Nastavak filma iz 1996. godine imao je nekoliko zadataka. Prvi je bio da nadmaši uspeh prvog u komecijalnom i umetničkom smislu, a drugi da motive iz prvog dela prenese i u isto vreme da ih proširi. Dobar deo ekipe iz prethodnog dela daće svoj doprinos tome, ali radi štednje pisanih redova ne bih nabrajao koje sve prisutan. Pomenuću samo da u uvodnoj sceni se pojavljuje jedna od najlepših afro-američkih glumica Džejda Pinket, inače žena Vila Smita.
Ova scena nam delimično pokazuje šta se u međuvremenu desilo – ubistva u Vudsborou su najpre inspirisala Gejl Veders da napiše poluroman, koji postaje bestseler na američkom tržištu. Ovo joj je donelo veliku popularnost, značajnu poziciju u svetu medija kao i veliku finansijsku dobit,pogotovo nakon što je jedna filmska kuća odlučila da snimi film po njenoj knjizi, koji nosi ime „Ubod“ što se simbolički poklapa. A „igrana reč“ obično više privlači nego pisana reč, te su bioskopi puni, a deo publike od filma pravi kult, pa svi okolo jure obučeni kao ubica iz Vudsboroua. Medjutim, niko ni ne razmišlja o tome da će iz ove društvene pojave podstaknute raznim umetničkim i poslovnim motivima Goustfejs ponovo izroniti.
Prvo i osnovno, režiser Ves Krejven se poigrava i poziva publiku da učestvuje u ovoj igri. A to radi na sledeći način: u prvom delu filma je ubistva bazirao na tekovinama horor klasika, a u drugom delu filma ubistva bazira na događajima iz prethodnog filma koja je formulisao kroz „Ubod“ tako da on vrlo vešto spaja realnu „Vrisak“ franšizu sa izmišljenom franšizom u filmu. Bukvalno, on snima film o filmu, i u tom procesu upetljava stvarnost i fikciju. Kreativno i suptilno, nema šta.
Što se tiče radnje filma, tok se vodi po ovoj smernici: Sindi Preskot je sada studentkinja Vindzor koledža u Sinsinatiju, koji je od njenog rodnog Vudsboroua udaljen otprilike kao što je moja rodna Šajkaška udaljena od Koventrija, u Engleskoj. Osim nje, ovde studira još jedan preživeli član prethodnog pokolja. Ovaj korak nije načinjen tek tako, već je izraz težnje da se kroz geografsku udaljenost i novo okruženje udalje i od ružne prošlosti. Računali su da će dužina studija, takođe, pomoći kao vremenska distanca ali… iz one filmske groznice oko „Uboda“ koju pomenuh gore, izranja Goustfejs, i to baš u Sinsinatiju, nedaleko od koledža. Izranja na velika vrata, za razliku od prethodnog dela gde je pažljivo odabrao osamljeno mesto kao početnu tačku svog pokolja. Reći ću da samo da ste na ta vrata i vi prošli bar jednom u životu.
I zamislite sad ovo – krajnji cilj ubice je ponovo Sindi. Ali ko bi sad mogao biti ubica?
U prethodnom filmu, Sindi uz pomoć svojih saveznika u samoodbrani ubila svakoga ko je učestvovao u pokolju njenih drugova, iako je taj dvojac vrlo vešto iskoristio bilskost sa Sindi i njenim prijateljima i bio nadomak toga da ih bez većeg otpora ubije u samom finišu radnje prethodnog filma. Međutim, drugi film nam otvara jednu novu mogućnost – prethodni dvojac ubica je samo prvi i najbliži ubilački prsten oko Sindi i njene okoline, koji je direktno povezan sa ovim drugim, po svoj logici stvari širim prstenom. Inače ,ova terminologija prstena koristi se cesto kad se opisuje taktika zastite neke vazne licnosti ili kad se opisuje taktika napada na neku vaznu licnost. Prvi prsten su obično oni najbliži samoj ličnosti, a drugi, treći i ostali prstenovi nalaze se oko svih prethodnih, redno poređani. Kako prstenovi idu od prvog ka potonjima, i razmak je veći i opseg je širi u odnosu na centralnu ličnost, radi što veće pokrivenosti terena. U našem slučaju, ovi prstenovi imaju dogovor – ako prvi propadne, tu je drugi. Glavni dokaz da su ovi prsteni ubica i zavera oko Sindi direktno povezani jeste to što su prve žrtve u svom imenu ili prezimenu sadržale simboličku konekciju sa žrtvama iz prethodnog filma.
