U svetu savremenog izdavaštva u Srbiji, bilo ono žanrovsko ili ne, malo je izdavača koji mogu da se pohvale onakvim pristupom knjizi kakav ona svakako zaslužuje, pa je moj susret sa izdanjima „Orfelina“ predstavljao jedno veoma prijatno osveženje.
„Veliki bog Pan“ je, sa te tehničke strane, knjiga koja je savršeno spremljena za čitaoce – tvrd povez sa odličnom naslovnicom, kvalitetan papir, divne ilustracije i odlično urađena priprema za štampu. Veoma je kvalitetan prevod i lektura besprekorna, a na kraju knjige je ozbiljan, stručni pogovor dr Dejana Ognjanovića, biografija autora i bibliografija dela prevedenih na srpski jezik. Jednom rečju, ono ’poetika’ u nazivu edicije ’Poetika strave’, ovakvom posvećenošću dobilo je dodatnu dimenziju – veliko poštovanje prema autoru i delu, kao što izdavačka kuća „Orfelin“ i njen trud zaslužuju jednako veliko poštovanje od svojih čitalaca.
Sam izbor da se u ovu ediciju sa vrsnim naslovima uvrsti i osam priča jednog od najistaknutijih majstora pripovedanja o ’natprirodnoj stravi’ predstavlja veliki ugođaj svim ljubiteljima žanra. Artur Maken je autor, koji, uprkos svom bogatom književnom opusu, nije napisao mnogo dela ovog žanra ali jeste ostavio neizbrisiv trag na žanr i na skoro sve kasnije autore, uključujući i Hauarda F. Lavkrafta, čija su dela često direktno inspirisana Makenom i koji je o Makenu imao samo reči uzvišene hvale, smatrajući da je malo onih koji su u stanju da dosegnu njegovu umetničku veličinu.
Priče strave koje su ponuđene kao izbor u zbirci „Veliki bog Pan“ su upravo umetnost, jedinstveni izraz koji je Maken ostavio kao reper za dosegnuti budućim autorima.
Autorov životni put ukrstio je predivne velške predele i sumorne ulice Londona, i time ostavio trajni pečat na njegovim radovima. Rođen na granici Velsa i Engleske, u mestu okruženom istorijom i legendama, posebno onim o kralju Arturu i Kamelotu, suočen sa ranim neuspesima i siromaštvom, uvučen u londonske dekadentne krugove, pa čak i član čuvene Zlatne zore… sam Makenov život je ponudio raznolike inspiracije i potke za njegova dela.
U svojim pričama, autor u potpunosti izvrće viktorijansku percepciju normalnosti, izvitoperujući do krajnjih granica predrasude svoga doba kroz demonizaciju i degradaciju običnog, dobroćudnog pa i ambivalentnog iz keltskog folklora – pojačavajući izvrtanje stare vere koje je hrišćanstvo već učinilo pokrštavanjem. Bića u njegovim delima postaju izuzetno okrenuta zlu, telesna i provlači se da su, za ono vreme izuzetno skandalozno, seksualno pokretana. Akcenat se prenosi na stvarnost iza stvarnosti, na sile u nama i oko nas koje vrlo lako mogu da nadvladaju, da se ispolje i da, u tom suočavanju, rastave čoveka od jedine stvari koja ga čini superiornom u odnosu na životinje i zveri – razuma. Priče su duboko protkane simbolikom, koja nažalost i nije uvek bila adekvatno shvaćena.
„Mi živimo u svetu simbola; svetu prolaznih stvari, čulima opazivih, koje istovremeno prikrivaju i otkrivaju duhovne i živuće i večne stvarnosti.“
Neću se baviti pojedinačnim pričama, jer ne želim da kvarim uživanje, a u njima podjednako mogu da uživaju i oni koji nisu preterani ljubitelji žanra, ali želim da ukažem na neke stvari koje se provlače kroz priče, čineći zajedničke okosnice.
