Dok se budila i uvijala po svilenim čaršavima, polako otvarajući oči, a pahulje tamnije od noći padale na prozorsko okno, čula je jecaje i kletve koji su dopirali iz donjeg grada. Ništa novo. Ustala je i gipkim korakom krenula ka kupatilu, da spere smrad sreće sa sebe. Opet je sanjala beli sneg i dečiju ciku dok su se sankama spuštala niz brdašce.
Sanjala je i njega.
Po završetku jutarnje toalete, obukla je svoju najlepšu haljinu, tamno ljubičastu. Sluškinje su već uplitale njenu tamnu kosu ćutke. Svaka priča u njenom okruženju se plaćala glavom. Kada se spremila, izašla je iz sobe i prostranim holom krenula u glavnu dvoranu.
Sedeo je na prestolu. Na trenutak joj se učinilo da je onaj stari, da je napolju beli sneg… u tom trenutku želela je da umre.
– Gde si do sad? – zagrmeo je.
– Spavala sam.
– Nadam se da nisi sanjala one sladunjave snove. Nije primereno tvojoj ulozi.
– Nisam, Gospodaru.
– Donesi mi današnji poklon.
U oku joj je zaiskrilo nešto nalik suzi, ali davno ih je isplakala. Dostojanstveno se okrenula i izašla. Crni vitezovi su već čekali ispred vrata. Ogrnuli su je crnim debelim ogrtačem sa kapuljačom. Najmlađi među njima nije dovoljno brzo stavio kapuljaču na njenu glavu. Okrenula se, ljupko se osmehnula i zabola mu duguljasti dijamantski nož pravo u srce.
– Odnesite ga Gospodaru. – ledeno je rekla.
Crna povorka je krenula iz zamka. U gornjem gradu je bio muk, gomila vila koje su ličile na grad duhova. Prošli su kroz najšire ulice i ušli u donji grad. Kapci na straćaricama su bili spušteni. Vreme je stalo, a disanja nije ni bilo. Pokazala je oštro rukom na jednu udžaricu. Vitezi su uleteli unutra. Dete je zaplakalo. Izneli su sinoć rođenu bebu. Uzela ju je u naručje i dugo gledala. Potom je predala vođi povorke. Vratili su se u zamak.
Dete je predato Gospodaru. Sutradan se ritual ponovio.
I narednog dana.
I narednog meseca.
I naredne godine.
A, onda, jednom dok se budila shvatila je da ništa nije sanjala. Otišla je raščupana i bosa u njegove odaje.
Kad ju je video takvu, ustao je sa prestola, dotrčao do nje i urliknuo glasom punim bola koji se prolomio celim gradom:
– JEEEDIIIIINAAAAAA!
Pogledala ga je, toplo se osmehnula i pala. Krenule su mu reke suza.
– ZAŠTO? – urlao je. – ZAŠTO? SVE SAM URADIO ŠTO SI TRAŽILA OD MENE! ZAŠTO? POJAVI SE! UBIĆU TE!
Tišina je zatalasala i pred njim se stvorila devojčica od nekih 7 godina sa ljupkim osmehom na licu, u roze čipkanoj haljinici.
– Zato što je shvatila da je voliš. Zato što je prestala da misli na tebe sa ljubavlju, zato što je shvatila da umireš malo po malo svaki dan praveći se da je ne voliš, da umireš terajući je na otimanje tek rođene dece majkama, koje žrtvuješ meni u čast… Shvatila je da sve to radiš da bi ona živela.
Na kolenima, upitao je tiho, dok je grlio njeno beživotno telo:
– Zašto? Molim te, reci mi, zašto… – jecao je.
– Zato što sam Bog, beskrajni i nepogrešivi, početak i kraj, stvaralac i uništitelj. Zato što mogu. Koliko sam dobra, spoznaćeš odmah. Dopuštam ti da umreš sa njom.
Devojčica je iščezla.
Na podu prestone dvorane su ostala da leže dva beživotna tela u samrtnom zagrljaju.
Autor: Anita Pratljačić