„Ono što nas ne ubije, čini nas jačim.“
Fridrih Niče
Čuveni citat Ničeovog „Sumraka Idola“ nije slučajno odabran kao startna pozicija priče Konana Varvarina, epskog filmskog ostvarenja iz sada već davne 1982. Čini se nalik svojevrsnom putokazu koji je danas modernom čoveku preko potreban. Živimo u eri političke korektnosti, u svetu emotivno slabih i neostvarenih ljudi koji su izgubili svoj pravac i vremenu u kome se živi danas jer je sutra uvek neizvesno.
Upravo to je bilo znano Džonu Milijusu, Holivudskom „opakom dečku“, režiseru pomenutog filma. Prezirući svu mlakost i mediokritet modernosti, ovaj čovek počinje da radi na scenariju koji će uskoro zablistati kao Magnum Opus sword & sorcery žanra (mač i magija) i postati monument nesalomljivoj volji na kojoj bi, da je sreće, trebalo da počiva čovečanstvo. Našavši izvorište ne u modernosti, već u duhu tradicionalnih vrlina, Milijus je svojim Varvarinom dao odgovor na Ničeov citat iz ratne škole života. I upravo u njemu je autor ovog teksta našao čaroban osećaj svrhovitosti koji mu je u mnogome promenio život. I zato ću se u daljem tekstu delimično osvrnuti na ovu priču.
„Krom je snažan! Ako umrem, moram izaći pred njega, a on će me pitati, ‘Koja je zagonetka čelika?’ Ne budem li znao, izbaciće me iz Valhale i smejaće mi se!“ – Konan Varvarin
Priča počinje time što Konanov otac objašnjava mitos o danima kada su Divovi zemlje ukrali kovačku tajnu boga Kroma. Majstor zanata još dodaje u svojoj interpretaciji da čovek ne može verovati bićima od krvi i mesa, več oštrom čeliku u snažnoj ruci. No, njegovo je tumačenje nepotpuno, što se najbolje vidi u tome što, iako je otac našeg heroja iskovao superiorno oružje, on i njegovo pleme su pobijeni u iznenadnom napadu Vanirskih plaćenika pod vođstvom misterioznog Tulse Duma. Konan i ostala deca koja su umakla pokolju prodati su u roblje i okovani na Točku Bola, napravi kojoj jedino Konan odoleva, vođen željom za osvetom. Nasilno utopljen u tragiku koja se iskotila u trenutku kada je njegov mali svet uništen, on nesvesno postaje biće vođeno voljom koja mu je omogućila da preživi tamo gde su se oni slabije volje predali.
Nakon što odrasli Konan pronalazi ljude koji su ubili njegov narod, Dum, koji je ne samo mračni čarobnjak nego i odličan prikaz modernog demagoga, objašnjava mu svoje shvatanje da „čelik nije snažan. Meso je jače. Pogledaj okolo.“ Dum gleda prema stotinama poniznih koji ga obožavaju kao mironosnog boga. On pokazuje ka liticama ‘Eno… na steni, ona prelepa devojka.’ On maše devojci uz reči ‘Hodi k meni, dete moje.’ na šta se devojka baca u smrt. „To je snaga, momče“ odgovara Dum poraženom Konanu. „To je moć; snaga i moć mesa! Šta je čelik u usporedbi sa rukom koja njime vitla? Pogledaj snagu svog tela, žudnju tvojega srca. Ja ti to dadoh… Kakvo rasipanje. Razmisli o ovome na drvetu jada. Razapnite ga.“
Konan je uskoro prikovan za mrtvo drvo u pustinji, premda ga kasnije njegovi saputnici spasavaju. Dok se oporavlja, on razmišlja o zagonetki čije je objašnjenje ostalo neodgonetnuto. Kakav ultimativni trik; čelik je ništa bez mesa. A moć nad mesom, moć je i nad čelikom, po definiciji. No, Konan u duši ne prihvata ovakav odgovor. Besan, neoprostiv, on uz pomoć svojih prijatelja pričinjava ogromnu štetu neprijatelju. Tek je slamanjem očevog mača i u momentu kada ispunjava svoju osvetu nad Tulsa Dumom nazreo istinu – osamljen, on mrgodno sedi na stepenicama velelepnog hrama, pokušavajući da sagleda rezultate svoje ‘pobede’. Niko od nas ne uživa veličanstvenost varvarinove osvete, pa ni on sam. Sve što mu je ostalo je da sedi i razmišlja o svom gubitku. Šta sve ovo znači, sada kada Duma više nema, a njegov je pohod gotov? Da li se išta promenilo? Može li se on konačno doživeti slobodnim? A ako može, slobodan je da uradi šta?
Istina koju spoznaje u toj zjapećoj provaliji koja sada leži pred njim jednostavna je; oni koji se vode onom ‘oko za oko’ ne razumeju zagonetku. Njegov život, njegov svet, načinjen je jednom svrhom i ciljem koji je dostignut. Sada, njegov svet je izgubljen – i tu dolazi do spoznaje. Svoj svet, novi početak, stvara onaj koji najpre izgubi svet. Ključ tog sveta ne leži u sečivu već unutar bića. Film je prepun ljudi koji u izvesnoj meri pokušavaju da odgovore na zagonetku – oni tragaju za nečim što će im garantovati moć ili sigurnost mira ili pak svrhovitost. I oni, isto kao i mi, ne dolaze do odgovora jer traže na pogrešnom mestu.
