I
Kako neko dospe na mesto poput ovoga? Nema prozora, ni ležaja; rupa za kenjanje u ćošku sav je luksuz. Hranu nam doturaju ispod vrata; jednom nedeljno, izvode nas u veliki hangar, i peru ledenom vodom iz šmrkova. Tada mogu da vidim one koji dele moju sudbinu: bledi su, mršavi, ispijeni. Sva lica kao da su izlivena iz istog kalupa. Trudim se da ih zapamtim. Primetio sam kako mlade žene najbrže nestaju; starce su, pak, nekoliko puta pogubili na moje oči. Da ne bih upao u potpuno beznađe, pokušavam da odgonetnem kako sistem funkcioniše, koliko ću još morati da čekam. Svaka računica ispostavlja se pogrešnom.
Jednom sam izašao iz ćelije. Bilo je to… Ne znam kada. Čuo sam glasove ispred. Nerazumljivo su govorili o poklapanju. Doktor je ušao i uzeo uzorke. Par sati kasnije su me pokupili. Okupan sam, i poslat u operacionu salu. Maska na lice, zadah anestetika – i kada se probudite, shvatite da imate bubreg manje. Zadržali su me tek toliko da se oporavim, a zatim sam ćušnut nazad. Ipak, vreme provedeno u bolničkim odajama pružilo mi je par dragocenih saznanja. Glavni izvor bila je pričljiva sestra, koja nas je plašila onim što nas očekuje:
„Ako vas za godinu dana niko ne poželi, idete u delove. Ali samo vi muški. Sa ženama je lakše. Sem ako su baš ružne. Ili stare. Ništa se ne prodaje kao pička, kažem vam. Najbolji biznis ikada. Da svaki muškarac ima rupu u koju će ga gurnuti kad dođe kući, ko bi se uopšte i baktao zavođenjem. Pička pokreće svet. Eto zašto vam je cena niža. I kada vas kupe, to je samo zbog delova. Već bubrezi namaknu sto hiljada. A za te pare, čovek nabavi čitav odred kuronja.”
Neki čovek, što je ležao u krevetu do mog, odeljen zavesom, pitao je ima li nekog drugog izlaza. „Ponekad”, objasnila je. „Trebalo je da budem prodata, ali su me ostavili, jer sam imala medicinsko iskustvo. Ali tebi se to neće desiti, cakano moje, ne brini.” Shvatate i sami kakva je bila. Bez obzira na to, sa interesovanjem sam upijao svaku njenu reč. U neko bolje vreme taj humor bi mi prijao. Bojim se da sada nisam u stanju da uživam u njemu. Ali bila je dobra žena. Jednom mi je posisala kurac. Mala radost, ali nekada od života ne možete ništa više ni tražiti.
Često se pitam koliko je prošlo. Pokušavao sam da brojim nedelje, ali ubrzo sam izgubio računicu. Verovatno sam već par meseci ovde. A možda mi se smrt već i približava? Kada živite u mraku, i spavate na podu, u prostoriji dva sa jedan, baš i niste u toku sa stvarima. Na samom početku, neki stražar bi povremeno ušao i zajahao me otpozadi. Ne znam šta je sa njim. Gotovo da mi nedostaje. Najprisniji dodir sa ljudskim bićem u dugo vremena. Juče su došli i rekli da će me od sada češće izvoditi, da mi mišići ne bi potpuno atrofirali. Nadam se da je to istina.
Vrata se otvaraju. Hodnik je slabo osvetljen, ali ipak moram da škiljim dok se ne priviknem na svetlost. Obris se ukazuje. Žena. Gotovo da je ne prepoznajem. Samo sam je jednom video u životu. Ali te zelene oči. Prepoznao bi ih bilo gde. Ulazi, i dok stražar gleda, približava mi se. Ne pomeram se sa mesta. Ukočen sam. Opet je besprekorno obučena. Kožne rukavice. Prsti se čvrsto sklapaju oko mojih jaja, obuhvataju mi mlohav kurac, i on narasta. Dodir meke kože me uzbuđuje, uzbuđuje više nego bilo šta što sam osetio u životu. Počinjem da pumpam kukovima, pružajući ruke, željan njenog mesa, ali ona se izmiče, smejući se, i govori:
„Mislim da će ovaj poslužiti, Vaše veličanstvo.”
