Vampir kao odraz vremena – deo IV

Posted on by Aleksa Jadžić

Pun Naziv: Vampir kao odraz vremena: Kratka evolucija vampira od drevnih narodnih predanja Balkana, preko romantizma i realizma Viktorijanaca, do prozapadnog modernizma i liberalizma (4)

U našem folkloru vampirizam nije izražen kroz dominantno erotski odnos (osim uslovno, u pričama o prevari lažnog vampira koji zastrašivanjem seljana dolazi do nedozvoljene ljubavi). Tek je pisana književnost upustivši se u razvijanje psihologije kobne ljubavi mogla doći i do erotskog preznačenja vampira (Ajdačić, 2007). Odnos žrtve kao živog bića, i nasilnika kao oživljenog mrtvaca, pokazuje se u svetlosti opsednutosti vladanjem i moći. Zbog toga se vampirizam razvija u književnim delima kao unutrašnji sukob greha i savesti, kao dvosmisleni slučaj kobne vezanosti brata i sestre ili pobratima, kao nerazdvojna vezanost ljubavnika, ili kao bolestan odnos potčinjenog i nadređenog bića.

Srpskim vampirima su se bavili Volter, Gete, Bajron, Ruso, Igo, Balzak…

Zanimljivo je da se u našim delima vampir ljubavnik pojavljuje ređe nego u drugim evropskim književnostima. U Kostićevoj sladunjavo orijentalnoj priči „Maharadža“, u kojoj se iz balkanskih okvira egzotizam ostvaruje vezivanjem radnje za Indiju, Maharadža koji prezire ljubav zaljubljuje se u Mejmu i ljubeći je zubima – ubije. U romanu „Nišči“ Vidosava Stevanovića pustog Mladena premlate, a nakon njegove smrti pojavljuje se grdna senka na raskrsnicama, na kućnim vratima počinje neko da lupa i zavija, a cvetojevačke žene pričaju o čivitnim ugrizima na vratovima. Makedonski pisac Vlada Urošević u priči „Višnjev liker“ („Lov na jednoroge“) prikazuje studenta koji tražeći sobu ulazi u tajanstvenu kuću tri sestre. Kada legne u krevet jedna mu prilazi obnažena, a zatim nasrću i druge dve, da bi potom osetio da ga je neko ujeo za vrat. Pripovedač koristeći fantastiku čudesnog prikazuje studenta koji se ne budi u sobi u kojoj je zanoćio, već ispod vedra neba, i utvrđuje da su tri sestre nastradale u zemljotresu istog dana kada su objavljene novine po kojima je on našao njihovu adresu. Motiv vampirizma provučen tek u jednoj polurečenici daje smisao i celoj pripoveci.

S druge strane, u Geteovoj „Korintskoj nevesti“, zasnovanoj i na pisanjima Fortisa, hrišćanska devojka, zavetom zaručena za paganina, izlazi iz groba da pije krv dragom, ali potom poručuje da mora ići i drugima – jer mladi uvek podležu njenom besnilu. Geteova balada je još u svom vremenu ispraćena brojnim pohvalama i osudama. Mnogi prevodi raširili su njenu slavu širom Evrope. Ona je inspirisala Gotjeovu pesmu „Žuta mrlja“, i novelu „Zaljubljena pokojnica“. Mrtvu kurtizanu Klarimondu poljubi mladi sveštenik, a ona tada želi da voljenom isisa krv iz srca, a potom pređe na druge mladiće. Opat opasnu pokojnicu posipa svetom vodicom i ona se pretvara u pepeo i kosti. Žena-vampir javlja se i u priči iz četvrte knjige Hofmanove „Serapionove braće“, kao i kod Šeridana Le Fanua, o čemu će u nastavku biti više reči. U priči „Berenis“ Edgara Alana Poa prelepa devojka koju junak voli se razboli i umre. U trenutku kada on čita, u biblioteku ulazi prebledeli zastravljeni sluga koji priča o oskrnavljenom grobu i još živom srcu. Sluga skreće pažnju gospodaru da mu je odeća blatnjava i krvava, a iz kutije ispadaju zubi kojima je junak bio opsednut još dok je Berenis bila živa. U Poovoj priči atmosfera jezovitog događaja se do krajnosti pojačava neobjašnjivom posetom grobu i samo naznačenom opsednutošću žene-vampira i njenog dragog. Bodlerova predstava o ženi-vampiru u pesmi „Preobražaji vampira“ se već potpuno udaljila od balkansko-slovenskog demona (Ajdačić, 2007). Ovde pesnik prikazuje nezasitost ljubavnice i njenu samo prividnu lepotu i strast kroz pretvaranje pohotne žene u smežuranu, gadnu mešinu i kostur. U Merimeovoj baladi „Vampir“, koju je slavni mistifikator navodno zabeležio kao fragment, leš Mlečanina porasle brade i noktiju, koji ne prestaje da krvari, a od koga beže gavrani zove prevarenu devojku Mariju da poljubi njegove blede i krvave usne. Pisac neutaženu želju vampirizovanog zavodnika predstavlja poređenjem njegovog osmeha sa osmehom usnulog čoveka koga muči grozna ljubav.

Gledajući genezu vampira u književnosti, radovi Bajrona, Polidorija i ostalih pisaca iz tog ranog viktorijanskog perioda će umnogome uticati na druge književnike da se takođe pozabave ovom temom te se tako javljaju priče „Vampir ili devica Mađarske“ (1825) Etijen-Leona de Lamot-Langona, „Upir“ (1841) od Alekseja Konstantinoviča Tolstoja, „Praznik krvi“ (1845) autora Džejmsa M. Rajmera i Tomasa P. Presta, i „Tajanstveni stranac“ (1853) nepoznatog, tajanstvenog autora iz čijeg je pera potekla priča o čudnovatom grofu i grupi putnika zarobljenih u zabranjenoj srednjovekovnoj tvrđavi smeštenoj negde u Karpatskim planinama (kasnijem domu Drakule i ostalih vampira), „Istinita priča o vampiru“ (1894) grofa Erika Stanislausa Stenboka itd. Naime, čitav XIX vek obeležen je modom „crnog romantizma“ – „gotičke pomame“ koja se zanosi svime zakopanim ispod zemlje pod devastiranim dvorcima, te koketira s onim što tadašnji moral osuđuje. Vreme tehničke modernosti i izgubljenih revolucija je uzdrmano pojavama senzualnih mrtvo-živih likova od „Zaljubljene smrti“ Teofila Gotjea (1836) do „Blede dame“ Aleksandra Dime (1849), preko „Vampirske grofice“ (1865) i „Grada vampira“ (1875) Pola Fevala, i dalje do „Priča o sablastima i vešticama iz rajnskog antikvarijusa“ (1924/1925), zbirke pripovedaka koju je uredio Herman Hese, a u kojoj se nalazi priča o slučaju vampira Jura Granda iz Kringe u središnjoj Istri 1672. godine.

