Volontiranje – samodoprinos kroz doprinos zajednici

Potreba ljudi da se udružuju i međusobno ispomažu stara je koliko i ljudski rod. Osnovu te potrebe za društvenim angažovanjem i podrškom čini težnja ka adekvatnijoj „preraspodeli dobara i boljoj dostupnosti postojećih resursa“. Primeri kroz istoriju ukazuju na to da je čovekoljublje i dobročinstvo imalo moć da „integriše ljudske zajednice i ublažava njihove socijalno ekonomske tenzije.“ Zvuči kao izuzetno komplikovana stvar, ali zapravo nije. Okosnicu dobročinstva, u stvari, čini težnja da se nešto promeni nabolje – u društvu, u nekoj zajednici, za neku ugroženu/osetljivu grupu, a dobrovoljnost (voluntarizam) često je osnovni pokretač.

Sama istorija dobročinstva zanimljiva je, burna i moguće ju je pratiti i više od 2000 godina unazad, a čitavi sistemi čovekoljublja su se periodično urušavali i preoblikovali. Od podrazumevane podrške bogatih zajednici/gradu u Staroj Grčkoj, preko motivisanosti moralnom i socijalnom odgovornošću, religijski usmerenog pokroviteljstva, do potrebe za usmerenim doniranjem usled porasta siromaštva sa početkom industrijalizacije i prvim velikim migracijama stanovništva u gradove. Status donatora i pokrovitelja se, takođe, vremenom menjao, poprimao šire značenje i doveo do razvoja čitavog trećeg sektora – između države i privatnih institucija – neprofitnog, poznatog i kao civilno društvo, koji pokušava da premosti nedostatke i probleme u društvu. Vremenom se sve više udaljava od svoje inicijalne, čisto filantropske uloge i usmerava se ka socijalnim inovacijama i javnom zagovaranju.

Neprofitne organizacije danas aktivne su u brojnim oblastima kao što su humanitarni programi, socijalna zaštita, zaštita životne sredine, obrazovanje, kultura, zdravstvo… Obuhvataju različite pravne entitete u zavisnosti od nacionalnog, pravnog, kulturološkog i istorijskog okvira, a kod nas su to uglavnom različite vrste udruženja građana. Ali njihovu osnovu i dalje čini težnja da se nešto u zajednici promeni nabolje i još uvek su visokozavisna od voluntarizma. Takođe, osim koristi društvu u celini – pa makar taj rad bio usmeren na jedan uži aspekt zajednice – rad i volontiranje u neprofitnom sektoru, posebno u profilisanim organizacijama koje se bave isključivo određenom oblašću, nudi i drugačije uvide, specifično iskustvo i stručnost, značajne za dalji razvoj karijere pojedinca.

Danas, koristeći instrumente i strategije razvijene u komercijalnom marketingu i menadžmentu, neprofitni sektor predstavlja rastuću socijalnu i ekonomsku silu svuda u svetu. Ipak, njegova najveća snaga i dalje leži u njegovim ljudskim resursima: osoblje i volonteri angažovani u organizacijama su uglavnom visokomotivisani, i to ne finansijski (istraživanja pokazuju da su primanja u neprofitnom sektoru 25%-30% niža nego u drugim sektorima), već zato što su okupljeni oko zajedničkog cilja, bez obzira na to da li je u pitanju podizanje ekološke svesti o zagađenju reka, volontiranje u dnevnim centrima za dementne ili organizovanje kulturnih manifestacija namenjenih mladima ili nekoj nacionalnoj manjini.

Neprofitni sektor u Srbiji čine najrazličitije organizacije – od sportskih i zavičajnih klubova, preko udruženja penzionera, strukovnih udruženja, fondacija, udruženja manjina, verskih udruženja, zatim socijalno-humanitarne, kulturne, zdravstvene, ekološke i obrazovne organizacije, demokratski centri, organizacije za zaštitu ljudskih prava, savezi za pomoć osobama sa invaliditetom i dr. Ipak, sve one imaju neke zajedničke karakteristike: registrovane su u Agenciji za privredne registre, imaju jasno definisanu misiju; okosnica je glavna grupa aktivista, dok se volonteri angažuju po potrebi i to uglavnom projektno, a većina aktivista i volontera je formalno zaposlena negde drugde i ovo im je „dodatni angažman“. Obrazovni nivo aktivista je mnogo viši u poređenju sa drugim sektorima, a dominantno je „ženski sektor“. Uglavnom nemaju svoj prostor ili ga rentiraju, a ako imaju budžet za administraciju, on je relativno skroman.

Šira javnost u Srbiji nedovoljno zna o neprofitnom (nevladinom) sektoru u celini i prisutne su brojne predrasude, ali su zato pojedinačne organizacije prepoznate u svom okruženju i/ili struci (u oblasti u kojoj deluju).

Zašto volontirati?

Kao što je već rečeno, volontiranje je jedan od pokretača i zamajac čitavom sektoru. Kako mu samo ime kaže, podrazumeva neku dobrovoljnost, odnosno rad za koji nećete ostvariti neku finansijsku nadoknadu. Pa zašto se onda veliki broj ljudi (u svetu, kod nas je to ipak znatno manje) odlučuje da volontira?

