Iako je „magija posthuma“ od 1725. godine ostala stalna tema medija, teologa i naučne zajednice, za mitološku slavu novog fenomena su bili najzaslužniji književnici. Ipak, mogućnosti piščevog uobličavanja svojstava vampira kroz odnos aktera, kao i aktera i naratora u književnom tekstu, nalaze se u velikom rasponu od jednostavnog preuzimanja narodnih verovanja u ovo demonološko biće do njihovog delimičnog korišćenja uz psihološki, sociološki, književno preobražena i bogato naslojena značenja (Ajdačić, 2007). Mera u kojoj se u književnom delu poštuju odlike demona iz folklora određuje meru impliciranih ideja koje taj demon u okviru tradicije nosi. Odstupanje od tradicije omogućava razvijanje novih ideja koje nisu imanentne folklornom izvoru. Neka svojstva demona se preuzimaju u svakom slučaju, ali se njegov lik i menja zavisno od namera autora koji je preuzeo vampirski motiv. Zavisno od odnosa prema vampiru iz verovanja balkanskih Slovena učeni pisci Evrope uključuju u svoje tekstove elemente njima nepoznate, čak i egzotične narodne tradicije, proširujući demonološki panteon novim bićem. Istorijski uslovi za pojavu motiva vampira kao fantastičnog književnog motiva bili su posebno pogodni u XVIII i XIX veku, te svojstva vampira odgovarala su određenim potrebama duha gotsko-romantičarske književnosti, kao književnosti kojom dominiraju strah i groza, što je očito bio odraz svakodnevnice tadašnjeg društva. Uostalom, videćemo da literarna obrada jedne od najstarijih legendi o drugim svetovima i opasnim bićima može poslužiti i kao ilustracija društava koja se njome uvek iznova inspirišu, o čemu će kasnije svakako biti mnogo više reči. No, do tada, motiv je bio popularan u narodnim predanjima, a neposredno pre toga i na dvorskim zabavama, među aristokratijom, gde priče o vampirima dostižu ranu popularnost. Neke od njih izvedene su i iz nekih kraćih, u to vreme poznatijih novela i pesama. Zahvaljujući tome, na razmeđi XVIII i XIX veka, antropološki, mitološki i kulturološki potencijal vampira konačno dobija i odgovarajući književni izraz (Šarović, 2008).

U Evropi moda, u Srbiji „nazadnjaštvo“

U literaturi na engleskom jeziku, vampiri se, kao što smo pomenuli u prošlom delu, pod drugačijim nazivom pojavljuju prvi put krajem XVII veka i to u vezi sa crkvenom tematikom. To je još jedan od dokaza da je upravo dogmatsko učenje, stvorilo plodno tle za razvoj strahova od monstruoznih bića, kakvim su vampiri predstavljeni. Uostalom, nije mali broj strahova koje je upravo religija podsticala, širila i stvarala, u najboljoj nameri očuvanja čistote ljudske duše (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 47). Kada su priče o vampirima iz srpskih sela stigle do Engleske odmah su pustile duboke korene u literaturi i postale inspiracija za književne stvaraoce. Međutim, trebalo je vremena da panika zbog napada vampira potpuno zarazi evropsku poeziju i prozu, te se njihov trag može pratiti preko dokumentovanog Jura Granda Alilovića koji se pominje i u knjizi „Slava vojvodine Kranjske“ (1689) čuvenog pisca i istoričara, Janeza Vajkarda Valvasora, zatim preko pisaca poput nemačkog pesnika Hajnriha Avgusta Osenfeldera koji u svojoj pesmi „Vampir“ (1748) za temu uzima vampira koji zavodi nevine devojke, potom tim svetom vladaju En Redklif sa romanom „Misterije Udolfa“ (1794) i Metju Gregori Luisa s knjigom „Monah“ (1796), nakon čega palicu preuzima ni manje ni više nego Gete u svojoj poemi „Korintska nevesta“ iz 1797. godine, sledi i epska poema „Talaba uništitelj“ (1801) Roberta Saudeja u kojoj se junak Talaba sukobljava sa Onizom, svojom nedavno preminulom suprugom koja se vraća kao vampirica, pa engleski pesnik Džon Stag koji u pesmi „Vampir“ (1810) obrađuje istu temu kao Gete, kako bi vampirizam počeo da odjekuje zapadnom književnosti od 1816. godine kada engleski književni kritičar, pesnik, filozof i teolog Semjuel Tejlor Kolridž piše vampirsku pesmu, „Kristabel“, u kojoj vampir proganja krv mladih devojaka (Bohn, 2010).

Sledeće upečatljivo pojavljivanje vampira u književnosti vezano je za grupu mladih aristokrata i njihovo literarno takmičenje za najbolju priču o duhovima koje je na obali Ženevskog jezera otprilike u to vreme organizovao čuveni Džordž Gordon Bajron, što se može s pravom smatrati ključnim periodom za oblikovanje kako viktorijanske, tako i savremene popularne kulture. Naime, prema legendi, dokumentovanoj dnevničkim zapisima, lord Bajron je jedne kišne nedelje 1816. godine u svoju vilu pozvao pesnika Persija Bilija Šelija i njegovu suprugu Meri Vulstonkraft Šeli (Gavrilović, 2011: 413). Tu je, pored Bajronove ljubavnice Klare Meri-Džejn Klermont, još bio i Bajronov lični lekar Džon Vilijam Polidori. Umesto dobrog provoda gosti i njihov domaćin su se uglavnom dosađivali. Loše vreme kao i pobune lokalnih poljoprivrednika zbog gladne godine nisu ohrabrivali na šetnje i uživanje po prirodi, tako da su vreme uglavnom provodili u vili. Da bi na neki način pobedili dosadu Lord Bajron je predložio da se nadmeću ko će smisliti bolju priču strave. Doprinos Meri Vulstonkraft Šeli prijateljskom izazovu pokazao se kao početak remek-dela, „Frankenštajn“ ili „moderni Prometej“ (1818), dok je Bajronov doprinos makabr bajka o aristokrati i njegovim susretima na putovanju „Pogreb“ ili „Fragment romana“. Nije bio zadovoljan pričom i jednostavno ju je ostavio nedovršenom. Međutim, doktor Polidori se zainteresovao za nedovršen rukopis i iskoristio ga je da napiše ili adaptira u prvu vampirsku pripovetku u romantičnoj književnosti „Vampir“. Priča je objavljena tri godine kasnije, 1819, i mnogi su autorstvo pripisivali samom Bajronu što je dovelo do bolje prodaje knjige. Bajron je bio posebno ljut kada su mu ljudi rekli da je „Vampir“ najbolje delo koje je ikada napisao (Newman, 2012).

U ovoj Polidorijevoj priči se po prvi put pojavljuje vampir kakav nam je i danas poznat. Do tada su vampiri bili prikazivani kao snažni seljani koji bauljaju iz svojih grobova i više podsećaju na zombije nego na prefinjenu gospodu kakvom danas percipiramo ovu „decu noći“. Upravo ovde se po prvi put na vampira gleda kao na stvorenje lukavije od primitivnog leša iz tradicionalnih mitova. Vampir-džentlmen iz priče, lord Riven, predstavlja Kazanovu koji pleni visoko društvo. Navodno je Džon Polidori zasnovao razuzdanost lorda Rivena na ličnosti lorda Bajrona – šarmantnog aristokratu sa opasnim apetitima. Postoji priča da je objavljivanje romana „Vampir“ deo Polidorijeve osvete zbog neuzvraćene ljubavi koju je on gajio prema Bajronu, ili zbog raskida veze (Aranđelović, 2018). Ukratko, „Vampir“ je poput onih crtanih filmova koji prikazuju trenutnu omraženu figuru sa očnjacima, a dobar primer je Margaret Tačer koja je osamdesetih godina XX veka često bila tako karikirana. Ovaj, i ovakav, „Vampir“ je veoma brzo postao kulturni fenomen. Pojavljivali su se nezvanični nastavci, brojne druge vampirske priče kao i pozorišne adaptacije, opere, baleti i burleske izvedene iz „Vampira“, potom prošireni francuski prevodi i nastavci (uključujući jedan od Aleksandra Dime) i užasna imitacija desetina zbrzanih petparačkih nastavaka koji beleže avanture „Vampira Varnija“ (1847) autora Džejmsa Malkolma Rajmera i Tomasa Peketa Presta (Newman, 2012). Prema jednom biografu kraljice Viktorije čak je i ona odgledala vampirsku predstavu (Aranđelović, 2018). Neke od ovih priča koje su pratile Polidorijevog „Vampira“ su bile strašne, jeftine, preuveličane i uzbudljive, a osmišljene da budu jezive, ali ne nužno složene. Kao i glavni lik Polidorijevog „Vampira“, pomenuti vampir Varni je imao mnoge osobine povezane sa klasičnim vampirima. Međutim, Varni nije bio zao i nije nužno želeo da ubija ljude. Njegov lik je dodao složenost žanru vampirske fikcije. Takve priče su stvarane u zabavne svrhe, pa mnoge od njih nisu imale dublje značenje od onoga što je napisano. Prateći likove poput Varnija, drugi autori su odlučili da prošire arhetip vampira i stvore složenije vampirske likove (Mastrangelo, 2022). Iz svega toga proizilaze svi klišei vampirizma: zavodljive aristokrate, raskalašni mladići, visoko društvo, ogrtači i večernje haljine, i uopšte ostala poznata ikonografija (Bliss, 2022). „To je već bilo doba“, konstatuje ne bez ironije Vojislav M. Jovanović, „kad se ljubavnik šetao pod prozorom svoje drage ne sa gitarom već sa mrtvačkom glavom u ruci“ (Petrović, 2020). Vampiri su, naprosto, ušli u modu.

