„Zakazao sam sastanak sa glavnom sekretaricom firme“, rasejano sam saopštio novoj službenici. Klimnula je glavom i podigla telefonsku slušalicu. Pritisnula je taster za vezu sa pretpostavljenom. Osmehnula se i otpratila me do vrata. Previše servilna, prokomentarisao sam u sebi kad je promrmljala da će mi skuvati kafu jer zna da je pijem bez šećera sa malo mleka.
„Nema potrebe, neću se zadržati dugo“, hladno sam procedio i ušao.
Premda je telefonirala s nekim, očima mi je pokazala da sednem preko puta nje. Bez obzira što je povod sastanka neprijatan, glas joj je tako seksi, prolete mi kroz glavu. Maštarije mi je prekinuo pronicljiv pogled i mirnim sam joj pokretima predao papir pritom se trudeći da ne zurim u njeno ukočeno lice dok je čitala neopozivu ostavku. Neprijatno me je iznenadila temperatura u prostoriji. Podigla se za desetak stepeni u manje od pet minuta. Nisam izdržao, palcem i kažiprstom morao sam malo da razlabavim kravatu koja je pretila da me uguši. Nasmešila se i ustala. Prišla je kredencu i izvadila bokal vode i dve čaše. Sipala je i jednu pružila meni.
„Vruće? Izgleda da se klima uređaj pokvario treći put ove nedelje. Ah, vreme je da Tijana pozove majstora. Evo, osvežite se. Nadam se da će otkazni rok od petnaest dana proći u miru. Vaši razlozi za odlazak su samo vaši, kolega. I, da, urgiraću kod Direktorice i Zamenika da Vam spreme preporuke, upravo kako zahtevate.“
Morao sam izvaditi maramicu i obrisati znojem orošeno čelo. Zahvalno sam je pogledao i popio vodu naiskap. Da li da je pitam za njenog sina? Možda zna neke odgovore. Osmehnula se samozadovoljno sa čudnim sjajem u očima.
„Vrlo dobro“, obznanila je i vratila bokal i čaše u kredenac. Pružila mi je ruku i gledala me dugo, oštro. Prošaputala je: „Nezvanično, g-din Anton i ja smo veoma nezadovoljni Vašom odlukom.“
Jedva sam čekao da završim smenu i odem kući da se okupam. Nekoliko puta sam morao da odem do toaleta da se umijem i sredim frizuru. Nisam smeo da se pogledam u ogledalo znajući šta ću videti: lice posivelo od mnogo posla, umorne oči od briga, košulju na brzinu ispeglanu, kravatu napola razvezanu i kosu koja je zahtevala propisan tretman kod frizera. Napokon, izašao sam iz grade. Napokon malo da se izduvam od svega. Pitam se šta je s Markom? Zašto mi nedeljama ne dozvoljavaju da ga vidim? Sumnja me je izjedala.
Otišao sam do dućana i kupio neke potrepštine, pozvao taksi i stigao do iznajmljenog stančića. Na brzinu sam stavio namirnice i piće u frižider i preobukao se. Okrenuo sam nekoliko brojeva i posvuda dobio isti odgovor „Gdin je na intenzivnoj, stanje mu se još uvek nije stabilizovalo. Čekajte.“ Otvorio sam prvu flašu piva i bacio se u sofu. Vrteo sam kanale na starom TV-u, ali ništa mi nije držalo pažnju.
Tad je sve počelo.
Prvi put.
***
Sanjao sam da letim, prateći sjaj zvezda. Širio ruke najjače što mogu, s nekontrolisanom smehom koji nije moj. Potom sam video planetu koja vrišti. Pad na tlo je bio brutalan. Digao sam se i video crni svod po kom se lelujala blistavo zelena maglina. Nešto iz tla je pevalo nekakvu pesmu na jeziku koji nikad nisam čuo. A zatim naređenje: pamti početak ništavila.
Trgao sam se. Nemam snage da se izvučem iz ovog sivila koji me prati u stopu čitavog života.
Nisam želeo opet da se prisećam svega. Bar ne na javi. Uzdahnuo sam moleći se u sebi da olakšanje nađem u snovima ispunjenog tamom. I ovako sam danima na ivici nervnog sloma. Frenetičan, jer sam lutao u hodnicima Haosa koji se, budući da se kljukam raznoraznim tabletama, baš kao iz nekog inata pretvaraju u… to od čega želim da pobegnem, izbacim iz sećanja, ali nisam znao kako. Obrisao sam suze iz uglova očiju. Jebeni ugovor i otkazni rok! Nek se i oni i ceo moj život nosi u tri pizde materine! Nabijem ih.
Umor me je preplavio iznenada. Spustio sam glavu pa podigao, privučen zvukom koji je prijao. Tupo sam zurio u okno s kog su se slivale kapi kiše. Dobovala je nekako… frenetično. Bes se smirio i teskoba me preplavi: navela me je da skupim dovoljno elana da načinim pokret rukom. Povukao sam tako jak gutljaj Hajnekena, da mi je jedan deo sadržine iscureo na desni obraz. Koja li je to flaša po redu? Jebe mi se za unetu količinu alkohola, treba mi još!
