„Istina je da je 90 posto naučne fantastike smeće, ali 90 posto svega je smeće.“
Ovo je citat kojim ću započeti ovaj tekst jer u njemu ima istine. Svedoci smo da je retko koja ideja originalna i da se pojedine iznova i iznova recikliraju čime dobijamo mešanu salatu već viđenog. Autor ovog citata je Teodor Sterdžen, proslavljeni pisac naučne fantastike o kome će sada biti reči.
Teodor Sterdžen (Theodore Sturgeon) potiče iz zlatnog doba žanra za naučnu fantastiku. Svojim pričama koje su našle mesto u brojnim časopisima dobio je široku naklonost publike. Međutim, njegova odskočna daska je bio roman „Više nego ljudski“ (More Than Human) koji je ujedno i njegovo najpoznatije delo. Sa ovime su više upoznati stariji ljubitelji, dok za mlađe naraštaje nikada nije kasno.
Zamislite jednog mutavog telepatu, neprilagođenu devojku sa sposobnošću telekineze, bliznakinje sa teleportacijom i bebu sa Daunovim sindromom koja poseduje kompjuterski mozak. Odvojeno, oni su nakaze koje ostali ljudi gledaju sa prezirom i šikaniranjem. Zajedno oni čine jednu jedinku, jedan misaoni organizam obrazujući tako sledeći stepenik u evoluciji, takozvani homo geštalt.
Knjiga je podelejna u tri dela: „Fenomenalni idiot“ (The Fabulous Idiot), „Beba ima tri godine“ (Babby is Three) i „Moralnost“ (Morality) u kojima prisustvujemo nastanku i razvoju novog stepena evolucije u ljudskoj istoriji kroz različite stilove pisanja. „Fenomenalni idiot” i „Moralnost” su pisani u trećem licu, dok je „Beba ima tri godine” pisana u prvom licu. Interesantno je da je „Beba ima tri godine“ napisana kao zasebna priča. Prolog, odnosno epilog, naknadno su napisani.
Priznajem da je ovo jedna od najgenijalnijih ideja koja je iskorišćena na temelju moguće evolucije. Sterdžen je to uradio na maestralan način, lako nas upoznavši sa funkcionisanjem nove jedinke spojivši sve parapsihološke fenomene sa geštaltovom teorijom. Ako ćemo gledati po njegovom citatu, ovaj roman spada u 10% savršenstva.
Pored unikatne ideje, zanimljiva je i tematika romana. Ovo je priča o otuđenju i nepripadanju. Svedoci smo da su pripadnici homo geštalta stigmatizovani od strane normalnih ljudi koji ih gledaju kao čudake i odbacuju iz društva. Zajedno, oni se razumeju i čine jedan vid porodice. Utehu i podršku pronalaze jedni u drugima, dok su ih biološke porodice odbacile poput lanskog snega.
Ono po čemu je ovaj roman karakterističan je i Sterdženov stil kojim nas lako vodi kroz priču. Sasvim jasne rečenice, bez detaljisanja, niti preopširnih opisa. Sterdžen savršeno gradi priču tako da čitaocu nije teško da je prati i da se udubi u radnju.
Koliko je dobar pisac govori i to da su mnogi veliki pisci bili ljubomorni na njegov talenat. Rej Bredberi je jednom izjavio da je pažljivo čitao svaku Sterdženovu priču i natenane je analizirao. Slično su govorila i druga imena žanra poput Artura Klarka i Džina Vulfa koji su se divili Sterdženovom talentu.
Zahvaljujući genijalnoj ideji i odličnoj priči roman je dobio internacionalnu nagradu za fantastiku 1954. godine. Dvehiljade i četvrte godine je bio nominovan za „Retro Hugo nagradu” za godinu 1954. Dejvid Pringl (David Pringle), izdavač i kritičar, uvrstio ga je u svoju knjigu „Naučna fantastika: 100 najboljih romana“ (Science Fiction: The Best 100 Novels).
Koliko je ovaj roman uspeo govori i podatak da je 1978. godine prenešen na strip u popularnom časopisu Heavy Metal. Za crtež se pobrinuo Aleks Nino (Alex Nino), a za scenario Dog Moč (Doug Moech).
Za kraj mogu da tvrdim da je Teodor Sterdžen opravdao moja očekivanja i da nisam požalio ni malo utrošenog vremena čitajući ovaj vanvremenski klasik, a sve to dugujem jednom članu redakcije koji mi ga je i preporučio. Takođe bih uputio kritiku izdavačima da malo bace oko na prave klasike naučne fantastike, jer stvarno ima vrednih dragulja koji zaslužuju da budu dostupni i koji ne smeju da se zagube u moru kiča i čiklita.