Vrata se zatvaraju, a ja frenetično drkam, stegnuvši jaja, sve dok ne svršim u mlazovima. A onda, prisećam se kako sam je upoznao…
II
Dok je avion za London uzletao, razmišljao sam o tome kako se svet smanjio. U davnoj prošlosti za ovakvo putovanje bile su potrebne nedelje, ako ne i meseci. Tada su se samo najhrabriji (a volim da o ljudima mog reda razmišljam tako) usuđivali da se upuste u sveta hodočašća. A sada? Gledao sam oko sebe: turisti sa fotoaparatima dokono su prelistavali priručnike engleskog, ponavljajući poneku frazu naglas. Ružni, slovenski izvitopereni glasovi izlazili su iz njihovih usta: pliz sajn hia! Ne bih zalud da prljam svoje nalivpero krvlju, hvala. Znate li nešto o podzemlju grada u koji ste se tako nevino namerili, dragi saputnici moji?
Sumnjam da je tako. U mišjim hordama bauljate za vas spremljenim ulicama, slikate se tamo gde i svi ostali, kupujete magnete, majice i torbe. I tako je gde god otišli. Samo dekor se menja, ali scenario ostaje isti. Sva čudesa sveta pretvorena su u prljave kulise velikog zabavnog parka. Gde je sada raskalašni papski Rim, sa svojim kurtizanama, ćosavim kastratima serafimskih glasova i crnim misama u drevnim bazilikama; gde je Pariz božanskog Markiza, Pariz Terora i giljotine, što se krvav uzdiže iz materice starog sveta; gde su dvorovi Grčke i Egipta, u kojima je arhajska krv trulila u slatko vino greha? Nema više tih mesta. Istinskom sladokuscu užasa preostalo je samo jedno: London.
Rule, Britannia! Stara kurvo, ma koliko se frakala, tvoja nutrina će uvek ostati ista. Još u tebi hodaju Svinburni, još kraljuje drevna loza koja čuva zavete i insignije paklene starine; i dok su svetom vladali poroci, svi su se čudili tvojoj izopačenosti. Le vice anglais! Kad god je neko pogubljenje, evo tebe, i dželat, tvoj prijatelj, viče (kao onomad Selvinu): „Propustite gospodina, on je Englez i ljubitelj!” Plima tvoje moći se povukla, sa sobom ponela svu prljavštinu sveta, upila je Temzom, dok u utrobi Londona nije sazreo crni med. I eto mene da ga kušam, usisam svojim jezikom te slatke sokove.
Ne znam da li znaju i za najprozaičnije od tvojih poroka. Slute li kuće u crvenom plišu, gde pastori šibaju irske devojčice? Predgrađa puna jeftinih drolja, tajna bratstva puritanaca koji požudu prazne u životinjama, usahle plemkinje što ležu u kripte i trljaju se o kosti lepih mladića? Naravno da ne! Koliko li tek onda moraju biti nepoznata nepočinstva Helfajer kluba, od kojih drhtimo čak i mi, pripadnici Lože Crnog sunca; šta je sa tajnim obredima vladajuće klase? Nisam ni sumnjao da ću Boginju pronaći u uskucalom, crnom srcu sveta. Možda izveštaji izgledaju neverovatno, nategnuto, ali ona mora biti tamo!
U tim grčevitim refleksijama vreme je brzo prolazilo. Voleo bih da sam kod sebe imao izjave očevidaca, da sam mogao još jednom da prođem kroz uputstva koja su mi data, ali avaj! Dokumenti su bili zaključani u našem hramu. Naredbe sam dobio usmeno. I meni, iniciranom, sámo razmišljanje o njima izazivalo je duboke žmarce. Toliko je ono što sam saznao stravično! To vam je tako sa istinom – bili spremni na nju ili ne, potrešće vas do srži. Čak i da sam počeo nekom da se ispovedam, mogućnost da se Loža kompromituje nije postojala: završio bih u ludnici čim izustim prve reči.
Iznenadio sam se kada sam shvatio da smo skoro stigli. Još jednom sam bacio pogled okolo. Gle onaj mladi par! Mogao sam se zakleti da vode izuzetno uredan život, da su svoju budućnost isplanirali za narednih deset godina. Ambiciozno, nema šta. A ovo je student koji ide na razmenu, sav usplahiren, zaključio sam; valjda će ga neko prebiti zbog tog izveštačenog britanskog akcenta. Gde su teroristi kada su vam najpotrebniji? Izgledalo je kao da će se putovanje završiti potpuno mirno. Šteta. Vidi plavušice što se okrenula. Ko joj ne bi pokazao šta sve krije u gaćama?