***
Dani su proticali i nabavio sam tabletice za smirenje.
Poluošamućen od alkohola i piva, zabacio sam glavu nazad i prilično glasno podrignuo. Kako sam sebe doveo u ovu situaciju? Marko mi je najbolji prijatelj, cimer sa faksa. Kao rođeni brat kog nikad nisam imao! Jedini put sam mu video majku tek kad mi je kroz suze zahvalila zbog onog što sam joj bio sinu. Zaronio sam glavu u šake i tiho plakao. „Samo pošalji CV. Ostalo je čista formalnost“, rekla je i izašla iz bolničke sobe. U naletu besa zbog naivnosti, stiskao sam šake i iz sve snage zafrljačio flašu na zid. Jecao sam dok mi je izveštačen osmeh lebdeo na licu. Neću im dopustiti da me slome! Skotovi jedni. Gde je Marko? Šta se dešava s njim? Koliko će još dugo biti u komi? Zašto jednostavno ne potonem u mrak? Da me Ništavilo iz košmara već jednom uzme i da ništa više ne znam?
Zašto sve ovo? Zašto sam izabran magarac?
Roditelja se nisam sećao, prijatelje nisam imao, bar ne one prave. Niti sam se nešto i potresao oko toga. Zapravo, meni je ceo život samo u prolazu. Završio IT, upisao kurs knjigovodstva… S devojkama sam oduvek smotan, crvenim u njihovom prisustvu. Ljudi su bili deo mog života kraće od treptaja oka i nisu se tu mnogo zadržavali. Budući da sam introvert, volim knjige, budući da sam nemotivisan za ozbiljniju društvenu komunikaciju. Nazivali su me „arogantnim štreberom“. Prihvatio sam tu percepciju okoline za koju nisam mario. Kad nisam bio na predavanjima, ili čitao u biblioteci, išao sam u duge šetnje. Sam. Marko je to promenio, jer sticajem okolnosti, obojica smo zaglavili u istoj sobi u studentskom domu. I još većim sticajem, imao sam priliku da mu spasem život. Uhvatio sam se za bolnu šaku, povređeno mesto iz perioda kog se ne sećam baš najbolje. Uzdahnuo sam iznuren od svega.
***
Trčao sam u tami dugo, veoma dugo. Kupao sam se od znoja. Umoran sam. Moram da se odmorim. Moram da… Previše iznuren da nastavim dalje, čučnuo sam. Tlo je počelo da vibrira uznemiravajuće jako. Oprezno sam spustio dlan. Podseća na pesak natopljenog krvlju. Levom rukom sam se uhvatio za prsa. Pogled na grimizne oblake je izazivao jezu. Znao sam šta će da usledi. Već sam bio ovde… Nisam hteo da gledam penušave talase na stenovitoj obali, tamo dole. Nisam imao snage da gledam oblak: ubrzano kretanje je u meni jačalo paniku. Nisam želeo da slušam krik ptica i pipkolikih nemani negde u daljini. Ovde, na čudnom svetu, život postoji, ali… prisutno je još nešto. Esencija strave bizarnog sveta mi je lomila volju da se opirem ulasku. Borba da ostanem priseban se odvija neprekidno, kao da nevidljivi protivnik budno prati misao svakog živog bića i prati nas brzim, nečujnim trkom. Peti put sam ovde, i svaki put se dešavaju drugačije stvari. Već pripremljen, zapušio sam uši u pokušaju da ovog puta ne čujem sledeće reči: Neće još dugo pripadati tebi, beznačajni čoveče. Ni srce, ni duh ni volja. Znam svaki tvoj pokret svaku tvoju misao. Ti, kao i sve što te okružuje, pripadaš MENI!
Svetlost je izbijala iz tla. Tako je… eklektična. Uzalud sam stiskao kapke. Zaslepljujuća je!
Podigao sam spuštenu glavu, da bih predupredio glas koji bi mi izdao naređenje da to uradim. Pokušao sam da suzbijem strah kad sam otvarao oči. Šta, šta ću sad ugledati? Misao je proletela kroz glavu više frustrirano, nego uplašeno, izazvavši mi nepatvoreni užas. Jer, nije mi prijalo da sa mnom upravlja neko koga ne vidim a vidim i čujem da mi bezobrazno prčka po sećanjima da bi ih još bezobraznije materijalizovao.
Vrata. Opet. Klimnuo sam i pritisnuo kvaku. Ali umesto da vidim razuzdane žene, leševe brutalno iskasapljenog para skoro do neprepoznatljivosti, stojim kraj njih sav u suzama, ovog puta je to bio… bolnički krevet i jedan muškarac na njemu. Pogledao sam pažljivije. Prišao. Stao. Koraknuo opet. Stao. Zgazio žohara. Ne, to nije žohar, to je… pauk? Ne. Pijavica sa ljudskim očima? Ne. Šta god da je, mrtvo je. Zgaženo. Začuo sam duboko, usporeno disanje. I obratio pažnju na siluetu u krevetu. Ruke su mu prošarane zelenkasto sivim venama. Digao sam oči da pogledam lice i iznenađeno viknuo. Premda je disao, lice crta nije imao. Glina kojoj tek treba dati obrise.
