Rano se budim, pre pet. Ne mogu da spavam. Pretpostavljam da sam opet zapeo u negativnoj fazi, mada – realno – ne verujem da se iko na planeti iskobeljao iz nje. Prethodnog dana objavljeno je da smo ušli u trideset osmi mesec karantina i da je pročišćenje i dalje nemoguće. Brojač umrlih zakucao se malo ispod petsto miliona. Tehničke poteškoće, tvrde nadležni, radi se na restartovanju programa. Nisam ubeđen u to. U stvari, nikada nisam verovao njihovim izveštajima. Sada već ilegalan Istinozborov forum tvrdio je da poseduje dokumentaciju UN o četvorostruko većem broju žrtava, kao i dokaze da je virus vanzemaljskog porekla. Ne znam šta da mislim, nemam čak ni volje to da činim. Činjenica jeste da je Agencija za bezbednost hakovana neposredno pre Istinozborovog pisanja, kao i da mrežom kruže slike čitavih konvoja kamiona što navodno odnose leševe na tajne lokacije gde se uništavaju. Sve više mesta u gradu čuvaju oklopljeni vojnici, do zuba naoružani i nimalo raspoloženi za razgovor. Gadno, baš gadno. Izgleda da nam se smak sveta konačno dešava. Ali, opet – vanzemaljci? Ne mogu to da progutam. Šta će nam oni, kog vraga, kad imamo proizvođače zaštitnih školjki i farmaceutske klanove? Virus je posao. Veoma isplativ, dabome, ali nije za svakog.
Gledam koliko je sati. Pet i dvadeset. Ukočen sam, vrat mi škripi, ali neću da trošim energiju na masažer. Okrećem se na leđa i, kao i obično, glavom udaram u ventilacioni podsklop. Moje odelo nije veliko, stari je model. Kada je prepakovano za odmor zauzima prostor jedva veći od kreveta za jednu osobu. Iako u njemu mogu komotno da sedim, još imam napade klaustrofobije. Samo me zvizne – tras! – pravo u grudi, i onda bih iskočio napolje, udarao u zidove, grebao i vrištao. Nisam jedini. Mnogo je onih koji su izašli iz odela, možda i više od zaraženih. Civilizacija će se okončati samoubistvom.
Što se mene tiče, još nisam odlučio šta je strašnije – biti zarobljen u odelu ili se lišiti njegove zaštite.
U pet i četrdeset pet gasim noćni mod. Vesti uživo se pokreću na malom ekranu sa desne strane. Sa leve mi se obraća VI-pomoćnik, podseća me da za dve sedmice treba da odradim servis sistema za zadržavanje života, pita da li da zakaže termin, pa mi prosleđuje dnevni raspored iz firme, a potom i cirkularnu ponudu da besplatno pristupim Crkvi Digitalnog Hrista. Proveravam koliko bonova imam. Ne mnogo, ali smem sebi priuštiti kupanje. Vreme je, već sam se pošteno usmrdeo. Osveživači odela ne mogu da se izbore sa mirisima. Filteri su još jedna stavka na spisku za kupovinu. Iz kasete u kojoj čuvam lične stvari vadim pakovanje osvežavajućih maramica i brišem lice. Olakšavam se u sanitetski čvor, a VI me opominje da se isti mora isprazniti.
Pokrećem se. Odelo se oblikuje u mobilni mod. Unutar njega mogu da ostanem u sedećem položaju, ali biram da stojim. Krv struji kroz moje utrnule udove. Ponovo obećavam sebi da ću uskoro uplatiti termin u teretani.
Desetak metara dalje raštrkalo se tuce odela, sve sami krševi poput mog. Izgledaju poput kamperskih prikolica iz nekog minulog doba. Zanoćili smo u hali bivše fabrike automobilskih kablova, prvoj koja je propala kada se virus pojavio. Niko od nas nije dovoljno bogat da iznajmljuje smeštaj na zaštićenom mestu. I većina su fizikalci poput mene, radnici-nomadi, srećni dok mogu da svoje školjke drže u operativnom stanju. Napuštam njihovo veselo društvo.