Ipak, prema Tomasu Bonu su za širenje slave vampira najpre zaslužni Prosper Merime koji prenosi fiktivno „pronađeni“ rukopis „Gusle ili zbirka lirske poezije iz Dalmacije, Bosne, Hrvatske i Hercegovine“ (1827), a samo godinu dana kasnije nemački liričar Vilhelm Gerhard koristi iste sadržaje s tim što im daje naslov „Vile, srpske narodne pesme i bajke o junacima“ (Knežević, 2016). Ruski Aleksandar Puškin im se tematski pridružuje 1835. godine. Ponovo je tema „magija posthuma“, ali sad pod naslovom „Pesme zapadnih Slavena“. Kako je Puškin „počeo da shvata da se tu radi o mistifikacijama i projekcijama“ (Knežević, 2016), Tomas Bon ne piše o Poljacima kao „zapadnim Slovenima“, već pod tim terminom obrađuje sudbinu pravoslavnih hrišćana pod Turcima Osmanlijama. Sva trojica uvode kategoriju vampira tek opisno, preko „nenadanog gosta“ koji posećuje porodicu Konstantina/Marka Jakubovića u dalmatinskom zaleđu; u sve tri knjige manifestuje se poremećeni pogled evropskih metropola na balkansku periferiju. Puškin – koji svoj pogled na slovenske krajeve pod Osmanlijama upućuje iz carskog Sankt Petersburga – takođe pokazuje imperijalni refleks. Bonova primedba da je „Rus počeo da shvata“ odnosi se na deo koji Puškin preskače, a Malarme i Gerhard prominentno navode, da se „nenadani gost“ Jakubovićevih povampirio zato što je kao „Grk“ (u to doba naziv za svakoga pravoslavne vere) sahranjen u prosvećenoj „latinskoj“ zemlji, Okcidentu (Knežević, 2016). Zašto radovi Vuka Karadžića, koji živi, radi i objavljuje u Beču u isto vreme (Vukove bečke godine 1813-1864) ostavljaju utisak da su Srbi u XIX veku zaboravili reč „vampir“ koju su očito znali u prethodnom stoleću, Bon objašnjava argumentima koji se u krajnjoj liniji mogu svesti na političke.

Naime, od Drugog srpskog ustanka protiv Osmanlija, do formiranja jezgra državnosti 1830. godine, i onda postupno do Berlinskog kongresa 1878. godine, Srbija teži reputaciji prosvetljene evropske države, ona se u dobu evropske prosvetljenosti, takođe, legitimizuje preko „naprednosti“, što znači da se jednako kao i drugi trudi da narodno sujeverje „eksteritorizuje“ i „uskladišti“ kod nekog drugog, ili barem nazove nekako drugačije. Zato Vuk koristi termin „vukodlak“, koji više ima konotaciju podivljale životinje, nego „vampir“ koja označava čoveka-demona. I on i Joakim Vujić bi radije delovali kao prosvetitelji i raskrinkavali sujeverje, nego se divili mističnoj snazi narodne fikcije (Knežević, 2016). Takođe, kao što habsburški upravitelj Bosanske Gradiške 1725. godine piše šefu u Beču o Petru Blagojeviću, tako knezu Milošu Obrenoviću sto godina kasnije, piše iz Uba predsednik opštine i lokalnog udruženja trgovaca da im „povratnici“ s onog sveta terorišu sela i izazivaju bolesti, te povišenu smrtnost kod ljudi, nakon obraćanja lokalnom knezu i vladiki 8. marta 1820. godine. Pozivajući se na tradiciju, meštani ističu potrebu da se isele ukoliko im se ne dozvoli da ubiju vampire: „ja nami dopusti da odkopamo groblje, ili daja nama dopuštenije da se razselimo, zašto durati više ne možemo“ (Antonić, 2020). Pismom od 10. marta br. 285, dozvoljeno im je otkopavanje sumnjivih vampirskih grobova, ali samo da bi se uverili u svoje sujeverje (Otašević, 2019). Tom prilikom se ističe zabrana skrnavljenja leševa i nužno prisustvo vladike (Đorđević, 1909: 432). Jevrem Obrenović se 7. aprila iste godine iz svoje kneževske kancelarije u Valjevu obraća Milošu izveštavajući ga da su Ubljani bez prisustva vladike ubili vampira. Kocem su odsecali i drobili glavu umrlog koju su stavili kod nogu. Naglašavajući da su iz otvorenog groba psi izvukli leš jedne žene i pojeli je, Jevrem ističe da će glavne aktere ovog slučaja privesti i poslati (Đorđević, 1909: 432-433). Posle vesti o uznemiravanju mrtvih zatraženo je ispitivanje i privođenje vampirdžije (ubice vampira). Knez Miloš je 1820. godine pustio iz zatvora „Iliju vampirdžiju“ s pretnjom „ako bi se ubuduće vampira u kom selu raskopavati usudio da će biti… navek u tamnici zatočen“.

Dakle, knez Miloš je preporučio molitvu, a ne akciju, s istim ciljem kao i Vuk Karadžić i Joakim Vujić, ali ga ni Ub, ni selo Šabanovac u Crnorečkoj kotlini nisu poslušali – sumnjivi „povratnici“ su ekshumirani, njihova srca kuvana u vinu, a onda vraćana u zemlju (Knežević, 2016). I u selu Svojdruga, 1836. godine, meštani su tri puta otkopavali i zakopavali izvesnog Miloša Rajkovića; prvi put, nisu zvali veštake, pa vampir ne beše upokojen; drugi put, poprskaše ga svetom vodicom, ali opet bez uspeha; treći put su ga „dorongama nekakovim lupali, puškama probijali, i najposle glavu odsekli, pa ga tako posečena opet zakopali“; i tek onda se zlodejni vampir najzad smirio (Antonić, 2020). Takođe, 1838. godine je vladika timočki Dositej poslao protu negotinskog i paroha radujevačkog na pokajanje u manastir jer su dopustili radujevačkim seljacima da otkopavaju mrtva tela koja su proglašena za vampire, a zanimljiva je i epizoda kada je požarevački okružni sud „odrezao“ pet dana zatvora i dvadeset pet batina Miliću Stojadinoviću iz Šapine jer je „svoju ženu iz groba iskopao, pokrov joj s nogu na glavu metnuo i opet zakopao“ (Petrović, 2020: 2)…

Sa novinskih naslovnica i medicinskih izveštaja u beletristiku

Početna literarna uloga likova gotskih vampira je na prvi pogled bila vrlo jednostavna. Zamišljeni su kao stvorenja sazdana od suštinskog zla, a predstavljali su smrtnu pretnju po nevine i nedužne (vidi Magndís Huld Sigmarsdóttir 2011). Vampiri su bili i više od same pretnje smrću – predstavljali su opasnost i po ljudsku nevinu dušu, posebno onu o kojoj govori hrišćansko učenje (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 49). Takva vrsta vampira ima u mnogo čemu više demonskog u sebi od savremenih vampira, kakve pronalazimo u „Sumrak“ tetralogiji Stefani Majer ili pak u „Vampirskim dnevnicima“ L. Dž. Smit.

No, zapadnoevropski pisci poznaju manje elemenata folklornog praznoverja, ali iako im ono nije blisko, ne živi u njima, pa ih prema tome ni ne sputava, oni te elemente potpunije slede (Ajdačić, 2007). Ukoliko vampirski motiv upotrebljavaju na klišetiziran način, njegove mogućnosti su relativno ograničene. Tako se opštepoznata zaštita od demona belim lukom sreće u „Baltazaru“ Lorensa Darela, a moći crkvenih lica koje uništavaju vampira pronalazimo u Gotjeovoj priči „Zaljubljena pokojnica“ ili Merimeovom „Konstantinu Jakuboviču“. Kao primer odstupanja od folklora može se navesti Merimeova balada „Kara Ali“ u kojoj povampireni Turčin ostavi Kuran sa magijskim moćima čoveku koji ga je ubio, posle čega mu ispija svu krv. Nasuprot klišeu ili potpunom odstupanju od verovanja balkanskih naroda, domaći pisac može da u svoj tekst uključi manje poznate, poetski plodotvorne delove tradicije, kao bugarski pisac Jordan Radičkov u priči „Cigansko petle“ („Baruten bukvar“) u kojoj vampira zaustavljaju dajući mu da izbroji rupe na jednom situ.