Za početak, za razliku od prakse ili probnog rada, volontiranje ne sme da donosi nikakav profit ni volonteru ni poslodavcu (pa je u velikim kompanijama ili firmama zapravo teško volontirati u struci), već su u pitanju angažmani koji su usmereni na neko društveno dobro ili aktivnost koja ne donosi profit. U situacijama velikih ekonomskih kriza i siromaštva, izraz volontiranje vrlo često poprima ironičnu konotaciju, gde se jednoj plemenitoj ideji pripisuje izrabljivački i negativni kontekst. Ali ovo nije tekst o tome kako i zašto bi neko (zasluženo) trebalo da bude plaćen za svoj rad, ovo je tekst o tome zašto je nekada korisno raditi za džabe i kada.

Najvidljiviji i najjasniji su primeri volonterskog angažovanja u raznim prirodnim katastrofama kao što su zemljotresi ili poplave. Međutim, volontiranje se ne ograničava samo na to. Možete volontirati u firmama koje imaju humanitarne programe ili programe podrške zajednici, kao i u različitim udruženjima. Volontiranje u firmama i u udruženjima se suštinski razlikuje. U udruženjima i strukovnim organizacijama može pomoći da iskombinujete doprinos zajednici, radite ono što vas interesuje i pokreće (kao što je već pomenuto, udruženja su uglavnom jasno profilisana i pokretana interesovanjima članstva) i, ukoliko nemate adekvatnog radnog iskustva, zapravo sebi obezbedite relevantne preporuke. Poslodavac će uvek radije zaposliti nekoga sa iskustvom. Firme ili udruženja koje angažuju volontere mogu da iz prve ruke steknu iskustvo sa potencijalnim zaposlenima, dok se volonterima pruža šansa da se, osim sticanja novih iskustava i sklapanje određenih poznanstava, dokažu kao sposobni i vredni radnici. Ne morate raditi posao u struci da biste ostavili pozitivan ili negativan utisak i dobili preporuku ili kontrapreporuku za drugačiji angažman.

Saradnja udruženja/kompanija i volontera nosi dva tipa odgovornosti. Eksterna (spoljašnja) odgovornost je pre svega u tome da saradnja obezbeđuje dobrobit zajednici (spektar koji se može podvesti pod ovo je izuzetno širok, od pomoći u humanitarnim katastrofama, do pomoći u različitim projektima i podršci u kulturnim programima – sve dok ne obezbeđuje profit ili se taj profit ulaže u druge aktivnosti koje ne donose profit). Interna (unutrašnja) odgovornost se odnosi na to da je svaka od strana sposobna da dokaže svom partneru da se „ozbiljno angažuje na iznalaženju uzajamno korisnih rešenja“ kroz saradnju. Ovaj drugi tip odgovornosti, u stvari, podrazumeva dvosmerni angažman, kako angažman onoga koji angažuje volontera da mu obezbedi uslove za rad, obuku ili mentorstvo, tako i samih volontera da odgovorno izvrši zadatke koji su mu povereni. Ključna reč ovde je uzajamnost. Jer, kako volonter ulaže svoje vreme i trud da u nečemu pomogne ili učini, tako i onaj ko ga angažuje ulaže svoje resurse (ali i svoje ime) garantujući da će posao biti obavljen odgovarajuće.

Uprkos dobrovoljnosti, volontiranje nije hobi – ono je, u suštini, obaveza kojoj se mora pristupiti izuzetno odgovorno i promišljeno. Ako ste preuzeli na sebe određeni zadatak, gledajte da ga izvršite u zadatom roku i na odgovarajući način, jer u protivnom možete zakočiti čitav mehanizam. Nikad se ne zna, možda baš to volontiranje dovede do nekog trajnijeg, profitnog radnog angažmana. Uostalom, po završetku volontiranja, volonter ima pravo na zvaničnu potvrdu kao dokaz njegovog/njenog angažovanja, i – ukoliko su oni koji su ga angažovali zadovoljni – pismo preporuke.

Ali volontiranje nije ekskluzivno u vezi sa sticanjem prve šanse. U svetu, pa i kod nas, veliki broj ljudi sa značajnim radnim iskustvom volontira iz različitih pobuda: neki od njih žele da prenesu svoje profesionalno znanje, da se izbore za neku profesionalnu ili kulturnu promenu, za nešto što nisu uspeli da ostvare ’zvaničnim kanalima’ ili sa pozicije na kojoj su prethodno bili angažovani. Neki volontiraju u oblastima koje su ih čitavog života zanimale ali nisu njima imali prilike da se bave dok su ’ganjali karijeru’. Nije zanemarljiv ni broj onih koji se u volonterske vode upuštaju da bi podelili sopstvena iskustva (na primer, teške bolesti, lične ili člana porodice) i olakšali nekom drugom ko se bori s istim problemom. Svima im je zajednička dobrovoljnost i posvećenost cilju, kao i društvena i lična odgovornost.

Volontiranje možda ne donosi novčanu korist, ali donosi drugačiju vrstu dobiti kroz sticanje i razmenu iskustava, upoznavanje novih ljudi, predela, kultura, preporuka i kontakata za budući angažman, osećanje da ste uradili nešto praktično i pomogli nekome i – što da ne – lično zadovoljstvo postignutim, jer ste se ipak bavili onim što ste hteli. Uostalom, ovo vam i pišemo iz iskustva – AVKF je volontersko udruženje, koje se bavi promocijom fantastike i podrškom autorima kroz neprofitno izdavaštvo. Izuzetno smo ponosni na veliki broj ljudi sa kojima smo sarađivali i sa kojima sarađujemo – autorima, urednicima, lektorima, dizajnerima, ilustratorima, prelamačima, prevodiocima – njihov doprinos je nemerljiv, a jednako smo otvoreni za saradnju sa novim volonterima bez obzira na starost i radno iskustvo.

About Author