Vampirska priča srpskog realizma

Čoveka u religijama i u nauci karakteriše dualizam, odnosno, diferencijacija na materiju i dušu. Smatra se da i ostala bića i predmeti u materijalnom obliku sadrže nevidljivu, nematerijalnu stranu u svom opipljivom i vidljivom obliku. Ta druga strana naziva se duša. Duša je ta koja daje glavnu karakternu crtu i obeležava svog nosioca dobrim ili lošim znakom. Ona je pored senke i imena jedna od osnovnih obeležja svakog bića. Ali, šta se dešava kada čoveku telo otkaže? Da li je tu kraj? Da li je čovek samo telo koje se pretvara u ništavilo nakon „utonuća u večiti san“?

Vampir, religije i verovanja

Animističko shvatanje sveta prenosi se i na definisanje smrti. Smatra se da je čovek živ zato što ima dušu, pa mora i umreti „nakon što duša napusti njegovo telo“. Dakle, posle smrti ostaje telo koje se raspada i duša koja nastavlja svoju egzistenciju. Telo umire, a duša ga nadživljava u izmenjenom, duhovnom obliku. Odlazi u Raj, Pakao, Had, na Olimp… Ona mora živeti, jer sa njom živi i nada čovečanstva u večni život, a na toj veri u besmrtnost duše egzistiraju sve religije, mnogi mitovi i predanja. Primera radi: da se Orfej nije okrenuo Euridika bi bila otelotvoreni duh koji nastavlja život na zemlji, kao da nikada nije bila mrtva.

U srpskim narodnim verovanjima, povratnik iz mrtvih bio je sušto zlo, demonsko biće. Pojedinac koji se vratio iz mrtvih, vratio se zbog greške u ritualu (obredu), ili zbog ponašanja i karaktera za vreme života. Ova narodna verovanja govore o sudbini pokojnika za koju su uglavnom odgovorni pokojnikovi srodnici. Kršenjem obreda ili njegovim narušavanjem ometa se pravi put pokojnikove duše i pokojnik ne nastavlja svoju egzistenciju kao što bi trebalo. Duša se vraća u telo, a pokojnik traži osvetu i nadoknadu najčešće u vidu krvne žrtve, odnosno, krvi najbližih ili krvi iz kuće: krvi stoke. Taj osvetnički nastrojen pokojnik-povratnik bio je jednak demonu, htonskom biću – bio je vampir.

Mitski podaci govore o vampiru kao demonu ili bogu podzemnog carstva. Folklorni dokazi govore o vampiru kao o duši zlog pretka. Ovo biće bilo je poznato još Slovenima u XI veku kada se prvi put i pominje u Nestarovoj hronici.

U Rečniku Matice srpske pod terminom vampir zabeleženo je: „Vampir je demon koji nanosi zlo ljudima, nečista duša pretka, mrtvac koji, po narodnom verovanju, noću izlazi iz groba i čini zlo ljudima.“

Postati vampir

Po opštem shvatanju, vampir se ne postaje bez razloga. Pored greške u ritualu i ponašanja pokojnog pojedinca za života, vampir može biti i neobičan ili nesrećan sticaj okolnosti, koji može da zadesi čoveka u veoma širokom vremenskom intervalu od rođenja pa do sahranjivanja. Veruje se da presudan trenutak može biti i sam dolazak na svet: dete se rađa u crvenoj košuljici i samim tim je predodređeno da živi kao obeleženi član porodice – stvoren od vampira ili predodređen da bude vampir, ali i istrebitelj istih. Vampire se i osobe koje su za života bile izložene delovanju vračanja ili proklinjanja, zatim lica koja su došla u dodir sa „nečistim“ bićima ili predmetima, koja su bolovala od određenih bolesti… Sam čin umiranja može dovesti do povampirenja nakon smrti. Ako je smrt nastupila pre vremena, nasilno ili bez propisanih obreda, pojedinac kome se to desilo „najverovatnije će se povampiriti“.