Pokušavao je da otvori usta, ali bezuspešno.
Nisam ni stigao da registrujem zvuk cepanja. Ogromni pipci su izbili iz dušeka i rasporili Glinolikom utrobu. Mljackanje je postalo sve glasnije. Želudac mi se okretao, ali hipnotisano sam zurio u scenu. Koža se cepala, creva padala na zemlju a… lice bez oblika je postalo prepoznatljivo. Neeeeeeee!
***
Opet se desilo. Probudio sam se vrišteći sa osećajem da mi nešto sedi na grudima. Pritisak je bio nepodnošljiv i sa mukom sam došao do daha. Batalio sam pivo i otrčao do sudopere da sipam čašu vode. Misli su me saletale ludačkim tempom. Krici prikaza iz sna… još ih čujem i vidim kako pružaju kandže ka meni i… još čujem kako škljocaju zubima pre nego što mi komadaju odgrizene noge… dok ono što je ostalo od mene pada u beskrajno ništavilo praćen očima iz kojih isijava zlo…
Već petu noć zaredom imam proklete košmare. Još pred sobom vidim grimase i gomilu crnih zmijolikih ruku koje se pružaju i rade mi grozne stvari. Među njima se isticala gorostasna humanoidna prilika u skupocenoj odori izvezenoj zlatnim i srebrnim nitima. Uvek mi priđe i podigne ruke s ogromnim noktima i tiho recituje, nešto poput: “Marhutukh, eiralh sinamendh, Marhutkuh Asarhluhi eridalen tutukamenth Sarpanith.” Noktom koji je zapravo kandža mi cepa majicu i pravi rez na desnom ramenu. Iz usta bi mu suknuli snopovi svetlosti i budio bih se u bolovima. Groznica me je tresla i mahinalno sam pogledao mesto gde mi je načinjen rez. Nema ga. Svejedno pulsira. Kao da se sve dešava zapravo.
***
Firma u kojoj sam radio već nekoliko nedelja, nudila je povoljne uslove i dobru zaradu te sam se nadao da ću se uklopiti i napredovati. Zato sam i prihvatio predlog majke najboljeg druga i poslao CV, njenoj sekretarici. Kamo sreće da nisam.
Već drugog radnog dana sam opazio da su kolege pravi kameleoni. Čekali su pogodnu priliku da diskredituju novajlije. Razgovori su se svodili na ulizivanje nadređenima koji nisu bili ništa bolji. Gledali su nas kao insekte koji služe njihovim interesima i nad kojima mogu da se iživljavaju. Pored direktorke, tu su i njene dve podguzne muve, zamenik i sekretarica, poznata kao KGB Marijana.
Svakog jutra me je na mom kancelarijskom stolu čekala kula dokumentacije sa zaduženjima a podrugljiv kez zamenika je opominjao na rok do kada moram hrpu da sredim. S knedlom u grlu, uputio sam se ka šefičinoj kancelariji. Tamo me tek čeka užas. Marko mi nije mnogo pričao o mami. Nekoliko puta je spomenuo oca koji je izvršio samoubistvo zbog bankrota. Vremenom, ispostavilo se da je Direktorica mnogo sposobnija od preminulog supruga. Razmišljanje mi je razvejalo, već sa vrata, iritantno cerekanje i oponašanje zaposlenih. Uživali su u trač partiji tipa „Boki je kresnuo studentkinju na praksi“ „matori jarac bi karao ali nije kadar, biće da mu je vreme za penziju“ „Sonja je ponovo dobila đon od novozaposlenog“ „Miki opet šeta neku udatu s troje dece“ „Iz petice su se čuli zanimljivi zvuci, kasnije sam videla šeficu knjigovodstva sa nekim iz kadrovske“ i milion sličnih opaski. Upravo sam otkrio da su jednoj curi uvalili previše zaduženja.
„Hej, mali od palube, kako ti protiče posao?“, dobacio mi je ćelavi lik s čuperkom. „Hoćeš li molim te, uzeti onaj slučaj koji se vuče po fiokama nekoliko nedelja? Taman da ga rešiš za desetak dana.“
Izdržaću još tih pišljivih desetak dana.
„Sa zadovoljstvom.“ Rekao sam izveštačeno ljubazno zatvorrivši vrata.
Nisam još uvek raščistio sto kada sam čuo zvuk potpetica. Marijana je ušla bez kucanja u kancelariju.
„Anton šalje pozdrave.“ Dodala mi je još jednu hrpu dokumentacije. „Iskreno žali, što odlazite.“
„Neka ne brine, naći će novu žrtvu.“
***
Natmuren, otišao sam do toaleta da se osvežim. Još dvojica kolega su stajali i čekali red. Onaj čikica kog su stalno ogovarali me je gledao saosećajno.