Aleksandar Pavlović u svojoj studiji „Predstave o vampiru“ kao upozorenje živima ističe da u Srpskom Babušu veruju da je vampir čovek koji posle smrti ustaje iz groba i traži svoje stvari (Pavlović 2010: 255). Drama „Vampir i čizmar“ koristi upravo ove razloge da bi opravdala „povampirenje“ majstora Ćire kome je Grk Stavra na prevaru uzeo novac i doveo ga do ruba propasti. U pomenutoj studiji srećemo još jedan interesantan razlog uvampirenja. Naime, u vampira mogu da se pretvore i ljudi koji su bili izloženi vradžbinama, uricanju ili nekim drugim navodno zlim uticajima (Pavlović 2010: 257). Tako se u drami „Vampir sluga“ Petar uplaši i istinski naljuti na svog gazdu koji ga kori jer je pominjao vampire pred mogućim gostima njegovih apartmana, a koji su nakon toga odbili da ih iznajme – „GAZDA: Koji te đavo tera da spominješ vampira? Povampirio se ti dabogda! PETAR: E gazda tu malo ‘curik’. To nema da bude! To ne sme biti! Takve reči ne trpim… Kad umrem nisam rad da izlazim i da plašim svet, pa stoga, neću ni da se povampirim“ (Bjelić, 2013: 396). Ovde srećemo još jedan mogući razlog uvampirenja koji je blizak verovanju da se vampiri samo onaj „koji je celog života činio zla, a nikad dobra: nijednom nevoljniku nije davao ni pare, davao novce u zajam po skup intres, prodavao vino pomešano sa vodom, prodavao žito pokvašeno da bi bilo teže, merio krivo i tako dalje“ (Čajkanović 2003: 165). Naime, sluga Petar objašnjava uplašenoj služavki Smiljki da je vampira uvek bilo: „Zar nisi slušala i kao dete, a i kao matora da ima vampira! Tako, umre neki grešnik koji je na priliku zatajio udovičke novce, poharao damu, davao novac na veliki intres na mesec, drao ljudima kožu, pa neće zemlja da ga trpi nego iskače iz nje i muči se“ (Bjelić, 2013: 396). Ovde možemo pomenuti kosmajsko selo Babe, poznato po ostacima iskopina iz doba rimskog vojskovođe Babelijusa, u kojem meštani od februara 2022. godine smatraju da se povampirio izvesni Miroljub koji je, kako tvrde, „za života bio opak čovek i niko ga u selu tih šezdesetih godina prošlog veka nije voleo“ jer je bio „pijanac i svađalica i nije imao porodicu, ali je voleo da vrlo često spopada tuđe žene“ (Meštani Baba u strahu od vampira Miroljuba ubili, pa sahranili u šumi, a on im se sada sveti?, 2022). Time je navukao gnev svih meštana koji nikako nisu uspevali da ga privedu pravdi jer silovane žrtve nisu smele iz straha da svedoče protiv njega. Među Babljanima kruži priča i da su ga jednog jutra pronašli na njivi razbijene lobanje, bez znakova života. Pretpostavlja se da ga je neko zatekao kako zlostavlja meštanku, a potom ga na mestu usmrtio. Navodno, Miroljub nije imao rodbinu, a žitelji Baba nisu želeli da ga sahrane na seoskom groblju već su ga zakopali u obližnjoj šumi, u neobeleženom grobu. U Babama i ne žele da pronađu to mesto jer „ko zna šta tamo mogu da zateknu“, te se nadaju da će ovaj „duh“, kao što se odjedanput pojavio u njihovom selu, isto tako i nestati zauvek.

Duh izvornog folklora u pisanoj književnosti može se postići i preplitanjem verovanja u vampire sa drugim verovanjima i običajima, koji se, na primer, odnose na pobratimstvo, kult predaka, postupke zaštite dece od demonskih sila (Ajdačić, 2007). Razlika u tretmanu motiva vampirizma proizilazi iz potpunog ili nepotpunog preuzimanja narodne tradicije. Domaći pisci uključuju motiv vampirizma i prilikom pripovedanja o smrti, kao na primer Miloš Crnjanski koji opisuje kako mrtvoj majci Čarnojevića neko metalnim iglama hoće da probode srce. U delima stranih pisaca, nema te sveprožimajuće podloge, pa se lokalni duh pojavljuje ili kao egzotična atmosfera, poput dela „Morlaci“ (1790) grofice Đustinijane de Rozenberg-Orsini, ili kao prikrivajući element neautentičnosti mistifikovanog folklora.

Naime, najraširenija obredna praksa u slovenskom svetu čija je svrha da predupredi vraćanje pokojnika je tzv. „načinjanje“ mrtvaca (Čajkanović 1994, 2: 63-64). Ukoliko se sumnja na eventualni nespokoj duše preminulog, usled prethodno pomenutih uzroka (nemoralni život, teška smrt, dugo bolovanje, kada „se duša teško rastavlja sa telom“, nasilna ili iznenadna smrt), prilikom samrtnog obreda telo pokojnika se načinje da se „ne ukvari“ odnosno „uvampiri“ (Jovanović 2001: 167). Načinjanje se vršilo rasecanjem ili razrezivanjem kože mrtvog, kao i probadanjem ili zabadanjem trna ili igle (Jovanović 2001: 155, 190 i 192) po grudima, kolenu i ispod kolena, po peti (Otašević, 2019). Zbog verovanja da je vampir samo pihtijasta masa zaštićena kožnim omotačem, oštećenje istog značilo bi da se ne može održati u konzistentnoj formi. Zato, primera radi, nikome u Timočkoj Krajini nije čudan zahtev živih da otkopaju grob svog preminulog rođaka. To se toleriše čak i na velikim gradskim grobljima, naravno sa upozorenjem da se obred obavi u sumrak, kako se obični posetioci groblja ne bi uznemirili (Jojić, 2017). Ovde ćemo ponovo citirati Aleksandra Tešića: „Možete to nazvati sujeverjem, ali to je deo nas. Svi mi znamo za rituale koji se obavljaju kada neko umre. Svi oni su s ciljem da se pokojnik ne povampiri. To je tema o kojoj niko ne želi da govori“ (Najkrvaviji vampirski pir dogodio se u Kragujevcu 1725!, 2020).

No, ni mediji „prosvećenog“ Okcidenta nisu ostali imuni na „balkansko sujeverje“, što nam pokazuje lik Nikole Borovca koji je dospeo i u trilogiju „Kletva Kainova“ Aleksandra Tešića. Naime, čuveni francuski list „Figaro“ 1874. godine objavljuje tekst o uznemirenoj pariskoj javnosti zbog srpskog plemića i vampira Nikole Borovca. Štura vest prenosi da je plemić iz Srbije došao u Pariz ne bi li pobegao od porodične kletve vampirizma, i kada je trebalo da umre, zamolio je svog slugu da mu zbog toga odseče glavu. Takav šokantan zahtev bio je dovoljan razlog da osvane u listu „Figaro“, što u potpunosti prenose i brojni američki listovi tog doba. U jednom intervjuu Tešić kaže da se ime Nikole Borovca „kasnije pojavljuje kod nekih vampirologa s početka XX veka, pretežno rumunskih koji su pokušali da ga prisvoje kao svoga. Međutim, otišli su predaleko pridavajući mu neke karakteristike Drakule, pa čak i da je posećivao neka mesta koja se pominju u Stokerovom romanu. Savremeni vampirolozi su prihvatili da je on bio plemić srpskog porekla, kao što američki listovi decidirano to navode“ (Aleksandar Tešić, doajen srpske epske fantastike – Intervju, 2019). I ovde ćemo napraviti kratku digresiju s obzirom na to da je Drakuli posvećeno mnogo knjiga i radova, a retko ko pominje jednu zanimljivu lokalnu legendu. Lokalna predanja u Rumuniji govore i o „Dunavskom vampiru“, Mihailu Katiću, koji je poznat samo nekolicini, a koji se proslavio zahvaljujući svojoj drevnoj porodici koja je pripadala Redu zmaja kao i Vlad II Drakul – otac Vlada III Nabijača, poznatijeg kao Drakula (Naučnici su rekli gde su pravi vampiri zaista živeli, nedatirano). Pored toga, postao je poznat i po navici da pleni žene i pije im krv nakon njihovog potpunog pokoravanja (Da li vampiri zaista postoje? Postoje li vampiri danas, nedatirano). Pretpostavlja se da je rođen u XV veku i, sudeći prema preostalim fragmentima istorijskih podataka, nikada nije umro (odnosno datum smrti nije poznat). Rumunski seljani su verovali, a izgleda veruju još uvek, da je krvopija osnivač nove dinastije vampira, koja i danas postoji, a prema jednoj verziji, on i dalje negde nemirno luta.