Pre ukopavanja posmrtnih ostataka, preko leša može preći neka kućna životinja, ili se preko istog nešto dadati, i duša ostaje zarobljena u toj životinji ili predmetu.

Uzrok povampirenja može biti u samom čoveku, odnosno u njegovom ponašanju. Čovek koji je prekršio neke moralne norme ili prekršio neke religijske propise, odbačen je od zajednice još za života, jer se od takvog čoveka očekuje da se povampiri nakon smrti. On i posle smrti nastavlja da pričinjava nevolje svojim bližnjima i ljudima u zajednici i okolini. Međuti, loše misliti i osećati je, takođe, dovoljan razlog za nečastivi nastavak života posle smrti. Takvi ljudi odlaze sa ovog sveta besni i nezadovoljni, pa se vraćaju među žive da im čine zlo, jer im zavide.

Dakle, rađanje vampira vezuje se za ljude koji su bez krivice ili sopstvenom krivicom osuđeni na demonski put: ljudi pod lošim uticajem ili nesrećnim okolnostima, a i oni koji su sami izazivali i želeli zlo. To su ljudi koji su ili žrtve zla ili ljudi kao izvori zla, ali u svakom slučaju usko povezani sa pojmom i svetom zla i demona. Čak se vampir – tj. povampireni mrtvac izjednačava sa arhidemonom – bogom podzemlja zbog svojih odlika (crven u licu, delovanje noću u „gluvo doba“, vučja dlaka…).

Kako prepoznati i ubiti vampira

Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku poistovećuje vampira i vukodlaka. Prikazuje vukodlaka sa osnovnim odlikama vampira. Vukodlak je kao i vampir neupokojeni predak sa „đavolskim duhom“ koji ga oživljava. On davi ljude i pije njihovu krv. Navodi i „život“ povampirenog, tj. vukodlaka kao nečastivog, sa detaljima kako nastaje, kako izgleda, kako živi u „gluvo doba“ – od ponoći pa do prvih petlova, kako ostavlja potomke i kako se ubija.

Vampir, po narodnom verovanju, može izgledati različito. On je crven u licu, ima ljudski ili životinjski glas, prekriven vučjim krznom ili samo čovečijom kožom, naduven je poput mešine, nema senku i sa sobom nosi pokrov i ukopne haljine i uvek je u grobu postavljen u neobičnom položaju. Ali uvek isto deluje. Iz određenog razloga se vraća među bližnje i nanosi im zlo i bedu. Pije krv i davi. Iz tog razloga je bitno na vreme ga prepoznati i naći ga da bi se ubio i tako prekinuo njegov kontakt sa zajednicom.

Ubijanje vampira podrazumeva stvarno ili simbolično uništavanje njegovog tela. Da bi do ubijanja povampirene duše došlo, ona mora da ima svoj materijalni oblik. Zato vampir ima konkretno materijalno telo, a ne samo zlu dušu pokojnika. Telo omogućava da vampira njegovi najbliži mogu da ubiju, i uspostave ravnotežu u svetu kažnjavajući zlo, uništavajući otelotvorenog demona.

Vampiristika u srpskom realizmu

Demon koji hoda ovim svetom u telu bliskog pokojnog čoveka, ubica i mučitelj, neko ko ostavlja potomstvo skrnaveći sve moralne vrednosti, nije „nastavio život“ samo kroz usmeno predanje i mit, već je ostao zabeležen i u književnim delima. Vampir je postao demon koji je „opsedao“ pisce, ali umesto da im popije krv, on im je ulivao novi život kroz inspiraciju i tradiciju koju nosi u svojoj krvi.