„Čuo sam da si pre par dana direktorki i Antonu podigao pritisak. Nadam se da ćeš preživeti do kraja otkaznog.“ Bojažljivo mi se obratio.
„Bio sam previše blag“, uzvratio sam ravnim tonom.
Guši me ovde. Moram iskoristiti pauzu i izaći napolje iz ove jebene zgrade bar pet minuta. Klimnuo sam brzo i izašao. U hodniku sam zastao da dođem do daha. Grupa ljudi je stajala kod izlaza da ode na pauzu za kafu. Krug oko mene je počeo da se razilazi propuštajući Marijanu da prođe. Streljajući pogled nije slutio na dobro.
„Lepo. Šesti dan otkaznog roka, a već dižeš pobunu.“ Stajala je preda mnom skrštenih ruku. Prepoznao sam onu dvojicu iz toaleta ispred mene.
„Taman posla. Trudim se da budem primeran radnik“, gledao sam je tobože naivno na jedvite jade se oduprevši nagonu da trepnem što bi samo pojačao efekat sarkazma.
„Onda pravac u kancelariju. Čeka te posao. I, da, sutra moramo da razgovaramo.“
Hodao sam iza nje, napadno fiksirajući oči na vrcavo dupe koje je suknja od tvida suptilno ocrtavala. Vrelina u stomaku koja se spuštala niže je obećavala situaciju da mi pantalone postanu neprijatno tesne. Zamišljao sam kako joj skidam ukosnice, kako joj se kosa rasipa po svilenoj bluzi, kako je hvatam za kosu, žustro dižem suknju do zanosnih kukova, jednim potezom skidam gaćice, prevaljujem preko radnog stola i zverski jebem otpozadi. Onako, za kaznu, što mi je ukinula pauzu. Nije joj promakla moja odsutnost, pa je zapucketala prstima okrznuvši me dugim noktom po nosu, kao da me je ubola iglom. Jasna slika kako joj se prsti grče od vrhunca se raspršila kao naprasno isprani mehurovi sapuna.
„Jesmo li kod kuće?“ Smeškala se.
„Hej, koji ti je?!“ Pogledao sam u dve-tri krvave mrljice na prstima.
„Daj, ne teku ti creva. Ulazi unutra. Mada… deluje mi da bi ti dobro došao frizer, ili berber. Šteta da tako mlad, perspektivan momak izgleda kao lutalica.“
Uzdahnuo sam. Zar sam baš toliko vidno zapostavio ličan izgled??
Sutradan, sto je bio u istom stanju kako sam ga ostavio. Upaljen računar, naslagana gomila urađenih dokumenata.
„Anton je otišao na poslovni sastanak pa je zamolio da mi daš bilans uspeha od prošle godine, ponudu PRIZM-i i mejl koji si poslao Bugarima. Rekao je da ga to čeka na stolu do podne.“ Stajala je zapovednički skrštenih ruku.
„Evo odmah.“ Iz gomile papira sam izvukao i odložio bilans i ponudu. „Sada ću ti odštampati i mejl.“
„Opušteno, nigde mi se ne žuri.“ Provokativno se osmehnula i stala iza mene. Nadgledala me je poput inkvizitora. Osećaj za vreme mi se vratio kada sam se štrecnuo jer me je noktom ubola u rame.
„Ups, izvini, bilo je slučajno.“
„Drugi put ne bih rekao da je slučajnost.“
„Šta je, juče si siktao, a sada se štrecaš što sam te slučajno ogrebala.“
Predao sam joj šta je tražila i pitao je da li joj još nešto treba.
„Ne, to je sve. Prijatan ostatak dana.“ Zatvorila je vrata.
Pozavršavao sam poslove i vratio se kući. Dok sam se presvlačio, ugledao sam tanku krvavu mrlju na ramenu.
***
Probudio sam se vrišteći sa osećajem da mi nešto sedi na grudima. Pritisak je bio nepodnošljiv i sa mukom sam došao do daha. Još uvek sam u ušima čuo krike prikaze koja je pružale kandže i škljocala zubima kako bi uhvatila deo mog mesa dok sam padao u beskrajnom ništavilu praćen demonskim očima.
Iz razmišljanja me je trglo škripanje u hodniku. Pažljivije sam oslušnuo i čuo lagane korake. Izvukao sam pajser ispod kreveta i pošao ka vratima sobe. Koraci su utihnuli sa druge strane vrata. Srce mi je tuklo, dok su mi se leđa kvasila znojem. Ispružio sam ruku i dodirnuo kvaku. Sa druge strane se ništa nije čulo. Izbrojao sam u sebi do tri i otvorio vrata. Vrišteći sa podignutom palicom sam izleteo u hodnik, ali nije bilo nikoga. Da li je ovo prvi znak ludila? Ili samo prekomerni umor?