Vratimo se na vampire u književnosti. Naime, postoje i dela poput romana „Vampir-grad“ (1867) autora Pola Fevala, koja ne pripadaju rodu mistifikacija, a u kojima se prostor Balkana prikazuje kao carstvo vampira. Tako vampir Geci pošto ispije krv nekoj grofici pevuši pripev na srpskom jeziku, kojim se vampiri obično služe. Geografski locirajući deo radnje u Dalmaciji, a vampirski grad Selenu u okolini Zemuna, pisac imaginativno predstavlja mističnu atmosferu onostranog sveta. Kako se tvrdi u „Rečniku imaginarnih mesta“ (1998) Alberta Mangela i Đanija Guadalupija, do Selene se može stići iz Zemuna prateći stari austrougarski vojni put duž Dunava koji vodi u Petrovaradin. Izgleda da je najbolje krenuti oko deset izjutra. Posle tri četvrt milje puta, predeo će se naglo promeniti. Oleander, paprat, pa čak i pšenica počeće da blede. Tlo, u početku zeleno i meko, postaće beživotno i tamno, kao da je na njega pala kiša od pepela. Kad putnik oseti slabost, vrtoglavicu i težinu na grudima, te začuje udaljeno zvono koje otkucava dvadeset tri puta, pred njim će se ukazati Selena. U njenom centru namernik, potom, može videti veliki kružni dvorac na čijoj se fasadi mešaju različiti stilovi – drevni asirski motivi, kineske fantazije i zamršene indijske šare – koji zajedno podsećaju na Vavilonski toranj, sagrađen od bledog porfira poznatog kao „zelena voda“. Na visokim stubovima koji okružuju ovu građevinu, nalaze se različite statue, među kojima su i one dvadeset četiri žene obuzete zagonetnim strahom pred nepoznatim neprijateljem. Od tih stubova šire se dalje ulice, koje dele grad u četvrti, ispunjene bezbrojnim dvorcima i mauzolejima, s crno-ispisanim imenima vampirskih bratstava. Na kraju svake od ulica nalazi se šest visokih stubova na kojima su velike kamene životinje: guja, slepi miš, lešinar, soko i pijavica. Ako neoprezni putnik probudi jednog od vampira, udobno smeštenog u svom mauzoleju, odjeknuće zvono i na sva vrata će pohrliti vitki muškarci i blede žene sa žućkastim očima i tamnim ustima. Tada bi valjalo što pre bežati nazad za Zemun i nekako mimoići stubove kojim se ulice završavaju jer će se s njih na putnika u bekstvu obrušiti oživele kamene guje, slepi miševi, lešinari, sokoli i pijavice. U Fevalovom delu, mitsko uobličavanje smrtnicima nevidljivog kružnog prostora sa galerijama od poluprovidnog kamena koji ne ostavlja senke, u opustošenom polju, sa bledom i hladnom polusvetlosti usred okolne tame zasniva se na imaterijalizaciji urbanog prostora. Dakle, posedujući raznovrsne mogućnosti preobražavanja vampirskog motiva, umetnici ih predstavljaju kao fantastičke, ali i kao alegorizovane likove bića opsednutih porivom za uništavanjem drugih. Način prikazivanja vampirskih likova u pisanoj književnosti uslovljen je piščevim namerama i postupcima uveravanja ili pokolebavanja u realnost njihovog postojanja (Ajdačić, 2007). Uobličenje demonskog bića potvrđuje ili osporava racionalno iskustvo, skrivajući ili razotkrivajući potrebu da se demonsko stanje prikaže kao moguće. To nam dokazuje da je Fevalov roman, potpomognut „Rečnikom imaginarnih mesta“, stvorio urbanu legendu u koju pojedini ljudi i danas veruju i upuštaju se u potragu za ovim sremskim gradom vampira (razmene saznanja i diskusije na tu temu mogu se pronaći na raznim internet forumima, društvenim mrežama i e-portalima).

Sve boje vampira: dovitljivo ljubavisanje na balkanski način

Vampir nosi svoje ukopno odelo (Đorđević 1953: 160), koje je najčešće bilo svečano, stajaće odelo i ogrnut je svojim pokrovom (Đorđević 1953: 154 i 157; Čajkanović 1994, 5: 209; Jovanović 2001: 155 i 165; Zečević 2007: 112). Najčešća atribucija vampira se vezuje za crnu boju, odnosno boju smrti i htonskih sila (Đorđević 1953: 196; Čajkanović 1994, 5: 209; Chevalier & Gheerbrant 2003: odrednica crno). Međutim, manje je poznato da je današnja popularna slika vampira u smokingu i crnom plaštu derivat pozorišne kostimografije. Naime, irski glumac i reditelj, Hemilton Din je nakon čitanja Stokerove knjige i nakon dobijenih autorskih prava, sâm postavio na scenu komad „Drakula“, koji je prvi put izveden 1924. godine u pozorištu „Grant“ u Derbiju. Ogrtač sa podignutim okovratnikom je u stvari predstavljao dovitljiv trik, kako bi se postigao efekat „nestajanja“ glavnog glumca sa pozornice, koji je tako obučen i okrenut leđima publici mogao da se izvuče iz ogrtača i neopaženo sklizne kroz kapak na podu scene (Mekneli & Floresku, 2006: 171-172). S druge strane, vampir se obično prikazuje u čizmama ali i u opancima i drugoj vrsti obuće, koja predstavlja još jedan od stalnih atributa htonskih božanstava i upadljiv odevni predmet vampira (Bjelić, 2013: 5-6). Takođe, crna boja upućuje i na noć, na koju je ograničeno vampirovo kretanje (Đorđević 1953: 177), pošto je opšte poznato da noć predstavlja vreme kada nečiste sile izlaze i delaju. Taj aspekt se i danas održao u predstavi o vampirima, koji se povlače na znak prvih zrakova sunca ili na zvuk prvih petlova, jer ih dnevno svetlo ubija.

Takođe, to što je vampir crven u licu samo je delimično zbog verovanja da se napio ljudske krvi. U starom veku su božanstva i demoni često zamišljani i predstavljani sa crvenim licem. Crvena boja izrazito je ambivalentna i u ritualnom kodu računa se kao htonska. Ona se povezuje sa vatrom i krvi, i zastupljena je u brojnim obredima sahranjivanja i odbrane od nečistih sila. Ona, dakle, ukazuje na htonski element i prisustvo htonske sile te je samim tim i prilična vampiru. Osim veze sa motivom krvi i uopštenog principa života i vatre, ova boja se u svim kulturama vezuje i za motiv strasti i telesnog principa (Chevalier & Gheerbrant 2003: odrednice crveno i krv). Zajedno sa crnom predstavlja sublimaciju erosa i tanatosa, koja se u mitu o vampiru ogleda u mogućnosti polnog opštenja sa supružnikom (Đorđević 1953: 180; Čajkanović 1994, 5: 209). Naime, prema novim istraživanjima, uobičajeno je mišljenje da je vampirizam veoma erotičan. Prema rečima ser Kristofera Frejlinga, istoričara kulture i autora knjige „Vampirski bioskop: prvih sto godina“ (2022), delimično se ovde radi o čežnji, pokornosti i dominaciji, a važno je spomenuti da se na vampirizam gleda kao na erotski fetišizam prema ljudskom vratu (Bliss, 2022). Autorka knjige „Istorija vampira u popularnoj kulturi“ (2021), Vajolet Fen se slaže sa ovom tvrdnjom navodeći da su, kada su u pitanju naše najskrivenije i najtajnije želje, krv i požuda često čvršće isprepletene nego što mislimo. Ona postavlja pitanje da li je možda naša ljubav prema vampirima sama po sebi neka vrsta nastranosti, odnosno oblik igre moći u kojoj mi kao ljudi igramo spoljnog nevoljnog pokornika koji je potpuno uzbuđen (Bliss, 2022). Naravno, ovde postoji i politički element koji ćemo kasnije posebno istaći, ali možda najvažnije od svega je što nam mit o vampirima omogućava da ispitamo društvene tabue o kojima nismo uvek u mogućnosti da razgovaramo, a to su želje za nepoželjnim ili štetnim stvarima koje na ovaj način transponuju u mit o krvopijama na prilično prijatan način.