Tradicionalna kultura i narodno shvatanje smatralo je vampira pravom opasnosti po ljude. Vampir je bio „biće“ koga se treba plašiti, kloniti i poštovati moralne zakone za života da se ne bi premetnuli posle smrti u jednog od njih. U XIX veku, sa razvitkom nauka i književnosti iz romantizma u realizam, vampir se i dalje pominjao i obrađivao u delima srpskih književnika, ali se preokrenuo u motiv sujeverja.

Tekstovi koji pripadaju eposi realizma negiraju ideje o postojanju natprirodnog sveta. Opisujući narodna verovanja kao sujeverje, pisci su svoje književne tekstove organizovali tako da izbace motiv natprirodnog opisujući ga kao sujeverje, obmanu ili neki drugi objašnjivi sticaj okolnosti u kojima se zadesio glavni junak. Uglavnom su uvodili dva pripovedača od kojih je jedan objektivan i osporava natprirodne pojave, a drugi subjektivan i ne dovodi ga u pitanje. Zatim, izbor labilnog junaka koji je uglavnom pre svog susreta sa natprirodnim bio zastrašen pričama svojih bližnjih, ili žrtva sopstvenog sujeverja, i neobični prostori kroz koje junak prolazi uglavnom u „gluvo doba noći“, po magli, kiši, vetru, što ga dovodi u situaciju velike mogućnosti greške u proceni pojava i stvarnosti.

Vampir kao iskonsko zlo u čoveku

Milovan Glišić je napisao najpopularniju vampirsku priču srpskog realizma. I u drugim svojim pripovetkama on obrađuje motiv vampira, ali ni u jednoj tako celovito i uspešno kao u pripoveci Posle devedeset godina. U njoj je oživeo najčuveniji vampir srpske književnosti…

Sava Savanović je vampir nastao po ugledu na narodno verovanje, ali prerađen tako da se može posmatrati i kao iskonsko zlo koje postoji u svakom čoveku. Pripovetka obiluje narodnim motivima i temama poput otmice mlade devojke (Radojka), izborom degradiranog junaka tj. hendikepiranog pojedinca (Strahinja), i junakove separacije: napuštanje kuće i polazak na dalek i neizvestan put, zalaženje u prostor gde deluje aktivno zlo.

Opstanak zajednice i pojedinca funkcioniše u ovoj pripoveci kao i u zajednicama koje su postojale u Glišićevo doba, gde se još uvek nije izgubilo pagansko poimanje života i smrti kao večite borbe dobrih i zlih natprirodnih sila. Verovalo se da ljudi nisu sami određivali svoju konačnu sudbinu, već je ona zavisila od određene sile koja je van sfera čoveka. Strah od demona i mitskih mračnih sila snažno je delovao u ljudskoj svesti. Milovan Glišić je prikazao čitavu seosku zajednicu u grčevitom strahu od demona koji se noću pojavljuje u vodenici i ubija. Strah je toliki da su životi čitavog sela bili ugroženi – niko nije smeo u jedinu vodenicu u selu da melje žito noću, pa je pretila glad.

Strah strašniji od gladi. Realna slika sela i realni strah od gladi suprotstavljeni su verovanju u vampira u mitsko i demonsko kao irealno. Čitava fama oko ubijanja vampira obgrljena je ljubavnom pričom Strahinje i Radojke. Živan – Radojkin otac, naprasit čovek, svađalica, tvrdoglav, sposoban i da se potuče zbog sitnice, čovek je koji karakterom odudara od svih ljudi u priči. Čitalac upućen u razloge „rađanja vampira“, može doneti zaključak da je Živan svojim karakterom i ponašanjem potencijalni vampir.