Glatko smo se prizemljili. Londone, stigao sam! Napolju me je, kao što je i bilo dogovoreno, sačekao jedan Indus. U rukama je držao tablu sa mojim imenom. Dakle, sve je na mestu. Klimnuo sam, i on mi s poštovanjem protrese ruku. Nije bio mnogo govorljiv, zaključio sam zadovoljno. Bez ikakvog predstavljanja pozvao me je u crni automobil. Ušao sam. Unutrašnjost je bila tamna i zagrejana, što je, nakon oštre hladnoće tmurnog dana, itekako prijalo. Prstima sam gladio sedište dok je uključivao motor. Mekše od dečačkog dupeta. Prelepo. Bilo je divno biti odabran za ovako značajan zadatak
Pitao sam se kuda me vozi, i nestrpljenje u meni je raslo. Nisam bio preterano zabrinut za svoj život, iako je rizik postojao. Upuštam sam se u najdublji ponor, rezonovao sam, tako da će me usputna zla valjda zaobići. Da li ste nekada čuli da se neko, na putu do vešala, sapleo i prosuo mozak o pločnik? Stvarno zvuči neoprostivo banalno. O, Londone! Bilo mi je žao što ću propustiti orgije u kraljevskoj palati, što neću posetiti podzemna odgajališta roblja, vekovima stara; no, ipak nisam došao u Britaniju turistički, zar ne?
Pokušao sam da mu se obratim, ali me je prekinuo, odmahnuvši rukom. Zatamnjena stakla skrivala su put od mog pogleda, i mogao sam samo nagađati gde smo. Razmislivši o tome, shvatio sam da ne znam skoro ništa o ovom gradu, i da moja pozicija ne bi bila lakša sve i da vidim kuda idemo. To me je malo utešilo, pa sam se vratio razmišljanju o potrazi. Ovoga puta, misli su mi bile usmerene ka Boginji. Kakva li je? Priče su govorile da vam sa semenom isisa i dušu, da ćete joj se vraćati dok ne posrče i poslednju kap života iz vas. Ali, nisam znao…
Automobil se zaustavio. Vozač se okrenuo, naredio mi da sedim – zubi su blesnuli spram tamne kože – i izašao, zalupivši vrata. Da li smo najzad stigli na cilj? Vreme je sporo prolazilo, i ja sam postajao uznemiren. Izvadio sam mobilni telefon iz džepa, i na moje iznenađenje shvatio da je ugašen. Pokušao sam da ga upalim, ali nije išlo. Da se nije ispraznio? Ne verujem. Napunio sam ga pre leta. Nervozno sam gladio butine, i za trenutak me je obuzela apsurdna želja da izvadim kurac i izdrkam po divnoj koži sedišta. Pre nego što sam stigao podrobnije da razmotrim to, svetlost me je zaslepila, i glas me je pozvao da izađem.
To sam i učinio. Bili smo u podzemnoj garaži – praznom, generičkom prostoru, koji se mogao nalaziti bilo gde u gradu. Vozač mi je prišao, pružajući mi povez za oči.
„Nema potrebe za tim.“
Okrenuo sam se; dakle, evo je. Naša posrednica. Bila je to mlađa, neugledna žena, poslovnog držanja. Pružio sam ruku, ali odgovor je izostao; šaka u kožnoj rukavici nije se pomerila.
„Nisam mislio da ćeš dopustiti da budeš viđena”, prokomentarisao sam, poraženo spustivši desnicu.
Gledala me je par trenutaka bledim, zelenim očima. Beskrvne usne kao da su titrale nagoveštajem prezrivog osmeha.
„Morala sam da se uverim da takva budala stvarno postoji”, oporo je rekla.
Znao sam da nema nazad. Toga sam bio svestan još dok sam sedao u Indusov automobil. Biću samo još jedan od ljudi koji su tajanstveno nestali. Ne biste verovali koliko ih je! Svake godine skoro trista hiljada, i to samo u Britaniji; u ostalim zemljama, taj broj je par desetina puta veći. A sada ću se i ja pridružiti toj statistici. Dokumenti će mi biti spaljeni, sve što posedujem oduzeto, a ja prodat.
Pružila mi je kutiju, i otvorio sam je. Unutra su se nalazile ampule prozirne tečnosti. Klimnuo sam glavom i zasukao rukav. Osetio sam hladnoću dok mi je alkoholom brisala mišicu. Bilo je ledeno. Kako to nisam primetio? Gledao sam je kako puni špric, a onda mi ga upitno pruži. Uzeo sam ga, i sa strašću heroinskog zavisnika zario iglu u venu; lagano sam ubrizgavao nepoznatu supstancu. Ubrzo je počela da deluje. Mutilo mi se pred očima, glava je dobovala, ruke se tresle. Indus me je pridržao, i u njegovim rukama sam izgubio svest.