Iz tog perioda moramo napraviti digresiju i istaći pripovetku „Porodica vurdalaka“ ruskog pisca Alekseja K. Tolstoja, koja je izvorno bila napisana na francuskom 1839. da bi na ruskom jeziku bila objavljena tek 1884. godine. Ova Tolstojeva priča je važna i zanimljiva jer pruža krajnje retku priliku da vampire sagledamo iz bliže, slovenske perspektive – neokaljane anglocentričnom kolonijalističkom, rasističkom ksenofobijom i slovenofobijom, te možemo videti jednu devetnaestovekovnu horor priču o vampirima smeštenim baš u Srbiji. Reč „vurdalak“ kao sinonim za vampira, kako izgleda, prvi put se pojavila početkom XIX veka, a postala je uobičajena zbog istoimene pesme Aleksandra Puškina iz 1836. godine, kao dela ciklusa „Pesme zapadnih Slovena“ o kojem je već bilo reči. Doduše, postoje neka mišljenja da u jugoistočnoj Srbiji postoji stvorenje po imenu vurdalak, koje se navodno hrani isključivo vurdom (vrstom domaćeg krem sira), ali za sada još nemamo definitivnu potvrdu ove ruralne legende (Ognjanović, 2015). „Porodica vurdalaka“ poslužila je kao predložak za izuzetan segment u italijansko-francuskoj horor filmskoj antologiji Marija Bave „Tri lica straha“ (1963), poznatoj i pod međunarodnim naslovom „Crna subota“, kao i za ruski film „Porodica vurdalaka“ (1990) koji prilično trapavo pokušava da „modernizuje“ ovu priču i smesti je u današnje vreme. Na osnovu Tolstojeve fabule je Sem Dž. Miler napisao kratku priču „Ako je neko koga voliš postao vurdalak“, u čijem je fokusu zavisnost od droge i ranjivost zbog koje gradimo toksične zidove oko sebe povređujući ljude koje volimo, a koja je objavljena u časopisu „The Dark“ i 2023. godine nominovana za „Nagradu za vrhunsko dostignuće u kratkoj fikciji Brem Stoker“.

Ne smemo da preskočimo nijednog istaknutog viktorijanskog vampira u književnosti koji se pojavljuje u romantičnom hororu „Karmila“ (1872), irskog pisca Džozefa Tomasa Šeridana Le Fanua koji drsko feminizira ovo noćno stvorenje i izmišlja ličnost lovca na vampire. Ovaj serijal priča je objavljivan u časopisu „The Dark Blue“, pripoveda o ženskom vampiru u Štajerskoj, kao i o zastrašujućoj i opsesivnoj romantičnoj vezi sa mladom devojkom. Prema mišljenju književnika prevodioca i novinara, Borisa Perića, vrlo je verovatno da je Barbara Celjska (1392-1451), carica Svetog rimskog carstva i kraljica Ugarske i Češke, uticala i inspirisala Le Fanua (Bousfield, 2018; Balija, 2018). Naime, francuski književnik Robert Ambelen (1907-1997) u knjizi „Vampirizam – od legende do stvarnosti“ (1976) prenosi beleške neimenovanog engleskog člana Teozofskog društva koji je putovao kroz Jugoslaviju 1938. godine. Navodno je dve godine ranije kraj oko Varaždina u Hrvatskoj bio pogođen serijom misterioznih smrti. Zaraze su se na varaždinskom području javljale periodično, i uglavnom su se odnosile na živote mnogih mladih ljudi. Sve žrtve su na svojim vratovima imale jednu ili dve neobične plavkaste markacije nalik ugrizu vampira. Pre misteriozne smrti, žrtve su patile od učestalih noćnih mora. Stariji svedoci tvrdili su da su se takve pojave dešavale i u prošlosti, doduše kroz duže vremenske periode, otprilike svakih 40 ili 50 godina (Daraboš, nedatirano). Vrlo je verovatno da se radilo o epidemiji tuberkuloze ili nečeg sličnog pa su ljudi izgledali ispijeno. Ipak, lokalci zagonetnu epidemiju pripisuju „vampirici“ sahranjenoj u varaždinskom dvorcu još u XV veku – Barbari Celjskoj, ćerki grofa Hermana II Celjskog i unuci grofice Katarine Kotromanić Celjske. Međutim, Ambelen u knjizi ne navodi da je za to kriva Barbara Celjska, ali zato tom informacijom barata njegov sunarodnik, pesnik i novinar Žan-Pol Bur (1946-2023), koji u knjizi „Vampiri“ (1986) piše da je upravo Barbara Celjska, takozvana Crna kraljica, bila žena koja je ustala iz groba u selu Kneginec kod Varaždina i ispijala meštanima krv. U knjizi se navodi i da je Varaždin od njenih krvoločnih pohoda oslobodio pravoslavni sveštenik, ali ne objašnjava podatak koji odmah upada u oko – kako je ova vladarka ustala iz groba u Knegincu ako je sahranjena u kraljevskoj kripti u Pragu? Naravno, malo je verovatno da Žan-Pol Bur samostalno Barbaru podiže iz mrtvih, već je sasvim izvesno da je tu informaciju dobio od žitelja u okolini Varaždina, što je samo potvrda koliko je dubok trag ta žena ostavila u ovim krajevima, ali i u svetu.

Prelepa Barbara duge crne kose je i za života bila omrznuta: težak karakter koji su krasile ambicioznost, oholost, okrutnost, razuzdanost i poročnost njen muž Žigmund Luksemburški nije trpeo, bila je poznata i kao lihvarica, bavila se alhemijom, vradžbinama, crnom magijom, navodno je bila s nečastivim, a prema nekim predanjima je bila u vezi sa transilvanijskim grofom Vladom Drakulom (verovatno još jedna glasina nastala zato što je ona sa svojim suprugom bila osnivačica i jedina žena Viteškog reda Zmaja, kojem je pripadao i njen otac hrvatsko-dalmatinski i slavonski ban Herman II grof Celjski), što je sveukupno poslužilo da postane istorijski predložak za legendu o Crnoj kraljici (Vampirice su bile među nama, 2009). Njenoj negativnoj reputaciji pridonela je i činjenica da je preživela kugu što je u to doba bila velika retkost. Najviše razloga za izmišljanje takvih afera su imali plemići koji su se kod nje zaduživali i ostajali bez svoje zemlje zahvaljujući visokim kamatama na dugove koje nisu mogli da joj isplate, kao i dinastički konkurenti – Habzburgovci. To je otišlo toliko daleko da su se kasnije pojavile legende da je ona bila vampir za vreme sabora u Konstancu na Bodenskom jezeru (15. ekumenski u katoličkoj crkvi, 1414-1418), te na osnovu njih u Varaždinu, Zagrebu, Samoboru i drugim mestima u današnjoj Hrvatskoj još uvek strahuju od nje (Wissenswertes aus vergangenen Epochen, 2020). Koliko je prodrla u svest ljudi pokazuje i dalje prisutna dečja igra u današnjoj Hrvatskoj – u kojoj je jedno dete, određeno kao Crna kraljica, okrenuto leđima prema ostalim igračima i, dok ono zastrašujućim tonom, brzo ili sporo izgovara: „Crna kraljica jedan, dva, tri“, drugi pokušavaju da joj se približe pre nego što se Crna kraljica okrene prema njima. Ukoliko kraljica spazi nekoga u pokretu, tada se taj igrač vraća na početak, dok je prvi koji dotakne kraljicu pobednik i u sledećem krugu je to dete Crna kraljica.

