Mina D. Todorović je rođena 26. septembra 1964. u Beogradu. Napisala je trilogiju Virovi, koju čine romani „Vir svetova“, „Gamiž“ i „Magma“.
U pitanju je epska fantastika koja privlači i mlađe čitaoce.
Minina pripovetka „Cigarete“ publikovana je u antologiji Nova srpska pripovetka.
Za pozorišni komad za decu „Tamaš“ dobila je nagradu „Pavle Beljanski”.
Kritičar Teofil Pančić u nedeljniku „Vreme“ je recenzirao Roman „Vir svetova“. Zaključuje da će „klinci uživati u sočnom jeziku i bajkovitosti priče.“ Dr Tatjana Rosić, stalni istraživač i saradnik na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu je istakla u svojoj recenziji „Vira svetova“ da: „Tradicija čitanja tzv dečje književnosti potvrđuje kako dobro napisana knjiga za decu neizostavno predstavlja i privlačno štivo za odrasle“, dok je Maja Burić zaključila: „U ovom romanu je stvoren osobeni čarobni svet, izrastao na slovenskom i balkanskom korenu. Posebno pleni šaljivi ton koji prožima celu knjigu.“
(preuzeto sa wikipedie)
Onima koji žele da pročitaju, prilažem link recenzije „Vira svetova“ koju je uradila i naša redakcija. https://nho.nmb.mybluehost.me/website_ed08724f/recenzije/knjige-recenzije/2016/06/vir-svetova-mina-d-todorovic/
Moram spomenuti i autorkin roman „Jaje, mleko i voda“, delo koje je osvojilo prvu nagradu na Drugom čitalačkom maratonu, konkursa koji je objavila Izdavačka kuća „Klett“.
Svi ovi podaci su me podstakli da potražim autorku i zamolim je da bude gost na Čaju sa Vodičem. Na moju radost, rado mi je izašla u susret, i veoma brzo odgovorila na moja pitanja. Ovim putem joj se najiskrenije zahvaljujem i u svoje i u ime cele redakcije AVKFa.
AVKF: Ko je Mina D. Todorović u stvarnom životu?
Ovo pitanje mi je zadalo najviše muke; teško je pisati o nekome toliko običnom. Žena od 54 godine, ima muža, ćerku i sina. I psa, mada je ceo život imala i volela mačke. Sada krišom hrani one spoljne mace, jer se ljubomorna kuca uvredi. A onda ipak iskopam i ponešto ne sasvim uobičajeno.
U jednom momentu sam odlučila da se manem pisanja i da počnem da radim nešto što me neće činiti tako srećnom, ali će donositi novac. Došla je moja svekrva, donela mi koverat sa ’mesečnom stipendijom’ i zamolila me da nastavim da pišem. Vrlo sam privržena roditeljima svog muža, a očigledno i oni vole mene.
Radije kupujem u malim radnjama i bakalnicama u kojima znaju ime mog psa, a i ja znam, na primer, da je devojka od koje kupujem sir, jaja i turšiju završila ekonomiju sa prosekom preko devet.
AVKF: Kako vidite sebe kao autora?
Kada pišem o nekome, pokušavam sve da zamislim – ne samo kako izgleda, već i šta voli da jede, kakvu muziku sluša, kakvi mirisi i boje ga raduju… Moja porodica već prilično ispravno nagađa o kome pišem, na osnovu hrane koju kuvam i muzike koju slušam. Dok sam razrađivala lik Rasejane Ranaje, bilo je mnogo vegetarijanskih specijaliteta. Poslednja knjiga je izazvala oduševljenje prebrancem u tavčetu, sukanim banicama, punjenim suvim paprikama… Međutim, često me opominju da stavim slušalice dok slušam muziku.
To izmeštanje u paralelni svet ima za posledicu da prolazim pored ljudi, čak i članova porodice, a da ih ne prepoznam.
Iako je finansijski, a još više po tiražu – najuspešniji bio roman koji je gotovo sasvim u realitetu, osećam se prvenstveno kao pisac fantastike. Kako za one mlađe čitaoce, tako i za one koji su odbili potpuno da odrastu. Svet Virova je moja druga stvarnost već skoro trideset godina.
AVKF: Koji autori su najviše uticali na Vaše pisanje?
Tolkin i Ursula su stvorili potrebu i prve pokušaje da nešto napišem. Na oblikovanje moje ličnosti, u okviru koje je i – pisac – izdvojila bih Dostojevskog, Šekspira, Čehova, Balzaka, Mopasana, Bulgakova, Šoa, ali i srpske realiste, Nušića, Selenića. Od slikara, pre drugih, El Greka i Modiljanija, a od reditelja Hičkoka, Ridlija Skota, Kamerona, Pekinpoa, Viskontija, Tarkovskog… Od arhitekata – Gaudija, naravno; Korbizjeova kapela je bila uzor za Belu planinu nosatih pisova, a Plečnikova crkva Svetog Antuna kraj koje sam rođena i odrasla, sa narandžastim tornjem u plavom nebu, izvesno je uticala na moju sklonost ka komplementarnim bojama i istim takvim osećanjima. Od kompozitora – Bah kao nedostižni vrh. Za njim mnoštvo drugih: gomila Rusa, ali i Grig, Maler, Orf… Ne mislim da je proces razvoja moje ličnosti završen, iako mi je 54 godine. Pre godinu-dve sam otkrila Uelbeka. Taj čovek ima skoro potpuno suprotne stavove mojima, ali navodi na preispitivanje, korekcije, neke nove mape. Pre toga su me opčinile anime i Mijazaki, posle i kineski pisac Ju Hua. Umetnost je najvrednija ako je kadra da vas makar trunku promeni, pa čak i ukoliko je to ’šamar’.