III
Budim se u polumraku. Bleda bedra nadnose se nada mnom; raširenih nogu, spušta se na moje lice. I pre nego što je okušam jezikom, osećam vreli vonj vlažnog mesa; pohlepno posežem ustima, nos mi zaranja u žbun gustih, oštrih dlaka. Prvi poljubac je stidljiv, i usne mi greje slana toplina. Još stoji, i jezikom posežem u nju, prevlačim širokim potezima preko nateklih usmina, koje se razmiču pred milovanjima. Čujem blago dahtanje, i nastavljam da sisam njene sokove. Rukama mi prolazi kroz kosu, miluje slepoočnice. Kurac bolno pulsira, natekao, prilepljen uz stomak. Kada bih se sada zario u tu pulsirajuću jamu, ne bih izdržao ni pet uboda.
„O, velika Babalon“, šapućem.
Seda svom težinom; usta i nos su mi puni nje, i sada mogu zabiti jezik do kraja. Prodirem u božansku slast. Balava, vrela tvrdoća razmiče se; prevučem jednom po oštrim zubima koji tonu u meso, otvarajući pakleni ponor koji me zove. Gušim se od tereta na licu, dahćem dok ližem, usisavam, ali samo se više nabija u mene, pomera kukove, mrsi mi kosu dok uzdiše. Pomamni zadah krzna ispunjava mi nozdrve, i još više navaljujem. Uzvraća mi poljupce, odgovara na milovanje mog jezika; vrela, sluzava, slatka traka mesa ulazi mi u usta. Njen jezik se bori sa mojim, međusobno se upijamo. Počinjem da uvlačim tu spongilozno-mišićnu masu, usisavajući je, i ona mi narasta u ustima.
Ne mogu da pomerim vilice od namotajā usijanog, pulsirajućeg mesa koje me ispunjava bolje nego što bi bilo koji kurac mogao. Polako se ispravlja, uvlači mi se u grlo, natiče do nove debljine. Pljuvačka mi curi niz obraze, grcam u tečnosti koja preti da me udavi, ali već osećam prve snažne grčeve njenog vrhunca. Steže me butinama, i jezik mi se u svojoj punoj dubini zabija u ždrelo. Počinje da me jebe, nijednog trenutka ne razdvojivši naše usne. Gotov sam da povratim, ali me stravično uzbuđuje da budem ovako u njenoj vlasti. Jednim stiskom butinā mogla bi mi slomiti vrat, jezikom bi me mogla ugušiti; kurac samo što mi se ne rasprsne.
Rukama hvatam njene čvrste guzove, hoću da je nabijem još dublje u svoje pomamno ždrelo, bolno i slasno razdrinuto tim tuđinskim organom. Najzad, prodire svom svojom dužinom; jezik mi naleže na osnovu njenog. To je neko drugačije meso, prekriveno sisaljkama. Jezik mi se lepi za njega, osećam kako su čvrsto slepljeni. Potpuno smo povezani; započinje da se zariva u novoj seriji pomamnih naleta, potpuno izgubivši osećaj za mene. Nije je uopšte briga da li ću živeti ili umreti; snop mišića koji pulsiraju razdire me, i ja dajem sve od sebe da ga uvučem što dublje.
Sada već ne može da se kontroliše. Noge se skupljaju u grčevima, i vrela, slana sluz obilno se izliva u mene. Kriči nekontrolisano, kao pomamna životinja, i jezik se snažno izvija, a usne još čvršće stežu; krv moje razdrane nutrine meša se sa sokovima koji mi štrcaju u usta. Najednom, jezik počinje da se uvlači; kako su vezani, sa sobom vodi i moj, uvlačeći ga u duboku jamu. Bolno je istegnut, stešnjen u mesu koje se trese; ona svršava, nekontrolisano se tresući. Tanke, snažne šake još me čvršće pritiskaju u njeno međunožje, i pička se u konačnom drhtaju zatvara. Zubi izlaze, jer ih u svom užitku ne može – ne želi – zadržati, i zarivaju se u tkivo mog jezika, odsecajući ga.
Celo telo mi podrhtava u sladostrasnoj agoniji; ne mogu više izdržati, i kurac eruptira, prskajući trake usijanog semena. Orgazam traje, a moje vriske bola zadržava njena pička, koja mi srče krv iz usta. Posle neznano koliko vremena, smirujem se. Još neko vreme sedi na meni; taj životinjski vonj mi prija, i sa radošću joj dajem krv. Kada se pomeri, nevoljno to prihvatim. Jedva da mogu da nazrem njen osmeh u tami. Boginja. Ljubi me svojim gornjim ustima. Previše sam slab da bih se pomerio: želim samo da me ostavi da ležim. Ali, uporna je. Prekriva mi poljupcima telo, oštrim noktima prevlači po stomaku – bolno osetljivim, i ubrzo osećam novo meškoljenje kurca.
