.rs. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.okradio.rs/vesti/specijali/u-fokusu/ceda-najpoznatiji-juznosrpski-vampir_41426.html
  • Flax, Matthew (8. jun 2023). The Evolution of Vampire Mythology. Owlcation.com. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://owlcation.com/humanities/vampire-mythology
  • Jovanović, Bojan (2001). Magija srpskih obreda. Niš: Prosveta
  • Jovanović, Ivan (2010). Kolevka ili grob, 3031. Politikin zabavnik. Preuzeto 4. avgusta 2023. sa: http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/kolevka-ili-grob
  • Knežević, Vesna (5. jun 2016). Vampir kao imperijalna kategorija. Beč: RTS.rs. Preuzeto 20. jula 2023. sa: https://www.rts.rs/lat/vesti/merila-vremena/2341703/vampir-kao-imperijalna-kategorija.html
  • Kos, Jovana (16. avgust 2014). Džejms Lajon o svom romanu i motivu vampira u pop-kulturi. Art-Anima.com. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://www.art-anima.com/dzejms-lajon-o-svom-romanu-i-motivu-vampira-u-pop-kulturi/
  • Krpanić, Nikolina (2019). Jure Grando i fenomen koji je izazvao. Sveučilište u Zagrebu, Fakultet hrvatskih studija. Zagreb: Repozitorij Fakulteta hrvatskih studija. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://urn.nsk.hr/urn:nbn:hr:111:269904
  • Longinović, Tomislav (25. novembar 2008). Vampiri poput nas: gotske maštarije i “Srbi”, u: Tomislav Z. Longinović, “Vampires Like Us: Gothic Imaginary and ‘the Serbs’”, Balkan as Metaphor. Between Globalization and Fragmentation, eds. Dušan I. Bjelić & Obrad Savić, The MIT Press, Cambridge, Masschusetts & London, England, 2002, pp. 39-59. Prev. Vesna Bogojević. Peščanik.net. Preuzeto 11. jula 2023. sa: https://pescanik.net/vampiri-poput-nas-gotske-mastarije-i-srbi/
  • Miličević, Milan Đ. (1884). Kraljevina Srbija. Beograd: Državna štamparija
  • Miljević-Đajić, Maja (28. decembar 2022). Sahrane “vampira” arheološki dokumentovane. Sveoarheologiji.com. Preuzeto 25. jula 2023. sa: https://sveoarheologiji.com/sahrane-vampira-su-arheoloski-dokumentovane/
  • Neimenovani autor (14. januar 2009). The case of Petre Toma. Vampirologist.blogspot.com. Preuzeto 27. jula 2023. sa: http://vampirologist.blogspot.com/2009/01/case-of-petre-toma.html
  • Neimenovani autor. (17. jul 2010). Srbija kolevka vampira? Preuzeto 6. avgusta 2023. sa: https://www.rts.rs/lat/magazin/zanimljivosti/739054/.html?print=true
  • Neimenovani autor (2020). 40 dana nakon smrti sveža krv mu je curela iz usta, nosa i ušiju! Vampir iz Medveđe proboden je glogovim kolcem, a onda je se pojavila Milica. Pink.rs. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://pink.rs/drustvo/259979/40-dana-nakon-smrti-sveza-krv-mu-je-curela-iz-usta-nosa-i-usiju-vampir-iz-medvedje-proboden-je-glogovim-kolcem-a-onda-je-se-pojavila-milica-video
  • Neimenovani autor. (1. maj 2023). Rumuni još ubijaju vampire! Trece-oko.rs. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://trece-oko.rs/rumuni-jos-ubijaju-vampire/
  • Otašević, Đorđe (19. april 2019). Balkanski vampir, Srbija i Crna Gora. Otvoreni kulturni forum – Cetinje. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://okf-cetinje.org/dorde-otasevic-balkanski-vampir-srbija-crna-gora/
  • Pešić, Radmila i Milošević-Đorđević, Nada (1997). Narodna književnost. Beograd: Trebnik. Preuzeto 9. jula 2023. sa: https://archive.org/details/pesicmilosevicdjordjevicnarodnaknjizevnost
  • Petrović, Momčilo (2020). Vampiri su među nama: Neobična istorija vampirizma u Srbiji. SerbianTimes.info za srpsko izdanje magazina Newsweek (Br. 79). Preuzeto 20. jula 2023. sa: https://serbiantimes.info/vampiri-su-medu-nama-neobicna-istorija-vampirizma-u-srbiji/2/
  • Radin, Ana (1997). Kako je reč „vampir“ iz Srbije otišla u svet. Zbornik radova u čast akademika Predraga Palavestre. Preuzeto 18. jula 2023. sa: https://knjigoljupci.com/2018/10/27/%d0%ba%d0%b0%d0%ba%d0%be-%d1%98%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87-%d0%b2%d0%b0%d0%bc%d0%bf%d0%b8%d1%80-%d0%b8%d0%b7-%d1%81%d1%80%d0%b1%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%be%d1%82%d0%b8%d1%88%d0%bb%d0%b0/
  • Radulović, Lidija (2006). Vampir: osujećeni mitski predak i simbol osujećenog muškog seksualnog potencijala. Etnoantropološki problemi, 1(1), 181-202. Preuzeto 18. jula 2023. sa http://www.anthroserbia.org/content/pdf/articles/radulovic_vampir.pdf
  • Rajković Iveta, Marija i Iveta, Vladimir (2017). Oni koji noću ustaju iz groba. Zagreb: Srednja Europa
  • St., D. (27. mart 2005). U Žabljaku Crnojeviću čudo neviđeno: Utvare hodaju selom. Arhiva.Glas-javnosti.rs. Preuzeto 29. jul 2023. sa: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/03/27/srpski/R05032604.shtml
  • Stepanik, Stenli (5. april 2022). Zaraza, demoni i razdor – Kako je nastao mit o vampirima. Prev. Milan Radovanović, Delfi.rs sa: atlasobscura.com. Preuzeto 18. jula 2023. sa: https://www.delfi.rs/vesti/vest/7378_zaraza_demoni_i_razdor_kako_je_nastao_mit_o_vampirima_delfi_knjizare.html
  • Stevanović, Mira (20. februar 2014). Muronj ili vampir. Miraprika.wordpress.com. Preuzeto 31. jula 2023. sa: https://miraprika.wordpress.com/2014/02/20/muronj-ili-vampir/
  • Trajković, Milan Ž. (14. septembar 2020). Vampir i Vampirović – Prilog istoriji Leskovca XIX veka. Dnevnikjuga.rs. Preuzeto 14. jula 2023. sa: http://dnevnikjuga.rs/vampir-i-vampirovic-prilog-istoriji-leskovca-xix-veka/
  • Van Gennep, Arnold (1960). The Rites of Passage. Translated by Monika B. Vizedom and Gabrielle L. Caffee. Chicago: The University of Chicago Press. Preuzeto 10. jula 2023. sa: https://archive.org/details/theritesofpassage/page/n3/mode/2up
  • Veljković, Slađana (20. jun 2009). Čeda vampir postao žaba. Novosti.rs. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:243074-Ceda-vampir-postao-zaba
  • Zečević, Slobodan (2007). Mitska bića srpskih predanja. Beograd: Službeni glasnik
Facebook Notice for EU! You need to login to view and post FB Comments!

About Author