Smirio sam se kada se prozor uz tresku otvorio sam od sebe. Hladan vazduh je zapljusnuo sobu uz šuštav zvuk. Eho je odzvanjao i u njemu sam prepoznao dobro poznati glas iz snova. Vrisnuo sam i zalupio prozor. Mrak je zamenio dobro poznati pogled na ulicu i par koji me je posmatrao upitno. Brzim hodom su nastavili niz ulicu.
Uplašen kao nikad u celom životu, duboko sam disao. Paralisao sam se nasred sobe grozničavo razmišljajući šta se upravo desilo. Alarm je zapištao. Vreme je za odlazak na posao.
***
„Jesi li dobro? Izgledaš kao da te je poplava izbacila.“
Promena izgleda zaista više nije prolazila neopaženo. Ranije sam strogo vodio računa o sebi i da na posao dolazim u pristojnoj odeći, sada nikom nije bilo jasno šta se sa mnom dogodilo. Želeo sam da pobegnem od pogleda, i zatvorim se u kancelariji, privremenom utočištu. Oči su me pekle od nespavanja pa sam zamračio kancelariju. Jedina svetlost je dolazila sa monitora. Počeo sam da pregledavam dokumenta. Prividan mir, prekinut je kucanjem.
„Napred.“ Rekao sam bezvoljno.
To su bili Anton i Marijana. Stajala je iza odmeravajući me. Debil se, za to vreme, igrao bočicom vode i sažaljivo me gledao.
„Došli ste da mi uvalite još posla?“, nisam čak ni pokušavao da sakrijem mrzovolju.
„Naprotiv. Čuli smo od kolega da si loše volje pa smo došli da proverimo kako si.“ Njen razdražljivi glas mi je odzvanjao u ušima. Neobična hladnoća me je protresala. Čuo sam korake oko stola i na zaprepašćenje sam ugledao otiske na tepihu koji su ostajali iz njih.
„Šta je ovo?“ upitao sam uplašeno.
„To, to je samo opomena da znaš šta te čeka ako ne uradiš šta želimo. Popićeš ovu vodu pomešanu sa krvlju koju mi je Marijana sa zadovoljstvom ustupila.“ Anton je otvorio flašicu i spustio je na sto. Sjaj u njegovim očima mi se nije dopadao.
„A šta ako neću?“ Istog trenutka sam osetio pritisak oko pojasa. Nisam mogao da se pomerim. Noge su mi se odigle od tla i počeo sam da gubim dah.
„Svi su već primetili tvoj umor.“ Nastavio je mirno. „Doživeo si nervni slom i skočio kroz prozor. Niko neće posumnjati da je nešto onostrano. Sada budi dobar dečko i kaži Aaaaa.“
Pobedonosno se iskezio kako sam gutao vodu – kiselkastog ukusa, neprirodno sive boje i mirisa truleži – koju mi je dronfulja sipala niz grlo. Došlo mi je da povraćam, ali me je pritisak u stomaku odvratio od poriva.
„Tako. Sada ćeš osetiti da ti se manta u glavi, ali ne brini. Tu smo da ti pomognemo.“
Prostorija je počela da se utrostručuje i uhvatio sam se za ivicu stola. Dve prikaze su me obuhvatile za ramena i nerazgovetno govorile. Gadovo lice se izdužilo, ali sam bio siguran da se osmehivao.
***
Osetio sam hladan vazduh kako mi puzi uz telo. Nag sam. Od straha sam se zgrčio i instiktivno pokrio međunožje. Trgao sam se na dum dum i tek tad pogledao veliku odaju u kojoj sam se nalazio. Prikovao sam pogled na, svuda okolo, raspoređene statue raznih prikaza urokljivih pogleda sa svećama sablasnog odsjaja u njihovim rukama. Zastao sam na lascivan prizor. Nasred odaje je nešto glomaznog obličja što podseća na krevet sa ljigavim pipcima koji su zastrašujuće kričali. Na „postelji“ je ležala žena sa srebrnom maskom na licu, crnim grudnjakom i najlon čarapama sa podvezicama. Zajapurio sam se kad sam shvatio da laganim pokretima diže guzu i skida čipkaste gaćice i nehajno ih baca na pod.
„Iznenađen si?“ S strane u dugim odorama su stajali Anton i Marijana.
„Šta se ovde dešava?“
Umesto odgovora, usledilo je pevušenje. „Dakhtu, Enuma elish, bherosa sinapen, Marhutukh, Ashutokh Thalatte!
Teško disanje pipkolikog stvora, na kom je obnažena žena raširenih nogu, se začulo. Pesma na neobičnom jeziku kao da ga je trgla iz sna. Senke bića su se nazirale pod svećama čiji plamen bi zalepršao kada bi se neki pipak pokrenuo.
„Verujem da nema potrebe da ti objašnjavamo.“ Anton je iskoračio. „To su noćni prijatelji koje si već upoznao u Ništavilu. U Njegovoj su pratnji tako da bi trebao biti počastvovan što su došli zbog tvoje inicijacije. Naša Uzvišena će te uvesti u Koven.“ Klimnuo joj je.