To nije dovoljno da ga digne. Ništa ne bi moglo. Osećam njen dah na unutrašnjoj strani butina, a onda počinje da mi cucla muda, premećući ih po ustima, sočno kušajući slatku kožicu. Nakon onakvog svršavanja, želim samo da budem ostavljen na miru. Ali, previše sam slab da išta uradim, i ona počinje da ga uvlači u svoja usta. Sve me boli; jedva da je poluukrućen. Ne mogu. Ne! Podiže glavu, odvaja se od mene; tanka traka pljuvačke curi joj niz bradu. Ponadam se da je završila, ali, naravno, nije. Blago prevlači svojom pičkom po mom udu, i osećam mokri žar koji me zove; polako, jezik ponovo izlazi.
Prelazi mi po kurcu, palaca jajima, gotovo u iščekivanju, ali i dalje ne uspevam da se ukrutim. Vrh tog silnog organa nežno se spušta. Osećam vrelinu na čmaru, dok ga oblizuje, širi, natapa svojom sluzi. Bolno prodire u mene, narastajući. Klizi unutra i napolje, podmazan slinom koja se sliva iz nje. Osećam kako mi se sfinkteri šire, ispunjava me potpuno, i nevoljno ječim; kurac se bolno kruti, tako tvrd da mogu da osetim otkucaje srca u njemu. Jezik počinje sve žešće da se zabija u moj čmar, otičući. Toliko je duboko u meni da mi se koža na stomaku ugiba od udara njegovog vrha s unutrašnje strane. Crevo samo što ne pukne, silna zmija pulsira u njemu. Ječeći pozivam Boginju da se nabije na mene, i ona to i čini. Zarivam se u njenu bolno tesnu unutrašnjost, jedva očešavši zube koji uzmiču.
Jebemo se istovremeno – ona mene i ja nju – i znam da neću moći još dugo da izdržim. Grabim joj dupe, grizem sise, željan da je potpuno raskidam; pumpam kukovima. Vrišti, a ja mumlam. Novi namotaji jezika izlaze iz nje: sisaljke čvrsto hvataju kurac, uvlačeći ga još dublje. Ne samo da je tucam: njena usta znaju šta rade, znaju kako da me potpuno zadovolje dok mi jezik rastura dupe. Krećem da svršavam, kako nikada nisam, da je punim spermom; jezik se obmotava oko kurca svojom osnovom, mrveći ga čeličnim stiskom.
Vrhunac nikako ne prestaje; prskam krv u nju, jer semena odavno više nemam, a mišić me steže još jače, muzući me. Telo mi se trese, srce samo što se ne rasprsne u grudima. Ništa ne vidim, zubima zagrizam njene bradavice, i krv mi ispunjava usta. Grčim se u epileptičnim spazmima, čmar mi pulsira oko jezika koji ga i dalje puni; izvijam se, bacakam, potpuno razoren, ogoljenih nerava koji vrište. A onda: ona mi se pridružuje, i jezik se povlači iz mene, još snažnije umotavajući kurac. I dalje štrcam krv; meko meso utrobe grči se u prazno. Boginja me steže nogama, čupa mi kosu sa glave: u trenutku kada se pička samrtno stegne, zarivši zube u mene, doživljavam najveći orgazam ikada. Tama.
IV
Nova doza morfijuma me smiruje, i sestra je najzad u stanju da zameni krvave zavoje oko mojih bedara. Plutam u blaženoj izmaglici, čudno praznih usta; potpuno sam iscrpljen. Jedva da osećam ruke koje me dodiruju, peru međunožje. Kapci su mi sklopljeni, misle utrnule, i jedva da osećam kako me neko diže, stavlja u kolica, vozi; ponovo tonem u san. Truckanje me tek malo razbudi, i shvatam da sam u kolima hitne pomoći. Za trenutak zatvaram oči, i kada ih ponovo otvorim, nalazim se u tamnoj, bogato nameštenoj prostoriji.
„Gospodine, prodati ste”, kaže mi, pomilovavši me za oproštaj.
To me donekle okrepljuje, i blago se pridižem, tek nešto svesniji. Došli su po mene. Nisam mislio da hoće. Veliki majstor. Moja braća. Uspeli su. Obavio sam zadatak, i sada sam spasen. Nisam čuo njeno ime. Nisam video ništa sem beline i užarenih očiju. Ali znam. Znam ko je ona. Uspeli smo.