Minut posle šest šaljem Dariji poruku. Ništa posebno. Dve reči. Kako si? I nasmejani emodži posle toga. Ne odgovara mi. Možda spava, tešim se. Bilo bi normalno da spava.
Grad je prazniji nego inače. Tamni oblaci nagužvali su se nad zgradama, gotovo da se češu o antene i kose krovove. Većina prozora je mračna, a oni osvetljeni tvore neshvatljive obrasce. Policijski dronovi nimalo diskretno obleću oko njih.
Lagano koračam trotoarom, pored piljarnice ispred koje cupkaju dva čoveka i svežih buntovničkih grafita na vladinom kiosku za brzo reagovanje. Prestanite da krijete vakcinu, piše. Slova su crvena i drečava. Podsećaju me na krv.
U hodu izlistavam vremensku prognozu. Za popodne je najavljena kiša. Fino, taman da uštedim bon za pranje odela. Zastajem kod pekarskog automata, biram pogačicu i jogurt za doručak. Zamalo da mi ispadnu iz rukavice. Kesu sa namirnicama ubacujem u odelo kroz dvostruku pregradu za sterilizaciju. Pogačica nije sveža. Ništa novo, ali ipak sam razočaran.
Robotizovano vozilo za dezinfekciju nailazi ulicom, ostavljajući za sobom trag nalik izmaglici. Na pešačkom prelazu čekam da prođe. Prozor odela se kvasi, pa uključujem brisače. Mimoilazim se sa skupim Tojodinim modelom, onim što ima kameleonsku presvlaku i može da se rasklopi u pristojnu garsonjeru. Na njemu nema tragova korišćenja. Pitam se ko je taj srećnik. Neki softveraš, garantovano.
A na vestima – odobrena je upotreba eksperimentalnog leka, lekari polažu ogromne nade da će olakšati život zaraženima koji ostaju u kućnom pritvoru; ministar za javno zdravlje zabrinut je zbog drastičnog pada nataliteta; azilu za pse i mačke hitno je potrebna donacija u novcu ili hrani; uskoro se završava gradnja Izolovanog naselja. Opozicija optužuje vlast da obmanjuje narod. Virus je odavno iščezao, sve ovo je šarena laža i uvod u diktaturu. Sranje, kažem sebi, dosta je trovanja malignim informacijama. Menjam kanal. Biram muziku iz prošlog veka. Pesme su starije od mene, govore o ljubavi koja nam je postala zabranjena. Tip sa posla se juče pohvalio da je na‘vatao žensku u kupatilima. Uvek postoji rešenje, rekao je. Ne moraš plaćati sobu za seks. Nisam hteo s budalom da se rapravljam. Neću nikome da se pravdam.
U osam prijavljujem šefu da sam u luci. Tu me je rasporedio, zajedno sa još šestoricom momaka. Ne poznajem ih, nismo do sada zajedno radili. Šef nas ukratko izveštava – u toku noći istovaren je teretni brod sa humanitarnom pomoći, paketi su u skladištu, treba ih podeliti dostavljačkim službama – i obećava bonus ukoliko sve danas završimo. Navodi nas u glavni magacin pred kojim je parkirana kolona belih kombija. Vozači su zapečaćeni u kabinama, mašu nam u znak pozdrava, uzvraćamo. Vojna policija nas kontroliše na ulazu. Njihova odela kabasta su, ćoškasta i ofarbana kao za pustinju, u žućkasto i bež. Ne obraćam pažnju na duge cevi kojima se razmeću. Neki pametnjaković naglašava da je krađa krivično delo kažnjivo sa tri godine zatvora. Isključenog mikrofona ga psujem. Moj terminal učitava naizgled beskonačne spiskove – gde se, šta i kome pakuje. Palete sa robom poslagane su jedna na drugu, ima ih preko četrdeset, blago nama. Biće to duga smena.
Darija mi se još ne javlja. Oklevam da je pozovem. Posle terapije joj bude loše.
Teram sebe da mislim na druge stvari, na posao.
Kao i obično, vojnicima brzo dosadi da nas nadgledaju. Koristim priliku i kradem pastu za zube, keks sa čokoladnim mrvicama i konzervu tunjevine. Lako je. Vadim ih iz obeleženih ambalaža i hitro guram u spremnik svog odela. Neko će ostati uskraćen za to, neće mu biti pravo, ali takav je život. Više me i ne grize savest. Virus nas je prvo nje rešio.