Iz priče stare Mirjane saznaje se da je Sava Savanović bio „opak čovek“. Isto to se može reći za Živana. „Opak čovek“ Sava Savanović se povampirio zbog ponašanja za života. Time je kažnjen za sva nedela koja je učinio. Njegova duša je ostala nesmirena, lutala je, činila zlo i unosila nemir i strah. Živan čini zlo ne dopuštajući pravoj ljubavi da se ostvari. Zbog njegove odluke da ne da Radojku Strahinji – ovaj umalo nije stradao. Posmatrajući situaciju u pripoveci sa te strane, Živan je imao sreće jer mu je kum Purko „spasio dušu“ otimajući devojku (a zatim ga ubedio u dobro tog postupka) i upozoravajući Strahinju na zlo u vodenici. Vampir je ubijen po svim propisima narodnog verovanja: nađen crnim vrancem bez belega, ubijen glogovim kolcem.

U Glišićevoj pripoveci, sve što se tiče vampira, opisano je tačno onako kako se u narodu verovalo – od razloga nastanka („opak čovek“), izgleda (crven, naduven, sa pokrovom preko leđa), mesta gde se vampir javlja (vodenica kao granično mesto realnog i irealnog sveta), načina na koji se nalazi vampir (crni ždrebac bez belega), kako je postavljen u grobu (prekrštenih nogu, jednog otvorenog oka). Nijedan od važnih elemenata nije izostavljen. Pisac se držao narodnih verovanja koja je protkao kroz realistički prikaz sela i ljudi u njemu, ali je ojačao okvire priče prikazujući vampira ne samo kao povratnika iz mrtvih (Sava Savanović), već i vampira kao pojedinca koji još uvek nije posetio svet mrtvih, a čini veliko zlo (Živan), koje je na kraju zaustavljeno dugim ubeđivanjem (i borbom), kao što je i Sava Savanović zaustavljen ritualnim uništavanjem posednutog tela. Milovan Glišić je ovu pripovetku stvorio po pravilima realističke pripovetke, poštovao tradicionalna shvatanja života i smrti i stvorio najpoznatijeg vampira u srpskoj književnosti Savu Savanovića, omogućivši mu da nastavi svoj život i posle posmrtne smrti kroz književno delo.

Vampirizam kao maska i sujeverje

Motiv vampira u književnosti XIX veka funkcioniše kao motiv sujeverja na dva načina: neposredno i posredno. U prvom slučaju sujeverni junak doživljava prirodne pojave kao vampirske. U drugom slučaju prirodne pojave se maskiraju u vampirske, pa ih sujeverni junak tako i vidi (motiv obmane tj. lažni vampir) .

Nagraisao – pripovetka Milovana Glišića, pravi je primer realističkog osporavanja natprirodnog. U njoj najvažnije elemente otkriva sujeverni pripovedač koji je ujedno i labilni junak. Gazda Miladin je sujeveran čovek sa sela kome je neposredno pred polazak kući ispričana priča o „nagraisanju“ odnosno gaženju na čini. A ko nagazi na čini „zanemoća, razboli se“. Pripovedač putuje noću, njegov put vodi pored groblja (graničnog mesta ovozemaljskog i onozemaljskog), a pre toga je slušao o natprirodnim dešavanjima u kraju. I u ovoj pripoveci Milovan Glišić je uneo čitav niz elemenata iz narodnog verovanja u vampire, ali je u ovoj pripoveci, za razliku od sadržaja pripovetke Posle devedeset godina, to uradio u službi jačeg isticanja sujevernog lika i prikazivanja seoske sredine.

U svom prvencu pripoveci Noć na mostu Glišić je želeo da prikaže čitav repertoar folklorne fantastike i pomešao džinove i vampire. Pominjući razne demone (crnu decu s repovima, aveti što grizu i grebu, jariće dugačkih repova, plastove sena koji rastu u visinu). Opisao ih je dosta slobodno i stilizovano i ukomponovao ih sa mračnim vilajetom, magičnim krugovima, amajlijama, čudotvornim zapisima, bajanjima, i to sve kroz priču iz druge ruke. Pripovedač prepričava doživljaje kuma Ivana. Sam pripovedač nepouzdan je, a i junak priče – kum Ivan je sujeveran, što dokazuje njegovo verovanje u magičnu moć amajlije koju je dobio od sveštenika, a pruža mu magičnu auru koja ga štiti svih okolnih zala koja vrebaju. I ovde, kao i u pripoveci Nagraisao, pre „susreta“ sa natprirodnim silama, junak prvo sluša priče o demonima i nesrećama. Pisac je u ovu pripovetku uneo i legendu o džinovima i caru Konstantinu koji ih je oterao u „tamni vilajet“, ali oni i danas prelaze granicu u gluvo doba noći „kad se ne zna dokle je mračni vilajet a dokle krštena zemlja”.