Inače, postoji onaj običaj u mafiji da način ubistva često odražava razlog zašto je žrtva ubijena. Cinkarošu se odseca jezik, izdajnik se masakrira. I Goustfejst ima sličnu metodologiju.
A katalizator nastanka ovih prstenova je ubijena Sindina majka, čiji burni život je u prvom delu je koštao i nju života, i njenu ćerku normalnog života, a sada po svemu sudeći inspiriše i novi zlocinački poduhvat. A kako film odmiče, otkriva mogućnost da je priča oko njene ličnosti još šira nego sto smo mislili, što će nam treći film i pokazati.
Obično kad se neki pokolj ponavlja, biva brutalniji i krvaviji. Ubice u drugom delu filma su mnogo jezivije i sigurnije, što pokazuje da su mnogo starije i iskusnije od prethodnog dvojca, pa čak do te mere da im i policijski agenti ne predstavljaju autoritet koga se treba plašiti. Ova činjenica govori da su sigurno imali dobru logistiku, odnosno da im je neko na vreme dojavljivao kad su žrtve same, da im je neko asistirao prilikom zločina, a da pritom ima odlična tehnička sredstva u tom procesu. U jednoj sceni se pokazuje da su i mnogi razgovori, i kretanja žrtava neposredno pre smrti snimani iz nekog bezbednog ugla, a nije ih snimao ubica. A o čemu se tu zapravo tu radi… treći deo filma tajnu krije.
S tim u vezi, Vrisak dva predstavlja jedan stepenik više u odnosu na na prethodni film po brutalnosti, broju žrtava i načinu ubistava, ali je tematski samo pokušaj da se uradi ono što se nije u Vudsborou koju godinu ranije.
Film dobro predstavlja prelaz iz kasnog tinejdžerskog doba u doba utabane punoletnosti koji se poklapa sa procesom završetka srednje škole, upisa na studije i studiranja. Baš u ovo doba punoletnosti počinju da se pokazuju sve one dobre osobine i navike ljudskog karaktera koje su izgrađivane u doba tinejdžerstva, a takođe i one loše osobine i navike. I tada je moguće raditi na sebi, ali punoletstvo namece i neke svoje norme koje se moraju ispunjavati, te nema toliko slobodnog vremena za rad na sebi kao u detinjstvu i tinejdžerskom periodu. A kako život odmiče, norme i obaveze su sve brojnije, pa je i vremena sve manje. No, promene su i dalje moguće, ali su potrebni koreniti potezi prožeti radikalizmom, jer kad se napravi velik propust u nečemu, potreban je isto tako velik pokret karaktera da se propusteno nadoknadi. U toj borbi, ipak pre svega treba biti smiren, da ne bi zdrava doza radikalizma prešla u nekontrolisani radikalizam. Živ primer je naše podneblje, koje često bolji politički, privredni i društveni sistem želi da stvori snaznim revolucijama gde mase hodaju gradom, spremne da zapale pola grada, misleći da će takav pristup ostaviti efekta. I hoće, koliko vatromet za Novu godinu, ali ni jedan vatromet ne traje duže od pet minuta. A problematika je obično dublja, te nam te revolucije često samo zagrebu tu problematiku, a ostave pustoš iza sebe i prostor da se problematika proširi.
About Author