U jednom su, prema Bonovim rečima, srpski vampiri važili za neporavljive estete. Oni se nisu, kao ostala nečasna bratija, automatski vraćali u porodičnu kuću i noću imali seksualne odnose sa vlastitom ženom (Knežević, 2016), jedino „vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi, a osobito ako mu je lijepa i mlada, te spava s njome“ primećuje Vuk Karadžić, doduše ne bez izvesne ironije. „Otelo mu se…“, komentariše Bon tu Vukovu zabelešku iz „Srpskih narodnih bajki“ (1854). Svakako je zanimljiva ljubavna sklonost vampira, uglavnom prema svojoj ženi. On je demon koji se konkretno, in persona, približuje ženi, što predstavlja vrlo starinsko verovanje, za koje su znali i drugi narodi ali koje je kod tih naroda davno zaboravljeno, a živi nepokolebano, u našem narodu, još u punom XXI veku. Tako je motiv o vampiru-ljubavniku zaista originalan. U našem narodu su poznati slučajevi takozvane Nektanebove prevare (Nektaneb je, tobože, prirodni otac Aleksandra Velikog: on je bio čarobnik koji se navodno pretvorio u božansku zmiju i u tom obliku približio se Olimpiji, Aleksandrovoj majci), odnosno i kod nas je bilo pojedinih koji su, lažno se predstavljajući kao vampiri, „uspeli da dobiju pristup u diskretne ženske odaje“ (Čajkanović, 1923). I Vuk Karadžić i Joakim Vujić su pribeležili takve primere.

Kao što smo naveli atribut velikog ljubavnika opšta je karakteristika htonskih bogova u slovenskoj mitologiji, a samim tim i vampira, te će upravo ovaj čuvstveni motiv postati predmet šaljivih priča (Pešić & Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir) i čaršijskih anegdota o dovitljivim ljubavnicima i nevernim udovicama (Đorđević 1953: 185; Čajkanović 1994, 1: 224-225). Po tome su poznate legende o vampirima poput Jura Granda iz sela Kringa u Istri za kojeg kažu da je bio do ušiju zaljubljen u svoju udovicu koju je posle smrti posećivao, kao i leskovački Asan Gušlja koji je zapravo bio vampirović, a kojeg su Osmanlije još nazivali „vampirdži“, dok su ga Romi oslovljavali turskom reči „vampir-ogli“ što u prevodu znači „vampirov sin“. Vampirović, kao i vampirić, vampirče, vampijerović, lampijerović (u Bosni) ili leptirak (u Brusu), predstavlja dete začeto iz, ljubavnog ili čisto bludnog, odnosa vampira i žene, uglavnom udovice s ovog sveta, koje vidi vampira, može da razgovara sa njim i da ga ubije svojom krvlju (smrtonosnom za svakog vampira). Samim tim vampirovići postaju lovci na vampire što bi se praktikovalo generacijama prenoseći se s oca na sina. Ovo biće koje prema narodnom predanju nema senku, ima manjak kostiju i izrazito veliku glavu, poslužilo je za stvaranje američkog stripa i, kasnije, filma o junaku Blejdu, ali i italijanskog stripa o Dampiru, s obzirom na to da je albanska reč „dampir“ pozajmljena iz slovenskog jezika iz kojeg je evoluirala. Među balkanskim narodima postoji verovanje da se deca vampira rađaju sa „šiljatim zubima“ (Đorđević 1953: 180), te je možda ono izvorište za modernu predstavu o vampiru sa izduženim očnjacima. Takođe, iz beleške o jednom slučaju vampirice u selu Mrštanu 1899. godine saznajemo da su vampira mogli da vide i oni ljudi koji su se rodili u subotu, „a subotanima se daje vampir da ga vide“.

Domaća verzija Van Helsinga ili Geralt od Rivije u našoj narodnoj tradiciji

Naime, Asana Gušlju su leskovačke Osmanlije zamolile da ubije vampira i da „ih kurtališe ove bede“ od nekog turskog vampira koji „iđaše sve po turskim kućama i to po bogataškim“. Vampirović zatraži mnogo novca za ubistvo vampira, te mu Osmanlije i dadoše taj novac. Vampirović Asan je našao vampira kako „ašikuje“ s jednom udovicom, puškom ga nanišanio, puče puška i „nešto zavreči kao jare i skljoka se na zemlju – sama krv, kao pihtije“ (Trajković, 2020). Gušlja pokupi onu krv u jednu tepsiju i pođe po kućama da traži bakšiš. Inače, prema narodnim verovanjima podneblja opštine Brus (u Rasinskom okrugu), vampira može ubiti, pored glogovog koca kojim se vampiru probada srce, i vidovit čovek (rođen u subotu), prvoštenče, vuk, lovac (ali sa prevrnutom puškom), spaljivanje barjaka na grobu (u kojem vampiri borave tokom dana), a može se uništiti i ako se na raskrsnici ostave opanci ili čarapa od mrtvaca koji se povampirio napunjena krtinjakom (zemljom sa njegovog groba) i u tom slučaju vampira će pojesti vuk (Ivezić, 2013). Takođe, s obzirom da je vampir ograničen prostorno samo na jednu porodicu ili jedno selo, odnosno užoj lokalnoj zajednici (i to shvatanje vrlo je starinsko), otuda i verovanje, na primer u Skopskoj Crnoj Gori, i inače, da vampir dosađuje samo svojim srodnicima; otuda propis da „vampirdžija“ (onaj koji „ubija“ vampira) mora biti stranac (Čajkanović, 1923). I u tom pogledu vampir je sasvim srodan sa vešticom („Vještica na svoju krv trči“, „Kud će vještica do u svoj rod?“). Polako je prodiralo verovanje u mogućnost da vampir s prelaskom u drugu sredinu počinje da živi kao drugi ljudi, zadržavajući ipak svoje vampirske sklonosti i navike, te se vampir u tuđini najčešće bavi kasapskim zanatom (Laković, 2001).

Kad smo već pomenuli jednog neprijatelja vampira, kratko bismo se osvrnuli i na verovanje o drugoj domaćoj verziji Van Helsinga, odnosno o takozvanim krsnicima, kršnicima, kršnjacima, kresnicima, krisnicima, skrisnicima ili grišnjacima (izraz potekao iz slovenske mitologije koji bi mnogo više odgovarao za prevođenje Geraltove profesije od sintagmi „veštac“ i „lovac na čudovišta“). Legenda o kršnicima kao lovcima na vampire i natprirodna bića nastala je iz prethrišćanskog mita koji je prisutan na teritoriji današnje zapadne Slovenije, Koruške, Štajerske, Istre, Kvarnera i u delovima Dalmacije. U svom doktorskom radu, „Verovanje u vampire u Jugoistočnoj Evropi“, nemački istoričar dr Piter Mario Krojter piše da je reč „o ljudima koji su rođeni u posebnim okolnostima, recimo u vreme posebno jakog nevremena. U Dalmaciji je ‘kršnik’ protivnik vampira. U borbi s vampirom on se ne bori kao čovek, nego njegova duša posebnim danima napušta telo i kreće u boj protiv vampira“ (Jung-Grimm, 2010). Ovde se možemo setiti devojčice-vampira iz sela Peroj u Istri, i pomenutih vetrovnjaka, zduhača ili zmajevitih koji su pandan kršnicima. Krsnika čarolijama uče vile, a u tradicionalnoj medicini ima sposobnost da leči ljude i stoku (Vinšćak, 2005: 224), dok su glavne osobine kresnika da se rađa „u (bijeloj) košuljici (placenti prim. aut.), koju mu valja ušiti pod pazuho. Kad navrši određenu dob (najčešće sedam godina), pozovu ga u svoje društvo drugi krsnici, ili se podvrgne drugačijem obliku inicijacije, a katkada ga pozovu štrigoni (vjerojatno zbog kazivačeva pogrešnog pamćenja)“ (Bošković-Stulli, 2006: 41-42). Važno je napomenuti da je košuljica krsnika uvek bela, a crna uvek vampirova, odnosno štrigunova. Sukobi krsnika i vampira se u folkloru Kvarnera i Istre opisuju kao borbe belih i šarenih psića, koji predstavljaju krsnike u odbrani sela (Stevanović D., 2010.), protiv vampira u formi crnih pasa, ali ima primera i svinja, mačaka, konja i volova (Beti, 2018). Takođe, „krsnika se vrlo malo rodi. Možda se u čitavoj sjevernoj Istri nalazi samo jedan“ (Bošković-Stulli, 1959: 227).

