Otac i ja smo razgovarali pre neki dan, pomenula sam imenovanje glumice u ulozi Doktora i svu prašinu koja se oko toga digla. Nadovezali smo se na lik Džejmsa Bonda i tata je rekao da će i vanzemaljac da bude u toj ulozi. Onda smo krenuli da razrađujemo. Dala sam okvir od sto sedamdeset do sto devedeset godina.
Prvo, vanzemaljci treba da javno postoje u našem društvu. Bilo da su već ovde ili da tek treba da se ostvari prvi kontakt, javno objavljivanje tek treba da se desi. Prođe panika, prođe fama, to traje nekoliko meseci do godinu dana. Prilagođavanje vanzemaljaca našoj kulturi, popularnoj kulturi, će potrajati. Ljudi će hteti da znaju sve o vanzemaljcima i tu kreće prvi korak – rijaliti-šou.
Vanzemaljci u modernom, urbanom društvu u udarnom terminu na nacionalnoj frekvenciji. Tim prvim vanzemaljcima se posreći, postanu zvezde, grade karijeru i reputaciju. Zovu svoje kod kuće i pričaju koliko je na Zemlji super. Vanzemaljci se malo-pomalo opuštaju i počinju da dolaze. Svi mogu da budu na televiziji. Tada pomama počinje da jenjava. Ipak je prošlo sedam sezona.
Vanzemaljci dolaze iz godine u godinu, ali im je sve teže da pronađu dobro zaposlenje na televiziji. Oni koji su uporni postaju sporedni likovi u emisijama uživo, dečjim zabavnim i obrazovnim programima i statisti u serijama. Svako ima svojih petnaest minuta slave, a oni su imali preko dvadeset godina. Televizija je okrutna.
Kao i svi uporni očajnici, počinju da prihvataju poslove za manje plate. Ima ih sve više i sve su jeftiniji. Produkciji se sviđa, ljudskim glumcima ne. Jeftina radna snaga, kradu poslove, ne rade ništa korisno, iz čega sledi porast diskriminacije. Glupe, komične i ponižavajuće uloge, zatim učvršćivanje takve slike u svesti širokih masa, čak i kod onih koji mrze sebe kada na to pomisle. To je moć televizije, ulazi u nesvesno. Nekadašnji statisti postaju fizikalci i retko se javljaju svojima kod kuće.
Međunarodni odnosi, diplomatske, akademske, naučne i kulturne razmene i odnosi pozitivno utiču na javno mnjenje, pod uslovom da nijedna strana ne priča ozbiljno o invaziji, i oni koji nisu vanzemaljci počinju da se bore za prava vanzemaljaca javno i na internetu. Od tada, pa do uspešne integracije vanzemaljaca u zemaljske kulture prođe bar osamdeset godina. Zvanično se ne podržava njihovo eksploatisanje u industriji zabave, ali se uvek nađu rupe u zakonu i manipulacije kojima se to nastavlja. Gledalačka masa voli.
Prava i dostojanstvo svih rezidenata Zemlje, ljudskih i vanzemaljskih, se moraju poštovati, i moraju postati deo savremene kulture i društva. Treba uticati na televiziju, ali do poslušnosti televizije se dolazi postepenim savladavanjem filma. Vanzemaljci glume vanzemaljce u filmovima naučne drame, pošto naučna fantastika više nije toliko fantastična. Vremenom se izboksuje vanzemaljac u ulozi Doktora. Red je i bio.
Vanzemaljci u glavnim ulogama više nisu novina. Sad kad su se već ustalili, vreme je za eksperimentisanje i pomeranje granica. Tu dobro dođe neki dobro i naširoko poznat lik koji uvek privuče publiku. Džejms Bond. Jedan prevejan, iskusan i talentovan glumac vanzemaljac ode na audiciju i svi ostali znaju da su uzalud došli. Prvi film je uspeh.
Sto sedamdeset do sto devedeset godina.
Autor: Sybil Míro