„Danas se navršava godinu dana otkako si došao u London. Konjica je stigla taman na vreme, reklo bi se.”
Glas mi je poznat, ali ne mogu da lociram njegov izvor. Pridižem glavu, gledam u prostor koji mi se pred očima zamućuje. Ništa. Ječim, meškoljim se; hladne šake u rukavicama spuštaju se na moja ramena, smiruju me, i pored uha osećam njen tihi glas. To je ona.
„Dobili smo ponudu za tebe. Imućni, postariji gospodin.”
Da, to je on, želim da kažem, ali ne mogu. Oprosti se sa mnom, dodirni me još jednom, i onda se možemo rastati.
„Traži bubreg.”
Tako smo se dogovorili, sećam se. Analiza će pokazati poklapanje, i on će moći da me kupi.
„Rekla sam mu da može da ga izvadi iz tvog mrtvog tela. Okrenuo se i otišao.”
Imam dovoljno snage da je pogledam; vidim je, vidim te okrutne zelene oči, koje sijaju u tami. Hvata ručke kolica, okreće me – i ja se nađem oči u oči sa staricom u raskošnoj odeći, što u mlohavim rukama steže proklete insignije Imperije. To je vladarka! Sada joj najzad mogu videti lice, drevnih, okrutnih crta. Izobličena je protokom vremena, a opet, nešto u njoj nalikuje sfingi, neka božanska snaga izbija iz tih ruku, neprirodno belih i snažnih za osobu staru preko dva veka. Viktorija, želim da zaječim; kraljice Britanije, carice Indije!
Znači, naša mala spletka nije prošla nezapaženo. Boginja je shvatila, sve joj je bilo znano; sami smo krivi za ovakav ishod. Mučno udišem, i toplota iz kamina ukrašenog zlatom udara mi u lice, obrazi se žare. Vazduh je ispunjen teškim, egzotičnim zadahom, koji u meni priziva slike beskrajnih tremova hramova, okićenih cvećem, i lomača u kojima nad svetom rekom izgaraju trupla. Viktorija, tvoja tajna je otkrivena; tako si, dakle, preživela, najveća među velikima. Shvatam da bi trebalo da joj se klanjam, da ljubim njena stopala, ali ne mogu, i to u meni izaziva smeh, koji izlazi iz mojih usta kao kakofonija bolnih jecaja.
Mlađa žena seda pored starije; čini mi se da je živnula, i iz njenog mesa kao da izbija neka svetlost. Više mi nije neprivlačna, kao prvi put kada sam je video. Crte su joj se presložile, tek toliko da dobije neočekivanu lepotu; dugme po dugme, raskopčava košulju, otkrivajući natekle dojke. Carica bezubim ustima hvata tamnu, skoro crnu bradavicu, i počinje da je bučno sisa, lica zaronjenog u bleda prsa. Rukama čvrsto steže krhko telo, kao da želi da ga iscedi do poslednje kapi krvi. Gotovo nevoljno, noge mi se grče, i strašan bol me za trenutak razdire.
Hranjenje dugo traje; obe sise se prazne, viseći kao stare vreće. Na kraju, Viktorija se povlači, usana umrljanih purpurom, a dojilja se pridiže, prilazi mi. Ne uspevam to da zatražim od nje. Iz mene izlaze samo nemušti krici, ali Boginja shvata. U usta mi ulazi tamno meso, smrdljivo od staračke pljuvačke, i ja krećem da ga sisam. Vreli, slatki gnoj sliva mi se u grlo. Nemam jezik, pa ne mogu da upravljam time, i u opasnosti sam da se ugušim, ali nastavljam da pijem božansku tečnost. Svaki gutljaj odjekuje u mom nepcu, i rastapam se od gnusne, prožimajuće slasti, koja kipi životom.
Sada sve jasno vidim, svet koji hrli ka uništenju, i Boginju koja pleše usred zapaljenih ruševina; umom mi odjekuju topovski rafali, krici dece što umiru oko uzdignutog prestolja. Rukama mi nežno drži glavu, koja bi inače pala, i ja naslućujem njenu snagu. Slatkim, krvavim šapatima mi govori o tome šta me čeka, i svaka reč postaje slika u mome umu. Vidim sebe kako pijem dok se ne preobrazim; moje raskidano međunožje zarašće u divna usta, oštri zubi će stidljivo da se promole. Zmija već raste u mom mesu, spremna da izađe kada joj se kapija otvori; oživljene, grudi bujaju, rascvetanih žlezdi u kojima vri nektar.