U ovoj pripoveci čitava priroda je oživela. Pomešali su se svetovi, verovanja i strah, hrišćansko i pagansko. Glišić je pronašao sklad svih tih kompleksnih stvari u čovekovoj mašti i verovanju. Takođe, govori o vampirima i drugim demonima kao da su nastali iz istog korena uobrazilje za sva noćna bića.

Vampir, kao motiv sujeverja, obrađen je i u pripoveci Sime Matavulja Bakonja fra Brne, i to sujeverja pojedinih likova, a upotrebljen je za ilustraciju karaktera, mentaliteta i podneblja koje se opisuje u propoveci. Simo Matavulj obradio je vampira kao plod uobrazilje kaluđera. Pisac je upotrebio humoristička sredstva u oslikavanju scena i likova. Povampireni đakon Škoranca prikazuje se samo ljudima koji su zastrašeni verovanjem da će se on povampiriti. Ne javlja se obesnim manastirskim đacima koji krše uvete manastira i iskradaju se noću da bi pili i zabavljali se (i to u noći – „u vampirsko vreme“, čak ni kada prelaze preko ograde groblja gde se vampir tradicionalno pojavljuje), niti hajduku Todorinu Drakčeviću koji je prerušen ušao u manastir i opljačkao ga, koristeći opštu uzbunu i strah koji je vladao u manastiru uzrokovan iščekivanjem povampirenog đakona. Pisac je uveo obrnutu vrednost gde je strah od vampira drastično manji od želje za zabavom i pićem, i lika koji osporava postojanje demonskih sila, i samim tim na veoma očigledan način negira postojanje natprirodnog.

Na neki način, sujeverje se može donekle opravdati (verovanje u bilo koju religiju može se nazvati sujeverjem). Međutim, korišćenje sujeverja kod ljudi za iskorišćavanje istih, ili prikrivanje određenih nelegalnih ili nemoralnih radnji ozbiljnija je, ali ovozemaljska stvar i radnja.

U pripovetkama XIX veka pojavljuje se vampir kao maska za prikrivanje istine o onome što se stvarno dogodilo. Ponekad je i sam čitalac uveren neposredno do kraja da je radnja u pripoveci natprirodna tj. delo vampira.