U podne pravimo pauzu. Vojnici nam dozvoljavaju da se poslužimo njihovim kioskom sa brzom hranom. Kupujem krofnu sa pekmezom, nije skupa. Osećam sitno zadovoljstvo jer je nisam jeo već godinama. Ambalaža je plastična, ima vojni žig na sebi i odmah se vraća na reciklažu. Nakon toga nastavljamo da radimo. Nema stajanja, novac je u pitanju.
Darija se konačno oglašava. Poruka je kratka, a njeno lice izmučeno. Pokušava da se nasmeje. Primećujem da se snima u postelji. Izvini – kaže – ne mogu da pričam. Niko od mojih kolega ne zna da plačem.
I još jedan dan prolazi. Umoran sam i isplaćen. Kiša, kako je i rečeno, pada. VI-pomoćnik me obaveštava da su u toku narednog meseca otključani kanali sa porno-filmovima. Grad je jednako pust kao što je jutros bio.
Idem kući. Peške do autobuske stanice koja je u upotrebi, nepun kilometar od luke. Vučem se kao prebijen. Da odelo nema autopilota – sručio bih se na beton i tu ostao. Na stajalištu nikog sem pacova u prevrnutom kontejneru za đubre. Bitangu nimalo ne uznemirava moje prisustvo, rije po najlonskim džakovima koje niko nije pokupio iz doba pre zaraze. Policijski dron se spušta iz visine, snima me i odlazi. Bratanica me zove da pita za rešenje nekog matematičkog problema. Veče je i narandžasta rasveta se pali duž puta. Napokon, autobus se pojavljuje. To je neki od onih starih, prepravljen da ljudi u odelima mogu da se uvuku u njega. Sedišta su izvađena da bi se napravilo mesta za putnike. Šofer je ravnodušan na moju pojavu, u svojoj čauri čeka tek toliko da mi sistem naplati kartu, pa kreće. Pomeram se ka zadnjim vratima. Četvrta sam osoba u vozilu. Prolazim pored tipa u krpljenom kaputu, očigledno čoveka sa dna društvene piramide, jednog od miliona što sebi ne mogu da priušte sigurnost odela. Oko glave je omotao prljavi šal, pogurio se, šakama u glomaznim rukavicama stiska šipku za držanje. Lice je zaštitio providnom maskom čija se unutrašnjost magli. Viđao sam to ranije. Maska je pokvarena, svakog ga trena može izdati. Čovekove oči su iskolačene. Teško diše i klati se na nogama. Krupne graške znoja kaplju mu sa čela. Odmičem se od njega. U grudima mi se skuplja nelagodnost, nadam se da će jadnik uspeti da se izvuče. Nadam se da neću gledati kako umire.
Ali ne. Dabome da ne. Tip se presavija i iskašljava krv u masku. Telo ne stiže ni da se sruči na patos, a biva razneto iznutra, kao da je umesto virusa progutao bombu. Čini mi se da vrištim. Svet je crven i pokriven ljudskim iznutricama.
Bože!
Dokle?
Skoro je deset kada napokon dolazim pred vrata stana. Još se vodi na moje ime, ali sam odavno izbegao iz njega. Nisam kročio unutra od kako je Darija osetila bol u grlu. Sada je to sterilno i zapečaćeno mesto. Niko ne ulazi, niko ne izlazi.
Dozivam Dariju. Odgovara mi kucanjem po sutrotnoj strani vrata.
Ne napreži se, kažem. Biće sve dobro. Doneo sam ti nešto. Kroz posebnu pregradu za dezinfekciju doturam joj keks koji sam ukrao. Da se zasladiš, šapućem, a suze mi liju niz obraz. Časak kasnije ubacujem i tunjevinu. Možda je gladna. Naposletku guram i pastu za zube. Uzmi, govorim, zatrebaće, a ja ću se lako snaći. Noge me izdaju i spuštam se na kolena. Ne pomeram se. Žmurim. Darijino lupkanje sve je slabije.
Ne mogu da prestanem da plačem.
Autor: Mile Radić