Ovakva borba u svojoj biti je univerzalna. Svi mi tražimo rešenje te zagonetke – kako dobiti ono što želimo? Kako da postanemo veliki? I svi tražimo sredstva – taj mač kojim ćemo prokrčiti sebi put do cilja – a taj mač zapravo smo Mi sami. Valjalo bi zaviriti unutar sebe dok tragamo za njim, jer nad čime možemo imati više kontrole do nad nama samima? Konanova borba svojevrsno je ogledalo i odjek naših ličnih napora. Otud i ova strašna zagonetka; ona poredi srce čoveka sa komadom sirovog, neobrađenog gvožđa. Ono mora biti čekićano disciplinom i kovano kroz patnju, odricanje i trpljenje i na kraju prekaljeno u vatri konflikta. Svaki udarac čekića, udarac je samog života. I upravo tu, na poprištu očaja i gubitka, čovekovo srce je pročišćeno i oblikovano poput sečiva. I upravo je to ono što razdvaja pobednike od poraženih – nadljudska, nesalomljiva volja da se prosto vojnički nastavi dalje – ma šta se čoveku našlo na putu. Ovlada li zagonetkom čelika, to „sečivo“ postaje njegova sopstvena duša. Patnja kod čoveka koji se s njom nosi rađa snagu, a trpljenje i bol su alati koji nas „iskuju“ u opako oružje – ne pokleknemo li pod maljem života. Tada je moguće skršiti sve lance i okove koji nas sputavaju da zakoračimo u sopstvenu veličanstvenost.
Važno je ovde naglasiti da varvarin kojeg nam Milijus gradi kroz film nije baš onaj isti Hauardov varvarin. Lik kojeg je stvorio mladi teksaški pisac jedna je žestoka zver u ljudskom obliku, vođena instinktima divljaštva – on je oštrouman i lukav, borac i ratnik formiran u jednakoj meri i nasleđem i iskustvom. On je svojevrsni naTčovek, ali ona primalna varijanta poput Beovulfa, Enkidua ili Zigfrida. Milijusov Konan je mladi proto-vikinški varvarin preporođen s dušom samuraja. Ovo dobro funkcioniše u kontekstu Milijusove revizije, ali dramatično menja fokus Konanovih motiva jer preoblikuje suštinu samog lika. Hauardov Konan je kavgadžija i zver, srećan što je živ da vidi još jedan dan, prekaljen svojim avanturama u mitskog kralja-ratnika; Milijusov Konan je u startu ličnost nekog drugog ranga. Filozofija tajne čelika simbol je ratničkog duha koji prikazuje Simerijanca kao samoostvarujućeg, samoprevladavajućeg novog (nad)čoveka. Brušenje veštine mačevanja i rigorozna samodisciplina koju Konan postiže u filmu elementi su Musašijeve filozofije, kao i poštovanje prema samom maču, prema čeliku, i tu sav njihov značaj poprima gotovo duhovnu dimenziju – oružje kao izraz volje usmerene ka određenom cilju. Oružje ovde nije samo oruđe kao kod Hauarda, već postaje bukvalni produžetak sopstva, način ovladavanja sobom, prevazilaženja sopstva – jednom rečju „volja za moći.”
Što nas dovodi do Ničea. Milijusov je Konan bukvalno otelotvorenje Ničeovog Übermensch-a, filozofskog oličenja volje za moći – izraza ljudske egzistencije superiornije od one konvencionalne, sentimentalne, buržoaske moralne većine. On je gladan, nasilan, oslobođen robovske sreće, otkupljen od bogova i obožavanja, neustrašiv i nadahnjujuć strahom, velik i usamljen. On je sopstven čovek i zakon sam po sebi, predodređen da dosegne naše najviše snove. Da, ovo nije Hauardov Konan, ali je ipak moćna ratnička figura koju bi Hauard na kraju cenio i razumeo.
I gde je to, makar delimično, primenjivo u svakodnevnom životu? Rekao bih na samom početku naših priča; svi se mi rađamo jednaki – ono što vremenom učini razliku među nama upravo je izbor da izdržimo udarac ili da, većinom, pokleknemo pred njim. „Volja je ključ uspeha“ rekao je Arnold Švarceneger (koji ujedno i tumači lik našeg heroja) „ništa nije nemoguće – ako se čovek naoruža upornošću.“ Život je često surov, i nastaviće da čekića pratili ga mi ili ne. Verujem, ne bi li nas učinio dovoljno jakim za ono što od njega i sebe stvarno želimo. Na kraju, i sam Konan je vremenom postao kralj ‘snagom svoje ruke’… Koja će i kakva završnica krasiti stranice naših životnih priča, zavisi naposletku od nas samih.