Najlakše bi bilo tvrditi da se čovek kome je suđeno da bude heroj čitavog života vrlo lako kreće ka tom čojstvu i junaštvu. Možda čak nikad ne prokliza u malodušnost, u bol, u apatiju. Uvek je prihvaćen, svi ga slave, nikad mračan, nikad slab. Ali to naprosto nije istina. Heroj je često sam sobom izjedan, između zla i dobra, između svetla i tame. Proganjan je, odbačen, i od svojih i od sebe. Često u sebi ne vidi ništa veliko, najradije ne bi ni bio tu gde jeste. Ali, on nema izbora. Uglavnom ga misija bira. I koliko god želeo i koliko god bio zbunjen on pođe za zovom, koji čuje. Tako je i sa Ezgildom, junakom Mesečevog ratnika. Ezgild je prihvatio svoju sudbinu, on više nema zemlju, on više nema ništa, čak ni razlog zbog kog bi se borio. Sam je, suzdržan prema drugima i mučen svojom savešću. Zato radije bira da se ne približava drugima previše. Međutim, misija bira njega, ljudi biraju njega i, traže njegovo vođstvo.
Ovo nije klasičan roman domaće epske fantastike, nema mnogo magičnih elemenata, nema pokradenih likova niti fabule iz igrica, slovenske mitologije, Martina ili Tolkina. Ako to očekujete žalim, razočaraćete se. Ali, ovaj roman poseduje veliku težinu. Unutrašnji monolozi, previranja, scene borbe, autentičnost istih, ljudske emocije, to sve mu daje dušu. Ima momenata, koji deluju nezaokruženo, fali vam još nešto jer ste navikli na serijale, sage ali on potpuno samostalno stoji. Deluje kao da je ovo istorijski istinito štivo, i premda ne pripada istorijskim romanima, upravo ga tako možemo doživeti i osetiti. Da nema povremenih izleta u nešto što možemo nazvati magijom ili bolje reći opsenarstvom ovo bi bio u potpunosti pseudoistorijski roman.
Lik Opsenara kao i lik Starca sa planine daju ovom romanu jednu malo ozbiljniju religijsku i magijsku dubinu za tumačenje. Put Starca s planine glavnom junaku Ezgildu pomaže da prepozna svoju misiju, da pomogne. Tom mitološkom niti kojom je hodio najdostojniji od njih uzdiže se i bivši baron od Aranaha. Njegove emocije, snaga i samilost koje se pred nama ukazuju su još jedan od razloga zašto čitati Stefana Mijatovića.
Bitno je ukazati da je ovo prvenac, koji je uspeo da preživi bez mnogih elemenata epske fantastike a da jpritom ostao roman epske fantastike. Iza njega stoji mnogo rada, što se i vidi kao i činjenica da autor jako dobro poznaje ljudsku psihu i ratničke veštine.
Ima neznatne početničke nesigurnosti i opštih mesta ali je ovaj roman svakako uspešan početak autorske karijere. Pre svega, jer se radujemo i nadamo tome da ćemo u nekom budućem vremenu i delu zaznati više o svetu Opsenara.