I u XXI veku, u nekim mestima u Istri, i dalje postoji verovanje u krsnike i vampire, odnosno štrigune, kao i da štrige uzrokuju mnoge bolesti i uroke, a jedan primer lečenja donosi i molitvu koja se ritualno izgovara kako bi se skinuli uroci. Postojanje krsnika i vampira unutar istorijskih i pravnih dokumenata pokazuje koliko su Istrani verovali u njih, a neki i danas veruju. Tako Miroslav Bertoša navodi jedan pravni slučaj u kojem se Martin Velovčić, inače sveštenik odnosno župnik mesta Tara, u XVIII veku proglasio krsnikom, davao blagoslov ljudima protiv vampira i prodavao zaštite i detekcije tih bića. Iako nisu jasni njegovi razlozi za takvo ponašanje, svetovna vlast mu je zapretila, a on je nestao bez traga pre hapšenja (Krpanić, 2019: 6). Najstariji zapis o ovim natprirodnim bićima pronalazimo u italijanskoj knjizi „De Commentari storici geografici della Provincia dell’ Istria, libri otto“ iz 1641. godine, novigradskog biskupa Đakoma Filipa Tomasinija, koja pripoveda o noćnim borbama kresnika i vampira koji se, prema narodnom verovanju, sastaju noću na raskršćima i međusobno se bore za obilan urod (Horvatek, 2019). Međutim, zbog nedokumentovane prirode usmenog predanja, teško je sa sigurnošću utvrditi koliko u folkloru kresnik potiče iz slovenske mitologije, a koliko iz posebne animističke tradicije Balkana (Šmitek, 1998: 97). Poreklo naziva može biti od reči krst, koja je u Srbiji i reč za kameni znak koji označava međe sela (Šmitek, 2005: 171). Takođe može biti izvedeno iz istog korena kao i slovenska reč za „vaskrsenje“, tako da sama reč znači nešto što je približno „vaskrsitelju“. Pored malo pisanih izvora, problem istraživanja krsnika proizilazi i iz otežanog pronalaženja pripovedača koji bi govorili o kršnicima jer o njima ljudi nerado pričaju, a još je teže, kao što smo napomenuli, pronaći osobu za koju se u datom trenutku veruje da je krsnik. O tome svedoči sledeći primer Maje Bošković-Stuli iz Rovinjskog Sela u Istri, u kojem jedna žena, navodno i sama krsnik, priča o svojim aktivnostima: „Meni to nije htjela pričati; sve je zaodjenula u apstraktnu formu, ogradivši se svojim značajnim refrenom ‘ali ja to nisam vidjela’“ (Bošković-Stulli, 1975: 210).

Kroz anegdote u književnost: na tromeđi strasti, straha i smeha

U pripovetkama u kojima se opisuje zavetovanje i smrt jednog od zavetovanih ljubavnika, ili pobratima, brata ili sestre, umrla osoba se javlja u vidu vampira da bi povela u smrt prekršitelja datog zaveta. Kombinujući razorni erotizam sa poimanjem vampirizma kao kazne za kršenje zaveta, Edgar Alan Po u priči „Ligeja“ pripoveda o junaku koji nakon smrti prelepe, strastvene i učene žene prekrši svoju reč da se neće vezivati za drugu, i oženi se plavookom devojkom koja se i sama razboli i ubrzo umre. Kada nad njenim telom on počne da misli na Ligeju, ono kao da oživljava zadobijajući crvenu boju, ispušta jecaj i pokreće se. Junak, konačno, ispod vela ugleda crnooku Ligeju. U priči, međutim, nema destruktivnosti, pa se može reći da je motiv vampira kao oživljenog mrtvaca samo delimično ostvaren. Srpski pandan Ligeji je poema Jovana Subotića „Sablja momče, cvet-devojče“ u kojoj je odnos polova obrnut – devojka se zavetuje momku, koji potom umre, da se neće udavati, a kada prekrši svoj zavet momče u ponoć dolazi u mrtvačkom ogrtaču i odvodi je. U srpskoj književnosti postoje i priče o smrti jednog od zavetovanih pobratima i vampirsko odvlačenje onog drugog sa svadbe u grob (At. Nikolić, J. Veselinović, B. Nušić). Dakle, izražena putenost i erotski naboj između vampira i ženske žrtve koji su danas sveprisutni u umetničkim ostvarenjima predstavljaju naglašeniji vid tek jednog segmenta ovog mita, kao danak moderne civilizacije. U većini kultura htonska božanstva i demoni su ujedno predstavljali i božanstva plodnosti zbog veze sa zemljom (Bandić 1980: 166 i 174; Čajkanović 1994, 2: 65), te često atribuirani u mitovima kao veliki ljubavnici (Čajkanović 1994, 5: 210).

Zanimljivo je ovde povući paralelu sa legendom o Malom Miki iz sela Požeženo, blizu Golupca, koji je za života bio šaljivdžija i voleo devojke, a navodno je nakon smrti pohodio jednu stariju ženu sa kojom je bio u ljubavnom odnosu tokom svoje mladosti, a koja je bila raskalašnije naravi, te bi joj šetao po zidovima, smejao se i s njom zbijao šale. Posle je, besan, dolazio u bogatu kuću, lupao po vratima i prozorima, a u štali divljao, jahao i muštrao konje koje su, sutradan ujutru, zaticali u peni. Da više ne bi dolazio u selo, neka stara vračara iz Golupca se obnažila i rasplela kosu, te tako bez odeće otišla na Dunav i tamo vračala. Kazala je „da uzmu glogov kolac i da se zašilji, da se nađe gde je zakopan i da mu se probode u grudi, da mu se krv smiri za 40 dana i da više ne ide“ (Šulović, 2015). Ova epizoda o vampiru, koji u suštini nije zao, podseća na priču o Ruži Vlajni iz Kisiljeva koja je zimi namamljivala na led muškarce koji su se kasno noću vraćali svojim kućama. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu. Rodbina Ruže Žapunjice, kako su je još zvali, htela je da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, s obzirom na to da se udavila u mutnom Dunavu.

Ovde ćemo napraviti digresiju zbog jednog posebno zanimljivog naučnog rada Gordane Blagojević, iz Etnografskog instituta SANU, koji se bavi verovanjima u vampire u selu Strelac koje se nalazi u slivu rečice Murgovice, jedinoj značajnijoj pritoci reke Lužnice po kojoj je čitav kraj dobio ime Lužnički srez. Priče o vampirima u ovom selu su omiljene i žitelji tvrde da iako ih je ranije bilo mnogo više postoje i sad (Otašević, 2019). Autorka se terenskim istraživanjem u ovoj oblasti bavila 2003. godine i sakupila veliki broj priča koje su joj seljani kazivali po sopstvenom iskustvu ili po iskustvima bliskih ljudi. Za razliku od Čajkanovićevih tvrdnji da su žene-vampiri retkost, po materijalu skupljenom iz ovog sela većina vampira su upravo žene. Iako se akcenat u ovim pričama stavlja na vampire kao pohodioce štala i pojata, u kojima uznemiravaju i piju krv domaćim životinjama, vrlo je interesantno verovanje da vampir uzjaše žrtvu, a da ona to ne vidi već samo oseća ogroman teret na leđima. Jednu takvu priču prenosi Đorđe Otašević, trenutno jedini vampirolog u Crnoj Gori: „Jedna žena iz sela, Zlata, vraćala se iz planine sa žetve, a na leđima je nosila nekoje dete malečko u lelejću (nosiljka za dijete prim. aut.). U jednom trenutku osetila je veliku težinu na leđima – osećam dete od dva meseca, nije moguće da je tako teško. Prošla je pored kuće u kojoj je živela Stojana i nazvala joj: ‘Dobro veče!’ Stojana je bila subotnik (osoba rođena u subotu koja po srpskoj mitologiji može videti vampira, prim. aut.), pa ju je pitala: ‘Vide li Cvetu negde’, a ova joj je odgovorila: ‘Gde ću da ju vidim, ti ako ju vidiš – ja ju ne vidim!’ Posle joj je Stojana ispričala da se Cveta bila ukačila vrz lelejću, na detetu sedela i kad je ona rekla: ‘Vide li Cvetu negde’, ova joj je pripretila prstom. Cveta je bila njena zaova koja se uvampirila. Kada je žena došla do raskršća (do raskrsje), Cveta je skočila sa nje“ (Otašević, 2019).

Prethodni pasusi nas navode prema mišljenju da ismevanje straha od vampira prati demistifikacija narodnog sujeverja, što se ogleda i u književnosti. Ono se na šaljiv način osporava kroz prikazivanje neumerenog i neprikladnog straha junaka ili zloupotrebi tog straha od strane koristoljubivih saplemenika koji izigravaju vampira. Dobar je primer pesma „Drakula“ grupe Rokeri s Moravu koja je opevala priču o vampiru Dragiši iz Rakove Bare u Homolju; kao i legenda o vampiru Ušatom Đoki s beogradske tvrđave koji se prema usmenom predanju pojavljivao baš na mestu gde se sada nalazi njegov lik uklesan u kalemegdanskom kamenu iznad Defterdareve kapije, prikazan s pantagruelovskim karakteristikama (Da li je u kamenu uklesan lik beogradskog vampira?, 2022). Pre romana „Intervju sa vampirom“ (1976) ova krvoločna mitska bića zapravo su često prikazivana komično i trapavo, te ogromne uši na navedenom sejaču smrti odgovaraju jednoj fazi razvoja žanra. Osobenosti kritičke etnologije u svakom pojedinačnom tekstu zavise od srazmere humorne i kritičke intencije pisca koji upotrebljava element narodnog praznoverja, kao i od slojevitosti psihološke motivacije u odnosima među akterima književnog dela. U ironičnoj pesmi „Joca“ („Jeannot“) Merime prikazuje debelog Jocu na groblju, u noći. Uplašen nekakvim, on misli, vampirskim glodanjem, on želi da se zaštiti i sagne se da uzme zemlju koju bi pojeo, ali tada ga ujede pas. Razvijenije se pripoveda o obesnim dovitljivcima koji se prerušavaju u demona da bi se narugali hvalisavim glupacima i lakovernim strašljivcima (M. Glišić „Raspis hvalisavog kapetana“).