U zapadnu književnost Le Fanu je dodao elemente poput probadanja koca kroz srce koji su se pojavili u žanru – i poigrao se dvosmislenom seksipilnošću noćnih scena ugriza u spavaćoj sobi, što će uticati na dalju evoluciju vampira u književnosti i kasnijoj kinematografiji. Naime, Karmila je, poput svog muškog parnjaka Drakule, kada su vampiri u pitanju, bila uzor za sve kasnije vampirice u popularnoj kulturi. Književni stručnjaci uočavaju brojne sličnosti između „Karmile“ i „Drakule“ Brema Stokera objavljenog dvadeset i pet godina kasnije. Svakako, „Karmila“ i „Drakula“ tako postaju rodonačelnici žanra, arhetipovi, čije će emanacije biti nezaobilazne u potonjoj literaturi kao i, kasnije, u izdancima pop-kulture (Jovićević, 2012: 224). S druge strane, srpska književnost XIX veka je umnogome kasnila za evropskim literarnim pokretima i pravcima. S obzirom na to da smo naviknuti da nacionalnu istoriju posmatramo izdvojeno od istorije Evrope ili sveta, ponekad nam je teško da za jednu istu godinu ili deceniju naizmenično navedemo najznačajnije događaje koji su se zbili u Srbiji i, na primer, u Engleskoj, Nemačkoj ili Francuskoj. Nije mnogo drugačije ni sa književnom istorijom, pa ako bismo i hteli da paralelno pratimo rad srpskih i pojedinih evropskih pisaca, lako bismo uvideli da jedan srpski romantičarski pesnik objavljuje svoje prve stihove onda kad u zapadnoj Evropi već stvaraju pesnici moderne. Ali, ako osmotrimo malo drugačije, pa uvidimo da je srpski realista Milovan Glišić (1847-1908) svoju pripovetku horor-fantastike „Posle devedeset godina“ (1880) objavio svega osam godina nakon dotada najpoznatije gotske novele „Karmila“, a čitavih sedamnaest godina pre „Drakule“, onda nećemo moći da prenebregnemo činjenicu koliko su se srpski pisci trudili da svojim radom prevaziđu jaz izazvan viševekovnim ropstvom i kulturnom stagnacijom.

Kod nas o Glišiću nije mnogo pisano, ali kod nekih istraživača preovladava mišljenje da je on pisac fantastike koji je za motive koristio srpski folklor i da je osnovu za svoje priče nalazio uglavnom kod Nikolaja Gogolja (Kukić, 2010). Možemo misliti da je to pogrešna tvrdnja iz prostog razloga jer je sâm Gogolj rekao: „Moj predmet je bila stvarnost.“ Ali ni Gogolj ni Glišić „stvarnost“ nisu shvatali kao puku „realnost“, budući da ona u stvaraocu i u njegovoj imaginaciji kao takva ne postoji, već je reč o imaginarnom prostoru „kad se ne zna dokle je mračni vilajet i dokle krštena zemlja“ (Glišić u priči „Noć na mostu“). Dakle, to što je Glišić pisao nije fantastika. To je opis zlih sila, to su metafore za zle duhove izašle iz čoveka da prošetaju okolo, da ih svi vide, jer zlo ne podnosi skrovitost. Njihova vidljivost – koju neki pogrešno nazivaju priviđenje – jeste zla kob čovečanstva. Kod Glišića se najmanje radi o praznoverju i utvarama mašte – kod njega je reč o večnom zlu koje kruži, izlazi i ulazi, žari i pali, lažno gradi i ruši ne pitajući koliko košta. U tim scenama Glišić obznanjuje da je suština sveta – strah. Prilog ovoj tvrdnji je njegovo interesovanje za Gogolja. Naime, nije njega Gogolj privlačio nadnaravnim pričama – on je preko njega spoznao đavola, i taj đavo ga je progonio i vijao, pokretao u njemu jezu, bacao ga sa paklenih visina u još paklenije ponore. Savu Savanovića je Glišić na svojim leđima uneo u srpsku književnost, potvrđujući staro pravilo da nijedan narod nije preživeo bez vampira. Preko Save Savanovića, veličanstvenog vampira, istovremeno je izrazio strah od stvarnosti i od samog sebe. Opisujući događaje u gluvo doba noći – a sve se kod Glišića, kako i dolikuje, dešava u ponoć – on u stvari opisuje pakao: uzvitlane nakaze, crnu decu noći, krike ludila i pomame, užas i jezu, vreme koje se vrti oko prostora kao oko nekog planetarnog poprišta, infernalnog gumna u plamenu… Ti opisi pripadaju najboljim primerima iz srpske književnosti. Međutim, vreme je učinilo svoje. I zli dusi su se kamuflirali. Željni promena i svesni duha vremena, uzeli su nove oblike, promenili su strategiju, postali su državno i crkveno dobro, čuvari sefa i pečata. Što bi Glišić, ne bez sarkastične nostalgije, rekao: „Svet se danas izopačio, pa ni zmajevi ne dolaze više“ (Kukić, 2010).

Početkom XX veka srpska književnost je nagovestila da će „vampir u njoj ponovo doživeti veliki obrt“ (Radin, 1996: 12). Nasuprot tradicionalnom tumačenju vampira kao demonskog bića, književnost tog perioda predstavlja ovo biće kao „sredstvo za modelovanje negativnih aspekata svega što  pripada ljudskoj delatnosti“ (Radin, 1996: 20). Dobar, ali još uvek nedovoljno poznat predstavnik tog vremena je priča Danice Marković (1877-1932), „Vampir Pantelija“, objavljena u „Politici“ 31. jula 1927. godine, a koja, nasuprot nekim veštim tumačenjima, nije imala povoljnu čitalačku recepciju kod svojih savremenika. Uprkos pripovedačkom daru, autorka je više stremila „književnoj tradiciji, nego što je to novoustanovljena poetika dozvoljavala“ (Kulić, 2018: 14-15), a u svojim tekstovima je nesumnjivo ostavila pečat narodne tradicije. U poređenju sa najpoznatijim vampirom iz srpske književnosti, Savom Savanovićem iz pripovetke „Posle devedeset godina“, ova pripovetka Danice Marković može se posmatrati kao anahrona. U tom smislu je paradigmatičan zaključak Zorice Hadžić, koja kao osnovnu razliku između Milovana Glišića i Danice Marković otkriva specifičan pripovedni postupak, tzv. tehniku skaza: Danica Marković je „zapisivač priča iz naroda, te je kraj tetkinih kazivanja, kraj njene pripovetke, dok Milovan Glišić folklornu fantastiku koristi u fragmentima, eventualno puštajući da fantastika bude zastupljena paralelno sa glavnim tokom“ (Hadžić, 2007: 204). U nizu književnog modifikovanja ovog motiva, nesumnjivo je da bi pripovetka Danice Marković pripadala upravo realističkoj pripovetki sa okvirnom pričom koju vodi pripovedač. Dakle, može se zaključiti da se pripovetka „Vampir Pantelija“ ipak uklapa u „razgranat motiv vampira koji je transponovan u srpsku književnost i time zaslužuje istraživačku pažnju“ (Bjelić, 2013: 113-114), jer predstavlja interesantnu i bogatu riznicu folklornih elemenata i ukazuje na jedan od razvojnih puteva srpske pripovetke s obzirom na njene tematsko-motivske i sižejne elemente, kao i  na evoluciju određenih narativnih postupaka.