Priče su tematski ujednačene i ujednačenog su kvaliteta, pa zaključujem da je izbor više nego dobar. Lokacije pokrivaju i (sablasne) pejzaže ruralnog i (jednako sablasne) prikaze gradskih ulica i kvartova. Napominjem da je jeza suptilna, nagoveštena, pa čak i kada je strava direktna, eksplicitna ni na koji način nije – ogavna niti mučna za čitanje (iako je autor bio svojevremeno izložen žestokim kritikama jer su priče smatrane skandaloznim, posebno zbog upotrebe aspekata ’seksualnog’ u njegovoj prozi strave). Upravo (nasilno) demonizovana paganska prošlost u njegovim delima postaje sinonim za degradaciju čoveka, za sve ono šta su oličeni strahovi viktorijanskog doba – primitivno, degenerisano, zversko i… drugačije. U Makenovim pričama ono demonsko zlo nije zlo per se, već je ulazak demonskog u čoveka, telesnost, njegov katalizator, kao što čovekova ljudskost nije ništa drugo do obične maske iza koje se krije sve ono zlo i demonsko u nama koje samo čeka da se probudi. Čovek nije u stanju da se suoči sa onim s druge strane, njegov razum nije u stanju da pojmi tu suštinu, sveobuhvatnost i da se suoči sa – stravom.
Za početak, Maken je takav pripovedač, da je većina priča zbog majstorski urađenih opisa vizija i doživljaja strave (ali i uprkos – za one koji nisu toliki ljubitelji žanra) veoma pitka i prijatna za čitanje, iako bi se moglo reći da im je i karakterizacija i zaplet u neku ruku podređen. Ipak, ovi opisi izazivaju upravo one emocije kod čitalaca koje imaju za cilj, autentično prenose autorove težnje i uspostavljaju ravnotežu. Sam koncept priča nije linearan i one su pripovedane iz različitih perspektiva i kroz različite tehnike – prisećanje, razgovori, zapisi iz dnevnika ili pisama, a vrlo često postoje tek neke aluzije na to šta se dogodilo i sporadične rupe u pripovedanju za koje se očekuje ih sami dopunimo, sopstvenim strahovima i razmišljanjima. Autor je u stanju da balansira i poigrava se tenzijom i nagoveštajima – nečim što je suštinsko za dobro funkcionisanje dva žanra – misterije i horora. U oba slučaja, bitno je postepeno graditi tenziju kroz nagoveštaje, aluzije, nejasne postupke… Ono šta je meni bilo posebno zanimljivo, jeste upotreba kombinacije ova dva žanra. Ovakva kombinacija strave i misterije (trilera ili detektivskih priča na koje Makenove priče podsećaju) je posebno rizična jer iako se vode istim alatima, suštinska težnja ka razrešenju iza dva žanra je potpuno različita – racionalno (misterija) i iracionalno (horor). Ovoga se dotakao i dr Ognjanović u svom pogovoru, tako da se ja neću detaljnije upuštati u objašnjavanje, već ću samo napomenuti da obavezno pročitate i taj stručni deo o Makenovom radu, kao i to da priče ne gube ništa (ili svakako ne mnogo) uplivom elemenata ’detektivskih romana’ u tok strave.
Kada je u pitanju to da se odlučim koju priču bih izdvojila, na velikoj sam muci. Možda bih se osvrnula na naslovnu priču, „Veliki bog Pan“, iz dva razloga – dekadentno grčko božanstvo postaje sasvim demonizovano, sinonim za vascelo zlo, sveobuhvatno zlo, i nakon čitanja ove priče teško da ćete moći drugačije da ga posmatrate, ali, sa druge strane, to isto božanstvo i njegovo otelotvorenje je uglavnom nagovešteno, usputno, fokus same priče nije na njemu već na ljudima koji, na ovaj ili onaj način, dolaze u dodir sa njim. Zlo je tu, prisutno je i svesrdno utiče na živote ljudi, ali je isto tako i zamagljeno, prikriveno obrisima svakodnevice.
U svakom slučaju, kada je u pitanju zbirka „Veliki bog Pan“, bilo da ste ljubitelj žanra ili ne, ova knjiga zaslužuje da se nađe u vašoj biblioteci. Ovo je ujedno i topla preporuka autorima koji žele da u svoj rad uključe elemente strave – da se podsete kako je ono strašno nekada mnogo jezovitije ako je nagovešteno, svakodnevno, prikriveno nego ako je direktno predstavljeno i sasvim razotkriveno.