„Niste se poneli lepo tokom našeg poslednjeg razgovora, kolega. Razumem da ste nezadovoljni i da smatrate da radite za bednu platu, ali Vaš odlazak bi predstavljao ozbiljan udarac za nas. Trebaju nam mladi i ambiciozni ljudi sposobni da se otrgnu od parazitskog nivoa. Niste nam ostavili mnogo izbora, bićete inicirani. U suprotnom, On će vas progutati.“
Prostorijom se prolamao krik nalik dečijem plaču. Zašto mi zvuči tako poznato? Iskolačenih očiju, zurio sam u obrise zmijolikih seni kako mi se obmotavaju oko ruku i nogu.
„Bolje budi dobar zato što smo te obeležili.“ Marijana je rekla zadovoljno. „Ako želiš da preživiš moraš biti iniciran, kako bi se to desilo, moraš da prođeš kroz trnoviti put patnje.“
Moje rame! Žari! Peče! Suze su mi klizile niz lice. Uhvatio sam se za rame i pao na kolena poluošamućen od bola.
Zbacila je plašt i preda mnom je stajalo izvajano telo. Prišla mi je laganim koracima i nežno rekla:
„Isplazi jezik.“ Marijana je prišla i iz rukava je izvukla izuvijan žrtveni bodež. Ostali okupljeni su zapevali uglas.
Prevukla mi je oštricu preko jezika ostavljajući užasan osećaj praćen plamenim bolom. Krv je počela da mi se sliva niz grlo. Direktorka je raširila noge otkrivši usmine. Zgađen stisnuo sam oči na prizor menstruacije. Osećajući oštricu na leđima klekao sam i zabio glavu u međunožje majke čoveka kog sam smatrao bratom. Zagrcnuo sam se i stisnuo oči stiskajući bolno mesto. Osetio sam uspravnu vlažnu crtu na koži. Zatim je sve postalo tama iz čije je dubine izranjala plavkastosiva svetlost koja se postepeno obrazovala u slike. Smenjivale su se različitom brzinom: neke su mi jedva doticale um, a druge sam preživljavao iznova, iako ih se nisam sećao.
U sablasno tihom parku, dečačić u blizini tobogana je trčao za loptom koju je slučajno ispustio. Sapleo sa na nešto i pao. Zbunjen i u početnom šoku, prvo je samo ležao na travi. Došao je malo k sebi i briznuo u plač. Majčin opominjući glas, centar njegovog sveta, sada se nije oglasio. Crvena tečnost je kanula na travu. Uplašen, okrenuo se da je potraži. „Mama?“ Podupro se rukicama i ustao. „Mamice, gde si? Boji me juuukaaa.“
Izuvijano sečivo s drškom ukrašenim rubinima, sa kojih je kapala krv, bilo je ono što sam video, pre nego što je prizor obavila tama. Trznuo sam desnu šaku. Nenamerno.
Iskrsla je još jedna slika. Dva mladića idu na predavanje, u prolazu naleću na grupu devojaka. Jedan blago rumeni na prelep osmeh brinete. Nisam čuo šta pričaju, ali prepoznao sam scenu i znao sam kad se odvija: dva dana pre one tučnjave u klubu. Izvukao sam se sa nekoliko modrica. Marku je jedan narkos zabio nož u stomak. Jetra mu je nastradala u tuči i pod hitno mu je trebala operacija. Nisam se dvoumio ni sekundu. Nažalost, izbile su neke čudne nuspojave, za koje lekari nisu imali nikakvo objašnjenje. Odjednom, mladić na aparatima u komi se podiže, sa užasom na licu i nešto prepričava sestricama koje pokušavaju da ga smire. Na kraju, uz odobrenje psihijatra, oblače mu ludačku košulju. Lice mu gubi prepoznatljive crte postavši… glinoliko. Strava ga je uzela pod svoje. Opet je sve palo u zagrljaj ništavila i otvorio sam oči.
Sve mi se zacrnelo. Gnevno sam joj jezikom zaorao po krvavoj pički. Plakao sam i grcao od očajanja od same pomisli da mi je prijatelj završio u mentalnoj ustanovi. Adrenalin je proradio i obema rukama sam direktorici gnječio unutrašnji deo butina na šta je zadovoljno uzdahnula.
Misaoni tok mi prekinu neartikulisan pištav zvuk.
„Liži. I neka se naše krvi sjedine. Ubrzaj još malo!“ Uhvatila me za teme primoravši me da još dublje zabijam jezik. Vilica me je zabolela od naprezanja. Stenjanje napaljene pomešani sa kricima koji su se prolamali svuda ukazivali su na uživanje.
Uzdasi i krici zadovoljstva su se savršeno stopili sa horskim pevanjem i hučanjem Noćobdija. Neko me je mazao nekom tečnošću po leđima crtajući simbole. Srce mi je tuklo iščekujući dalje događaje. Instiktivno sam usporio, zbog čega me je ošamarila.
„Ne staj dok ti ne kažem, govno malo!“
Na jeziku sam osetio grčenje mišića. Bližila se vrhuncu. U trenutku zanosa, s obe ruke, zgrabila me je za kosu i pritiskala. Sisao sam orgazmične sokove pomešane sa krvavim ugrušcima.