U pripovetki „Vampir Pantelija“ Danica Marković se postavlja kao zapisivač tetkinih kazivanja. Dok je tetka „živa riznica folklora“ i bez pogovora veruje u istinitost pripovednih događaja, spisateljica na pojedinim mestima provlači sopstvenu nevericu i sumnju (v. Garonja Radovanac, 2014: 264). Ova priča počinje parodiranjem usmenog iskaza: „Sećam se, počinje tetka da priča, bila sam već odrasla, kad smo odlazili na groblje čumićko“ (Marković, 2003: 36). Jedna od bitnih karakteristika ove pripovetke je da se zasniva na isticanoj verodostojnosti  događaja, potvrđenoj ličnim iskazom („Oko groba Pantelijinog stoji prazno. Boga mi, koliko najveća soba okolo. Nikog nisu želeli da sahrane u blizini“), kao i rodbinskim odnosima („Pantelija je bio četvrti muž moje babe“), čime se doprinosi uverljivosti pripovedanja (Garonja Radovanac, 2014: 257). U središtu ove priče, sudeći po zaključcima književnih proučavalaca (poput Zorice Hadžić i Slavice Garonje Radovanac), nalazi se zloba i osveta, koje istrajavaju i nakon smrti. Pantelija je prikazan kao „tip genetski zlog čoveka“, koji za života naginje onostranom i želi da se povampiri da bi se svetio: „Da mi je da se povampirim, kad umrem, da se svetim kome znam“ (Marković, 2003: 34).

Pantelija je umro na Božić, a počinje da se javlja na Svetog Jovana, obuhvatajući na taj način takozvane „nekrštene dane“, odnosno vreme demona. Po rasprostranjenom verovanju, u tom periodu otvarale su se kapije onog sveta i na zemlju su dolazili demoni svih vrsta (aveti, karakondžule, veštice, đavoli, vampiri). Svako ko umre u ovom periodu smatra se potencijalnim vampirom i tako su se ponašali prema njemu (v.  Bandić, 2004: 307). Neposredno pre smrti, Pantelija je želeo da zakolje dvisku, odnosno mladu ovcu koja se nije jagnjila (šiljegu), ali mu njegova supruga nije dozvolila. Posle smrti, on je jedino dvisku ubio. Taj detalj neke istraživače navodi na zaključak da je on želeo da se osveti svojoj ženi, te je upravo zbog toga uznemiravao porodicu i pravio štetu u kući (v. Hadžić, 2007: 203). Dakle, vampir Pantelija nije jedan od onih vampira koji se, po tradicionalnom verovanju, „vraća svojoj mladoj i lepoj ženi da bi sa njom spavao“, već želi da joj se osveti (Hadžić, 2007: 203-204). Taj atribut velikog ljubavnika ovde izostaje. Takođe, on nije poput nekih vampira u narodnom verovanju sisao krv ljudima, već je, kako bi naudio svojoj ženi, mešao i rušio sve što se našlo u dvorištu. Baba iz ove pripovetke je, međutim, bezbedna od vampirske seksualne gladi, uverena da njoj ne može da naudi jer će se vratiti svojoj prvoj ženi. Tu pretpostavku da je željan da se osveti babi potvrđuje i činjenica da je samo dvisku zaklao. Ono što može, potencijalno, da opovrgne ovu ideju o osveti ženi je činjenica da je Pantelija i pre svađe sa njom govorio da želi da se povampiri.

Prvo interesovanje za objavljivanje pripovedaka Danice Marković je poteklo od Božidara Kovačevića (1902-1990). On je 25. oktobra 1952. godine preporučio Srpskoj književnoj zadruzi da objavi zbirku pripovedaka Danice Marković, ali je u toj nameri osujećen i nije uspeo (v. Hadžić, 2007: 190). Podržavajući književnost Danice Marković i uočavajući izvesnu vrednost istog, Božidar Kovačević je pokazao interesovanje za tradiciju, mitsko i folklor, što je primenio i na svoje književno stvaralaštvo, koje se uglavnom opisuje kao književnost između tradicije i avangarde (Kulić, 2018: 20). Afirmativan odnos prema folklornom nasleđu autor je pokazao ne samo u književnim kritikama, već i u svojoj mladalačkoj pripovetki „Vampirica“ (prvobitno naslovljenoj kao „Gospođa Vampirica“ u časopisu „Misao“ 1923. godine, a zatim preimenovanoj i tako objavljenoj u Kovačevićevoj zbirci pripovedaka „Najveći sevap“ iz 1928.), za koju istoričar književnosti Radovan Vučković uočava književnu i folklornu vrednost ističući da je ovo „najbolja Kovačevićeva fantastična pripovetka, koja je neodvojiva od savremenog čoveka i njegovih iskušenja u otuđenom i ohlađenom svetu“ (Vučković R, 1990: 130). Oslanjajući se na simbolizam i avangardu, Kovačević je ovu priču napisao predstavivši u liku glavne junakinje „tri karakterološka tipa podložna vampirskoj simbolizaciji: fatalna ljubavnica, posesivna majka i zla žena“ (Radin, 1996: 136). Iako je nakon objavljivanja i ona naišla na negativnu recepciju (npr. u kritici Isidore Sekulić objavljenoj u Srpskom književnom glasniku 1928. godine), može se smatrati da je reč o jednom od najznačajnijih pomena vampira u srpskoj književnosti, bar kada je reč o pripovetkama s početka XX veka, i da moderna vampiristika nije potpuna bez ovog literarnog ostvarenja.

U „Vampirici“ se primećuje menjanje izraza i pogleda kod Ane Tarnih, vampirice, što predstavlja čestu karakteristiku i oznaku vampira: „Telo vampira je groteskno, ono je stalno u procesu nastajanja, nikad dovršeno“ (Šarović, 2008: 107). Dok je Bogdan Nikolajević, protagonista i naratorov ujak, čeka na železničkoj stanici, Ana se pojavljuje kao „žena od četrdeset godina, ostarela, naborana, sa prugama oko očiju i sa uvelom kosom“, tako da se Nikolajeviću u tom trenutku učini da ona može da stari i da se podmlađuje, uveren da su to samo njegove halucinacije. Junak uskoro otkriva tajnu njene lepote i čulnosti, kao i razloge njenih čestih fizičkih promena, koje deluju mistično i onostrano. Naime, zatiče je „dugih opuštenih kosa i raskrvavljenih usta“ kako ispija krv svojoj ćerki Eleni „koja je sukljala preko čaršava, čudnim odsjajem, u polutami“. Aktivnost vampirice bila je usmerena samo na konzumiranje ćerkine krvi, ali nije poznato da li je pila i krv druge dece. Svaki put kada bi progutala gutljaj Elenine krvi, njeno telo je postajalo sve sjajnije i zaobljenije, a lice sve zamamnije i lepše. Nikolajević se uz užasavanje prisetio svih svojih znanja o vešticama, vampirima i onostranim pojavama sa sličnim osobinama. Zgrožen, u neverici, preispitujući sopstvenu svest koja je sklona halucinacijama „zgrabio je životinju, ugušio, premlatio, ubio na mestu to telo što je nekada voleo“ (Kovačević, 1928: 50).

Negativna određenja ove (jedine imenovane) žene u priči uslovio je i moto priče: „Kada bi žena mogla da povrati svoju mladost i lepotu po cenu života, ona bi ga žrtvovala“ (danska novinarka i spisateljica, Karin Mihaelis 1872-1950). Time se naglašava, najpre, osobina Ane Tarnih, koja izbija u prvi plan i kojoj se ne prašta – ona je loša majka. Takvom osobinom junakinja je odstupala od „normalnog“ u jednoj zajednici, te se ovo (krajnje jednostavno) uništavanje vampirice može posmatrati i kao „simbolično uništenje aberantnog pojedinca“ (Bandić, 1997: 110-111). Iako je ženskih vampira više u svetskoj književnosti, u srpskoj književnosti se izdvaja slika povampirene Dafine u „Seobama“ Miloša Crnjanskog, istovremeno predstavljajući vampiricu sa ključnim osobinama môre.

