Svaka generacija čitalaca odrastala je uz slične priče, obučene u različite stilove i pristupe, i neke heroje koji kroz decenije liče jedni na druge. Nisam bila drugačija od bilo kog drugog iskrenog ljubitelja knjiga. Kao dete sam otkrivala priče koje su donosile avanture i silne emocije, ostajući mi prijatelji do današnjeg dana. Točak vremena je bio jedna od tih, iz ove perspektive gledano, ne previše kvalitetnih knjiga, čije me mane ni kao odraslu nisu odbile, verovatno zbog te detinje sentimetalnosti. Kada jednom zavoliš knjigu, teško da ćeš je ikada odbaciti.
Sa dvanaest godina otišla sam prvi put u gradsku biblioteku, prva knjiga za koju sam se uhvatila je bio Džordanov Ponovorođeni zmaj. Ne shvatajući da se radi o trećem delu, pročitala sam je takvu, samu. Kada sam se sledeći put vratila uzela sam Zenicu sveta. Tako je počelo moje odrastanje uz Džordana.
Točak vremena je uvek bio tu, nedovršen, sa novom knjigom koja je izlazila svake godine. Rand, Perin, Met, Egvena, Elejna i moja omiljena heroina Ninaeva su rasli zajedno sa mnom, sve dok ih nisam prerasla. Ipak, ni danas nisu zaboravljeni, jer su moja uvertira u fantastiku i sećanje na neka jednostavnije doba – moje detinjstvo.
Kroz četrnaest knjiga se mnogo toga provuče, a detaljnost Džordanovih opisa i fokusiranjena stvari koje ne utiču radnje su poprilično poznati, tako da nikoga ne čudi što nam je, pored mnogih priča, ostavio i nekoliko pesama. Možda najzapaženija je ona koju Met i njegova banda Crvena ruka pevaju kroz drugu polovinu serijala, Ples sa Crnim Džekom. Ponekad sam dobijala želju da zapevam uz stihove koje sam pročitala nekoliko puta na različitim mestima u serijalu. Nisam bila jedina, neki ljubitelji su imali istu želju, pa su te stihove i otpevali za širu publiku:
Ples sa Crnim Džekom nije jedina obrađena pesma – ima ih petnaest. Svaka od njih vraća sećanje na knjigu i scene, u kojima nosi posebno značenje ili samo humor i apsurdnost života u tom svetu.
Vraćam se kući iz Tarvinovog procepa (Coming Home from Tarwins Gap) – Pevaju Dvorečani kad se pod Perinovom vođstvom vraćaju u Edmondovo polje. Pesma o davnoj bici protiv Troloka, sada oživljena da predoseti da će Dvorečani morati da se vrate svojim korenima i postanu vojnici, da bi još jednom u istoriji odbranili domovinu.
Ljubavi je mnogo (My Loves Are So Many) – Uz ovu pesmu se Tuon upoznala sa paklom, iliti najgorom krčmom u gradu Maderinu. Neiskusna plemkinja jedva da poveruje Tomu da tako čisto i mirno mesto može biti pakao, ali zaključuje da je „pesma suviše rasklašna za uglednu gostionicu”.
Slatki šapati sutrašnjice (Sweet Wispers Of Tommorow) – Odustajući od bega od Aelfina, Tom seda i peva gotovo onesvešćenoj Moiraini, na šta mu ona poklanja blagi osmeh.
Spustio sam se na dno bunara (I’m Down at a Bottom of a Well) – Šaljiva melodija koju Met pevuši svaki put kada planira kako da bezi i izvuče se iz škripca. Nekako se uvek iskobelja, ali više prateći put na koji ga sudbina natera, nego sopstvenu pamet i crne prognoze, poput tog opevanog neznanaca.
Boja poverenja (Color of Trust) – Sažeta poruka o ženama, koju nosi cela knjiga. Možda više govori o autoru nego o samim muškim likovima.
Mideonov gaz (Midean’s Ford) – U Asmodeanovom izvođenju u Aijelskoj pustinji, oda hrabrosti branioca Maneterena.
Devojka iz Lugarda (A Lugard Girl) – Izvođenju ove pesme je prisustvovao Perin u krčmi „Jazavčevo olakšanje” u Ilionu, crveneći u Failinom prisustvu. Slobodno obučena pevačica je dovedena u krčmu da smiri mrzovolju i tuče koje su često izbijale još od proleća. Kasnije se ispostavi da sve to ima veze sa novim vladarom, lordom Brendom.
Ako odeš u vojnike (If You Go To Be A Soldier) i Ples sa Crnim Džekom (Dance with Jak o’ the Shadows) – Prvu pevaju regruti Crvene ruke u Gospodaru haosa, a drugu svi članovi, pa i sam Met više puta. Slika vojničkog života, bez velike časti i ideala, od danas do sutra, od krčme uveče, do skoro sigurne smrti na bojnom polju sledećeg dana. Istovremeno, veran opis čitavog Metovog života, svrhe i postojanja.
Ne smatram sebe kritičarem knjiga, samo ljubiteljem. O knjigama se usudim ponešto reći, kritično i analitično, ali o muzici nikad. Ne znam dovoljno. Jedino što o muzici znam je kako i koliko je osećam, tako da ne mogu da cenim kvalitet ovih pesama, samo mogu da pokušam da prenesem sve emocije i sećanja koje ove obrade bude u meni. Nekada je i to dovoljno, pošto su utisci ono što se poslednje zaboravlja.