Mnogi ovakvi istiniti slučajevi su inspirisali domaće pisce poput Milovana Glišića i Đure Jakšića, u čijim pričama su sitni kradljivci i preljubnici u svoje ponoćne poduhvate odlazili, najčešće, odeveni kao vampiri. Pod istinite događaje mislimo na, primera radi, 12. februar 1958. godine kada dnevni list „Borba“ objavljuje tekst pod naslovom – „Ko je obrenovački vampir“ (Milosavljević, 2022). Ispod naslova stajao je i slikovit podnaslov, „Noć u kući Živka Andrića“, a u uvodu piše da je članak nastao kao posledica višemesečne priče koja je kružila među meštanima obrenovačkog naselja Kupinovac, a koja je mesecima ranije prepričavana i po Beogradu. Naime, u sirotinjskoj kući dvadesetosmogodišnjeg Živka Andrića i njegove deset godina starije supruge, Jagode, prema svedočenju njihovih sugrađana već nekoliko meseci javljali su se vampiri. Po priči ukućana, koju je potvrdilo više stanovnika Obrenovca, svake noći nakon što bi ugasili lampu, po kući bi se začulo lupanje, a „nešto“ je hvatalo nesrećnu Jagodu za vrat, daveći je do jutra. Sumnju je izazvala priča nekih od komšija koji su novinarima skrenuli pažnju da je navodni vampir, najverovatnije sâm domaćin, koji je u braku sa Jagodom nepune dve godine, te da se njom oženio samo zbog miraza, od koga je sazidana i kuća u kojoj žive. Svakako, u tekstu se dalje navodi da su novinari ponudili supružnicima da prenoće sa njima, a kada je oko ponoći sve utihnulo, osim domaćinovog glasnog hrkanja, začulo se poznato lupanje u zid. Jedan od novinara je upalio baterijsku lampu, za čije postojanje Živko nije znao, i ona je osvetlila njegovu ruku kako udara u zid. Iako je prevara otkrivena, nesrećna domaćica nije prestala da veruje da je i dalje meta vampirskih napada, a ne supružničke obmane.

Ovakvih epizoda ima i danas. Većini je verovatno poznat splet okolnosti iz 2019. godine kada je ljubavni par iz mesta blizu Zaječara pohodio bivši ljubavnik i komšija koji se pretvarao da je vampir i uznemiravao pomenuti par (Vampir proganjao devojku: Da li se sećate najluđeg slučaja iz Zaječara?, 2022). Neke od sličnih primera pominje i klasik domaće etnologije, Tihomir Đorđević, koji u svom delu „Vampir i druga bića u našem narodnom verovanju i predanju“, navodi da duboko ukorenjeno verovanje u vampire, kao i strah koji iz tog verovanja proističe, dovode do velikog broja najrazličitijih obmana i zloupotreba. U književnosti, Matavuljev junak Bukar („Bakonja fra Brne“) koristi strah fratara da bi poharao njihov bogat manastir. U drami Antona Strašimirova „Vampir“ neočekivanu noćnu pojavu junaka koji je iščezao stare žene smatraju vampirom, ali se naknadno pokazuje da je on kao hajduk-osvetnik došao da ubije ljubavnika svoje žene. Crnjanski u „Seobama“ sa humornim elementima pripoveda epizodu o Ananijevom zabadanju koca u vampirizovanu Dafinu i njegovo strašljivo bekstvo. Kod Glišića i Vrčevića, tajni ljubavnik, dok ga ne otkriju, izigrava vampira i neometano uživa kod mlade udovice jer se seljani plaše da priđu njenoj kući (V. Vrčević „Seoska osuda na smrt novog vukodlaka“, Glišić „Bata Mata“). U navedenoj pripoveci Vuka Vrčevića nalazimo zanimljiv i istinit opis slučaja u jednom selu u kojem se pojavio vampir. „Neki govorahu, da se pojavio vukodlak; drugi: nije nego tenac; treći: nije nego vjetrogonja; a mnogi, da je nekakva đavolja prikaza“ (Vrčević, 1881: 55). Reč je o nekoj nevernoj ženi, udovici, koja je po smrti muža začela dete sa drugim muškarcem, te je bila primorana da seljanima objašnjava kako je, eto, njen pokojni muž, postavši „vukodlak“, dolazio noću u njen krevet i ona tako ostala trudna.

Nastaviće se…

Izvori:

Ajdačić, Dejan (10. avgust 2007). Motiv Vampira u evropskoj književnosti i književnosti balkanskih Slovena. Rastko.rs. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://www.rastko.rs/rastko/delo/10047
Antonić, Slobodan (15. decembar 2020). Selebritiji protiv vampir-Zoće i (veštice Ljilje). Stanje stvari. Preuzeto 19. septembra 2023. sa: https://stanjestvari.com/2020/12/15/slobodan-antonic-selebritiji-protiv-vampir-zoce-i-vestice-ljilje/
Aranđelović, Milan (23. jun 2022). Da li je grof Drakula irskog porekla? Bookmate Žurnal. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://zurnal.bookmate.com/drakula/
Bandić, Dušan (1997). Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko. Beograd: XX vek
Beti, Ivica (1. septembar 2018). Kršnici u borbi protiv štrigona, obrstara i kozlaka. Večernji list. Preuzeto 6. avgusta 2023. sa: https://www.vecernji.hr/vijesti/krsnici-u-borbi-protiv-strigona-obrstara-i-kozlaka-1266306
Bjelić, Aleksandra (18. mart 2013). Folklorna predstava vampira u srpskoj drami. Završni rad iz kursa Pevač i tradicija Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Beograd: Filološki fakultet u Beogradu
Bliss, Dominic (31. oktobar 2022). How history, literature and film shaped our view of the vampire. National Geographic. Preuzeto 2. oktobra 2023. sa: https://www.nationalgeographic.co.uk/history-and-civilisation/2022/10/how-history-literature-and-film-shaped-our-view-of-the-vampire
Bohn, Michelle (5. oktobar 2010). The Victorians And The Influence On Modern Vampires. AtmostFear-Entertainment.com. Preuzeto 5. jula 2023. sa: https://www.atmostfear-entertainment.com/culture/folklore/victorians-influence-modern-vampires/
Bošković-Stulli, Maja (1959). Istarske narodne priče. Zagreb: Institut za narodnu umjetnost. Preuzeto 9. avgusta 2023. sa: https://repozitorij.dief.eu/a/?pr=i&id=117034
Bošković-Stulli, Maja (1975). Usmena književnost kao umjetnost riječi. Zagreb: Mladost
Bošković-Stulli, Maja (2006). Tragom kresnika i benandantea. U: Živa Benčić, & Dunja Fališevac, Čovjek, prostor, vrijeme: književnoantropološke studije iz hrvatske književnosti (str. 33-55). Zagreb: Disput
Čajkanović, Veselin (1923). Vampir i glogov kolac – ko su vampiri u narodnoj tradiciji i zaštita od njih glogovim kolcem i spaljivanjem. Novi Sad: Srpski književni glasnik, IX, 268-284. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: https://www.bastabalkana.com/2012/10/vampir-i-glogov-kolac-ko-su-vampiri-u-narodnoj-tradiciji-i-zastita-od-njih-glogovim-kolcem-i-spaljivanjem/
Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija I. Beograd: Srpska književna zadruga
Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija II. Beograd: Srpska književna zadruga
Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija V. Beograd: Srpska književna zadruga
Čajkanović, Veselin (2003). Stara srpska religija i mitologija. Niš: DIGP Prosveta
Chevalier, Jean & Gheerbrant, Alain (2003). Rječnik simbola. Banja Luka: Romanov d.o.o.
Đorđević, Tihomir (1909). Građa za srpske narodne običaje iz vremena prve vlade kneza Miloša Obrenovića, SEZb 14. Beograd: Srpska kraljevska akademija
Đorđević, Tihomir (1953). Srpski etnografski zbornik, LXVI. Beograd: Srpska akademija nauka, 149-219
Đorđević, Tihomir (2019). Vampir i druga bića u našem narodnom verovanju i predanju. Beograd: Talija
Gavrilović, Ljiljana (2011). Bafi ubica vampira: superheroina,, ali ne u Srbiji. Etnoatntropološki problemi, 6(2), 413-428. Preuzeto 23. oktobra 2023. sa: https://eap-iea.org/index.php/eap/article/view/739/715
Horvatek, Ivana (31. januar 2019). U nuždi, kad stigne zlo i obuzme tama, zazvat će Krsnike, rođenjem odabrane čuvare koji iz sjena služe preostalom dobru ovog svijeta. Blaga & Misterije. Preuzeto 6. avgusta 2023. sa: https://blagamisterije.com/u-nuzdi-kad-stigne-zlo-i-obuzme-tama-zazvat-ce-krsnike-rodenjem-odabrane-cuvare-koji-iz-sjena-sluze-preostalom-dobru-ovog-svijeta/18996/
Ivezić, Mirjana (18. dcembar 2013). Narodna verovanja Brusa i njegove okoline. Brus Online. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: https://www.brusonline.com/brus/o-brusu/istorija-i-tradicija/79-narodna-verovanja-brusa-i-njegove-okoline#google_vignette
J., M. (14. april 2022). Meštani Baba u strahu od vampira Miroljuba ubili, pa sahranili u šumi, a on im se sada sveti? Alo.rs. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://www.alo.rs/razonoda/zanimljivosti/619253/selo-babe-vampir-miroljub/vest
Jojić, Jasna (2. avgust 2017). Vampirske grešne duše (4). Novosti.rs. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:201105-Vampirske-gresne-duse-4
Jovanović, Bojan (2001). Magija srpskih obreda. Niš: Prosveta
Jung-Grimm, Andrea (6. jul 2010). I Hrvatska ima svoje vampire. DW. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://www.dw.com/hr/i-hrvatska-ima-svoje-vampire/a-5762592
Knežević, Vesna (5. jun 2016). Vampir kao imperijalna kategorija. Beč: RTS.rs. Preuzeto 20. jula 2023. sa: https://www.rts.rs/lat/vesti/merila-vremena/2341703/vampir-kao-imperijalna-kategorija.html
Krpanić, Nikolina (2019). Jure Grando i fenomen koji je izazvao. Sveučilište u Zagrebu, Fakultet hrvatskih studija. Zagreb: Repozitorij Fakulteta hrvatskih studija. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://urn.nsk.hr/urn:nbn:hr:111:269904
Laković, Aleksandar (20. decembar 2001). Vampiri kolo vode. Glas javnosti. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/12/20/srpski/F01121902.shtml
Magndís Huld, Sigmarsdóttir (2011). Vampires in Literature –The attraction of horror and the vampire in early and modern fiction. Leiðbeinandi: Úlfhildur Dagsdóttir, Sigillum Universitatis Islandiae, Háskóli Íslands. Hugvísindasvið
Mangel, Alberto i Guadalupi, Đani (1998). Rečnik imaginarnih mesta. Prevod sa engleskog Dejan D. Marković. Priredili Branko Kukić i Dejan D. Marković. Br. 131-132-133, god. XXV. Beograd: Gradac
Mastrangelo, Gina (31. oktobar 2022). The Vampire Literature Genre. Study.com. Preuzeto 11. oktobra 2023. sa: https://study.com/learn/lesson/vampire-literature-genre-analysis.html
Mekneli, Radu T. & Floresku, Rejmond (2006). U potrazi za Drakulom. Prev. dr Gavro i dr Nenad Altman. Niš: Tisa
Milosavljević, Mladen (9. decembar 2022). Slučajevi vampirizma u Beogradu o kojima su pisale novine. Kalrdma.rs. Preuzeto 25. jula 2023. sa: https://kaldrma.rs/slucajevi-vampirizma-u-beogradu-o-kojima-su-pisale-novine/
Neimenovani autor (19. oktobar 2019). Aleksandar Tešić, doajen srpske epske fantastike – Intervju. Hornike Helma. Preuzeto 9. avgusta 2023. sa: https://hronikehelma.com/2019/10/19/aleksandar-tesic-doajen-srpske-epske-fantastike-intervju/
Neimenovani autor (28. septembar 2020). Najkrvaviji vampirski pir dogodio se u Kragujevcu 1725!. Art-Anima.com. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://www.art-anima.com/najkrvaviji-vampirski-pir-dogodio-se-u-kragujevcu-1725/
Neimenovani autor. (6. jul 2022). Da li je u kamenu uklesan lik beogradskog vampira? Kaldrma.rs. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://kaldrma.rs/lik-prvog-beogradskog-vampira-urezan-na-kalemegdanu/
Neimenovani autor (nedatirano). Naučnici su rekli gde su pravi vampiri zaista živeli. Sr.billing4.net. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: https://sr.billing4.net/articles/prostranstvo/uchenie-rasskazali-gde-na-samom-dele-zhili-realnie-vampiri.html
Neimenovani autor (nedatirano). Da li vampiri zaista postoje? Postoje li vampiri danas. Minikar.ru. Preuzeto 16. avgusta 2023. sa: https://minikar.ru/bs/moda-i-krasota/sushchestvuyut-li-vampiry-na-samom-dele-sushchestvuyut-li-vampiry-v-nashe/
Newman, Kim (16. april 2012). A Brief History of Vampire Fiction. Wired.com. Preuzeto 28. septembra 2023. sa: https://www.wired.com/2012/04/vampire-fiction-history/
Otašević, Đorđe (19. april 2019). Balkanski vampir, Srbija i Crna Gora. Otvoreni kulturni forum – Cetinje. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://okf-cetinje.org/dorde-otasevic-balkanski-vampir-srbija-crna-gora/
Pajović Dujović, Ljiljana & Vučković, Dijana (mart 2017). Vampir kao kulturološki konsturkt – od čudovišta gotske književnosti do romantičnog vampira novomilenijumskog doba. Journal of Language and Literary Studies, 45-55. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.researchgate.net/profile/Ljiljana-Pajovic-Dujovic/publication/335834363_VAMPIR_KAO_KULTUROLOSKI_KONSTRUKT_-OD_CUDOVISTA_GOTSKE_KNJIZEVNOSTI_DO_ROMANTICNOG_VAMPIRA_NOVOMILENIJUMSKOG_DOBA/links/5d7f3c52299bf1d5a980903a/VAMPIR-KAO-KULTUROLOSKI-KO
Pavlović, Aleksandar (2010). Predstave o vampiru kao upozorenje živima. Baština, sv. 28, Priština – Leposavić. Preuzeto 17. avgusta 2023. sa: https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0353-9008/2010/0353-90081028251P.pdf
Petrović, Momčilo (2020). Vampiri su među nama: Neobična istorija vampirizma u Srbiji. SerbianTimes.info za srpsko izdanje magazina Newsweek (Br. 79). Preuzeto 20. jula 2023. sa: https://serbiantimes.info/vampiri-su-medu-nama-neobicna-istorija-vampirizma-u-srbiji/2/
Pešić, Radmila & Milošević-Đorđević, Nada (1997). Narodna književnost. Beograd: Trebnik. Preuzeto 9. jula 2023. sa: https://archive.org/details/pesicmilosevicdjordjevicnarodnaknjizevnost
Stevanović, Dragoljub (11. septembar 2010). Pun mesec nad šljivikom. Politika.rs. Preuzeto 6. avgusta 2023. sa: https://www.politika.rs/sr/clanak/148689/Magazin/Pun-mesec-nad-sljivikom
Šarović, Marija (2008). Metamorfoze vampira. Beograd: Institut za književnost i umetnost
Šmitek, Zmago (1998). Kresnik: An Attempt at a Mythological Reconstruction. Studia Mythologica Slavica, 1, 93-118. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: http://sms.zrc-sazu.si/pdf/01/SMS_01_Smitek.pdf
Šmitek, Zmago (decembar 2005). Shamanism on Slovenian Territory? Dilemmas Concerning the Phenomena of Shamanism, Spirit Possession and Ecstasy. Studia ethnologica Croatica, 17(1), 171–198. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://hrcak.srce.hr/file/7995
Šulović, Sonja (23. novembar 2015). Zaboravljena stvorenja: Zmajevi, vampiri i vile Istočne Srbije. Blic.rs. Preuzeto 5. jula 2023. sa: https://www.blic.rs/riznica/misterije/zaboravljena-stvorenja-zmajevi-vampiri-i-vile-istocne-srbije/45m5ylq
Tomić, Aljoša (20. februar 2022). Vampir proganjao devojku: Da li se sećate najluđeg slučaja iz Zaječara? Nova.rs. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://nova.rs/vesti/hronika/vampir-proganjao-devojku-da-li-se-secate-najludjeg-slucaja-iz-zajecara-2/
Trajković, Milan Ž. (14. septembar 2020). Vampir i Vampirović – Prilog istoriji Leskovca XIX veka. Dnevnikjuga.rs. Preuzeto 14. jula 2023. sa: http://dnevnikjuga.rs/vampir-i-vampirovic-prilog-istoriji-leskovca-xix-veka/
Vinšćak, Tomo (decembar 2005). On “Štrige”, “Štriguni” and “Krsnici” on Istrian Peninsula. Studia ethnologica Croatica, 17(1), 221–235. Preuzeto 7. avgusta 2023. sa: https://hrcak.srce.hr/file/7998
Vrčević, Vuk (1881). Niz srpskih pripovijedaka Vuka vit. Vrčevića: većinom o narodnom suđenju po Boki, Crnoj Gori i Hercegovini. Pančevo: Knjžara Braće Jovanovića
Zečević, Slobodan (2007). Mitska bića srpskih predanja. Beograd: Službeni glasnik