„Vampirica“ Božidara Kovačevića svojim osnovnim motivom pripada grupi književnih dela svetske književnosti koja su se bavila sličnom tematikom: Teofil Gotje „Mrtva draga“, Merion Kroford „Jer krv je život“, Klark Ešton Smit „Ilalutina smrt“, Edgar Alan Po „Pad kuće Ašera“ (v. Šarović, 2008: 170). Time ova pripovetka zaslužuje više od običnog beleženja u istoriji srpske književnosti jer će slika vampirice, utemeljena u komparativnom kontekstu (Karmila i dr.), u nešto drugačijem obliku, istrajati i dobiti nova umetnička rešenja, u savremenoj srpskoj književnosti XXI veka.

Drakula – rezultat balkansko-slovenske tradicije i evropske mode crnog romantizma (1)

Kada je objavljen „Drakula“ (1897), evropska publika je već bila dobro upoznata sa pričama o vampirima. Iako se Brem Stoker živo zanimao za narodna predanja i praznoverice, prateći s velikom pažnjom novinske vesti o povremenim epidemijama vampirizma, poput one o „Vampirima u Novoj Engleskoj“ koju će iz Pulicerovih „žutih“ novina „New York World“ od 2. februara 1896. godine gotovo čitavu preneti u tekst svog najpoznatijeg romana (Perić & Pletenac, 2015, Uvod), smatra se da je i „Karmila“ veoma uticala na Abrahama Stokera u stvaranju „Drakule“ – prvenstveno zbog mistične atmosfere koja se jednakim intenzitetom oseća u oba dela, premda je na ovu zastrašujuću Le Fanuovu priču prethodno uticala legenda o carici Barbari Celjskoj (Bousfield, 2018; Balija, 2018), kao i pripovetka „Vampir“ (1819) Džona Vilijama Polidorija. Pored njih, i mnogi drugi poznati britanski književnici poput Artura Konana Dojla, Roberta Luisa Stivensona ili Herberta Džordža Velsa su decenijama pre pisali priče kroz koje su prožimali elementi fantastike što je nesumnjivo podstaklo i inspirisalo Stokera da pođe njihovim stopama.

Tako je, istražujući za svoj roman koji će ga proslaviti, Bremu Stokeru habsburški izveštaj „Dokumentovano i detaljno saopštenje o vampirima koji su se ove godine i prethodnih godina pojavili u Kraljevini Srbiji sa razmatranjem o tome i rukopisom jednog oficira iz puka princa Aleksandra iz Medveđe u Srbiji upućenom čuvenom doktoru univerziteta u Lajpcigu“ iz 1732. godine poslužio kao predložak (Matković, 2019). Ovaj izveštaj pruža detaljan opis verovanja o bićima na granici dva sveta, ovostranog i onostranog, te se može smatrati etnografskim opisom ili bar izvorom za proučavanje srpskih običaja i verovanja (naročito kada je reč o beleženju usmene tradicije, narodnih verovanja i predanja). Takođe, tvorac „Drakule“ je uzimao beleške iz knjige „Zemlja iza šume“ (1888) koja pripoveda o transilvanijskom folkloru, što je izvršilo jedan od najvećih uticaja na njega, te je upravo ovaj roman zaslužan za upoznavanje Stokera sa konceptom „nosferatua“ – vampirskog stvorenja koje pije krv nevinim žrtvama. Rođena u imućnoj porodici u gradu Erdri u Lanarkširu, Emili Džerard je ovu knjigu napisala pošto je sredinom 1880-ih provela dve godine u Rumuniji sa mužem, raspoređenim tamo kao oficirom austrougarske vojske. U knjizi je napisala: „Izrazitije veće zlo predstavlja nosferatu, iliti vampir, u koga svaki rumunski seljak veruje onoliko čvrsto kao što veruje u Raj ili pakao“ (Alison, 2021). Deceniju kasnije, Stoker je objavio „Drakulu“, zasnovanog na prethodnom sedmogodišnjem istraživanju o ovoj temi. Šeststo kilometara od Erdrija, stručnjaci Londonske biblioteke, čiji je Stoker bio član, otkrili su kojih je 25 knjiga tvorac Drakule koristio kao izvorni materijal. Na marginama mnogih od njih se jasno vide beleške ispisane njegovim rukopisom, kao i stranice sa „magarećim ušima“ kad bi pronašao neke relevantne odlomke. Prema Filipu Spedingu iz Londonske biblioteke, Emili Džerard je bila jedna od dva glavna Stokerova izvora. Štaviše, knjiga koja je poslužila kao glavni izvor za irskog pisca, „Zemlja iza šume“, zapravo se nalazila u njegovom posedu, da ne bi morao stalno da je pozajmljuje iz biblioteke.

Kao što je poznato, Brem Stoker nikada nije posetio Transilvaniju. Pojedini izvori tvrde da je ime za svog grofa pronašao u knjizi Vilijama Vilkinsona „Pregled kneževina Vlaške i Moldavije: sa različitim političkim zapažanjima s njima u vezi“ (1820). Zna se da je Stoker pravio beleške i o ovoj knjizi (The Origins of Count Dracula, 2012), premda neki smatraju da je Stoker literarni portret svog antijunaka preuzeo od pisca, diplomate i biskupa, Nikole Modruškog (1427-1480), inače papskog legata na dvoru Matije Korvina, koji je mogao da preuzme iz „Dnevnika putovanja iz Carigrada u Poljsku“ Ruđera Josipa Boškovića s obzirom na to da su opisi nekih prostora (Bukovine, Moldavije, Transilvanije, Dobruđe i drugih) i života domaćeg stanovništva te teritorije zajednički i Stokerovom romanu i Boškovićevom „Dnevniku“ (Sambunjak, 2008). Pored toga, u istraživačkim krugovima i dalje se vode rasprave da li je književni grof Drakula „rođen“ u razgovoru između Stokera i Armina Vamberija, profesora orijentalnih jezika na Univerzitetu u Budimpešti (Norton-Taylor, 2005). Rođen u Slovačkoj pod imenom Herman Vamberger, ovaj učitelj jezika uglednim osmanskim porodicama i prevodilac (tečno je govorio dvanaest jezika), putnik, avanturista, publicista, diplomata i jedan od prvih stranih agenata britanske tajne službe (pre nego što je osnovan MI6) koristan za osmanski, habzburški i engleski dvor je krajem XIX veka postao slavna ličnost u Engleskoj kao rezultat svojih spektakularnih putovanja na Orijent. Iza kulisa, Vamberi je dve decenije, do svoje smrti 1913. godine, davao britanskoj vladi informacije o ruskim kolonijalnim ambicijama, savetovao britansku spoljnu politiku u Centralnoj Aziji u okviru anglo-ruske borbe za vlast u Aziji i podsticao poboljšanje anglo-turskih odnosa (British spy inspired Stoker’s vampire slayer, 2005). Naime, 30. aprila 1890. godine nakon predstave u Liceum teatru, ovoga puta kao gost Stokera i njegovog šefa, glumca Henrija Irvinga, tokom večere u londonskom „Bifstejk“ klubu, ovaj mađarski naučnik navodno je upoznao Stokera sa legendom o Drakuli na osnovu svog ogromnog poznavanja Istočne Evrope. No, i dalje postoji mnogo više dokaza da je Stoker dobio ime „Drakula“ iz knjige Vilijama Vilkinsona. Neki čak tvrde da je ozloglašeni profesor Van Helsing, lovac na vampire, zasnovan na ličnosti Armina Vamberija zbog njegovog neverovatnog života. Međutim, nema dovoljno snažnih argumenata kako bi se to potvrdilo. Ipak, postoje dva poglavlja u Stokerovom romanu (18 i 23), gde Van Helsing govori o svom „prijatelju Arminijusu, sa Univerziteta Budim-Pešte“ (Vambery Armin, 2017). Iako Arminijusa uopšte ne srećemo u romanu, njegov uticaj na Van Helsinga čini veliku razliku u priči i kako će se ona završiti. Istraživači „Drakule“ su godinama opsednuti ovim pitanjem.