Svakim gutljajem, ta stvarnost je bliža, ali znam da ću još morati da je čekam, da će za preobražaj biti potrebno mnogo vremena. Po njegovom završetku, biću deo Boginje; a kada nas bude dovoljno, i saberemo svu krv i seme, Viktorija će procvetati besmrtnom mladošću, i pod njenim skiptrom i krunom svet će biti pretvoren u naše hranilište. Duboko u utrobi, osećam trzaje još neformiranog mesa; mala, gotovo neosetna grudva natiče i uzbuđeno pulsira, najavljujući nadolazeće doba moje moći. Sada sam potpuno budan, i nastavljam sa hranjenjem, beskrajno gladno.
V
Točkovi kolica kloparaju po kamenu dok se spuštamo u mrak. Miluje me po obrazu, kao da razume moje misli. Usta mi još bride od mleka: želim da smesta zarijem zube u njenu sisu. Ponovo mekoća rukavica, i ja se pitam da li su napravljene od devičanske kože. Tuđinsko bilo među nogama poskakuje, grčevito pulsira. Shvatam da sam napaljen, uprkos krvi koja se i dalje cedi iz rane.
„Strpi se“, nežno šapće.
Nastavljamo dublje u londonsko podzemlje. O, drevni grade, tvoja slava i više je nego zaslužena! Loža Crnog sunca bogata je, uticajna, moćna – i svi njeni resursi posvećeni su traganju za Boginjom, za velikom Babalon. Ali šta je postignuto za sve ovo vreme? Gotovo ništa. A i to malo znanja potiče od samo jedne osobe – adepta Dorijana. Ponovo čujem njegov glas kako čita iz knjige:
„Majko, naš Otac umire! Svezan je lancima entropije i zatočen u srce Labrisa, i njegova je kruna bačena u prašinu, a višnji presto skrhan; spavaš u praznoj ložnici. Krv ljudi, ogrezla niskošću, postaće tvoje mleko, i Otac će se ponovo uzdići i osloboditi Granice; čas kada ćeš smrviti čovečanstvo u svoj kteis bliži se, jer tama u nama je dovoljno sazrela, i Otac će uskoro biti ponovo mlad. Osuđeni smo da umremo, i biramo da nestanemo u grehu; mi smo buntovnici i otpadnici, i zavetovani smo tebi.“
Ali šta smo mi bili nego deca koja oblače odeću svojih roditelja? Već sam stigao dalje nego iko od moje braće. Gotovo da se smejem kad razmišljam o Loži; u mom umu video sam prizore kakve niko od njih nije ni mogao da zamisli. A sada, umesto da umrem, bivam preoblikovan po liku Velike Majke.
„Skoro smo stigli“, govori mi na uvo. Pokušavam da se okrenem, da vidim njene zelene oči, ali snaga me izdaje. Koliko već traje silazak u srce tame? Imam utisak da čitavu večnost poskakujem u ovom sedištu, dok mi razderotina među nogama plamti; ne znam da li sam se upišao, ili je ta vlažna vrelina krv koja brizga iz ponovo otvorene rane.
„Smiri se, i veruj.“
Topao dah u uvetu, jezik koji ulazi u ušnu školjku.
„Ako me slušaš“, kaže nežno, majčinski, „izjebaću te jezikom.“
Osećam kako se na to obećanje nešto u meni žudno trza.
„Prostata ti još nije nestala. Tek si počeo sa preobražajem. Zato ćeš još više uživati.“
Ljubi me u usta, snažno, kao da hoće da isisa dah iz mene: zagrcnem se.
„Samo se smiri, i slušaj.“
Ispuštam nejasne, grube zvukove, obećavajući joj da hoću. Žao mi je što nemam jezik, ali čini se da me savršeno razume, i mogu da vidim odobravanje u smaragdnom blistavilu njenih dužica.
Zapanjen sam veličinom pećine: na platou može da stoji nekoliko hiljada ljudi, ali ona se prostire i dalje, u beskonačnu tamu. Jedino osvetljenje su dimljive baklje, koje u rukama drže akoliti, lica skrivenih maskama. Svaki od njih prati jednu od mnogobrojnih grupica ljudi. Ne uspevam da pomerim glavu, ali s vremena na vreme, neki od Viktorijinih podanika prođe ispred mene, i tada ih vidim – prastare lordove, maharadže i bramane, verovatno rođene pre britanskog osvajanja Indije; kurve krvavih usana, nafrakane i doterane, sa tijarama na čelima. To je plemstvo Crnog sunca, polako shvatam; obožavaoci Babalon i njenog Oca-Muža. Velika si, Boginjo!