AVKF: Odakle crpite inspiraciju za pisanje?
Zvučaće čudno, ali uglavnom iz problema o kojima razmišljam. „Vir svetova“ je započeo onog trenutka kada sam videla stari hrast unakažen najlon-kesama, a „Gamiž“ nakon dugih razmišljanja kako da, kao roditelj, napravim što manje ozbiljnih grešaka, nemoćno procenjujući štetu koju neki roditelji nanose svojoj deci. „Magma“ je začeta tokom bunta što se i dan-danas sklanja pogled sa umiruće ili izrabljivane dece, a ne bojkotuju se firme i ljudi koji tome doprinose. „Jaje, mleko, voda…“ je počeo da se formira zbog potpuno poremećenih vrednosti u našem društvu i opšte ravnodušnosti i sebičluka. Tek kada osetim potrebu da nešto napišem, počinjem da okupljam i glavne likove, mahom sačinjene iz nekoliko osoba koje poznajem.
AVKF: Osim knjiga, koje još sfere fantastike volite?
Filmove i serije, naravno; stripove delimično. Dok nisam dobila decu, neumereno sam se igrala na računaru, nekada i po dvadeset sati u cugu. Posle sam i sa njima prošla razne igrice, od onih edukativnih kao što je Yoda’s challenge do onih nastalih na osnovu knjiga, filmova i crtaća.
AVKF: Imate li anegdotu u vezi s romanima koju biste želeli da podelite s našim najmlađim čitaocima?
Na objavljivanje Vira svetova čekala sam trinaest godina. U međuvremenu sam odštampala nekoliko pozamašnih rukopisa koji su kružili među mojim prijateljima, pa među prijateljima prijatelja… U danima kada je postalo izvesno da će roman biti štampan, primetim u trolejbusu momka koji čita raskupusani rukopis. Uvek sam radoznala šta ljudi čitaju, pa bezobrazno zveram da bih saznala. I prepoznam svoj roman. Pitam ga odakle mu, odgovori da mu je dao drug i da je dobra knjiga. Kada sam to pričala poznanicima, primetila sam da se smeškaju, pa sam prestala da govorim o tome. Ako je taj nekadašnji momčić i dalje ljubitelj fantastike i prati AVKF, možda će se prepoznati. Moj muž se seća kako sam se vratila euforična i da me je radost držala danima. Pre neki dan sam, opet u prevozu, ugledala jednu ozbiljnu damu kako čita „Jaje, mleko, voda…“ Nešto mi je govorilo da je bolje da ne pitam kako joj se sviđa.
AVKF: Koje su razlike u radu s manje poznatim izdavačima i Klettom?
Pored tiraža i zarade, ima lagodnosti i u tome što je sve precizno organizovano. Moje je da napišem roman, a njihovo sve ostalo – od lekture do solidne distribucije. Uložili su novac i u ilustracije, što je za dečji roman važno. Ne znam kakva su iskustva ostalih autora, ali u mom rukopisu nije bilo intervencija, sem lektorskih. Nadam se da to nije bilo zbog cajtnota, već da nije bilo potrebe za uredničkim prepravkama (da, postoji i urednik). Prednost je i što preko Kletovog sajta saznajem kako su čitaoci reagovali, vidim fotografije i pročitam neke utiske. Moram da kažem da sam očekivala otuđeniji odnos, kada je takva ’mašinerija’ u pitanju, ali sam naišla na srdačnost, čak i na toplinu. Ljudi sa kojima sam se upoznala i komunicirala kao da su ubačeni u veću brzinu; ipak su odvojili vreme da mi odgovore na pitanja, a poneki su mi i prenosili svoje i tuđe utiske o knjizi. Svuda ima zagriženih Ljudova, što bi rekao pijani junak jedne od mojih priča.
AVKF: Pripremate li nešto novo za naše čitaoce?
Već nekoliko godina pišem u glavi roman koji se bazira na sposobnost malene meduze latinskog naziva Turritopsis nutricula da se iz polne zrelosti vrati u najranije ’detinjstvo’, u stanje polipa, ako uslovi za život postanu nepovoljni. I to može da čini beskonačno puta. Praktično je besmrtna sem ako je nešto ubije.
AVKF: Vaši utisci o stanju književne fantastike na domaćoj sceni.
Čini mi se da je i sa fantastikom, kao i sa književnošću uopšte, problem hiperprodukcije bez ikakve selekcije, koja ima nuspojavu – odučavanje ljudi od čitanja domaće literature. Kao kada imate radio-stanicu na kojoj su četiri pesme neslušljive; peta može da bude sjajna ali malo ko ima strpljenja da stalno prebacuje i proverava hoće li takva naići.
AVKF: Vaš savet za „Autostoperski vodič kroz fantastiku“
Odlična je ideja da se na portalu otvori i deo za decu, kome treba pristupiti i ozbiljno i nepristrasno. Roditelji žele da znaju kakvu knjigu će preporučiti deci i na kakav film će ih odvesti, a ne mogu sve sami da pročitaju, kamoli da prethodno odgledaju. Objektivan prikaz je od ogromne pomoći.
Mogli biste i da napravite poseban „odeljak“ za knjige i filmove koje ste pročitali/pogledali barem dvaput. Ako išta izdvaja dnevnu, pa i višednevnu zabavu od nečega što smatrate suštinski vrednijim jeste – potreba da se tome vratite. I da omogućite ljudima koji to prate da izraze svoje slaganje, možda i neslaganje.
Intervju uradila: Elizabeta Zec
Saradnik portala i pokretač „Dečijeg kutka“