Stoker pominje Vamberija dva puta u svojim ličnim reminiscencijama (Hreno, 2013). Pored toga, ovaj irski pozorišni upravnik sa ambicijama pisanja i mađarski orijentalista su se ponovo videli na proslavi Tristogodišnjice Dablinskog univerziteta 1892. godine (Ruthner, 1997, str. 8). Ali nije sigurno da li je došlo do razmene pisama između njih dvojice. A šta je tačno Stoker naučio od Vamberija može se samo nagađati; da li su to bile činjenične informacije o Vladu Cepešu, priče o vampirizmu ili informacije čiste društveno-geografske prirode (nagađanja biografa Vamberija Lorija Aldera i Ričarda Dalbija nemaju nikakav dokaz). Osim što je dostigao sličan nivo obrazovanja, Vamberi nema ništa zajedničko sa Van Helsingom i nije izgledao uopšte zainteresovan za grofa Drakulu. Iako je Vamberi opširno pisao o Matiji Korvinu, Hunjadijevima, sultanu Mehmedu II i drugim ličnostima čija je poveznica Vlad Cepeš, nikada nije napisao ni reč o Drakuli. Verovatno nije imao nikakve informacije koje bi mogao da kaže Stokeru; a i ne zaboravimo da je dobar deo njegovog života bio strogo poverljiv zbog prirode posla kojim se bavio 20 godina (Hreno, 2013).

Ovde je zanimljiva još jedna podudarnost. Naime, nakon što je „ludilo“ za vampirima u akademskim i vladinim krugovima iz 1700-ih „isparilo“, jedan čovek se poprilično potrudio da iznova pridobije pesnike i autore kako bi ponovo misli usmerili prema vampirima. Bio je to Džon Herman Merivejl (1779-1844), engleski advokat i antikvar koji je voleo da pronalazi staru literaturu (Tremor, 2021). Ono što Merivejla čini intrigantnim kandidatom da bude Stokerov „Arminije“ jeste njegovo interesovanje za vampire. Pisao je o vampirima u engleskim književnim časopisima pre nego što je lord Bajron napisao svoj „Fragment romana“ (1816) i svakako pre nego što je Džon Polidori napisao „Vampira“ (1819) – dva teksta koja se često navode kao zaslužna za rođenje književnog vampira. Ono što je još važnije, Merivejl je pisao i pesme o vampirima. No, ovde ćemo istaći pesmu „Mrtvaci iz Pešte“, publikaciju iz 1808. godine o postojanju vampira u Istočnoj Evropi, jer nam pažnju privlači kraj pesme u kojem stoji njegov potpis: Arminius (Tremor, 2021). Da li je antikvar i književnik Džon Herman Merivejl zvani Arminije zapravo ličnost kojoj Stoker daje omaž u svom gotičkom remek-delu? Na osnovu naslova pesme i potpisa, može se pretpostaviti. Svakako, ovaj dokaz je snažan koliko i argument da su Stoker i Vamberi razgovarali o Vladu Drakuli. No, sâm Stoker je ispričao da je posle preobilne večere u jednom londonskom ekskluzivnom restoranu gde je jeo kuvane rakove imao noćne more o bićima koja piju krv, te je upravo ta noćna mora bila inspiracija da stvori svog vampira (Aranđelović, 2022). Još zanimljivija i duhovitija verzija, koja u novije vreme dobija posebno na težini, glasi da mu je roman diktirao lično Drakula, otkrivajući mu istinu ko je on zapravo bio (Jovićević, 2012: 222).

Nastaviće se…

Izvori:

  • Ajdačić, Dejan (10. avgust 2007). Motiv Vampira u evropskoj književnosti i književnosti balkanskih Slovena. Rastko.rs. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://www.rastko.rs/rastko/delo/10047
  • Alison, Dejvid (26. maj 2021). Grof Drakula, vampiri i horor: Škotska spisateljica koja je inspirisala „Drakulu“, roman Brema Stokera. BBC. Preuzeto 5. avgusta 2023. sa: https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-57221889
  • Aranđelović, Milan (23. jun 2022). Da li je grof Drakula irskog porekla? Bookmate Žurnal. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://zurnal.bookmate.com/drakula/
  • Balija, Petra (11. jul 2018). Priča o Crnoj kraljici: On je imao 38, a Barbara Celjska tek 13 godina. Večernji list. Preuzeto 22. aprila 2024. sa: https://www.vecernji.hr/zagreb/prica-o-crnoj-kraljici-on-je-imao-38-a-barbara-celjska-tek-13-godina-1257711
  • Bandić, Dušan (1997). Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko. Beograd: XX vek
  • Bandić, Dušan (2004). Narodna religija Srba u 100 pojmova. Beograd: Nolit
  • Barešin, Sandra (30. oktobar 2015). Vampiri u popularnoj pučkoj kulturi. Ethnologica Dalmatica, 5-14. Preuzeto 2. januara 2024. sa: https://hrcak.srce.hr/file/240949
  • Bjelić, Aleksandra (18. mart 2013). Folklorna predstava vampira u srpskoj drami. Završni rad iz kursa Pevač i tradicija Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Beograd: Filološki fakultet u Beogradu
  • Blanchard, Kaitlin (april 2009). Dracula: The Reproduction of History and the UnDead Myth. PBworks.com. Preuzeto 3. jula 2023. sa: http://engl358dracula.pbworks.com/w/page/18970609/Dracula%3A%20The%20Reproduction%20of%20History%20and%20the%20UnDead%20Myth
  • Bošković, Dragana (2010). Amalgam književnosti: između mita i istorije. Vampir i grof Drakula. Mons Aureus, časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja, VIII (30), 37-47. Preuzeto 16. jula 2023. sa: http://www.biblioteka-smederevo.org.rs/sites/default/files/30-20102.pdf
  • Bousfield, Jonathan (8. novembar 2018). Vampire Country. Time Out England Limited. Preuzeto 22. april 2024. sa: https://www.timeout.com/croatia/travel/vampire-country
  • Daraboš, Predrag (nedatirano). Boris Perić, književnik Tranzicijski vampiri haraju Hrvatskom. Pikok. Preuzeto 22. aprila 2024. sa: https://pikok.org/peric/
  • Đorđević, Tihomir (1953). Srpski etnografski zbornik, LXVI. Beograd: Srpska akademija nauka, 149-219
  • Garonja Radovanac, Slavica (2014). Od Carigrada do Budima. Novi Sad: Akademska knjiga
  • Gliński, Mikołaj (jul 2015). Polish Vampires: Bloody Truth behind Dark Myth. Culture.pl. Preuzeto 8. decembra 2023. sa: https://culture.pl/en/article/polish-vampires-bloody-truth-behind-dark-myth
  • Glover, David (jesen 1993). Travels in Romania: Myths of Origins, Myths of Blood. Improbable Dialogues: Encounters in Cultural Studies, 16 (1), 126-144. Preuzeto 10. avgusta 2023. sa: https://www.jstor.org/stable/41389304
  • Goldsworthy, Vesna (1998). Inventing Ruritania. New Haven: Yale University Press
  • Hadžić, Zorica (2007). Istorija jedne samoće – poezija i proza Danice Marković. Novi Sad: Akademska knjiga
  • Jordison, Sam (27. april 2012). Twilight v Dracula: vampires – readers’ responses. The Guardian. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://www.theguardian.com/books/2012/apr/27/twilight-dracula-vampires-reading-group
  • Hitchens, Christopher (28. jun 2010). The Narcissism of the Small Difference. Slate. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://slate.com/news-and-politics/2010/06/in-ethno-national-conflicts-it-really-is-the-little-things-that-tick-people-off.html
  • Hreno, Tine (2. jul 2013). The Arminius Vambery Myth. Writers in London in the 1890s – Blogspot. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://1890swriters.blogspot.com/2013/07/the-arminius-vambery-myth.html?m=1
  • Jovanović, Bojan (2004). Vampir kao metafora. Knjiga LII. Beograd: Glasnik Etnografskog instituta SANU
  • Jovićević, Dragan (2012). Tražeći vampire – od arhetipa do eksploatacije. Kultura, br. 136, str. 220-236. Preuzeto 25. oktobra 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0023-51641236220J
  • Kirtley, Bacil F. (proleće 1956). “Dracula,” the Monastic Chronicles and Slavic Folklore. Folk Literature Issue, 6 (3), 133-139. Preuzeto 10. avgusta 2023. sa: https://www.jstor.org/stable/4317579
  • Kleut, Marija (2018). Vampiri u Srbiji u XVIII veku – knjiga i komentari. Beograd: Službeni glasnik
  • Knežević, Vesna (5. jun 2016). Vampir kao imperijalna kategorija. Beč: RTS.rs. Preuzeto 20. jula 2023. sa: https://www.rts.rs/lat/vesti/merila-vremena/2341703/vampir-kao-imperijalna-kategorija.html
  • Kovačević, Božidar (1928). Najveći sevap: pripovetke. Beograd: Geca Kon
  • Kukić, Branko (3. mart 2010). Milovan Glišić juri suštog leptira. Vreme. Preuzeto 21. aprila 2024. sa: https://vreme.com/kultura/milovan-glisic-juri-sustog-leptira/
  • Kulić, Milena (2018). Folklorne predstave o vampiru i njihova transformacija u pripovetkama Vampir Pantelija Danice Marković, Vampirica Božidara Kovačevića i Vampirović Ivana Pavića. Lipar – časopis za kwiževnost, jezik, umetnost i kulturu, XIX(67), 11-31. Preuzeto 21. aprila 2024. sa: https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=771733
  • Lazarević di Đakomo, Persida (2016). „U njegovim ustima se videlo nešto sveže krvi”. Razlozi ukaza carice Marije Terezije o vampirizmu. U: Mirjana Detelić & Lidija Delić (ur.), Krv: književnost, kultura (s. 129–150). Beograd: Balkanološki institut SANU. Preuzeto 18. oktobra 2023. sa: https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/3921?locale-attribute=en
  • Longinović, Tomislav (25. novembar 2008). Vampiri poput nas: gotske maštarije i “Srbi”, u: Tomislav Z. Longinović, “Vampires Like Us: Gothic Imaginary and ‘the Serbs'”, Balkan as Metaphor. Between Globalization and Fragmentation, eds. Dušan I. Bjelić & Obrad Savić, The MIT Press, Cambridge, Masschusetts & London, England, 2002, pp. 39-59. Prev. Vesna Bogojević. Peščanik.net. Preuzeto 11. jula 2023. sa: https://pescanik.net/vampiri-poput-nas-gotske-mastarije-i-srbi/
  • Marjanić, Suzana (24. septembar 2015). Boris Perić i Tomislav Pletenac – Rešetke, zamke i kolci vampirskog mita. Zagreb: Zarez – Dvotjednik za kulturu i društvena zbivanja. Preuzeto 4. januara 2024. sa: http://www.zarez.hr/clanci/resetke-zamke-i-kolci-vampirskoga-mita
  • Marjanović, Vesna. Predstave o vampiru. (2012) U: Vesna Marjanović, Dejan Stojiljković, Živi pokojnik (s. 7–52). Beograd: Službeni glasnik
  • Marković, Danica (2003). Kupačica i zmija. Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“
  • Matković, Vladimir (9. april 2019). Vampiri su imali političku težinu. Danas. Preuzeto 20. aprila 2024. sa: https://www.danas.rs/kultura/vampiri-su-imali-politicku-tezinu/
  • Meletinski, E. M. (1985) Poetika mita. Prev. Jovan Janićijević. Beograd: Nolit. Preuzeto 11. septembra 2023. sa: https://www.scribd.com/doc/312522046/Meletinski-Poetika-Mita-1983#
  • Mikota, Jana & Planka, Sabine (24. avgust 2012). Der Vampir. Revidirani i skraćeni članak. Duža verzija se može naći u: Mikota, Jana/Planka, Sabine: Vampir. U: Kinder – und Jugendliteratur – Ein Lexikon. 44. Februar 2012, str. 1-39. Preuzeto 4. oktobra 2023. sa: https://www.kinderundjugendmedien.de/begriffe-und-termini/kinder-und-jugendliteraturwissenschaft/stoffe-und-motive/414-der-vampir-in-der-kinder-und-jugendliteratur-1?highlight=WyJkZXIiLCJ2YW1waXIiXQ==