„Nije ti maca pojela jezik“, prozborila je između uzdaha. „Drago mi je što nisi poput prethodno troje i što se odlično držiš. Ohhh, daaaa… nezaboravno iskustvo. Mili moji.“
Upijao sam svaku kap tečnosti poput psa lutalice. Krv mi se slivala niz bradu kapajući po golim grudima. Ispustila je krik propraćen najvećom ekstazom. Dlanovima me je obuhvatila oko obraza i poljubila me. Izmakla se i sa uživanjem jezikom prelazila preko donje usne. Klečao sam, još uvek pod utiskom.
Čuo sam kako nečija tkanina pada na pod. Gledala je u nekog iza mene pogledom punim topline. „Ljubavi, zagrejana sam i spremna za tebe. On će upiti našu seksualnu energiju i zauzvrat nam dati još moći. Pružimo Mu nešto za pamćenje, hoćemo li?“
Okrenuo sam se i video Antona potpuno golog. Nisam ni sanjao da ima atletsko telo. Povlačio je kožicu preko rujnog glavića gledajući je pohotno. Žile su se izduživale kako je ponavljao radnju. Samo je klimnuo glavom i prišao joj. Oči su mu sijale plavkasto sivim sjajem, a usne su se razvlačile u samozadovoljan osmeh.
„Uvek sam oran da s tobom demonstriram ljubavno umeće, dušo.“
Klekao je, uzeo joj je noge i raširio ih nežno. Zaronio je glavu i zavrteo jezikom. Vrhovima prstiju joj je milovao unutrašnjost butina iscrtavajući zamišljene linije. Stenjao je i postepeno ubrzavao tempo. Strpljivo je sačekao da dostigne vrhunac, a zatim se nadneo nad nju. Grickao joj je bradavice rukama joj gnječeći bokove i guzu. Mišići na leđima i ramenima su se jasno ocrtavali. Šarala mu je dugim noktima po leđima. Jednim naglim pokretom, ušao je u nju. Isprva polako, a zatim sve brže i jače. Pipci su se obmotali oko njihovih tela ostavljajući za sobom sluzav zelenkast trag. Jedan od njih me je zgrabio za vrat.
Meni su se opet ukazale slike.
Zvezde su blistale zlokobno negde u dubini svemira. Mrtva planeta. Uvela trava. Isušena rečna korita. Grane na drveću tužno vise. Lebdeće zgrade neobičnog oblika obavijene puzavicama. Tlo je drhtalo. Iz pukotina su izbili snopovi svetla. Šestonogi ranjeni insekt je leteo sve dok ga snaga nije izdala. Potom se džinovska bubašvaba raznela. Pipci su izronili iz mrtvog tela. Oči nemani su mirno posmatrale kako suva zemlja upija zelenkastu tečnost iz oklopa. Iza zelene magline, koja je teskobno pulsirala na severnom polu, naziralo se nešto mračno, ogromno. Iz nje je izašao brod, neobičnog oblika.
Prvi put sam začuo Njegov glas. Prizvao sam bića sa dalekih zvezda… da produžim i obznanim postojanje na drugim svetovima. Trgao sam se na izmešane krikove u odaji.
Prisutni su pevali i pali u duboki trans. Digao sam se na noge i tresao sam se od straha. Ne pripadam ovde! Ne želim da bude deo ovog ludila!
Sada si u mojoj milosti. Budi srećan što si izabran. Pratim te od rođenja. Uzvišena je tu da ti pokaže najveći stepen bola i najveću istinu: ko sam ja. A sad… gledaj šta je dalje usledilo.
Letelica se približavala galaksiji. Trzao sam se na prizor okeana koji se pruža u nedogled. Zemlja. Oborio sam glavu na prizor talasi koji su se uzdizali, i ogromno zmijoliko čudovište sa rogovima je letelo ka nebesima. Sunce je obavijalo mrak. Pomračenje? Ne, to je oluja dolazila. Neočekivano. Naglo. Suviše naglo. Tkanje sveta se cepalo dok se ogromna prilika odevena u odeću izvezenu zlatnim i srebrnim nitima približavala donoseći svetu Haos i konačno Uništenje. Čeljusti nemani su se razjapile dok su je džinovski pipci grabili u zagrljaj.
Tad su ostali pali, šapnuo mi je On u umu. A sada, trenutak konačne istine. Ubrzo ćeš se uveriti šta je jedino gore od traženja posla. Korporativni užas… po mom ukusu. Hoćeš li postati jedan od nas? Ili ćeš ostati bez samog sebe?
Drhtao sam od zvuka Njegovog smeha. Anton je ustao, još uvek… dignutog kurca. Gledao me je pohotno i rekao:
„Vidim ti po izrazu lica da je On progovorio. Ostao je samo još jedan korak. Došao je trenutak da iskusiš najveći stepen patnje kako bi počeo od najniže lestvice. Momci, vežite ga za krevet. Budi dobar, ili ćeš osećati neizmeran bol.“
Pred sobom sam video Njega u izvornom obličju. Ona…. Ona… nije ležala na krevetu. Već na Njegovom jeziku. Drhtao sam od užasa dok je On uživao u mojoj nemoći.