Većinu okružuje klika: posluga, klijenti i mlađi članovi porodica, nadmećući se za naklonost. Tu su još robovi – ili možda žrtve? Tek poneki od njih je okovan, ali odaju ih žigovi po licima. Kao kroz maglu se prisećam da su mi mnogi poznati. Video sam ih za vreme svog zatočeništva. Dakle, ovde dolaze izgubljene duše. Da li me iko prepoznaje? Nisam upečatljivog lika.
„Slava Majci“, čujem monotone glasove koji pozdravljaju zelenooku, ljubeći joj ruku. Čini se da svako u prostoriji oseća da je dužnost da joj priđe. Strpljivo ih trpi. Svetlo baklju njenom licu daje neki čudan, neodređen kvalitet
„Oh, pa to je uljez“, začuje se drsko pitanje. „Mislio sam da ćete ga ubiti.“
„Majčina volja je bila drugačija“, odgovara ona, iza mojih leđa.
„To što Babalon kroz tvoje sise hrani caricu ne znači da znaš šta želi.“
„Da nisi naša dvorska luda, naredila bih ti da sebi odsečeš jezik i baciš ga u plamenove.“
Blesak svetlosti: Viktorija izranja iz mraka, na prestolu koga nose šestorica uniformisanih stražara. U raskošnoj je odeći, i gotovo da se ne vidi koliko je stara. Kruna joj blista na glavi – složeni metalni venac sa usađenim crnim draguljem; na kolenima leži skiptar od abonosa.
„Uljez je živ samo našom voljom“, nastavlja, dok se akoliti okupljaju oko nje. Sada je ostatak prostorije u mraku, i samo carica sija.
Svi padaju na kolena, čak i oni najstariji.
„Odlučili smo da, kada se oporavimo, pošaljemo nazad njegovoj Loži. Pozvaćemo ih da nam se poklone. Poslednja vremena se približavaju, i nama će biti potrebna svaka pomoć. Ne zaboravite, moć Labrisa veća je nego ikada.“
Vadi nešto iz odore. To je gruba figurina, visine od oko trideset centimetara, nalik na grudvu rastopljenog crnog kamena. Jedva da mogu da nađem neki smisao u njenim izobličenim linijama, koje kao da se hrane sjajem vatre, ali stomak mi se komeša dok gledam u tu zgusnutu tminu. Predmet moći, smesta shvatam – i to neki za koji nikada nisam čuo.
„Znamenje koje je obećano u mojim snovima je stiglo. Idol zmaja – lik Mega Teriona, Velike Zveri – lik Oca.“
Usklik se prolama kroz okupljenu masu; i mene obuzima drhtaj. Stomak mi se steže, i osećam želju da povratim. S mukom je susprežem: uzbuđenje mi previše nadražuje telo.
„Došlo je vreme da se tiranija okonča, da se Očevi lanci razbiju. Mi smo tu da napunimo kteis krvlju, koju će piti i njome se podmladiti. Dugo smo bili živi, i dugo se u utrobi zemlje krili od prismotre Svegrada, sanjajući Veliku Zver što koprca pod našim nogama, bačena u plameno jezgro: sada, naši životi bliže se ispunjenju.“
Dok govori, glas postaje sve jači: čini se da više ne dopire iz njenog grla, već iz duboke tame pećine, iz bezdana koji se proteže u lavom obasjanu nutrinu planete.
„Nekada, moja deco, ljudi su obožavali drevne bogove, starije od vremena; bogove bezvlašća, koji su nas rodili iz krvavog ništavila. Bila su to divna vremena žrtava i klanja, razvrata i bluda, greha i slobode: vremena kada je brat slobodno spavao sa sestrom, a otac sa kćerkom, vremena Zmaja i Mati grozota. Njih je prekinulo doba Labrisa, kada su stvoreni gradovi, kada je oblikovan novi svet; da, Labris nas je sve svezao, ali i njemu će doći kraj.“
Podiže idol; plamsanje vatre se pojačava. Možemo da vidimo kako svet razaraju termonuklearne vatre, gradove kako se tope i iščezavaju u oblacima atoma; duboki, grleni smeh Zveri prati ovo uništenje – štektanje raketa koje poleću, krici onih koji gore, eksplozije nad gradovima. Iz daljina, Babalon jaše da se pridruži Zmaju, i oni zajedno vladaju: u razvalinama, vidimo ljude, deformisane od radijacije, degradirane, potonule u bezvlašće, kako se pare i ubijaju, isprepletanih nakaznih tela; vidimo lepotu gnusnog. A na prestolu, Viktorija sedi, ponovo mlada – satrap drevnih božanstava, koja su civilizaciju smrvila u prah.
Autor: Miloš Mihailović
About Author