U pripovetkama Brata Mata Milovana Glišića i Seoska osuda na smrt novoga vukodlaka Vuka Vrčevića, vampir je iskorišćen kao priča za sujevernu okolinu da bi se sakrila istina. Vuk Vrčević na kraju kažnjava trudnu udovicu Đurđu i njenog krštenog kuma Milovana zbog grešne veze i obmane okoline. Njih dvoje su osuđeni na smrt. Iako grešni, od pisca nisu dobili šansu da ponovo ožive i zbog svog greha i nasilne smrti povampire se u nekoj drugoj pripoveci. Milovan Glišić se držao znanja o tradicionalnom verovanju Srba u demone i vampire, pa je u pripoveci Brata Mata, kao i u ostalim pripovetkama vampirske tematike, navodio dosta folklornih verovanja, dok je pričao priču o lažnom vampiru. I ovde je, kao i u pripoveci Vuka Vrčevića, vampir iskorišćen kao maska za prikrivanje zabranjene veze jedne udovice. U patrijahalnim vremenima, naročito u seoskim sredinama kakve opisuje Glišić, život udovica je pomno praćen i od zajednice strogo je osuđivan svaki njihov kontakt sa bilo kojim muškarcem posle muževljeve smrti. Zato se kao najbolja laž koristila priča o povampirenom mužu koji posećuje svoju udovicu. Naročito je ta priča bila preko potrebna ako udovica ostane u drugom stanju. Milovan Glišić nije kaznio svoje „grešnike“ kao što je Vuk Vrčević u svojoj pripoveci učinio. Njegov lažni vampir Mata oženio je udovicu svog pokojnog brata Janka, skrivajući se „pod njegovim pokrovom“. Sam pisac na kraju pripovetke obraća se čitaocu i govori o istinitoj ljubavi Mate i Smilje i „presnoj laži“ gde se „Janko povampirio“. „Mato je bio taj vampir!“ Motiv lažnog vampira Milovan Glišić je obradio na drugačiji način (u drugačiju svrhu) u Raspisu. Prerušavanje u vampira je iskorišćeno za krađu konja i ismevanje razmetljivog kapetana, jedog od malobrojnih likova u delu koji nema uvid u spletku. Čitalac prisustvuje priređivanju čitave spletke i od početka je upućen u motiv lažnog vampira.

Metamorfoze vampire kroz vekove

Pišući o vampiru, književnici su ga mnogo puta preoblikovali kroz vekove. Vampir je prolazio kroz metamorfoze od htonskog bića i duha pokojnog zlog pretka koga su se svi plašili i opisivali ga kao nadutu mešinu, do vampira koji se čitav pretvorio u erotsko i počeo da se „rađa“ i kao žena. Simo Matavulj u pripoveci Priviđenje našeg džentlmena svom junaku predstavlja ženu vampiricu. Vampir je nastavio da inspiriše književnike, ali mu je konkurenciju uspostavila žena vampir. Ona poseduje nestvarnu lepotu i unutrašnju energiju koju crpe iz muškaraca koje zavodi i ubija, poput Lilit, po jevrejskom verovanju Adamove prve žene, po verovanjima iz Mesopotamije – boginje smrti. Po osnovnim odlikama vampirica u književnosti i u filmskim ostvarenjima, veoma je slična Lilit – vampirice predstavljaju mračnu, potisnutu stranu ljudskog karaktera. Po nekim predanjima Lilit je pobegla iz Raja napuštajući Adama koji nije mogao da zadovolji njene seksualne zahteve i vodila ljubav s demonima rađajući im decu. Otuda razni mitovi i priče o ženama vampiricama koje crpu energiju iz svojih potencijalnih žrtava muškaraca kroz seksualni čin.

Momčilo Nastasijević u pripoveci Rodoslov loze Vampira obrađuje temu posledice sujeverja koje se prenelo i u XX vek. Između ostalog, govori i o sudbini ženskih potomaka odbačene porodice Vampirović. Zbog svoje „nečiste, demonske krvi“ čitava porodica je odbačena. Svi su imali crveni beleg na licu ili vratu, pa se zbog tog „neobjašnjivog fenomena“ u sujevernom kraju smatralo da su u sebi nosili krv vampira. Nastasijević je opisao intezitet otuđenosti, ali nijedan pomenuti muški lik nije bio u toj meri odbačen i maltretiran koliko ženski potomci. Sve su imale pečat na vratu, koji je za njih značio prokletstvo. „Iako lepe niko ih nije hteo!“ Ljubili su ih prosjaci i razbojnici, opijale su se i bile prebijane, ljubljene i odbacivane, ostavljene da se sramno bude na drumovima posle pijanih noći i batina. Niko se nije usuđivao da ih u njihovim bludnim radnjama prekine. Živele su nečasno i otkinule se u zaborav, dok su muški naslednici uspevali da ostave potomstvo i nekako prežive u dalekim kućicama na neplodnoj zemlji, odbačeni od čitave zajednice zbog prostog sujeverja, sa grehom otaca koji „pritiska dušu“. Nastasijević govori o štetnosti sujeverja po pojedince i zajednicu, ali i koliko je isto to sujeverje nastavilo svoj uticaj u seoskim sredinama i kod neobrazovanih u Srbiji. Ono i danas postoji u nekim krajevima naše otadžbine, gde se zadržalo verovanje u demonska bića i moć natprirodnih sila koje „deluju“ kao u stara vremena slovenskog paganstva. Da li su ta verovanja zadržana da bi se nastavila tradicija (kao što su se mnogi paganski obredi zadržali prilagođeni u hrišćanske rituale, praznike i verovanja), ili je sujeverje opstalo da bi ljudima pružilo nadu i objašnjenje za njihove sudbine, poput hrišćanske religije, teško je zaključiti. Kada im hrišćanski Bog ne pomogne, ljudi se okreću drugim „alternativnim rešenjima“ za svoje probleme, tražeći nadu koja je jedina ostala u „Pandorinoj kutiji“ religije, mita, sujeverja.