Pokušavao sam da se otmem, ali nije vredelo. Otrov je prejak. Uzalud se opireš. Muške ruke su mi raširile guzove. Direktorka i sekretarica su se pridružile poju dok mi je nabreknuti ud prodirao u rektum. Nagonski sam se pomerio ka napred u pokušaju da izbegnem neizbežno. Vrištao sam, pokušavao da se otmem, ali me je obuhvatio oko struka i zabio se još jače. Prvi ubod. Drugi. Treći… Grizao sam donju usnu da ne zaplačem naglas dok je Njegov zadovoljan pogled bio uperen na meni.
Tako je. Prepusti se još malo.
Pojavile su se zavese koje su se pod naletom vetra zalelujale. Prozori su se, uz glasan prasak, otvorili. Probudio se. Premda ga je mama uvek opominjala, nije nazuo papučice. Zelene okice su sijale sivkasto. Bodež je lebdeo iznad kreveta i spustio mu se u rukice. Ukočene crte kao da su isklesane u mermeru. Nogice su se kreveta spustile na pod dok je desnica stezala dršku neobično jako i ušao je u sobu roditelja. Premda je slika bila živa, zvuk vrištanja majke i oca nisam čuo. Ni sam nisam mogao da pojmim kako dečak ima natprirodnu snagu, kako ih tako mirno kolje i bezbroj puta im zabija bodež i utrobu glave i ruke i noge. Sila je odbacila dvogodišnjaka od kreveta do zida. Onesvešćen trogodišnjak nikako nije mogao da svedoči kako Ništavilo uzima u zagrljaj leševe. Nisam taj dečak! Nisam… to uradio. To su samo pipci iz sna! Pod kontrolom su čudne ogromne pojave odevene u zlato i srebro. Nisam. To. Ja. NE. NE. NE!
Spopala me je vrtoglavica. Hteo sam da zapušim uši da ne čujem dahtanje dok me puni semenom tečnošću i izvlači ga iz mene. Strovalio sam se na krevet okupan u znoju. Zgrabio me je za ramena. Plakao sam i urlao i pokušao da ga zadavim. Nisam imao snage. Uhvatio mi je obraze i primakao me svom licu. Iz zlobnog pogleda mu je izbijao mrak koji se prebacio u moje zenice. Dopirao mi je do najvećih dubina uma. Pritisnuo me je jače i počeo da recituje. Rima je odjekivala u poljuljanom umu. Ektoplazma je izašla iz otvora gde su se nalazila usta. Video sam slike svog poniženja dok su se kultisti klatili u ritmu pevanja držeći čvrsto sveće. Kriknuo sam tako zajedno s njima uvučen u ništavilo.
Gledaj moju kreaciju.
Otac je silovao devetogodišnju ćerku. Sin je klao majku jer nije htela da mu da novac za drogu. Brat je platio ubici da pobije mlađu braću. Unuk je izbacio baku na ulicu i prisvojio kuću. Malo dete je držalo pušku krenuvši u rat. Nad četvorogodišnjom devojčicom se iživljavalo pet vojnika, i na kraju je onesvešćenu bacili izgladnelim kerovima da je rastrgaju. Najviše mi se dopadaju rialitiji. Tako je… suptilno. Lančana reakcija je masovnija nego što sam mogao i da predvidim.
Vidiš? Nisi jedini. Svaki mali čovek je pod mojom vlašću. Ja odlučujem kad i kako ću da se igram s njima. Upijam u sebe bol, patnju i suze. Moj bodež, deo je mene, i ima pristup posvuda! Baš kao „starlink mreža“. Pozdravi najboljeg prijatelja. Koji će sa tobom da podeli mesto.
Plutao sam u praznini i ugledao Glinolikog u krevetu prikopčanog na infuzije. Crte lica su bile… Markove. Osmehnuo mi se i pružio mi ogledalo. Lice mu je postalo moje. Bez crta lica. Poslednje čega se sećam je da sam lebdeo u beskrajnom crnom prostoru do bele tačke koja se nazirala u daljini. Progutala me je i telo je počelo da se grči. Pritisak u čelu je postao jači, vrisnuo sam u agoniji.
***
„Kako su vlasti progutale priču o nervnom slomu?“
„Obratila sam se prijatelju.“ Direktorka je izvila obrvu. „Može se reći da je u dobrim rukama.“
„Shvatio je da je običan parazit predodređen da služi, da sam na njegovom mestu bio bih srećan što sam prošao inicijaciju.“ Anton je prsnuo osveživač u usta.
„Nije sve gotovo. Jeste iniciran, ali treba da prihvati novo Ja. U tome će mu pomoći prijatelj koji će ga baciti u naručje Ništavila. I vratiti nama po Njegovoj volji.“
Autor: Lazar Vuković i Elizabeta Stojko
About Author