  • Munitić, Ranko (1973). Fantastika na ekranu (knjiga druga): Vampiri i galaksije (1931-1973). Beograd: Jugoslovenska kinoteka
  • Mutavdžić, Predrag (2009). Vlad Cepeš Drakula i motiv vampira u književnosti i folkloru. U: Mirjana Deletić (ur.), Moć književnosti: in memoriam Ana Radin. Beograd: Balkanološki institut SANU, str. 151–167. Preuzeto 13. septembra 2023. sa: https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/3968/bitstream_12560.pdf?sequence=1&isAllowed=y
  • Neimenovani autor. (1. april 2005). British spy inspired Stoker’s vampire slayer. ABC.net.au. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://www.abc.net.au/news/2005-04-01/british-spy-inspired-stokers-vampire-slayer/1543774
  • Neimenovani autor (31. mart 2009). Vampirice su bile među nama. She.hr. Preuzeto 22. aprila 2024. sa: https://she.hr/vampirice-su-bile-medju-nama/
  • Neimenovani autor (23. jun 2010). Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book. News Wise. Preuzeto 17. jula 2023. sa: https://www.newswise.com/articles/vampire-phenomenon-feeds-both-on-social-change-and-tradition-says-iu-professor-in-book
  • Neimenovani autor (1. jul 2012). The Origins of Count Dracula. The Tin Man Blog. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://the-tin-man.com/2012/07/01/the-origins-of-count-dracula/
  • Neimenovani autor. (8. jun 2017). Vambery Armin. Danube on Thames – The New Eastenders. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://danubeonthames.wordpress.com/slovakia/slovakia-team-2017/slovak-personalities/vambery-armin/
  • Neimenovani autor. (15. maj 2021). Smrt je strašna, ali u viktorijansko doba, sa ovim običajem – bila je još gora. Istorijski zabavnik. Preuzeto 9. jula 2023. sa: https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/oklop-oko-groba
  • Nev (31. oktobar 2019). Why is Dracula Catholic? The Influence of Eastern European Folklore on the Modern Vampire. Ginevra lee. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://ginevralee.com/2019/10/31/why-is-dracula-catholic-the-influence-of-eastern-european-folklore-on-the-modern-vampire/
  • Norton-Taylor, Richard (1. april 2005). From Dracula’s nemesis to prototype foreign spy. The Guardian. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://www.theguardian.com/politics/2005/apr/01/highereducation.artsandhumanities1
  • Ognjanović, Dejan (26. april 2015). Porodica vukodlaka – Aleksej K. Tolstoj. The Cult of Ghoul. Preuzeto 21. aprila 2024. sa: https://cultofghoul.blogspot.com/2015/04/porodica-vukodlaka-aleksej-k-tolstoj.html?m=1
  • Orlomoski, Caitlyn (2011). From Monsters to Victims: Vampires and Their Cultural Evolution from the Nineteenth to the Twenty-First Century. Honors Scholar Theses, 208. Preuzeto 2. jula 2023. sa: https://opencommons.uconn.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1174&context=srhonors_theses
  • Otašević, Đorđe (19. april 2019). Balkanski vampir, Srbija i Crna Gora. Otvoreni kulturni forum – Cetinje. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://okf-cetinje.org/dorde-otasevic-balkanski-vampir-srbija-crna-gora/
  • Pavičić, Jurica (21. novembar 2009). Drakule iz susjedstva: Moderni vampiri postali su duhovni vođe mladih u krizi. Jutarnji.hr. Preuzeto 5. jula 2023. sa: https://www.jutarnji.hr/vijesti/drakule-iz-susjedstva-moderni-vampiri-postali-su-duhovni-vode-mladih-u-krizi-2870606
  • Pajović Dujović, Ljiljana & Vučković, Dijana (mart 2017). Vampir kao kulturološki konsturkt – od čudovišta gotske književnosti do romantičnog vampira novomilenijumskog doba. Journal of Language and Literary Studies, 45-55. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.researchgate.net/profile/Ljiljana-Pajovic-Dujovic/publication/335834363_VAMPIR_KAO_KULTUROLOSKI_KONSTRUKT_-OD_CUDOVISTA_GOTSKE_KNJIZEVNOSTI_DO_ROMANTICNOG_VAMPIRA_NOVOMILENIJUMSKOG_DOBA/links/5d7f3c52299bf1d5a980903a/VAMPIR-KAO-KULTUROLOSKI-KO
  • Perić, Boris & Pletenac, Tomislav (2015). Zemlja iza šume : Vampirski mit u književnosti i na filmu. Zagreb: TIM Press
  • Perić, Dragouljub (30. decembar 2022). Povampirenje kao zaraza – prvi vojni izveštaji o vampirima i njihovo literarno transponovanje u savremenoj srpskoj prozi. Slavica Wratislaviensia, 177, 329–341. Preuzeto 15. oktobra 2023. sa: https://wuwr.pl/swr/article/view/14773
  • Radin, Ana (1996). Motiv vampira u mitu i književnosti. Beograd: Prosveta
  • Ranft, Mihael (2020). Traktat o žvakanju i mljackanju mrtvaca u grobovima, u kojem se daje veran prikaz svojstava ugarskih vampira i krvopija i ujedno vrši procena svih do sada objavljenih spisa o njima. Čačak: Gradac
  • Rickels, Laurence A. (1999) The Vampiric Lectures. Minneapolis: University of Minne-sota Press. Preuzeto 4. jula 2023. sa: https://sabrinasoyer.files.wordpress.com/2016/05/laurence-a-rickels-the-vampire-lectures.pdf
  • Ruthner, Clemens (1997). Bloodsuckers with Teutonic Tongues: The German Speaking World and the Origins of Dracula. U E. Miller, Dracula: The Shade and the Shadow. Papers presented at ‘Dracula 1997’ at Los Angeles, August 1997. A Critical Anthology (str. 54-67). Westcliff-on-Sea: Desert Island Books. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://www.academia.edu/539414/What_s_in_a_Name_The_German_Speaking_World_and_the_Origins_of_Dracula_
  • Sambunjak, Slavomir (2008). Stokerov “Drakula” i Boškovićev putopis. Croatica et Slavica Iadertina (4), 309-318. Preuzeto 5. januara 2024. sa: https://hrcak.srce.hr/file/51993
  • Schuller, Dorothea (2009). ‘Something Black and of the Night’: Vampirism, Monstrosity, and Negotiations of Race in Richard Matheson’s ‘I Am Legend’. U D. Petzold (Ur.), Der Vampir: Von der Dämmerung der Gothic Novel bis zum Morgen-Grauen des Teenieromans (str. 78-94). Moers: Brendow. Preuzeto 9. avgusta 2023. sa: https://www.researchgate.net/publication/235448390_’Something_Black_and_of_the_Night’_Vampirism_Monstrosity_and_Negotiations_of_Race_in_Richard_Matheson’s_’I_Am_Legend’
  • Šarović, Marija (2008). Metamorfoze vampira: komparativna analiza motivskog kompleksa vampira u delima R. Metisona, B. Pekića, B. Vijana i S. Lukjanjenka. Beograd: Institut za književnost i umetnost
  • Širan, Robin (18. januar 2020). Rumunija i Drakula: Zaboravite na Transilvaniju – „najpoznatiji vampir je bio Irac“. BBC Njuz Severna Irska. Preuzeto 19. septembra 2023. sa: https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-51157411
  • Tenenbaum, David (22. maj 2012). Tracking the vampire in myth, culture and politics. University of Wisconsin-Madison. Preuzeto 16. jula 2023. sa: https://news.wisc.edu/tracking-the-vampire-in-myth-culture-and-politics/
  • Tremor, Brain (15. decembar 2021). Arminius – an aberrant history. Amino. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://aminoapps.com/c/horror/page/blog/arminius-an-aberrant-history/qkDF_RudezGZdwmDELLb3xl1nvoMPeN
  • Vučković, Dijana & Pajović Dujović, Ljiljana (2016). The Evolution of the Vampire from Stoker’s Dracula t acula to Meyer’s Twilight Saga wilight Saga. CLCWeb: Comparative Literature and Culture, 18 (3). Preuzeto 2. jula 2023. sa: https://docs.lib.purdue.edu/clcweb/vol18/iss3/4/
  • Vučković, Radovan (1990). Moderna srpska proza: kraj XIX i početak XX veka. Beograd: Prosveta
  • Wissenswertes aus vergangenen Epochen (2 mart 2020). Barbara von Cilli. Facebook. Preuzeto 24. aprila 2024. sa: https://www.facebook.com/Wissenswertes.aus.vergangenen.Epochen/photos/a.1834901409885617/3490078891034519/?type=3
Facebook Notice for EU! You need to login to view and post FB Comments!