 

Na velika vrata, u srpsku književnost, vratio se vampir sa veoma uspešnim romanom Mirjane Novaković Strah i njegov sluga. Vest o „pojavljivanju“ vampira u Srbiji u XVIII veku pročula se čak do Beča, ali i malo dalje: do samog Đavola, koji se na ove glasine ostavio svog višemilenijumskog posla i došao u Srbiju prestravljen ovim demonima. Đavo je ustajanje mrtvaka iz grobova povezao sa hrišćanskom dogmom o Strašnom sudu, tj. drugom dolasku Hrista na ovaj svet. Kako je i sam Đavo kreacija hrišćanske religije, po svim pravilima on se u ovom romanu i odnosi prema sujeverju kao ozbiljnoj stvari. Njegov strah se uz dozu humora naslonio na pripovetke Milovana Glišića i opšti strah koji vlada u svetu stvorenom u njima.

Sava Savanović je još jednom zaintrigirao srpske čitaoce. Postajući simbol, dokaz da postoji smrt tela ali čovekovih dela ne. Samo najbolja i najgora dela čovekova ostavljaju posledicu na budućnost, unapređujući je ili unazađujući. Zato vampira možemo sagledati i kao metaforu za zlo delo čovekovo, za demone koji su izašli iz njega da prošetaju okolo, jer zlo ne voli skrovitost. Njihova vidljivost je zla kob čovečanstva.

Milovan Glišić je verovao da je sav ponor u čoveku i da je zbog toga čovek najfantastičnije biće u prirodi. „Pakao je tamo gde si ti!…“ Utvare se komešaju u čoveku i pokadkad koja uspe da pronađe put i „postane vampir“ svojim bližnjima. Svesni da je vreme učinilo svoje i željni promena uzeli su nove oblike, promenili strategiju, ali je mitska žeđ u njima ostala ista.

Literatura

Radin, A. (1996). Motiv vampira u mitu i knjižavnosti, Beograd : Prosveta.
Čajkanović, V. (1994). Sabrana dela iz srpske religije i mitologije (II i V knjiga), Beograd : Srpska književna zadruga.
Bandić, D. (1990). Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd : Biblioteka XX vek.
Eraković, R. (2009). Skice rubnih prostora književnog nasleđa. Beograd : Službeni glasnik.
Glišić, M. (2003). Izabrane pripovetke, priredio Jerkov, A. Draganić : Beograd.
Matavulj, S. (2007). Pripovetke II, urednici: Pijanović, P. i Višnjić, Č. Beograd : Zavod za udžbenike.
Nastasijević, M. (1991). Proza, urednik: Petković, N. Beograd : Srpska književna zadruga.
Novaković M. (2000). Strah i njegov sluga, Beograd : Beoprint.

Facebook Notice for EU! You need to login to view and post FB Comments!

About Author